субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Минск 2 на стакленим ногама, Кијев се спрема за нову офанзиву
Савремени свет

Минск 2 на стакленим ногама, Кијев се спрема за нову офанзиву

PDF Штампа Ел. пошта
Ромео Никола Поповић   
понедељак, 27. април 2015.

Већ пословично кршење примирја и довлачење нове технике на територију Доњецке и Луганске Народне Републике недвосмислено говори о намерама кијевских пучиста па ће примирје договорено 11. фебруара у Минску брзо доживети потпуни крах. Изостанак директног америчког учешћа у такозваном Минску 2, иза којег су стали Путин, Меркел и Оланд, био је јасан сигнал да му је судбина запечаћена и пре него што је уопште заживео.

Порази украјинских снага, губитак аеродрома у Доњецку и претећи пад Дебаљцева, приморао је Запад да затражи предах на терену за њихово украјинско „топовско месо“. Како се Вашингтон не би „понижавао“ и даље арчио статус неприкосновене светске империје, у ватру су гурнути двојац Меркел-Оланд, добивши задатак да отпутују у Москву, на ноге руском председнику Путину и договоре ново примирје, Минск 2. Упркос повремених дисонантних тонова са Белом кућом, државе ЕУ остају шта су и биле, пуки вазали који се потчињавају газди из Вашингтона. Тако је извршен и сам пуч у Кијеву, директном акцијом САД координисаном са евроатлантским савезницима, пре свега Немачком и Пољском.

Привидно неодлучно држање Москве у периоду после кијевског пуча и њена спремност на понекад чак и нелогичне уступке Кијеву и западним силама, омогућила је САД и ЕУ доста прилика за вађење флека које је направило њихово „чедо“ на терену. Тако је испословано најновије примирје, а да се притом америчка страна није обавезала тачкама примирја ни морално, ни материјално, за разлику од Меркелове, Оланда и Путина.

Након потписивања Минска 2 и губитка Дебаљцева, у сенци очекиваног кршења примирја, консолидације и припрема украјинских снага за нову офанзиву, у редовима кијевских пучиста је уследио прави тајкунски обрачун. Директан сукоб Порошенка и Каламојског око власништва над Укрнафтом, највећим произвођачем нафте и гаса у Украјини је нимало случајно коинцидирао са америчким покушајима да преузму што већи део призводње и дистрибуције украјинске нафте и гаса. Свега неколико месеци након оружаног пуча у Кијеву, американци преузимају једног од водећих произвођача гаса, Буризму, симболичним постављањем Хантера Бајдена за једног од директора компаније. Сада је на ред дошла Укрнафта, а проблем је представљао Каламојски (43% власништва), који је такође радио на њеном већинском преузимању.

Поразом у рејону Дебаљцева и губитком великог броја људства и технике, Порошенко се нашао у озбиљном проблему: претећа побуна „добровољачких“ батаљона, командна кривица за још један неуспех у Донбасу, нарастајући утицај и снага Каламојског, али и веома тешка рецесија, која је уништила средњу класу и довела стандард становништва на подсахарски ниво, велика су претња опстанку Порошенка у фотељи украјинског председника бар до истека мандата. 

Крајем јануара је готово незапажено прошла вест да је украјинска влада, на челу са Јацењуком, донела одлуку о увођењу ванредног стања на територији Доњецка и Луганска, којим треба да управља специјална владина комисија (Јацењук, Збуко, Бочковски). Ако се овоме придода и чињеница да је Каламојски директно подржао Јацењука и Авакова на изборима 2014. године, јасно је да је Порошенку и његовом савезнику Гројсману, тајкуну из Вињице, дошао као поручен сукоб око Укрнафте, како би могао да ојача прилично пољуљане позиције у Кијеву и код својих америчких газда. 

Уследио је логичан притисак из Вашингтона и „пеглање“ сукоба па је бунтовни Каламојски смењен са места гувернера Дњепропетровске области и послат у Швајцарску. Јацењук се привремено повукао, а Shell, Monsanto и друге америчке компаније ће вероватно у скорије време кренути у куповину или боље речено пљачку највредније украјинске имовине. Ипак, Вашингтон зазире од Порошенка јер није довољно „чврст“ према Москви због, како се верује, његових пословних интереса у Русији. Јацењук је личност на коју се евроатлантски партнери највише ослањају, а украјински председник ће послужити америчкој администрацији као „корисна будала“ још неко време. Схватајући деликатност сопствене позиције, Порошенко се недавно одлучио да постави Дмитрија Јароша, лидера Правог сектора на место саветника начелника генералштаба украјинске војске, надајући се да ће на тај начин умирити неонацисте и купити себи још мало времена.

У јеку политичких превирања у Кијеву, одвија се процес наоружавања украјинских снага из иностранства и домаћих фабрика. Испоруке оружја и војне опреме прати и долазак већег броја војних инструктора НАТО земаља, укључујући искрцавање елитних јединица у западном делу Украјине (делови америчке 173. ваздушно десантне бригаде). Активна је и украјинска војна индустрија, ремонтују се стари тенкови Т-64,Т-72 и производе нови Т-84 Оплот, уз већи број других оклопних возила (БТР-4 и друга). Украјини је из времена Совјетског Савеза преостало још око 600 тенкова Т-64 и исто толико Т-72, уз пар стотина Т-80.

Због веома лошег стања у којем се та возила налазе, једва трећина је уопште погодна за ремонт и евентуалну модернизацију па чак и након тога многи тенкови се поново враћају у ремонтне погоне у Харкову, због неквалитетног ремонта. Исти проблем је и са ремонтом остале технике, укључујући и преостале борбене авионе и хеликоптере. Донбас је постао право гробље уништене украјинске технике, а резервне залихе се убрзано празне па није далеко време када украјинска војска неће више имати одакле да надокнади губитке, осим набавке из иностранства и ослањања на сопствену, непоуздану наменску индустрију. Иако је ниво обучености украјинских снага видно порастао у последњих пола године, још увек су оперативне способности војске од око 250.000 војника у најмању руку дискутабилне.

Најчешће питање које се поставља ових дана се односи на датум почетка нове кијевске офанзиве на побуњене републике. Логичан закључак би био да ће напад почети непосредно пре 9. маја, за када је заказана прослава 70. годишњице победе над фашизмом и велика војна парада на Црвеном тргу у Москви. Последњу реч ће ипак имати Бела кућа па ће сама операција започети када то америчкој администрацији буде највише одговарало, као што је то био случај са насилним преузимањем власти у Кијеву почетком прошле године, за време трајања Зимске олимпијаде у Сочију. 

Многе тачке примирја потписаног у Минску су у потпуној супротности исказаној вољи народа на прошлогодишњим референдумима у ДНР и ЛНР, међутим чак ни такав договор Кијев није ни покушао да испоштује. Није спроведена ниједна промена устава и закона на коју су се кијевски пучисти, Порошенко пре свих, обавезали стављањем потписа на поменути документ.

Не верујући властима у Кијеву, Доњецк и Луганск су наставили да припремају одбрану и да консолидују сопствену власт. Формирање оружаних снага се приводи крају, убрзано се ремонтује заробљена и оштећена техника, али је све то далеко од једне организоване државе, за то су потребни ресурси и време. Обе републике су прешле далек пут последњих годину дана захваљујући сопственој вољи и храбрости, али и помоћи из Русије: оружје и друга опрема, добровољци и хуманитарна помоћ, доносили су одлучујућу превагу на танкој линији између опстанка и пропасти.

Председници Захарченко (ДНР) и Пушилин (ЛНР) уз напоре за организовањем какве-такве државе на територији коју контролишу, одржавају незваничне контакте са донедавно најмоћнијим украјинским тајкуном, Ринатом Ахметовим. Разлог је веома практичан: Ахметов је обезбеђивао посао за велики број људи у Донбасу, а потреба де се оживи замрла привреда је ургентна. Осим тога, интерес има и сам Ахметов, који је и највећи губитник међу украјинским тајкунима. У намери да спасе што је могуће већи део своје некадашње империје, покушава да задржи добре односе са Кијевом и да истовремено оствари контакте са новоформираним републикама.

Његов човек „за везу“ је у првом реду Ходаковски, командант батаљона Восток, који брине о интересима Ахметова у Доњецку.  Интересантно је да Кијев још увек не дира Ахметова, а можемо само да спекулишемо да ли су можда и пучисти на неки начин у ово умешани или у целој причи постоји и неки трећи озбиљан играч, на пример Сурков (саветник председника Путина), тако да је у интересу Порошенка и Јацењука да за сада зашмуре на једно око, узимају од Русије гас по повлашћеним ценама, наставе да „преговарају“ и  сачекају прави тренутак за обрачун. У сваком случају, испреплетани интереси политичара, тајкуна и обавештајних служби чине овај сукоб или тачније речено, почетак распада Украјине још замршенијим од распада бивше СФРЈ, упркос многим сличностима.  

Поред ранијих извештаја о појединачним политичким, па и масовним убиствима (Одеса), у последње време стижу алармантне вести о наводним самоубистима виђенијих људи из Украјине, који су или бивши чланови Јануковичеве Партије региона или су јавно исказивали своје незадовољство потезима Кијева. Само од 26. јануара до 14. марта „самоубиства“ су извршили Микола Серхијенко, Олексиј Колесњук, Сергеј Валтер, Олександр Бердјух, Михаил Чечетов, Станислав Мељник, Олександр Пеклушенко, Сергеј Мељничук и други, а занимљиви су и начини на који су та самоубиства извршена. Званични извештаји украјинске полиције говоре о вешању, скакању са прозора и самоубиству ватреним оружјем (пушком). Пучисти су покренули својеврсну „кристалну ноћ“ која траје од њиховог доласка на власт, без назнака скорог завршетка.  Није тешко закључити шта би се десило Захарченку, Пушилину и многим другим представницима побуњених република, уколико би се оне поново нашле под контролом Кијева.

Оваква дешавања у остатку Украјине као да много не узбуђују Москву, па је видна уздржаност, а понекад чак и снисходљивост према „партнерима“ из Вашингтона, а посебно из Брисела и Кијева, што оставља недоумицу: да ли Русија има стратегију за Украјину или ово што гледамо протеклих годину дана представља само рефлексне реакције неког ко је затечен великим променама на својим западним границама? Досадашњи потези Москве наводе на процену да Русија још увек покушава да врати у „руски свет“ не само Донбас, него целу Украјину, а да при томе не прекине економске и политичке везе са својим европским „партнерима“.

Финансијска помоћ Запада, једва довољна да спречи потпуни економски колапс Украјине, омогућила је пучистима да упркос незадовољству широких слојева друштва, сачувају полуге власти у својим рукама, јер Вашингтон не може себи да дозволи урушавање новог антируског система у који су уложили и новац и време. Све указује на то да прокламовани циљеви Кремља, бар у овом тренутку, изгледају потпуно недостижни, без обзира на огромна средтва уложена у очување стабилности и неутралности Украјине током протекле 24 године. Велика већина европских влада се све озбиљније дистанцира од Москве, а преостали део Украјине убрзано тоне у хаос бандеризма и русофобије, па је мало вероватно да Путинове поруке братства уопште има ко да чује.

Заоштравање реторике Москве и Вашингтона и све чешћи инциденти у непосредној близини руске територије, приморали су Русију да приоритетно ојача сопствене снаге које штите западне границе. Западна војна област добија све више нових ПВО система С-400 "тријумф" и "панцир С-1", ракетних комплекса "искандер", борбених авиона и хеликоптера разних типова, али и модернизованих тенкова Т-72Б3 и других оклопних возила. Пребазирање 9. и 33. самосталне мотострељке бригаде на запад земље и могуће формирање нове 345. десантно јуришне бригаде ВДВ у Вороњежу током наредне године, говори у прилог озбиљности припрема руских оружаних снага за могући сукоб са НАТО. Крим се убрзано претвара у праву црноморску тврђаву, Црноморска флота је већ добила прве 2 од планираних 6 нових подморница Варшавјанка, а ускоро стижу и нове ракетне фрегате класе Адмирал Григорович.

Дакле, Москва је свесна опасности и убрзано се припрема. Подузети напори да не изгуби Украјину и да постигне какав-такав договор са европским државама не дају жељене резултате, али Кремљ и даље не одустаје од зацртаног курса. Колико ће још дуго Русија моћи да балансира и какав ће бити одговор Москве када Кијев крене у нову офанзиву на Донбас?  Путин је већ много пута показао да уме и те како да изненади западне стратеге, али ни у Вашингтону не седе скрштених руку. Ново заоштравање сукоба никако не одговара Москви, док су САД за сада у много повољнијој ситуацији. Ако су тачне процене Пентагона да ће се конфронтација САД и Руске Федерације наставити бар до 2024. године, територију некадашње Украјине чека суморна будућност.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер