Ustanak "žutih prsluka" - obnova klasnih borbi u Francuskoj

Ustanak „žutih prsluka“ počeo je novembra prošle godine u Francuskoj kao protest protiv podizanja poreza na automobilsko dizel gorivo, što je naročito pogodilo ruralno i stanovništvo u provinciji. Spontani, samorganizovani, centrifugalni, participativni protest, koordinisan preko društvenih mreža, ubrzo je prerastao u odbacivanje društveno-ekonomskog sistema i postojećeg republikanskog poretka. Radi se o mobilizaciji izvan tradicionalnih političkih struktura, budući da one ne pokazuju interesovanje za probleme običnih ljudi. Prema anketama 64 posto demonstranata ne želi učestvovanje sindikata, dok je čak 81 posto protiv političkih partija. Pokret je dobio naziv po zaštitnim prslucima koje vozači moraju da imaju u svojim automobilima, kako bi bili vidljivi u slučaju saobraćajnih incidentata, a raširo se i na neke druge zemlje (Belgija, Holandija).

Socijalni revolt izlio se na ulice i trgove, konflikt oko radnih prava i nadnica izmešten je sa radnog mesta na ulicu, jer prekarni rad onemogućava štrajk i protest u preduzeću. Ovakav decentralizovani pokret, sa mnoštvom autonomnih punktova, francusku elitu plaši više od nasilja, jer ne može da ga kontroliše, Makron ne zna sa kim da pregovara, koga da korumpira. „Žuti prsluci“ protestuju protiv partijskog monopola na političku delatnost, po njima, ona se može voditi i na drugi način, a ne samo na povremenim ritualnim izborima. Radi se o masovnom antikapitalstičkom, direktnodemokratskom pokretu običnih ljudi, koje neoliberalna elita prezire. U politički život uključili su se pripadnici nižih klasa vođeni instinktivnim osećanjem pravde, a koji su ranije bili pasivni. Oni otuđenu i arogantnu elitu okrivljuju za svoje probleme.

Makron je neoliberal koji je doveden na vlast da bi tačerizovao državu u kojoj socijalni protesti i revolucije imaju dugu tradciju. Francuska je u projekat evropskih integracija ušla kako bi obuzdala Nemačku unutar širih evropskih političkih struktura pod francuskom dominacijom. Taj plan je propao, Nemačka hegemonija je u Evropi danas sveprisutna, Makron je oštrim zaokretom ka neoliberalizmu pokušao da popravi poziciju svoje ekonomije na svetskom tržištu. Francuska privreda nije u stanju da izdrži nemačku konkurenciju i da sa najmoćnijom privredom u EU bude u istoj monetarnoj zoni. Kako ova zemlja nema monetarni suverenitet, podizanje poreza je bio jedini način da se krpe rupe u budžetu. Neoliberalni fanatik Makron fiskalnu krizu pokušao je da reši nametanjem poreza siromašnim, uz istovremene ogromne poreske olakšice za bogate. Porezna gorivo je, navodno, uveden zbog ekoloških razloga, dok su u isto vreme velike korporacije, koje su najveći zagađivači, oslobođene poreza. Budžetska kriza i mere štednje ugrozili su funkcionisanje javnih servisa, škola, bolnica,transportnog sistema, što je takođe izazavalo buru nezadovoljstva. Vlada predviđa ukidanje čak 9000 kilometara lokalnih železničkih pruga.

Makronovu izbornu bazu čine beli okovratnici, profesionalci i pripadnici drugih slojeva koji profitiraju od neoliberalnog kapitalizma, a čine oko 20 do 30 posto biračkog tela. Postao je predsednik republike kako bi bila sprečena ultradesna liderka Nacionalnog fronta da dođe na čelnu poziciju u državi. U prvom krugu predsedničkih izbora 2017. dobio je 24 posto glasova. Na izborima za Nacionalnu skupštinu iste godine njegova partija La République En Marche osvojila je većinu mandata (308 od 577), ali odziv birača je bio mali, u prvom krugu 48,7posto, u drugom 42,6.

Makron je monarhijski arogantan, najgori predstavnik evropske tehnokratske političke klase, prezire običan svet kao Marija Antoaneta, (predsednik – kralj). Namerava da promeni ustav kako bi još više moći bilo koncentrisano u rukama predsednika, čime bi, smatraju kritičari, bio ugrožen politički pluralizam. Takođe, Makron želi da smanji broj poslanika za 30 posto, iako Francuska spada u države sa manjim brojem poslanika u odnosu na veličinu populacije. On planira da umanji pravo skupštinske opozicije da predlaže amandmane na zakonske predloge. I po postojećem ustavu Francuska je polupredsednički sistem, predsednik republike je najmoćnija figura u nacionalnoj politici. Pored toga, planira se i donošenje zakona o lažnim vestima, nejasna definicija pojma „lažne vesti“ navela je kompletnu opziciju da ovu inicijativu osudi kao atak na slobodu izražavanja. Analitičari ističu da je Makronova arogancija pogoršala krizu i da je njegovo ponašanje bilo krajnje politički nekompetentno. Francuska elita nametanjem takvog predsednika stvorila je stanje masovne pobune.

„Žuti prsluci“ su stihijski pokret, metode borbe su ulične demonstracije, blokade saobraćajnih čvorišta i sl. Komentatori ih porede sa žakerijom, seljačkim ustancima u srednjovekovnoj Francuskoj, koji su bili kratkotrajni i dezorganizovani i nisu imali dugotrajne političke efekte. Svake subote na brojnim lokacijma održavaju se skupštine demonstranata.

Pored zahteva za Makronovu ostavku i afirmaciju novih formi demokratije, istaknuti su i brojni drugi, koji jasno govore o socijalnom karakteru pobune:

- niko ne sme biti beskućnik;

- ukidanje mera štednje;

- otpisivanje kamata na nelegitimne kredite;

- ukidanje oporezivanja siromašnih;

- naplata neplaćenih poreza zbog poreskih prevara koje se procenjuju na 85milijardi evra;

- kreiranje efikasne integracijske politike;

- minimalna plata od 1500 evra;

- povećanje minimalnih penzija;

- prekid gradnje šoping molova;

- progresivno oporezivanje dohotka;

- veći porezi krupnim korporacijama;

- povećanje kupovne moći domaćinstava;

- redistribucija bogatstva;

- izjednačavanje socijalnog položaja urbanog i ruralnog stanovništva.

- manje korupcije i centralizacije vlasti;

- šire pravona referendum.

Kada su protesti uzeli maha, Makron je krenuo u protivofanzivu. Najpre je pristao na privremeno ukidanje poreza na gorivo, minimalna plata povećana je za 100 evra, ali paralelno je vođena histerična medijska kampanja protiv „žutih prsluka“, uvedeno je vanredno stanje. Mediji su u prvi plan isticali nasilje koje demonstranti vrše nad „snagama reda“ uz gotovo potpuno ignorisanje policijske brutalnosti. (Oko 50 posto policajaca i žandarma na poslednjim predsedničkim izborima glasala je za Mari Le Pen). Svake subote policija hapsi više hiljada demonstranata, do sredine januara biloje 1700 povređenih, od toga 82 teže. Jedna osamdestdvogodišnja starica preminula je pošto je pogođena policijskom granatom sa suzavcem. Deset demonstranata je poginulo u saobraćajnim nesrećama.Policija je dobila nalog da ispaljuje gasne granate direktno na demonstrante, a ne preko njihovih glava, štoje do sada bilo uobičajeno.Lični telohranitelj Makrona učestvovao je u premlaćivanju učesnika protesta. Donet je novi zakon o suzbijanju nereda, koji je ograničio slobodu okupljanja i dao nova ovlašćenja „organima reda“. Ukoliko demonstranti pokrivaju lice maskom, između ostalog, da bi se zaštitili od suzavca, to predstavlja krivično delo. Policijski prefekti mogu određenim licima da zabrane pristup lokacijama na kojima se protesti dešavaju. Zbog ovakvih ugrožavanja osnovnih sloboda reagovao je Amnesti internešenel. Inače, svake subote Vlada mobiliše i do 80 hiljada „čuvara reda“ kako bi se suprotstavili „žutim prslucima“, obično upotrebom nasilja. U više navrata bande skinhedsa napadale su demonstrante.

Pokretu je pripisivan nacionalstički i ksenofobni karakter, čak fašistički, iako je većina demostranata izjavljivala da je imigracija manje važan problem. Režim pokušava da u uguši klasnu pobunu identitetskom panikom. Neke ultradesne partije su podržale demonstrante, uključujući i Mari Le Pen.

Redovna optužba je bila za ekstremizam. Međutim, u anketama koje su vršili francuski sociolozi, 33 posto učesnika je izjavljivalo da ne pripada ni levici ni desnici, 15 posto da pripada ekstremnoj levici, a svega nešto više od 5 posto ultradesnici. Makronova strategija bila je stvaranje „koalicije protiv nasilja“ kako bi izvršna vlast bila izvučena iz izolacije. Prvih nedelja oko 80 posto Francuza je podržavalo „žute prsluke“, kako je vreme prolazilo, podrška je opadala.

Tokom poslednja tri meseca diskreditovani su masovni mediji i tradicionalne institucije predstavničke demokratije, stari način liberalnog vođenja politike u kome ima mesta samo za elitu, koja vodi računa jedino o svojim interesima. Srušen je mit o narodnom kapitalizmu i teorija po kojoj je siromašnima bolje kad su bogati još bogatiji, jer i njima tada nešto kapne. (Trickle-down economics teorija tvrdi da smanjivanje poreza korporacijama i bogatim stimuliše kapitalisite da investiraju, pa to donosi korist celom društvu).

„Žuti prsluci“ su protest nižih i nižih srednjih slojeva koji su u liberalnom političkom sistemu nevidljivi. Ulica je jedina institucija na kojoj može da se čuje i njihov glas. Trpljenje je preraslo u bes, primećuju izveštači, slojevi osiromašeni neoliberalnom politikom štednje, doterani do kraja, ohrabreni su na pobunu.

Industrijski radnici, imigranti i levica do sada su bili pasivni. Komentatori ističu da levica ne učestvuje zbog populističke prirode pokreta, zbog toga što se on ne uklapa u leve sheme društvene promene. Fuko je svojevremeno tačno uočio da je levica suviše „fiksirana na tekst“: levičari teoretišu, ne razumeju trenutak, ne pokazuje simpatije prema amorfnim spontanim pokretima, nisu u stanju da artikulišu narodno nezadovoljstvo. Tradicionalna, etablirana levica, tvrde njeni kritičari s leva, opterećena je strateškim vizijama, nema mnogo razumevanja za „ustanak sankilota“, nema osećaj za probleme običnih ljudi. Lucidni istoričari, poput Tompsona i Hobsbovma, odavno su u svojim knjigama pokazali kako su socijalni pokreti običnih ljudi u početku ideološki i politički konfuzni. Umesto da stane na čelo pokreta i artikuliše njegove zahteve, francuska levica se drži po strani, ne prihvata osnovno načelo Lenjinove političke gramatike da politiku čine mase.

Protest „žutih prsluka“ može na kratak rok poboljšati Makronovu poziciju u EU. Francuska nije Grčka, Nemačka će morati da olabavi striktna fiskalna pravila i omogući Francuskoj da ima veći budžetski deficit kako bi se pokret ugušio minimalnim ustupcima.

Ne tako davno Frederik DŽejmson je tvrdio kako je lakše zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma. Sistemska kriza globalizovanog kapitalizma dovela je u pitanje takve stavove. Naravno, izlazak iz krize ne mora nužno imati progresivne forme, vladajuće elite poslužiće se starim izumom kako bi sačuvale vlast-fašizmom. U istoriji, francuske ulice i trgovi nagoveštavali su velike događaje u Evropi.

Ustanak „žutih prsluka“ još više je produbio podele unutar Evropske unije. Potpredsednik italijanske vlade Salvini podržao je demonstrante. U srcu EU, ne samo na periferiji, postoje ogromni problemi za koje evropska antidemokratska tehnokratska elita nema rešenja. Neoliberalni poredak izaziva sve više protivljenja, naročito u nižim slojevima. DŽejms Galbrajt tvrdi da bi bez mera štednje procenat glasova za Bregzit bio znatno manji.

Prema Lenjinu, kriza nastupa ne samo kada podređene klase nisu više spremne da trpe na stari način, nego i kad vladajuća klasa ne može više da vlada na stari način. Izgleda da u Francuskoj nastaje takva situacija.

Kritični momenat za pokret „žutih prsluka“ je da li će biti u stanju da spontanost transformiše u organizaciju. U gradu Commercy (Lorraine) održana je 26. i 27. januara Skupština svih skupština, na kojoj je učestvovalo oko trista delagata iz svih krajeva Frnacuske. Na ovom skupu odbijene su režimske optužbe, kao i mnogih intelektalaca, koji tvrde da su „žuti prsluci“ fašistička rulja, ponovljeni su ranije istaknuti zahtevi i najavljena nova velika skupština.

Ustanak francuskih masa uzrokovao je najveću krizu u Francuskoj posle 1968. Politika „ekstremnog centra“, kako ju je nazavao Tarik Ali, deklasirana je. Ovaj pristup počivao je na isključivanju svih „ekstremizama“, a u ekstremiste je svrstavan svako ko se ne dopada neoliberalnoj eliti, i sa levice i sa desnice. Šantal Muf tvrdi da dolazi vreme političke polarizacije na levi i desni populizam. Francuska elita uspaničena je zbog eventualne mogućnosti stvaranja crveno-žute kolacije. Zbog toga Makron poziva na dijalog kako bi takav scenario sprečio. Veliki sindikati plaše se da bi spontani ustanak masa ugrozio njihov monopolna reprezentaciju radnika, tradicionalnu hijerarhijsku organizacionu strukturu i doveo u pitanje privilegije koje sindikatlni funkcioneri uživaju. Radikalni aktivisti plaše se da se sindikati ne priključe pokretu samo da bi ga pridavili.

Sredinom XIX veka Marks je pisao da je francuska buržoazija, suočena sa revolucijom, slobodu, jedankost i bratsvo zamenila pešadijom, artiljerijom i konjicom. Makron i ne pomišlja na demokratsko rešenje krize, on i vladajuća elita sve nade polažu u manipulaciju i represiju.

Neoliberalni poredak u Evropskoj uniji je uperen protiv ogromne većine stanovnika, koji su počeli da se bune. Neki misle da čuvena Hobsbovmova parabola o kratkom XX veku (1914-1989) važi i za XXI, koji je počeo 17. novembra 2018, kada je održan prvi protest „žutih prsluka.“