Savremeni svet | |||
Velika geopolitička gužva u Siriji - Rusija i NATO oči u oči |
petak, 05. februar 2016. | |
Nova natezanja oko pregovora u Ženevi obećavaju „vruće“ proleće u Siriji i na Bliskom istoku. Pokušaji da se rat u Siriji prevede u fazu političkih pregovora naišli su na očekivane prepreke. Još uvek nije jasno da li će i o čemu će takozvani Visoki pregovarački komitet (HNC) pregovarati u Ženevi i šta se želi postići najnovijim (ne)očekivanim prekidom pregovora. Pitanje je i kakav uticaj uopšte imaju ovi „predstavnici opozicije“ na brojne islamističke i terorističke grupe u Siriji. Reč je o grupama blisko povezanim sa takozvanom Islamskom Državom (ID) i Al-Kaidom, kao i njihovim mentorima iz Saudijske Arabije i drugih arapskih zemalja Persijskog zaliva pa je implementacija bilo kakvog eventualnog dogovora u najmanju ruku diskutabilna.
Vreme će pokazati koliko je ova skrpljena družina sposobna da doprinese postizanju ikakvog racionalnog dogovora, s obzirom na to da njihova brojna uslovljavanja, od trenutnog prekida dejstava ruskog ratnog vazduhoplovstva i Sirijske arapske armije (SAA) do neodložnog odlaska Bašara el Asada sa vlasti. Doduše, neki zaključci se i sami nameću. Treba imati na umu da su ovi pregovarači samo produžena ruka Turske i Saudijske Arabije, dok u senci stoje pravi protagonisti dugog i mučnog rata u Siriji, Vašington i NATO. Samim tim, za verovatnu propast pregovora, odgovornost će snositi sirijska vlada, a biće prilike da se za „nekonstruktivnost“ optuže i Moskva i Teheran. Sada je već izvesno da će se ovi pregovori pod pokroviteljstvom UN verovatno svesti na puku predstavu za svetsku javnost. Vašington nema volju za stvarnim rešenjem, iako je u nekoliko navrata državni sekretar DŽon Keri sa Sergejem Lavrovom radio na smanjenju tenzija i na kakvoj-takvoj saradnji SAD i Rusije, bar kada je u pitanju ID. U toku intenzivnih priprema za predstojeće maratonske pregovore u Ženevi, koji bi po planu UN trebalo da potraju barem 6 meseci, Vašington je paralelno započeo pripreme za kopnenu invaziju na severoistok Sirije, u samo srce takozvane ID u Siriji. O tome svedoči izjava koju je dao američki potpredsednik DŽo Bajden 23. januara u Ankari, a u kojoj je istakao da su SAD i Turska spremne za vojno rešenje problema ID u Siriji, ukoliko Asad ne postigne politički dogovor sa Visokim pregovaračkim komitetom u Ženevi. To govori o mogućoj nameri Vašingtona da uđe u Siriju, ali posredno. I ovog puta, kao i 24. novembra 2015. godine (obaranje ruskog borbenog aviona), zaduženje da obavi većinu prljavog posla dobiće Turska, a privodi se kraju američka izgradnja nove vazdušne baze Rmeilan, na krajnjem severoistoku Sirije koji kontrolišu sirijski Kurdi. Tu bazu bi verovatno koristile američke specijalne jedinice tokom „boravka“ u Siriji. Dakle, sa jedne strane DŽon Keri dogovara primirje i političko rešenje sukoba, a sa druge strane DŽo Bajden preti vojnom intervencijom, što ne treba posmatrati kao neki sukob unutar američkog političkog vrha, već kao dvoličnu politiku Vašingtona, pokazanu toliko puta ne samo na Bliskom istoku. Ta disonanca u izjavama američkih zvaničnika ne može da sakrije činjenicu da je pitanje invazije severa Sirije pokrenuto upravo neposredno pre zakazanih pregovora, pa se ne može isključiti mogućnost da Vašington više želi da izvrši svojevrstan pritisak na Moskvu i Damask, nego što ima nameru da zaista pokrene vojnu intervenciju. Tu je i faktor predsedničkih izbora u SAD krajem godine, a poznato je da američki predsednici po pravilu (bar do sada) nisu ulazili u nove ratove u izbornoj godini. U tom kontekstu treba posmatrati i najnovije optužbe Ankare o narušavanju turskog vazdušnog prostora i stavljanju turskog ratnog vazduhoplovstva pod punu borbenu uzbunu. Međutim, izjava američkog sekretara odbrane Eštona Kartera o mogućnosti upotrebe 101. vazdušnodesantne divizije u oslobađanju Mosula u Iraku i Rake u Siriji ipak nameće pitanje šta zapravo smera Vašington i da li je priča o direktnoj vojnoj intervenciji samo priča? Infrastruktura i logistika za takvu vrstu operacija već postoje u Turskoj. Turske oružane snage su već poodavno raspoređene u neposrednoj blizini granice sa Sirijom, ali prebacivanje vazdušnodesantnih snaga SAD u Tursku ne bi ostalo neprimećeno, ipak američke snage nisu vične maskirovkama. Zasad ne postoje indicije o većem prisustvu američkih vazdušnodesantnih snaga u Turskoj. Intervenciju bi mogli da izazovu i sirijski Kurdi, ukoliko odluče da svoje operacije prenesu i zapadno od reke Eufrat, kako bi se povezali sa preostalim kurdskim enklavama na severu Sirije. To bi verovatno značilo gaženje svih „crvenih linija“ za zvaničnu Ankaru, što bi bio odličan povod da se izvrši invazija na severoistok Sirije. S obzirom na to da reka Eufrat predstavlja neku vrstu granične linije dejstava, zapadno uglavnom dejstvuju ruske i sirijske snage, dok istočno uglavnom deluje NATO avijacija, hipotetska NATO invazija bi samim tim bila usmerena upravo istočno od ove reke. Vašington računa da bi na taj način sačuvao kontrolu nad bar jednim delom sirijske, ali i iračke teritorije, a u Pentagonu procenjuju da SAA i njeni saveznici ne bi rizikovali ulazak u direktan sukob sa NATO, uprkos okupaciji dela sopstvene teritorije. Ovakvo sprečavanje potpune pobede Putina i Asada u Siriji i razdvajanje Irana i iračkih šiita od Sirije bi nesumnjivo podržala ne samo Turska već i sve države članice Zalivskog veća saradnje, na čelu sa Saudijskom Arabijom. Jedino što brine stratege iz Bele kuće je nemogućnost Pentagona da proceni kakav će biti ruski odgovor. Upravo je Rusija svojim, za zapadne stratege neočekivanim ulaskom u sirijski rat preokrenula njegov tok i pokvarila planove mnogim inspiratorima ove krvave drame od Vašingtona do Rijada. Upravo su ti inspiratori pokazali vrhunac podlosti i cinizma u novembru prošle godine, kada je turski F-16 iz pažljivo pripremane zasede oborio ruski bombarder SU-24M. Moskva nije dozvolila da podlegne provokaciji, već je nastavila da radi svoj posao na terenu, ojačavši pri tome sopstvene protivvazdušne efektive u samoj Siriji. Svestan preteće opasnosti i činjenice da neprijatelj ne poštuje nikakve dogovore bili oni potpisani ili ne, ruski državni i vojni vrh je osim povećanja broja borbenih aviona i helikoptera (po 12 aparata SU-30S/27M3, SU-24M, SU-25, SU-34, Mi-24, Mi-8/17, 4 aparata SU-35S i nepoznat broj Ka-52 i Mi-28N), PVO sistema (Pancir S1, S-300PMU1/2, S-400 i drugi) i ratnih brodova (krstarica klase „Slava“, razarač klase „Udaloj“, fregate klase „Krivak“, podmornice klase „Varšavjanka“ i drugi), odlučio da maksimalno ojača SAA i njene saveznike u Siriji sa novim oružjem (tenkovi T-72B, T-90A, transporteri BTR-82A, zatim BMP-2, artiljerija, višecevni bacači raketa i drugo) kako bi bili adekvatno opremljeni za predstojeće ofanzivne operacije na severozapadu zemlje, ali i u slučaju nove invazije sa severa (Turska). Preduzete mere su dale rezultate, ali ne onako brzo kako su neki očekivali da će do kraja 2015. cela Sirija biti oslobođena. Sredinom prošle godine, sirijske snage su se našle u veoma teškoj situaciji kada su jedinice Al-Nusre i druge, zauzele celu provinciju Idlib, zatim izbile na samo 25 km od samog grada Latakije, pretivši da izađu na obalu Sredozemnog mora. Bilo je neophodno vreme da se ti napadi neutrališu, sirijske snage stabilizuju odbranu i popune redove novim ljudstvom i tehnikom, kako bi se mogao izvršiti pravovremeni kontranapad na više pravaca. Prvih par meseci je rusko ratno vazduhoplovstvo izvršilo na stotine vazdušnih udara po dubini neprijateljske odbrane, kako bi što više oslabili manevarske i borbene sposobnosti islamista. Takva strategija je počela da donosi prave rezultate, pa je krajem januara ove godine nakon višemesečnih borbi konačno oslobođena Salma u provinciji Latakija, a potom i Rabia, nakon čega se raspao front islamista u toj provinciji koja je gotovo potpuno oslobođena. Povlačenjem terorističkih grupa iz područja gradova Homsa i Damaska krajem prošle godine, postignut je značajan uspeh i oslobođene brojne jedinice SAA, koje su mogle da budu prebačene tamo gde su najpotrebnije. U rejonu grada Alepa SAA je napredovala na istok, prema reci Eufrat, a pre par dana je ostvaren značajan uspeh i na severozapadu, prilikom kojeg je razbijena višegodišnja opsada Nobula i Zahre, čime je istovremeno presečena komunikacija okupiranog dela Alepa sa Turskom. Ovim akcijama sirijske snage privode kraju okruživanje islamista u istočnom Alepu i provinciji Idlib. Ukoliko SAA i njeni saveznici uspeju u svojoj nameri, raspašće se ceo front terorističkih grupa (FSA, Al Nusra, Al Šam, ID i drugi) zapadno od Eufrata, čime bi za duži vremenski period bila obezbeđena pobeda i opstanak Bašara el-Asada, ali i same Sirije. Samim tim bi i pregovori o budućnosti Sirije imali sasvim drugačiji tok, a pod kontrolom Vašingtona, Ankare i Rijada bi ostao samo manji deo iračke i sirijske teritorije. To bi predstavljao ozbiljan poraz Vašingtona na Bliskom istoku, što je za Belu kuću neprihvatljivo, ali možda neće imati drugog izbora. Ipak, poznavajući samu prirodu i strategiju američke administracije, realno je očekivati njenu reakciju, pa ne treba isključiti direktnu intervenciju turskih oružanih snaga na sever Sirije, ali i Iraka. Ruski vojni izvori već upozoravaju na koncentraciju turskih snaga na granici sa Sirijom, a kada se tome doda i zahtev Saudijske Arabije za učešćem u operacijama u Siriji, jasno je da postoji velika verovatnoća da Vašington zaista sprema nešto veliko, pre nego što Asad uz pomoć Rusije, Irana i Hezbolaha ostvari odsudne pobede koje će odlučiti pobednika velike sirijske klanice. Približavaju se ključni trenuci razrešenja ove tužne sirijske odiseje, započete 2011.godine, u kojoj mnogi akteri već sada igraju po ivici noža, gledajući se oči u oči. Ovakva situacija odavno nije viđena u novijoj istoriji: jedan tabor, predvođen Rusijom, pokušava da sačuva Siriju i čitav Bliski istok od ekstremista koji prete da ceo region povuku u ambis i drugi tabor, predvođen SAD i NATO, koji nastoje da po svaku cenu i potpuno ovladaju celim geopolitičkim prostorom Bliskog istoka. Iako mnoge važne NATO članice (Francuska, Nemačka) nisu zadovoljne politikom Vašingtona, prvenstveno zbog pravog egzodusa muslimana u sekularnu EU i straha da bi novi talas mogao biti još veći, zbog čega je neizvestan i sam opstanak ove veštačke tvorevine, niko ne sme (sem povremenog gunđanja) da se otvoreno suprotstavi Beloj kući, koja je još uvek neprikosnoveni gospodar zapadnog sveta. Žalosna stvarnost je takva da je cinični i osioni Zapad spreman da zbog sopstvenih sebičnih interesa ode toliko daleko i gurne Siriju u još veću nesreću, koja bi mogla da ima potencijal da preraste u najveći i najozbiljniji sukob od kraja Drugog svetskog rata. |