Велика геополитичка гужва у Сирији - Русија и НАТО очи у очи

Време ће показати колико је ова скрпљена дружина способна да допринесе постизању икаквог рационалног договора, с обзиром на то да њихова бројна условљавања, од тренутног прекида дејстава руског ратног ваздухопловства и Сиријске aрапске aрмије (САА) до неодложног одласка Башара ел Асада са власти. Додуше, неки закључци се и сами намећу. Треба имати на уму да су ови преговарачи само продужена рука Турске и Саудијске Арабије, док у сенци стоје прави протагонисти дугог и мучног рата у Сирији, Вашингтон и НАТО. Самим тим, за вероватну пропаст преговора, одговорност ће сносити сиријска влада, а биће прилике да се за „неконструктивност“ оптуже и Москва и Техеран.

Сада је већ извесно да ће се ови преговори под покровитељством УН вероватно свести на пуку представу за светску јавност. Вашингтон нема вољу за стварним решењем, иако је у неколико наврата државни секретар Џон Кери са Сергејем Лавровом радио на смањењу тензија и на каквој-таквој сарадњи САД и Русије, бар када је у питању ИД. У току интензивних припрема за предстојеће маратонске преговоре у Женеви, који би по плану УН требало да потрају барем 6 месеци, Вашингтон је паралелно започео припреме за копнену инвазију на североисток Сирије, у само срце такозване ИД у Сирији.   

О томе сведочи изјава коју је дао амерички потпредседник Џо Бајден 23. јануара у Анкари, а у којој је истакао да су САД и Турска спремне за војно решење проблема ИД у Сирији, уколико Асад не постигне политички договор са Високим преговарачким комитетом у Женеви. То говори о могућој намери Вашингтона да уђе у Сирију, али посредно. И овог пута, као и 24. новембра 2015. године (обарање руског борбеног авиона), задужење да обави већину прљавог посла добиће Турска, а приводи се крају америчка изградња нове ваздушне базе Рмеилан, на крајњем североистоку Сирије који контролишу сиријски Курди. Ту базу би вероватно користиле америчке специјалне јединице током „боравка“ у Сирији.

Дакле, са једне стране Џон Кери договара примирје и политичко решење сукоба, а са друге стране Џо Бајден прети војном интервенцијом, што не треба посматрати као неки сукоб унутар америчког политичког врха, већ као дволичну политику Вашингтона, показану толико пута не само на Блиском истоку. Та дисонанца у изјавама америчких званичника не може да сакрије чињеницу да је питање инвазије севера Сирије покренуто управо непосредно пре заказаних преговора, па се не може искључити могућност да Вашингтон више жели да изврши својеврстан притисак на Москву и Дамаск, него што има намеру да заиста покрене војну интервенцију. Ту је и фактор председничких избора у САД крајем године, а познато је да амерички председници по правилу (бар до сада) нису улазили у нове ратове у изборној години.  

У том контексту треба посматрати и најновије оптужбе Анкаре о нарушавању турског ваздушног простора и стављању турског ратног ваздухопловства под пуну борбену узбуну. Међутим, изјава америчког секретара одбране Ештона Картера о могућности употребе 101. ваздушнодесантне дивизије у ослобађању Мосула у Ираку и Раке у Сирији ипак намеће питање шта заправо смера Вашингтон и да ли је прича о директној војној интервенцији само прича?

Инфраструктура и логистика за такву врсту операција већ постоје у Турској. Tурске оружане снаге су већ поодавно распоређене у непосредној близини границе са Сиријом, али пребацивање ваздушнодесантних снага САД у Турску не би остало непримећено, ипак америчке снаге нису вичне маскировкама. Засад не постоје индиције о већем присуству америчких ваздушнодесантних снага у Турској.

Интервенцију би могли да изазову и сиријски Курди, уколико одлуче да своје операције пренесу и западно од реке Еуфрат, како би се повезали са преосталим курдским енклавама на северу Сирије. То би вероватно значило гажење свих „црвених линија“ за званичну Анкару, што би био одличан повод да се изврши инвазија на североисток Сирије. С обзиром на то да река Еуфрат представља неку врсту граничне линије дејстава, западно углавном дејствују руске и сиријске снаге, док источно углавном делује НАТО авијација, хипотетска НАТО инвазија би самим тим била усмерена управо источно од ове реке.

Вашингтон рачуна да би на тај начин сачувао контролу над бар једним делом сиријске, али и ирачке територије, а у Пентагону процењују да САА и њени савезници не би ризиковали улазак у директан сукоб са НАТО, упркос окупацији дела сопствене територије. Овакво спречавање потпуне победе Путина и Асада у Сирији и раздвајање Ирана и ирачких шиита од Сирије би несумњиво подржала не само Турска већ и све државе чланице Заливског већа сарадње, на челу са Саудијском Арабијом. Једино што брине стратеге из Беле куће је немогућност Пентагона да процени какав ће бити руски одговор.  

Управо је Русија својим, за западне стратеге неочекиваним уласком у сиријски рат преокренула његов ток и покварила планове многим инспираторима ове крваве драме од Вашингтона до Ријада. Управо су ти инспиратори показали врхунац подлости и цинизма у новембру прошле године, када је турски Ф-16 из пажљиво припремане заседе оборио руски бомбардер СУ-24М. Москва није дозволила да подлегне провокацији, већ је наставила да ради свој посао на терену, ојачавши при томе сопствене противваздушне ефективе у самој Сирији.

Свестан претеће опасности и чињенице да непријатељ не поштује никакве договоре били они потписани или не, руски државни и војни врх је осим повећања броја борбених авиона и хеликоптера (по 12 апарата СУ-30С/27М3, СУ-24М, СУ-25, СУ-34, Ми-24, Ми-8/17, 4 апарата СУ-35С и непознат број Ка-52 и Ми-28Н), ПВО система (Панцир С1, С-300ПМУ1/2, С-400 и други) и ратних бродова (крстарица класе „Слава“, разарач класе „Удалој“, фрегате класе „Кривак“, подморнице класе „Варшавјанка“ и други), одлучио да максимално ојача САА и њене савезнике у Сирији са новим оружјем (тенкови Т-72Б, Т-90А, транспортери БТР-82А, затим БМП-2, артиљерија,  вишецевни бацачи ракета и друго) како би били адекватно опремљени за предстојеће офанзивне операције на северозападу земље, али и у случају нове инвазије са севера (Турска).

Предузете мере су дале резултате, али не онако брзо како су неки очекивали да ће до краја 2015. цела Сирија бити ослобођена. Средином прошле године, сиријске снаге су се нашле у веома тешкој ситуацији када су јединице Ал-Нусре и друге, заузеле целу провинцију Идлиб, затим избиле на само 25 км од самог града Латакије, претивши да изађу на обалу Средоземног мора. Било је неопходно време да се ти напади неутралишу, сиријске снаге стабилизују одбрану и попуне редове новим људством и техником, како би се могао извршити правовремени контранапад на више праваца. Првих пар месеци је руско ратно ваздухопловство извршило на стотине ваздушних удара по дубини непријатељске одбране, како би што више ослабили маневарске и борбене способности исламиста.

Таква стратегија је почела да доноси праве резултате, па је крајем јануара ове године након вишемесечних борби коначно ослобођена Салма у провинцији Латакија, а потом и Рабиа, након чега се распао фронт исламиста у тој провинцији која је готово потпуно ослобођена. Повлачењем терористичких група из подручја градова Хомса и Дамаска крајем прошле године, постигнут је значајан успех и ослобођене бројне јединице САА, које су могле да буду пребачене тамо где су најпотребније. У рејону града Алепа САА је напредовала на исток, према реци Еуфрат, а пре пар дана је остварен значајан успех и на северозападу, приликом којег је разбијена вишегодишња опсада Нобула и Захре, чиме је истовремено пресечена комуникација окупираног дела Алепа са Турском. Овим акцијама сиријске снаге приводе крају окруживање исламиста у источном Алепу и провинцији Идлиб. Уколико САА и њени савезници успеју у својој намери, распашће се цео фронт терористичких група (ФСА, Ал Нусра, Ал Шам, ИД и други) западно од Еуфрата, чиме би за дужи временски период била обезбеђена победа и опстанак Башара ел-Асада, али и саме Сирије.

Самим тим би и преговори о будућности Сирије имали сасвим другачији ток, а под контролом Вашингтона, Анкаре и Ријада би остао само мањи део ирачке и сиријске територије. То би представљао озбиљан пораз Вашингтона на Блиском истоку, што је за Белу кућу неприхватљиво, али можда неће имати другог избора. Ипак, познавајући саму природу и стратегију америчке администрације, реално је очекивати њену реакцију, па не треба искључити директну интервенцију турских оружаних снага на север Сирије, али и Ирака. Руски војни извори већ упозоравају на концентрацију турских снага на граници са Сиријом, а када се томе дода и захтев Саудијске Арабије за учешћем у операцијама у Сирији, јасно је да постоји велика вероватноћа да Вашингтон заиста спрема нешто велико, пре него што Асад уз помоћ Русије, Ирана и Хезболаха оствари одсудне победе које ће одлучити победника велике сиријске кланице.     

Приближавају се кључни тренуци разрешења ове тужне сиријске одисеје, започете 2011.године, у којој многи актери већ сада играју по ивици ножа, гледајући се очи у очи. Оваква ситуација одавно није виђена у новијој историји: један табор, предвођен Русијом, покушава да сачува Сирију и читав Блиски исток од екстремиста који прете да цео регион повуку у амбис и други табор, предвођен САД и НАТО, који настоје да по сваку цену и потпуно овладају целим геополитичким простором Блиског истока.

Иако многе важне НАТО чланице (Француска, Немачка) нису задовољне политиком Вашингтона, првенствено због правог егзодуса муслимана у секуларну ЕУ и страха да би нови талас могао бити још већи, због чега је неизвестан и сам опстанак ове вештачке творевине, нико не сме (сем повременог гунђања) да се отворено супротстави Белој кући, која је још увек неприкосновени господар западног света. Жалосна стварност је таква да је цинични и осиони Запад спреман да због сопствених себичних интереса оде толико далеко и гурне Сирију у још већу несрећу, која би могла да има потенцијал да прерасте у највећи и најозбиљнији сукоб од краја Другог светског рата.