Vanredni izbori u Italiji – Hoće li na stogodišnjicu Musolinijevog dolaska na vlast Italija dobiti ultradesnu premijerku?

Ekonomske posledice rata u Evropi se sve više osećaju. Cene energenata vrtoglavo rastu. Inflacija je dostigala najveći nivo u poslednjih nekoliko decenija, a evro je ove godine već pao za 11 odsto u odnosu na dolar. Posle junskih parlamentarnih izbora u Francuskoj oslabljena je pozicija Makrona. Jedan od najagilnijh atlantističkih pobornika Ukrajine, britanski premijer Boris DŽonson podneo je ostavku 7. jula, a dve nedelje kasnije izbila je politička kriza u Italiji.

Pošto je vlada Marija Dragija izgubila poverenje parlamentarne većine, premijer je 21. jula podneo ostavku, a vanredni izbori biće održani 25. septembra. Dragi je doveden na vlast 13. februara 2021, iako nije učestvovao na izborima 2018. niti je njegov program dobio podršku večine birača. Tada je Dragijeva vlada dobila široku podršku u parlamantu, uključujući i populističke stranke poput Pokreta 5 zvezdica (Movimento 5 Stelle) i Lige (Lega), koje su na izborima nastupile sa evroskeptičnim programom.

Mediji bliski evropskom neoliberalnom establišmentu za pad italijanske vlade odmah su optužili Putina i „maligni uticaj“ Rusije u evropskoj politici. Kao dokaz oni navode da je politički sistem Italije previše haotičan i prepun amatera i prilično transparentan. Mnogim strankama i političarima jednostavno nedostaje disciplina za tajne mahinacije. Zbog toga, sve više detalja o ruskim naporima da podstaknu Dragijevu smenu izaći će na videlo. Kao što se moglo i očekivati, činjenice govore suprotno.

Mario Dragi je jedan od najistaknutijih neoliberalnih evrotehnokrata, od  2011 to 2019  bio je predsednik Evropske centralne banke. Vladajući evropski krugovi priznaju mu zasluge za „rešavanje” krize evra. U Briselu je stekao veliki ugled i zbog toga što je bio nemilosredan u likvidaciji grčkog pokreta protiv mera štednje koji je 2015.predvodila Siriza. Zbog takvih zasluga dobio je nadimak “Super Mario”.

Italijanski predsednik Serđo Matarela pokušao je da nagovori Dragija da ne podnese ostavku, što su podržali i poslovni krugovi, stotine gradonačelnika, nevladinih organizacija, akademika i vodeći sindikat. Njihova parola bila je “ako padne Dragi, pašće Italija”. Dragi je, u svom stilu, rekao da će ostati na funkciji samo ukoliko parlament bez protivljenja u potpunosti prihvati njegov program. Stranke vladajuće grupacije, koje su počele da gube popularnost, nisu mogle da prihvate takvu ucenu i uskratile su mu dalje povrenje. Razlog njihove odluke bio je jasan. Dragijeve reforme dodatno bi pogoršale socijalni položaj njihovih birača, što bi uiticalo na uspeh ovih partija na redovnim izborima 2023.

Dragi je želeo da zadrži premijersku funkciju kako bi dovršio reforme koje zahteva Evropska komisija, što je uslov da Italija dobije skoro 200 milijardi evra (68,9 milijardi u grantovima i 122,6 milijardi u zajmovima) iz EU fondova za oporavak od pandemije. Neki ekonomisti smatraju da ta finansijaka podrška ne bi imala značajan uticaj na italijansku ekonomiju. Takođe, uslovi za dobijanje finansijske injekcije su veoma strogi i usmereni su na to da povećaju kontrolu Brisela (tj. nemačko-francuske osovine) nad budžetima država članica i na jačanje režima tehnokratsko - autoritarne vladavine u EU.

Dragi je doveden na vlast kako bi sanirao krizu koja je nastupila zbog kovida -19. Neoliberlni evropski establišment smatrao je i pre pandemije da Italija zaostaje za evropskim partnerima u ekonomskom razvoju i preko potrebnim reformama. Jedna od najvećih država članica postala je nesiguran partner jer su u političkom životu počele da dominiraju evroskeptične populističke stranke i lideri, koje u Briselu sumnjiče da žele da oslabe EU i da koketiraju sa Moskvom i Pekingom.

Kad su privredne refome u pitanju, Italija uopšte nije zaostajala. Od ranih 1990-ih reformisano je korporotivino upravljanje, privatizovane su glavne državne banke i preduzeća, povećani su fleksibilnost tržišta rada i konkurencija na tržištu proizvoda. U primeni neoliberalnih mera Italija je prednjačila u odnosu na Nemačku i, posebno, Francusku. Tokom protekle decenije poslovni ambijent je popravljen, tako da je na listi Svetske banke Italija skočila sa 78. na 58. poziciju, ali bez primetnog uticaja na rast.

Obično se ističe kako je prednost itlijanske ekonomije u raznovrsnosti preduzeća koje su pretežno mala i srednja, sa kratkim lancima snabdevanja koja zauzimaju tržišne niše sa luksuznim proizvodima. Takva preduzeća su sposobna da brzo prelaze sa jednog tržišta na drugo i tako bolje odgovaraju na tržišne turbulencije od transalpskih giganata. Uočene su i slabosti takvog modela: velike utaje poreza, pribegavanje neprijavljenom radu, mala ulaganja u istraživanja i razvoj.

Ukupan učinak Dragijeve vlade bio je suprotan od očekivanog. Levi publicista Tomas Fazi navodi da 5,6 miliona Italijana, skoro 10 odsto stanovništva - uključujući 1,4 miliona maloletnika - trenutno živi u apsolutnom siromaštvu. Realne plate u Italiji nastavljaju da padaju najvećim tempom u EU, tvrdi Fazi. Italija ima jednu od najbrže rastućih stopa inflacije u Evropi, 8,6 posto, što je najviši nivo u više od tri decenije. Kamatne stope na italijanske državne obveznice takođe su u stalnom porastu otkako je Dragi došao na vlast. Skoro 100.000 malih i srednjih preduzeća je u riziku od nelikvidnosti. Fazi ističe da je Dragi učinio malo ili skoro ništa da zaštiti radnike, domaćinstva i mala preduzeća od uticaja neoliberalnih reformi. Njegova vlada promovisala je privatizaciju, liberalizaciju, deregulaciju i fiskalnu konsolidaciju. Kao osoba od najvećeg povernja međunarodnog finansijskog kapitala, Dragi je prebacio teret krize na radničku klasu. Italijanski javni dug dostigao je 150% BDP-ea, i dalje raste, uprkos svim merama štednje. Ako poraste za još 20 do 30 posto, to će biti na nivou Grčke 2010. Da stvar bude još gora, privatni dug u Italiji iznosi 180 posto BDP-ea.

Institucionalna arhitektura EU jedan je glavnih uzroka italijanske krize. Monetarna unija sa fragmentiranom fiskalnom politikom koristila je posebno Nemačkoj. Evro je slabija valuta od DM, pa je nemačka prvreda zahvaljujući evru stekla veliko tržište za svoje viskokvalitetne industrijske proizvode. Manje konkurentne privrede južne Evrope trpele su ekonomsku štetu, budući da je za njihove privrede evro bio suviše jaka valuta, što je smanjilo njihov izvoz. U EU ne postoji fiskalna preraspodela koja bi omogućila ispravljanje monetarnog disbalansa. Nemačka i njeni saveznici sa bogatijeg severa uporno su se protivili ideji da Unija postane transferna federacija. Rezultat je bio pad italijanske industrijske proizvodnje, rast siromaštva i povećanje ionako ogromnog jaza između severa i juga Italije.

Nakon ruske invazije na Ukrajinu krajem februara, Dragi je odlučno podržao sankcije Rusiji i ponudio političku, finansijsku i vojnu podršku Ukrajini. Italija je ranije održavala bliske političke i ekonomske veze sa Rusijom, a Dragi ju je odlučno svrstao uz ratni kurs NATO-a.

Dragi je iza sebe ostavio i duboko podeljeno društvo, ističe Fazi. Sprovodio je kaznenu, diskriminatornu i segregacionu politiku masovne vakcinacije, koja je isključila milione nevakcinisanih ljudi, uključujući decu, iz društvenog života. Takođe, pomogao je da nevakcinisani postanu meta institucionalnog govora mržnje.

Na predstojećim izborima najviše izgleda na pobedu ima desničarska grupacija koju čine “postfašistička” Braća Italije, čija liderka je Đorđa Meloni, Liga Matea Salvinija i Forca Italija bivšeg premijera Silvija Belruskonija. Budući da Braća Italije u anketama dobijaju oko 24 posto glasova, Melonijeva ima najviše izgleda da postane premijerka. Njena stranka nije bila u Dragijevoj kolacionoj vladi. Na izborima 2018. Braća su dobila 4,4 posto glasova. Desna koalicija će verovatno dobiti 45 odsto ili više glasova. Zbog komplikovanog izbornog sistema to znači da će imati oko 60 posto poslanika u parlamentu i moći će komotno da formira vladu. Tako će, tačno sto godina posle Muslonijevog dolaska na vlast, Italija verovatno dobiti ultradesnu premijerku. Vladajući evropski krugovi nemaju dilemu da se radi o Putinovom “maršu na Rim”. Na Zapadu mnogi samtraju da bi radiklano desna administracija u Italiji oslabila EU u ključnom trenutku geopolitičke konfrontacije. To bi osnažilo evroskeptične lidere kao što je Viktor Orban, ili kandidate kao što je Marin Le Pen, oslabilo konsenzus o Rusiji i ometalo dublju političku integraciju Unije ambicioznom zajedničkom politikom u oblasti odbrane ili energetike.

Meloni predvodi stranku koja baštini tradicije Musolinijevog fašističkog pokreta i još uvek koristi njegove simbole. Sa 15 godina priključila se omladinskoj organizaciji Italijanskog socijalnog pokreta.(MSI), koji je naslednik Musolinijeve stranke. Silvio Berluskoni je 2008. imenovao Melonijevu, koja je tada imala 31 godinu, za ministra omladine i sporta. Ona je 2012. osnovala partiju Braća Italije (Fratelli d’Italia- naziv je preuzet iz teksta himne Italije čiji prvi stih glasi: “Italijani braćo”). Na njenim predizbornim skupovima redovno se koristi „rimski pozdrav“, italijanski ekvivalent nacističkog sieg heil-a.

Iz taktičkih razloga Melonijeva je odbijala otvoreno da podržava fašizam, ali se nije ne ograđivala od njega. Tvrdila je da Musolinija treba oceniti u istorijskom kontekstu i da je nešto radio dobro, a nešto loše. Kako su njeni politički izgledi rasli, stav o fašzmu je postajo sve ambivalentniji. U poslednjim javnim istupima, posle raspisivanja izbora, ona ističe da fašizam treba prepustiti istoriji i da treba osuditi sve totalirazme. Melonijeva se divi Trampu i Orbanu i održava bliske veze sa španskom ultradesnom strankom Voks, Kao i drugi evropski ultradesni lideri i Melonijeva u svom političkom programu kombinuje desni nacionalizam, ksenofobiju i hrišćanski fundamentalizam. Ona vodi agresivne kampanje protiv „masovne invazije imigranata”, „islamizacije hrišćanskog identiteta“, „LGBT lobija“, Sorosa i „birokrata iz Brisela“. U klasičnom ultradesnom narativu, sebe predstavlja kao majku, hrišćanku i Italijanku i tvrdi da su ti identiteti ugroženi masovnom migracijom, rodnom politikom i Evropskom unijom. Ali, Braća Italije i njena liderka i dalje podržavaju članstvo Italije u EU i evrozoni, ali se zalažu za “Evropu nacija”.

Melonijeva se odnedavno okružila brojnim desnim intelektualcima (ne samo ultradesnim) i poslovnim ljudima u očiglednom nastojanju da formira upravljački tim koji će činiti i kadrovi izvan njene partije. Konzervativne ideje kombinuje sa neoliberalnim konceptima kao što je slobodno preduzetništvo. Kapitalizam, naravno, ne dovodi u pitanje, niti ekonomsku politiku Dragijeve vlade.

Meloni je u više navrata oštro kritikovala rusku invaziju Ukrajine i potvrdila privrženost Italije Ukrajini. Posle Dragijeve ostavke, između ostalog, istakla je da Italija ne može  rizikovati da bude slaba karika u zapadnom savezu. Njena stranka je glasala za članstvo Finske i Švedske u NATO. Uprkos višegodišnjoj podršci Putinu, to su učinile i Liga i Forca Italija. Melonijeva se, za razliku od Belruskonija i Salvinija, ne protivi isporukama oružja Ukrajini. Ona bezrezervno podržava NATO i ističe da je sukob sa Rusijom od najvećeg značaja za oblikovanje novog međunarodnog poretka u kome Zapad ne sme da izgubi. Ukoliko to toga dođe, Putinova Rusija i Sijeva Kina su pobednici — a na Zapadu će Evropljani platii najvišu cenu.

Analitičari, međutim, ističu da se na osnovu dosašnjih izjava i ponašanja Đorđe Meloni ne može sa sigurnošću govoriti o tome kako će izgledati politika njene vlade. Ona svoj politički uspon uglavnom duguje ličnoj harizmi i nejasnoj agendi „bog, porodica i otadžbina“. Skoro ništa ne govori o ekonomskoj politici, fašističkim korenima sopstvene stranke ili prijateljskim odnosima sa autoritarnim premijerom Mađarske Viktorom Orbanom i španskom neo-frankističkom partijom Voks. Smatra se da će ona biti manje posvećena režimu sankcija nego što je bio Dragi. Ranije ovog proleća, Meloni je izjavila da Italija treba da dobije „kompenzaciju“ od EU za troškove sankcija, i da Sjedinjene Države ne treba da očekuju da Italija trpi štetu zbog  smanjenja izvoza u Rusiju. Salvini podržava takve stavove, budući da njegovo najače uporište čini severni idustrijski bazen, čija preduzeća su bila snažno prisutna na ruskom tržištu i sada trpe posledice uvođenja sankcija. I Salvini i Berluskoni održavali su dobre odnose sa Rusijom. Ranijih godina Salvini je često izražavao svoje divljenje Putinu, govoreći da bi mogao da bude premijer Italije, a nosio je i majicu sa Putinovim likom u Evropskom parlamentu. Međutim, na samom početku ruske agresije Salvini ju je osudio.

Proamerički komentatori ističu da bi Sjedinjene Države i njihovi evropski partneri trebalo da budu zabrinuti zbog političkih zbivanja u Italiji i da bi morali da razviju strategiju koja bi obezbedila da ona ostane čvrsto usidrena u transatlantskom partnerstvu. Prvi korak je da Vašington konačno imenuje američkog ambasadora u Rimu. To mesto je upražnjeno više od godinu i po dana. Sjedinjene Države takođe treba da razviju sveobuhvatni program za borbu protiv uticaja Rusije u Italiji.

Vladajući krugovi na Zapadu, međutim, ne moraju mnogo da budu zabrinuti. Tomas Fazi ukazuje na dobro poznatu činjenicu da u državama članicama EU parlamenti i političke partije nemaju skoro nikakvu moć, jer vlade nemaju autonomiju u vođenju ekonomske politike. One su podvrgnute spoljašnjim ograničenjima (vincolo externo) i nemaju na raspolaganju instrumente neophodne kako bi bilo šta u zemlji bitno promenile. Otuda, tvdi Fazi, one nemaju drugog izbora osim da prihvate mere koje nametnu Brisel i Frankfurt. To obično dovodi do toga da se političke stranke okrenu tehnokratama koje podržava EU i povere im mandat  da reše probleme koje je Unija i stvorila. Kako ovi obično nisu u stanju da pokrenu ekonomiju i da poprave socijalni položaj većine populacije, dolazi do rasta tenzija između zahteva domaćeg stanovništva i spoljnih ograničenja. U određenom trenutku, obično kako se približavaju novi izbori, političke stranke otkazuju dalje poverenje tehnokratama u pokušaju da povrate uticaj u svom biračkom telu, kako bi se potom, posle izbora, ponovo vratile na tehnokratski način upravljanja. Upravo to se dogodilo između 2018. i Dragijevog svrgavanja. Pokret 5 zvezdica i i Liga napustile su 2021. anti-EU populizam i podržale Dragija, a osamanest meseci kasnije su mu uskratile povrenje.

Buduća desna vlada, smatra Fazi, neće učiniti ništa da okonča društvenu i ekonomsku krizu koja se pogoršava. Ako želi da opstane, moraće da sledi ekonomske diktate EU. A kad se društvene prilike još više budu pogoršale, populističke stranke ponovo će oboriti vladu i biće održani novi izbori. Ali, kako se kriza bude produbljivala, ovakvi ciklusi biće sve kraći, sve dok se ne slome poslednji ostaci demokratskog legitimiteta u zemljama kao što je Italija. Na kraju krajeva, zaključuje Fazi, verovatnije je da će sledeća kriza evra izbiti na evropskim ulicama nego na finansijskim tržištima.

Problem italijanske politike je i u tome što liberalno - centrističke partije nisu uspele da osmisle održivu alternativu desnici. Lider Demokrtske partija (Partito Democratico) Enriko Leta, ne kritikuje Melonijevu i Salvinija zbog njihovih ekstremističkih ispada protiv migranta i zbog ambivalnetnog stava prema Musoliniju, već zato što nisu dovoljno agresivno podržavali ratni kurs protiv Rusije. Kada je Meloni, tokom nastupa u italijanskom Senatu, podržala zapadne isporuke oružja Ukrajini i posrednički rat NATO-a protiv Rusije, Leta je to pohvalio. I on i njegova partija slede isti ekonomski kurs kao i Brisel i Mario Dragi. Neoliberalni centristi, koje pogrešno označavaju kao levicu, nemaju odgovor na krizu EU i ekonomsku krizu i ne nameravju da se distanciraju od ratne politike NATO-a i Vašingtona. Oni izbegavaju da defekte instiucionalne arhitekture Unije označe kao jedan od uzroka hronične italijanske ekonomske krize. To otvara širok prostor za jačanje ultradesnice. Ali njen evroskepticizam je ograničenog dometa, i služi uglavnom samo kao izborna platforma.

Političarima, posebno ultradesnim, ne treba verovati. Njihova osuda establišmenta ograničena je na briselsku birokratiju, ali nije usmerna i na vlasničke slojeve. Neofašisti, kao i njihovi istorijski predhodnici, traže žrtvene jarce kako bi na njih usmerili bes širkih slovjeva pogođenih krizom kapitalizma. Melonijeva u ksenofobiji odavno prednjači. Nedavno je izjavila da Italijani moraju da repatrijaju migrante, a zatim da potope brodove koji su ih spasli.

Briselskoj oligarhiji odgovara da socijalno nezadovljstvo artikuliše ultradesnica koja ne dovodi u pitanje klasnu dominaciju buržoazije, već vodi kulturni rat za očuvanje “tradicionalnih vrednosti”, kojih se njeni lideri obično ne pridržavaju. Evropske vladajuće klase nisu u stanju da reše krizu postmastrihtske EU i stabilizuju kapitalizam. One ne smeju dozvoliti eskalaciju krize u Italiji, jer bi u tom slučaju opsatnak Unijer bio doveden u pitanje. Kad uobičajni načini upravljanja više nisu efikasni, savez sa ultradesnicom je za njih prihvatljiv. Otuda ne treba očekivati da će dolaziti do velikih nesporazuma između Brisela i nove vlade u Rimu. Uostalom, u predzaduženim državama ekonomsku politiku određuju investiori i finsnsijaka tržišta, a ne birači.

(Autor je politikolog iz Zrenjanina)