Uoči drugog kruga predsedničkih izbora u Ukrajini

Nakon prvog kruga

Drugi krug predsedničkih izbora u Ukrajini je zakazan za nedelju 7. februara, kada će u biračkom telu Ukrajine snage odmeriti Viktor Janukovič i Julija Timošenko. Realno, ovo su i dva najuspešnija ukrajinska političara, a svakom od njih bi eventualni izbor na mesto predsednika u sledećem petogodišnjem periodu bio na neki način potvrda i kruna dosadašnje karijere.

Izrazitog favorita nema, mada se čini da Janukovič ima nešto veće šanse. Janukovič (1950), koji je čitavu deceniju stariji od Timošenkove, do sada je više puta bio predsednik vlade i na prošlim predsedničkim izborima zamalo mu je izmakla ukupna pobeda.[1] Janukovič je lider Partije regiona, najjače političke stranke u Ukrajini, koja ima presudan uticaj u jugoistočnoj, proruskoj polovini zemlje. Iza Viktora Janukoviča stoji uspešna profesionalna karijera, jer je bio na važnim privrednim funkcijama rukovodilaca ekonomskih giganata istočne Ukrajine. Pored toga on ima izuzetno obrazovanje i delom se bavio i stručno-naučnim radom. Porodičan je čovek, ima suprugu i dva sina, iako njegovi politički protivnici rado spominju jedan incident koji je imao u ranoj mladosti kada je prekršajno odgovarao (zbog krađe šubare). Janukovič ima nesumnjivu harizmu, za svoje godine naočitu pojavu – visinu i stas, te mladolikost, dobar je i govornik. Tokom predizborne kampanje održao je veći broj mitinga na otvorenom, ali i u halama širom Ukrajine, koji su bili izuzetno posećeni, sa brojnim pristalica u prepoznatljivim plavo-belim znamenjima Partije regiona. Prilikom tih manifestacija on i njegov štab su bili omiljeni gosti predstavnika pravoslavne crkve (Ukrajinske pravoslavne crkve pod ingerencijom Moskovske patrijaršije), potom velikih ekonomskih giganata koji su prevashodno locirani u jugoistočnoj polovini zemlje. Uobičajeni su bili susreti sa ratnim veteranima Crvene armije, najzad i narodom koji je u centralom delu svake manifestacije ispunjavao predizborni skup na predviđenom mestu, najčešće velikim trgovima gradova. Janukovič ima najveće uporište upravo u glasačima srednjih i starijih godina, ali je na predizbornim mitinzima bilo i mnogo mladih, naročito u jugoistočnoj polovini zemlje gde je Partija regiona gotovo plebiscitarno podržana. Tako je, recimo, u prvom krugu predsedničkih izbora u administrativnim oblastima Luganska, Donjecka, Sevastopolja, Krimskoj autonomnoj republici dobijao i po preko 70 odsto svih izašlih birača, dok je Timošenkova u čitavoj zemlji samo u jednoj oblasti dobila više od 40 odsto izašlih birača iako je ona u prvom krugu ostvarila relativnu većinu čak u 16, a Janukovič u 12 administrativnih oblasti Ukrajine. Od tih 12 oblasti gde ima relativnu većinu, Janukovič je čak u osam dobio više od 50 odsto svih izašlih birača (apsolutnu većinu). A i u ovih dvanaest oblasti gde nije bio prvi po rezultatima prvog predsedničko kruga glasanja Janukovič je često bio veoma dobro kotiran i nije previše zaostajao za Timošenkovom. Izuzetak je pet oblasti najzapadnijeg, uglavnom prounijatskog dela zapadne Ukrajine gde tradicionalno kandidati iz istočnog dela zemlje, naročito sa proruskim prefiksom dobijaju malu podršku – to su oblasti Volinska, Lavovska, Ivano-Frankovska, Rovno i Termnipoljska. Ukupan bilans je bio, podsetimo, u prvom krugu predsedničkih izbora na nivou cele Ukrajine 35,3 odsto za Janukoviča, a Timošenkova je dobila 25 odsto izašlih. Dakle, više od 10 odsto izašlih birača je iznosila prednost Janukoviča u odnosu na drugoplasiranu Timošenkovu.

I sada uoči drugog kruga situacija po Janukoviča izgleda povoljnija nego što bi se možda očekivalo, ali do izbora i objavljivanja konačnih rezultata mnoge promene su moguće. U stvari, kandidati su gotovo izjednačeni, iako Janukovič ima prednost za sada, Julija ima veću prolaznost u medijima, u uspomenama na Narandžastu revoluciju, i u nesumnjivim simpatijama zapada.

Julija Timošenko je lider bloka stranaka na čijem je čelu – Blok Julije Timošenko, koji je ukupno po uticaju na biračko telo na drugom mestu u zemlji, iza Partije regiona. Partija regiona inače dobija na izborima upravo onoliko koliko je približno dobio u prvom krugu predsedničkih izbora Janukovič – nešto preko 35 odsto svih glasova u zemlji, a i Julijin blok je na poslednjim parlamentarnim izborima kada je ostvario najveći rezultat do sada (septembar 2007) uspeo da dobije, kao i sada, približno 25 odsto izašlih birača. Timošenkova je aktuelni premijer, izuzetno šarmantna žena (iako preciznih podataka nema, sigurno je da Timošenkova ima nešto veću podršku među muškom populacijom, a Janukovič među ženskom), i ona i Janukovič su nakon bavljenja politikom postali izuzetno bogate osobe. Najvažniji finansijski magnati Ukrajine podržavaju Timošenkovu ili Janukoviča[2] i uopšte kasta političara u Ukrajini je, za srpske prilike, materijalno veoma bogata. Tako ogromna većina poslanika u ukrajinskom parlamentu – vrhovnoj Radi – pripada najvišim imovinskim slojevima zemlje. Političari poput Janukoviča i Timošenkove u političku borbu uvlače i deo svog kapitala, ali im se taj kapital na različite načine vraća i gotovo uvek uvećava.

Stil predizbornih nastupa Timošenkove se razlikuje od Janukovičevih promocija. Ona daje akcenat neformalnijim nastupima, sa neposrednom podrškom medijski atraktivnih gostiju koji je podržavaju, kao što je to bio slučaj sa bivšom pobednicom pesme Evrovizije (2004) Ruslanom. Timošenkova ima i veću podršku medija, naročito u Kijevu i zapadnom delu zemlje. Ona može da koristi i sve prednosti nosioca aktuelne vlasti, pošto je predsednik vlade. Istina, s obzirom na ukupno ekonomsko stanje zemlje to je vrlo nepopularna pozicija u očima prosečnog Ukrajinca, što opozicionaru Janukoviču donosi dodatnu prednost. Oba predsednička kandidata koriste i sport u svojoj agitaciji. Tako je Janukovič veoma uticajan u fudbalskom klubu „Šahtjor“ iz Donjecka. Ovaj klub je 2009. otvorio novosagrađeni stadion koji zadivljuje veličinom i idejnim rešenjima, što je postalo mesto čestih manifestacija popularnosti Janukoviča, predsednika Šahtjora i finansijskog magnata Partije regiona Rinata Ahmetova. Julija Timošenko sa druge strane koristi činjenicu da je kao premijer organizacioni pokrovitelj Evropskog fudbalskog prvenstva koje treba da se organizuje u Ukrajini (zajedno sa Poljskom) 2012. godine. Julija je više puta isticala u medijima da se sporila sa bivšim predsednikom Juščenkom oko izdvajanja sredstava za ovu grandioznu sportsku manifestaciju (on se navodno protivio velikim ulaganjima u infrastrukturu), najveću do sada (Ukrajina, a najviše grad Kijev je 1980. u vreme održavanja Olimpijade u Moskvi bio poprište više važnih takmičenja, uključujući i fudbalsko, ali to je bilo u okviru SSSR).

Oba kandidata su tek nešto smanjila brojnost nastupa na otvorenom prostoru u odnosu na ranije godine iz dva razloga. Prvi je da je ovo najhladniji deo godine, sredina zime. Tako je u vreme organizovanja okupljanja pristalica Partije regiona u centru Kijeva ispred zgrade CIK u noći nakon prvog kruga predsedničkih izbora 17. januara bilo oko –17 celzijusovih, a talas neuobičajeno jake zime za ukrajinske prilike uglavnom ne jenjava i između dva kruga glasanja. Drugi razlog je nešto veći udeo obolelih od gripa u Ukrajini u odnosu na druge evropske zemlje, uglavnom tokom perioda do Nove godine (ovaj talas epidemije jenjava), što je podstaklo predsedničke kandidate da u više navrata organizuju skromnije predizborne aktivnosti od zamišljenih.

Potencijalna podrška otpalih kandidata iz prvog kruga

Kada je reč o prvom krugu bilo je za očekivati da:

– aktuelni predsednik Viktor Juščenko ne samo što sigurno neće biti izabran i čak otići u drugi krug, već da će osvojiti svega nekoliko procenata i krajnje neslavno, čak unikatno neslavno završiti svoje predsednikovanje, a verovatno i političku karijeru;

– da će u drugi krugi ići sigurno na prvom mestu Janukovič, a na drugom Julija Timošenko, a da će biti neizvesno ko će recimo biti treći, što uostalom sem ličnog prestiža i nije toliko bitno.

Istina malo ko se nadao da će baš Tigipko osvojiti treće mesto i biti prijatno iznenađenje rezultata prvog kruga izbora. Najinteresantnije pitanje između dva kruga glasanja je da li će uopšte Tigipko nekoga direktno podržati, s obzirom na to da je osvojio čak 13 odsto glasova u prvom krugu. Za pretpostaviti je da će, bez obzira na to kako se budu oglasili sami lideri, najveći deo biračkog tela Jacenjuka (osvojio oko 7 odsto), Juščenka (5,4 odsto) i Tjaginbuka (1,4 odsto) ( u meri u kojoj ti birači uopšte budu izašli) podržati Timošenkovu, a ne Janukoviča, kao što je sigurno da će Simonenkovi birači (3,5 odsto), Moroza i Blagoevske (po oko 0,5 svako od njih), podržati Janukoviča, s obzirom na to da su proruski orijentisani kao i sam Viktor Janukovič. Što se tiče Litvina (2,5 odsto), on je politički centrista, nešto je bliži programski proruskoj opciji, ali s obzirom na to da je deo sadašnje vlade i još predsednik Rade (parlamenta), postoje indicije da bi bio neutralan ili da bi možda pozvao da se podrži Timošenkova.

Otuda su Tigipkovi birači iz prvog kruga veoma važni. Međutim, ako analiziramo da je on dobio najviše podrške upravo u istočnim i južnim proruskim oblastima, a znatno manje na zapadu, oni će se prirodno više okrenuti ka Janukoviču nego Timošenkovoj ukoliko se on neposredno ne oglasi i pozove svoje pristalice da podrže određenog kandidata. Tigipko to za sada uporno i decidirano odbija, pa je sve manje i teoretskih mogućnosti da on to ipak učini. Uostalom, Tigipko je tek sad izašao prvi put na izbore, nema čvrsto biračko telo i dobar deo ljudi koji su ga sad podržali, a koji uopšte izađu u drugi krug već imaju neki svoj izgrađen stav po pitanju Janukoviča ili Timošenkove. Sa druge strane, Tigipko svestan toga pokušava da za svoju novoformiranu stranku „Snažna Ukrajina“ dobije što više uporišta i izgleda da mu ne pada na pamet da se opredeljuje sada da bude jezičak na vagi već da se pokaže kao ozbiljna politička opcija. Uostalom, on se priprema za parlamentarne izbore koji bi morali uslediti svakako do kraja ove kalendarske godine. Prethodni vanredni izbori parlamentarni su bili početkom septembra 2007, ali se teško može čekati septembar 2011, iz više razloga.

Tigipko je praktično lično možda bliži proruskoj opciji, u strateškom konceptu svoje novoformirane stranke je centrista, ali je u mladosti bio prijatelj sa Timošekovom kad su bili zajedno u Komsomolu u Dnjepropretrovskoj oblasti. Kako je sam politički najviše zainteresovan za što skorije parlamentarne izbore, za koje je zainteresovan i opozicionar u Radi Janukovič, suprotno aktuelnoj premijerki Timošenkovoj, postoje indicije da bi se Tigipko lakše nagodio sa Partijom regiona. Otuda je i dalje za pretpostaviti da Tigipko neće podržati direktno ni jednog od kandidata uoči drugog kruga izbora.

Iako se Juščenko i Jacenjuk nisu oglasili u smislu direktne podrške Juliji, za pretpostaviti je da bi njihovi birači, koji uopšte izađu u drugi krug podržali Timošenkovu. Međutim, iz same Naše Ukrajine odbijaju da podrže nekog od kandidata tvrdeći da su oni podjednako proruski na svoj način i loši za Ukrajinu. Ali Narodna samoodbrana, koalicioni partner Naše Ukrajine direktnije simpatiše Timošenkovu. U Žitomirskoj oblasti je pronađeno hiljade letaka koji su pozivali da se glasa kontra Janukoviča sa crnom pesnicom, oznakom sličnom nekada srpskom Otporu, odnosno ukrajinskoj Pori, a poreklo ovih listića ukazuje na vezu sa strankom Narodna samoodbrana. Došlo je do provale ovih, još ne podeljenih letaka od strane simpatizera Partije regiona i ovaj slučaj dobija medijsku pažnju. Uopšte štampa u Ukrajini, naročito kijevska, kao i ona na zapadnom delu zemlje, sve otvorenije navija za Timošenkovu, a neki listovi i mediji čak govore o Janukoviču na nepristojan način. Sa druge strane, on ima verne pristalice i odlično, u zemlji najbolje organizovanu stranku Partiju regiona, veliki radijus aktivnosti i predizbornih skupova širom zemlje. Tako je odmah nakon prvog kruga izbora već napravio turneju novih predizbornih skupova i to počevši od zapadnog dela zemlje, Černovicke oblasti u kojoj su brojne manjine, pre svega Rumuni. Nastavio je potom na jug u primorska mesta. Julija nastupa svakodnevno kombinovano sa premijerskim zaduženjima, tako da je u ovim sedmicama između dva kruga teško razdvojiti njene nastupe u ulozi premijera i one predsedničkog kandidata. Mediji u zapadnoj Ukrajini i Kijevu, skloniji Timošenkovoj, stalno pozivaju Janukoviča na TV duel sa Timošenkovom, na šta se ovaj nije do sada odazivao, međutim izgleda da je načelno pristao i da bi taj spektakularan duel mogao da se održi uoči izborne ćutnje. Janukovič verovatno kalkuliše da ima osetnu prednost za sada u biračkom telu i da bi ovakva vrsta sučeljavanja na državnoj televiziji bila rizična i neizvesna, pa još delimično kalkuliše oko takve mogućnosti.

Julija Timošenko pokušava da mobiliše što više birača iz zapadne Ukrajine u svojim predizbornim skupovima i medijskim nastupima između dva kruga. Tako je ona reagovala sa razumevanjem na poslednju inicijativu odlazećeg predsednika Juščenka da se Benderi, pronacistički orijentisanom zapadnoukrajinskom nacionalisti za vreme Drugog svetskog rata, dâ priznanje nacionalnog heroja, recipročno kao i herojima Crvene armije, a njegovim sledbenicima privilegije i penzioni status. Timošenkova je čak u perspektivi dala mogućnost da podrži ovu ideju „da bi se otklonio ideološki raskol zemlje“. To izaziva momentalne kontrareakcije u drugim delovima zemlje, jer su kolaboranti fašista iz Drugog svetskog rata u najvećem omraženi. Na ovaj način ona se dodatno udaljava od proruske opcije, tako da Janukovič sa te strane može da računa na maksimalnu podršku. Spekuliše se u delu medija koji su naklonjeni Janukoviču da bi Julija mogla da pokuša da krivotvori izbore ili da ne prizna poraz, pošto ima većinu u Kijevu i Kijevskoj oblasti, pa da ponovo izađe na Majdan, centralni trg, kao i u jesen 2004. Međutim, to bi u sadašnjoj postojećoj političko-društvenoj konstelaciji moglo da bude i poziv na cepanje zemlje, jer su Janukovičeve pristalice brojne i odlično organizovane. Oni su već uveče 17. januara za vreme prvog kruga zauzeli centralni trg u Kijevu ispred Centralne izborne komisije vršeći preventivni pritisak. Naime, na početku obrade podataka i rada CIK Janukovič je vodio sa 15 do 17 odsto razlike u odnosu na Timošenkovu, a to se tokom daljeg brojanja prispelih rezultata tokom postizborne noći smanjivalo stalno i došlo se do nešto preko 10 odsto. Postoje kalkulacije u javnom mnjenju da je upravo masovan dolazak pristalica Partije regiona preduhitrio mogućnost sličnih pritisaka na izmenu zvaničnog rezultata kao što je to već bilo tokom Narandžaste revolucije 2004. Sa druge strane, možda je ovo puka slučajnost da je Janukovičeva početna prednost od čak 17 odsto tokom pristizanja novih rezultata stalno opadala, i možda su posle u CIK dospevali rezultati glasanja nesrazmerno više iz zapadnih regiona zemlje, gde Janukovič ima manje pristalica.

Analiza rezultata prvog kruga predsedničkih izbora po oblastima Ukrajine

Janukovič je osvojio više od 50 odsto svih izašlih u gotovo svim oblastima gde je proruski uticaj tradicionalno nadmoćan. To su oblasti Luganska, Donjecka, Zaporožje, Odeska, Mikolajevska, Harkovska, Krimska autonomna republika i grad sa posebnim statusom Sevastopolj. U Dnjepropetrovskoj i Hersonskoj oblastima je osvojeno nešto po preko 40 odsto izašlih, a kada se iz ovih oblasti dodaju rezultati izraženo proruskih kandidata (Simonenko, Bogoslovska, Moroz), onda je i u njima ostvaren bilans od preko polovine glasova za istočnoukrajinsku, zapravo prorusku opciju. Janukovič, dakle, ukupno u dvanaest administrativnih oblasti ima ostvaren vodeći položaj među izašlim kandidatima u prvom krugu, a Timošenkova u preostalih šesnaest. Međutim, u ovih dvanaest oblasti Janukovič čak u osam ima po preko 50 odsto glasova izašlih, a Timošenkova samo u jednoj. Dakle, Timošenkova je u nedostatku pravog favorita u tradicionalno prozapadnim oblastima Ukrajine[3] uspevala da osvoji relativnu, ali ne i apsolutnu većinu, dok je Janukovič potvrdio svoju suverenu nadmoć u jugoistočnoj, ekonomski bogatijoj i geopolitički atraktivnijoj polovini zemlje.

Imajući u obzir podele u zemlji na zapad–istok, prvi krug ih potvrđuje, s time da je Janukovič pobedio (ima relativnu većinu) i u Kirovgradskoj oblasti, što je lep uspeh (ova oblast je u zapadnom delu Ukrajine odmah uz primorske provincije Nikolajevsk i Herson gde redovno inače pobeđuje istočnoukrajinska varijanta, ali ovo je vidljivi skok i u Kirovgradskoj oblasti). U ostalim oblastima imaju prevagu jedni ili drugi, izuzetak je Užgorodska oblast na krajnjem zapadu gde je Janukovič dobio pojedinačno najviše (relativna većina), a ukupno gledano nešto veći uticaj ima zapadnoukrajinska varijanta. Ova oblast u odnosu na susedne oblasti Galicije gde je dominantan centar ekstremne zapadnoukrajinske ideologije (Lavov, Volinska, Ivano-frankovska, Rovno, Ternopoljska) zbog Rusina ima specifičnu poziciju. Istočno od Dnjepra u severoistočnom delu, zapadnoukrajinska varijanta ima blagu prednost u tri oblasti Černigovo, Sumi i Poltava, ali u Poltavi je ona zaista minimalna, nije posebno izražena ni u Sumi, čak ni u Černigovu. Ovo su oblasti zajedno sa Kirogradskom gde su moguće izvesne borbe uticaja u već latentno podeljenoj zemlji, odnosno moglo bi se desiti da Janukovič povrati makar delimično delove ili čak celine ovih oblasti, koje su zapadnoukrajinci preoteli od početka devedesetih u odnosu na ranije decenije kada je ovde bio snažan istorijsko-etnički proruski uticaj. U istočnoj Ukrajini Donjecka oblast, Luganska, Harkovska oblast, Krimska autonomna republika i posebno grad Sevastopolj (koji kao i grad Kijev ima specijalan status), Zaporožje, Herson, Denjepropetrovsk, te u južnom delu Odeska oblast, Nikolajevsk su kompaktne oblasti većinski proruske odnosno ideologija istočne Ukrajine. U celoj Ukrajini oko 45 odsto celokupnog stanovništva ima ruski jezik za maternji, a oko 20 odsto stanovnika zemlje se na popisu izjašnjava da su etnički Rusi. Rusko i ruskojezično stanovništvo je većinsko u jugoistočnoj polovini zemlje, u oblastima koje su napred navedene.

Interes velikih sila u drugom krugu predsedničkih izbora

Najveći pobednik predsedničkih izbora u Ukrajini je već sada Rusija, to se može definitivno zaključiti već posle prvog kruga održanog 17. januara. Sa jedne strane, dosadašnji predsednik Viktor Juščenko neslavno je završio svoj mandat sa svega nešto oko 5 odsto osvojenih glasova. Na taj način je poražena ekstremna zapadnoukrajinska varijanta (po uzoru na Galiciju) ukrajinskog identiteta, kao definitivno manjinska, i većinskoj Ukrajini, pa čak i onoj zapadnoj, ona predstavlja neprihvatljiv način samoidentifikacije i odnosa prema svom ruskom nasleđu. Tome treba dodati i očigledan izborni neuspeh novog proameričkog favorita mladog Arsena Jacenjuka za koga se, istina, nije ni očekivalo da može da uđe u drugi krug, ali ovih nepunih dobijenih 7 odsto biračkog tela od onih izašlih u prvom krugu je mršav rezultat i ni izbliza ne bi moglo da potkrepi njegove (samo)optimistične najave date dan posle prvog kruga, da će na sledećim predsedničkim izborima 2015. on biti pobednik. Treći politički predstavnik ideologije najzapadnijeg dela Ukrajine Tjaginbuk osvojio je tek nešto preko 1 odsto biračkog tela. Na osnovu ovog dva jedina političara u Ukrajini koji su davali otvorenu podršku saradnicima nacista iz Drugog svetskog rata i radikalnog suprotstavljanja ulozi Crvene armije u tom ratnom sukobu – Juščenko i Tjaginbuk ostali su na samoj margini učinka prvog kruga predsedničkih izbora. Nešto suptilniji Jacenjuk je tek nešto bolje prošao. Kako je Rusiji bilo izuzetno važno da upravo oni političari u Ukrajini koji negiraju ulogu Crvene armije i pokušavaju rehabilitovati saradnike nacista iz Drugog svetskog rata, te prevrednuju čitavu zajedničku rusko-ukrajinsku istoriju, dožive neuspeh, to su želje Moskve na svaki način realizovane, pošto su oni ostali sa zaista malim rezultatom i praktično svedeni na ozbiljan uticaj samo u Galiciji. Viktor Janukovič je ostvario suvereni uspeh u jugoistočnoj polovini zemlje, dok ostala dva kandidata iza njega i Julija Timošenko i posebno Tigipko imaju veoma korektne stavove prema vitalnim ruskim interesima u Ukrajini. Istina, sigurno bi Rusija, i ona nezvanična pa i ona zvanična, sigurno želela da zabeleži pun uspeh i posle drugog kruga u slučaju da Janukovič pobedi i postane novi predsednik zemlje. Međutim, ako bi to pošlo za rukom Juliji Timošenko, to bi u odnosu na prethodni petogodišnji mandat Juščenka bio veliki korak napred za ruske interese. Istina, Timošenkova je verovatno u pokušaju da mobiliše što više pristalica Jacenjuka i Juščenka da izađu u drugom krugu na izbore nešto zaoštrila retoriku i čak pokazala „izvesno razumevanje prema Juščenkovoj inicijativi da se Bendera rehabilituje“. I uoči samih izbora ona nije imala velikog razumevanja za inicijativu Janukoviča da ruski jezik postane drugi zvanični jezik na prostoru čitave Ukrajine. Postoji prećutna spremnost da ruski jezik bude, i to neformalno, drugi zvanični u upotrebi, ali samo u jugoistočnom delu zemlje kod većine ukrajinskih političkih subjekata, pa verovatno da bi i Julija pristala na neku od varijanti ovog modela. I dalje je za ruske interese i u globalu, a posebno u Ukrajini veoma važno da Timošenkova ne podržava ulazak u NATO, već da teži ka EU. Sergej Tigipko je u odnosu na Timošenkovu verovatno još prihvatljiviji za ruske interese, bar na osnovu njegovih strateških određenja i njegov uspeh u prvom krugu i formiranje sopstvene političke stranke može još više da pomeri unutrašnju političku scenu zemlje ka srednjem polu i traženju opšteg konsenzusa kulturno-politički podeljene zemlje.

Julija Timošenko, sa druge strane, ipak nudi Rusiji zadovoljavanje nekih elementarnih interesa u Ukrajini. To se najviše odnosi na izvestan zastoj i čak odustajanje od dosadašnjeg kursa približavanja NATO koji je sprovodio Juščenko. U svakom slučaju, ona se slaže da to pitanje razdvaja iznutra zemlju i da ga treba staviti sa strane i do daljeg zamrznuti. Drugo, ona je svesna da Rusija u svojim strateškim opredeljenjima počinje da traži alternativne pravce za transport svojih energenata mimo teritorije Ukrajine (Severni i Južni tok) i poput Janukoviča bi bila raspoložena da se nagodi sa Moskvom radi opšteg strateškog sporazuma po tom veoma važnom pitanju. Sa druge strane, ona delom verbalno prihvata u poslednje vreme, a verovatno će to potrajati sve do drugog kruga izbora 7. februara, neke postulate koje bi voleli da čuju ukrajinski nacionalisti na zapadu zemlje, poput odnosa prema novijoj prošlosti i sl.

Evropska unija upravo u Timošenkovoj vidi osobu koja bi joj posebno odgovarala, mada ni Janukovič verovatno ne bi bio tretiran kao protivnik.

SAD će verovatno imati najveći realni gubitak političkog uticaja u Ukrajini nakon 7. februara. Amerika će teško moći da očekuje u skorijoj budućnosti, imajući u vidu odnos snaga u biračkom telu i društvu zemlje, na nekoj od važnih državnih funkcija osobu sličnu Juščenku. Jacenjuk nema realno uporište u biračkom telu, a političke stranke Naša Ukrajina i Narodna samoodbrana teško mogu očekivati u perspektivi išta više od elegantnog prelaska cenzusa, i to samo ako budu zajedno nastupale u predizbornoj koaliciji. U suprotnom, nije sigurno da bi uopšte pojedinačno prešle cenzus. Moguće da SAD u nedostatku sopstvenog realnog uticaja u neposrednoj budućnosti u samoj Ukrajini pokuša da privuče u svoju bližu političku orbitu neke od još čvrsto ne pozicioniranih političara i stranaka kada je reč o nacionalnoj politici i geopolitičkom opredeljenju poput možda Tigipka ili Litvina, možda čak i Gricenka. Sa druge strane, čak i kad bi ti poduhvati dali neke rezultate, biračko telo zemlje po regijama je već prilično definisano, i neki zapaženi rezultati bi mogli da se osete jedino kada su u pitanju mlade generacije putem proameričke i mondijalne supkulture. Međutim, i taj trend je dosta iscrpljen i raubovan upravo u periodu nakon Narandžaste revolucije, odakle je posle više od pola decenije zemlja izronila podeljenija nego ikad, ekonomski devastirana i prezadužena, sa osetnim i očiglednim nazadovanjem gotovo u svim oblastima života.

Otuda je za prognozirati izvesno opadanje uticaja SAD u Ukrajini nakon okončavanja predsedničkih izbora 7. februara. Istina, ukoliko pobedi Janukovič, to će biti drastična promena, dok bi pobeda Timošenkove ostavila odškrinuta vrata za američki uticaj. Međutim, kada je u pitanju put ka NATO, on će do daljnjeg biti verovatno zamrznut.

Prognoza

Za razliku od prvog kruga kada su neki postulati, čak i oni najvažniji (ko ide u drugi krug i kojim redosledom, prognozirani debakl aktuelnog predsednika) bili predvidljivi, konačan pobednik se teško može prognozirati. Šansa Janukoviča bi mogla dodatno biti i izlaznost, ali samo ako motiviše maksimalno svoje pristalice na istoku zemlje da to učine. Naime, dok je u prvom krugu najviša izlaznost u zemlji bila upravo u oblastima Galicije, prosečna u oblastima zapadne i istočne Ukrajine, nešto slabija je bila na jugu i centralnom delu zemlje. Dakle procenat izlaznosti u Galiciji je bio za najmanje po 5 odsto veći nego u istočnim oblastima i Krimu. Kako su favoriti Galicije i unijatskog dela populacije (u Ukrajini ima od 10 do 15 odsto unijata na nivou čitave zemlje) politički vezani za kandidate koji su ispali u prvom krugu – Juščenko, Tjaginbuk pa i Jacenjuk, važno je koliko će oni uopšte biti motivisani da izađu u drugom krugu. Ukoliko se ne ponovi visok izlazak u Galiciji, a istočne i južne oblasti čak (što je sad za očekivati) čak nadmaše svoju izlaznost iz prvog kruga, čini se da Timošenkova neće imati nikakve šanse. Najverovatnije zbog toga ona sada, uoči drugog kruga, izjavljuje nešto što bi retko ko od nje očekivao, da recimo jedan Bendera i nije tako loša politička ličnost i da možda čak treba podržati akt odlazećeg predsednika Juščenka da se on proglasi za jednog od istorijskih heroja Ukrajine. Međutim, odstupanje od svog političkog programa, makar i privremeno i samo retorički može značiti (takođe privremeno ili čak jednokratno) dobijanje određenih poena na jednom mestu, regiji i delu populacije, a sa druge strane u kulturno-politički podeljenoj zemlji kakva je Ukrajina, to može rezultirati gubitkom (možda takođe samo privremenim ili čak jednokratnim) u drugom delu biračkog tela koji se već naizgled suvereno drži (recimo najviše u centralnim oblastima ili (i) jugu, što bi moglo na kraju da bude fatalno za Juliju. To izgeda veoma dobro zna sam Janukovič koji ne menja bitno svoj politički kurs u predizbornim nastupima.

Koliko će sve to uticati na konačan rezultat i drugog kruga predsedničkih izbora u noći 7. na 8. februar saznaćemo tada. U svakom slučaju imajući u vidu značaj ovih izbora i situaciju u javnosti zemlje to će svakako biti vruća postizborna noć u Ukrajini. Uprkos hladnom zimskom talasu sa severa koji je, uzgred, pomogao da se potpuno zaustavi nagoveštena pandemija svinjskog gripa. Da li će ovaj put i ta pandemija biti na kraju raspršena kao i energija već delom zaboravljene Narandžaste revolucije. Da su i posle objavljivanja konačnih rezultata CIK iznenađenja i preokreti mogući pokazuju poslednja pisanja nekih kijevskih i zapadnoukrajinskih listova, koji navode da „dok je Timošenkova verovatno prihvatljiv kandidat za Ukrajince, Janukoviča bi i posle legitimne pobede teško doživeli kao predsednika i verovatno osporavali u šesnaest oblasti Ukrajine“. Da li je to nagoveštaj zapleta i posle objavljivanja konačnih rezultata, čak i ako ti rezultati nisu de jure sporni. No, Janukovič je već doživeo takvo iznenađenje i preokret u drugom (poništenom potom) krugu predsedničkih izbora novembra 2004, na kojima je dobio najviše glasova. Sadašnje analize i naknadna saznanja ukazuju na to da je to bila praktično regularna pobeda.[4] Kako bi izgledala Ukrajina u poslednjih pet godina da je umesto Juščenka na njenom čelu bio Janukovič. U svakom slučaju Janukovič je sada bogatiji za takvo iskustvo i manje spreman na slične postizborne preokrete.

Izvori:

www.unian.net

www.mycityua.com

www.glavport.net

www.novaya.com.ua

www.profil-ua.com

www.glavred.info

www.izvestia.com.ua

www.inozmi.glavred.info

www.ouch.kiev.ua

www.telekritika.ua

www.ua.ru

www.internews.us

www.city-tv.kiev.ua