Ukrajinski predsednički izbori - januar 2010.

Pet godina posle narandžaste revolucije, odnosno poslednjih predsedničkih izbora, Ukrajina se nalazi pred novim izborom, veoma važnim za njenu predstojeću budućnost, i to čini se ne samo kada je u pitanju najvažnije mesto u njenoj izvršnoj vlasti. U ovih pola decenije gotovo ništa od onoga što je obećavao tadašnji «narandžasti tabor» nije ispunjeno sa aspekta birača tj. običnih građana Ukrajine. Prethodni ekonomski uzlet, vezan prevashodno za dostignuća u sekundarnom sektoru – industriji skoncentrisanoj u istočnoj polovini zemlje, u potpunosti je zaustavljen i zemlja je u privrednom pogledu doživela stagnaciju, a u poslednjih par godina i pravi kolaps. To se očitovalo njenom zaduženošću, padom standarda stanovništva i zastojem u najvažnijim ekonomskim pokazateljima. Ne samo to, tadašnji «narandžasti tabor» je upravo u ovih pet godina doživeo svoju duboku podelu i sukobe na liniji Juščenko – Timošenkova. I spoljnopolitički ambijent se promenio, jer je upravo u ovom periodu Rusija nastavila svoj dalji rast i jačanje dok se velika ekonomska kriza rodila i svoj strukturalni razvoj doživela upravo na Zapadu, i to prevashodno u SAD. Pobeda ruskog oružja na Kavkazu upravo nad najvećim regionalnim saveznikom predsednika Juščenka i Amerike – Sakašvilijem, te nedavno (pitanje je da li definitivno ili taktičko) odustajanje Obamine administracije od izgradnje raketnog štita i neuspeh zamišljenog približavanja Ukrajine NATO-paktu, predstavljaju dodatne negativne poene u saldu odlazećeg predsednika. Naime, po svim istraživanjima javnog mnjenja, a i po rejtingu njegove političke stranke Naša Ukrajina, Juščenko nema apsolutno nikakve šanse da istinski bude faktor u borbi za novog predsednika, iako je nominalno učesnik izborne trke. Najveći favorit za novog predsednika Ukrajine je upravo tadašnji učesnik finala i nesuđeni pobednik Viktor Janukovič, s tim da aktuelni premijer Julija Timošenko ima još jedina realne šanse da i posle drugog kruga izbora uđe u predsedničku palatu u Kijevu.

Istorijsko nasleđe 

Istorijsko iskustvo i kulturne regionalne razlike igraju još uvek veliku ulogu u političkom opredeljivanju Ukrajinaca, što se odnosi i na predstojeće predsedničke izbore. Ukrajina je jedna od najvažnijih zemalja na postsovjetskom prostoru koja je još od ranog Srednjeg veka kolevka ruske državnosti – Kijevske Rusije, i koja je vekovima pripadala, kao i Belorusija, ruskom nacionalnom biću i sveruskoj istoriji. Istina, viševekovna odvojenost ovih zapadnih ruskih zemalja od Velikorusije uslovila je krajem Srednjeg i početkom Novog veka stvaranje određenih nacionalno-kulturnih specifičnosti. Na osnovu njih su tokom HH veka, u SSSR-u, Ukrajinci i Belorusi promovisani u zasebne nacionalitete, ali i dalje u zajedničkoj državi sa Rusima.

Ove specifičnosti su nejednako raspoređene po ukrajinskim regionima, tako da i danas oni na istoku imaju i snažnu prorusku identifikaciju, dok idući sve više na zapad od Dnjepra i severnije od Crnog mora, ukrajinski identitet postaje jači. Uz to, jugoistok zemlje je privredno razvijeniji, naročito industrija, energetika i tercijalni sektor, dok pretežno poljoprivredni severozapad i pored vrhunski razvijenog i intenzivnog primarnog sektora, trpi i agrarnu prenaseljenost. Sve do raspada SSSR, tačnije njegove transformacije u Zajednicu nezavisnih država početkom 1992. godine, Ukrajina je isključivo posmatrana kao deo, makar šireg, ruskog etničko-civilizacijskog stabla.

Od tada, Ukrajina bivstvuje kao nezavisna država i članica ZND, a vreme je pokazalo da je za razumevanje njene unutrašnje i spoljnopolitičke pozicije,  kao i određenje njenog identiteta, i dalje presudan odnos prema ruskom nacionalnom biću i Rusiji. Navedene podele po ukrajinskim regijama uslovljavaju rasede koje u slučaju jačih turbulencija mogu da izazovu dodatne raskole, unutrašnje podele, pa u krajnjoj liniji i raspad zemlje. Sve ovo dodatno usložnjava i uticaj nekih drugih sila na zbivanja u Ukrajini, pre svega SAD, koje se sukobljavaju sa onim dominantnim, proruskim. Uloga drugih evropskih sila, kao i EU u celini, iako ne dominantna, uglavnom doprinosi smirivanju sukoba između ruskog uticaja i pokušaja SAD da povećaju svoju prisutnost u ovom regionu. Dok je uticaj Rusije etnički, civilizacijski, istorijski, vojno-politički i rastući ekonomski, uticaj EU je prevashodno ekonomski, što pojedinačno gledano važi i za vodeće evropske kontinentalne sile, koje imaju strateški veoma dobre odnose i razumevanje sa Rusijom. Radi se o tzv. «Staroj Evropi» – pre svega Nemačkoj i Francuskoj (uz nešto manje značajne Italiju i Španiju).

Uticaj SAD je izražen pre svega putem NVO pod njihovom kontrolom, logistike organizacija «obojenih revolucija», zatim posrednog delovanja preko nekoliko istočnoevropskih susednih zemalja, koje se, iako članice EU, nalaze pod dominantnim američkim uticajem (tzv. «Nova Evropa» tj. Poljska i bivše sovjetske baltičke republike), potom Severnoatlantskog pakta. Stalno jačanje Rusije u protekloj deceniji, sa paralelnim procesom stvaranja multipolarnosti uticaja vodećih sila u savremenom svetu, ima svoj povratni uticaj i na borbe interesa na ukrajinskom prostoru. Iako teoretski i praktični pad neoliberalizma, oličen između ostalog i svetskom ekonomskom krizom, najviše pogađa same SAD, upravo širenje talasa krize i na postsovjetski prostor, slabi i privredu Rusije, te dovodi u izuzetno težak položaj Ukrajinu. Ukrajina, kao jedna od najrazvijenijih republika u bivšem SSSR, praktično od sticanja nezavisnosti ima veoma slabe ekonomske pokazatelje, čemu doprinosi unutrašnjopolitička podeljenost, koja od «Narandžaste revolucije» pretvara zemlju u poprište stalne političke i ekonomsko-društvene nestabilnosti. Stoga, smatram dalju budućnost i perspektive razvoja savremene Ukrajine veoma neizvesnim, sa mnoštvom problema i protivrečnosti.

Analiza regiona savremene Ukrajine po većinskom političkom opredeljenju odnosno kulturno-istorijskom nasleđu

Na savremenoj političkoj sceni Ukrajine, upravo je na delu borba različitih interesa kako u određenju njenog identiteta, tako i u odnosu na spoljnopolitičke prioritete, što su uzajamno povezani procesi. Naime, posmatrano po većinski izraženom opredeljenju stanovništva, istočna i južna Ukrajina se u određenju ukrajinskog identiteta oslanjaju na zajedničko rusko poreklo, istoriju i nacionalno stablo (Rusi – Malorusi, Velikorusi i Belorusi), što znači zalaganje za paralelnu zvaničnu upotrebu ruskog jezika i književnog ukrajinskog, te u religijskom smislu i dalje prihvatanje jurisdikcije Moskovske patrijaršije nad ukrajinskom pravoslavnom crkvom. U spoljnoj politici traži se oslonac na integracione tokove u kojima je Rusija, poput Zajednice nezavisnih država (ZND), Zajedničkog ekonomskog prostora (EP) i dr. Ova politička i društvena opcija nema ništa protiv regionalizacije i čak federalizacije zemlje, u krajnjoj liniji i pod određenim garancijama bi paralelno sa integracijama na istoku, prihvatila i ulazak u EU, ali ni po koju cenu u NATO.

Zapadna Ukrajina (prostor zapadno od Dnjepra, ali omeđen tako što se nalazi severno od crnomorskog priobalja koje je inače većinski prorusko i jugoistočno od Galicije koja čini posebnu celinu) ima umerenu varijantu ukrajinskog identiteta. To približno znači, aspiraciju većinskog stanovništva da za celu zemlju bude propisan kao službeni ukrajinski književni jezik, uz mogućnosti upotrebe i ruskog jezika ukoliko to pojedini regioni zemlje na istoku i jugu Ukrajine to za sebe traže, kao i ostale ustupke u vidu zastupljenosti ruske kulture do one mere koja ne bi mogla da ugrozi jedinstvo zemlje. U spoljnoj politici akcenat je na ulasku u EU uz paralelnu participaciju u ZND (Zajednica nezavisnih država) i Zajedničkom ekonomskom prostoru, dok ulazak u NATO nije prioritet, naročito ako bi to ugrozilo jedinstvo zemlje.

Najzad, Galicija i krajnji severozapad se većinski zalažu za potpunu ukrajinizaciju zemlje i istiskivanje svakog ruskog identiteta u javnosti, ulazak u NATO i prekidanje ili svođenje na simboličnu meru integrativnih procesa u kojima je Rusija. Službeni jezik je za njih prihvatljiv isključivo ukrajinski, a ovaj deo stanovništva konkretno u međusobnoj komunikaciji koristi zapadnoukrajinsku varijantu koja je slična poljskom jeziku. Poslednjih godina deo medija u Ukrajini iz zapadnoukrajinskog narečja postepeno u književni ukrajinski ubacuje pojedine reči, tako da za Galičnike ni književni ukrajinski jezik više nije u potpunosti nesporan. Traži se i istiskivanje uticaja za sada većinske Ukrajinske pravoslavne crkve koja je pod jurisdikcijom Moskovske patrijaršije, već se prednost daje Unijatskoj ukrajinskoj crkvi i ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi koja se odvojila od Moskovske patrijaršije (za sada još vankanonski jer nije priznata od drugih pravoslavnih crkava u svetu). Pored toga, Galičnici osporavaju svaku samobitnost Rusinima u Zakarpatju, koji svojim stavovima i ideološko-političkim opredeljenjem uglavnom predstavljaju izvesnu sredinu između umerenih zapadnoukrajinaca i istočnih i južnih proruskih regija.

U stvarnosti, postoji više nijansi i prelaznih podtipova u svakom od regiona u zastupanju navedenih stavova, ali ukupne tendencije po regijama su približno ovakve.

U stranačkom smislu karakteristični predstavnik jugoistočnog dela zemlje je Partija regiona kao najjača stranka u čitavoj Ukrajini, a tu su i Komunistička partija Ukrajine i njen lider Petro Simonenko, socijalisti Natalije Vitrinenko i dr. Njen najkarakterističniji političar je Viktor Janukovič. Procenjuje se da oko 45 % stanovništva čitave Ukrajine podržava ovu opciju.

Zapadnu Ukrajinu (umerenu) predstavlja Blok Julije Timošenko. Julija predstavlja najkarakterstičnijeg predstavnika ove politike. Računa se da ovoj političkoj opciji tangira oko 35 do 40 % stanovništva čitave Ukrajine.

Socijalisti Moroza i Bloka Litvina predstavljaju prelazan tip između ove dve regije, s tim da su bliži jugoistočnom delu zemlje. Ovi prelazni oblici između istočne i zapadne (umerene) Ukrajine obuhvataju oko 5 % biračkog tela čitave Ukrajine.

Najzad, ideologiju Galicije predstavljaju stranke Naša Ukrajina i Narodna samoodbrana. Njen najkarakterističniji predstavnik je Viktor Juščenko. Arsen Jacenjuk je političar sličnog usmerenja, možda samo koji korak više spreman da se približi i ideologiji umerene zapadne Ukrajine koju predstavlja BJT, ali čini se i to zbog javnosti i taktičkih razloga. Računa se da ovoj političkoj opciji severozapada Ukrajine tangira, najviše do 15 % stanovništva čitave Ukrajine.

Teško je pretpostaviti kako će se dalje razvijati društvena i politička situacija u Ukrajini, pošto se čini da je veoma teško doći do opšteg konsenzusa. Paralelno sa ovim političkim podelama, postoji i sukob interesa regionalnog tipa, imajući u vidu da nasuprot poljoprivrednoj severozapadoj Ukrajini, postoje istočni regioni gde dominiraju industrija i rudarstvo, te energetski sektor, kao i primorski deo gde je akcenat na tercijalnom sektoru, od kojih je veoma važan turizam. Dok je na severozapadu velika agrarna prenaseljenost i udeo ruralnog stanovništva, na istoku dominiraju gradovi i visoki udeo urbane populacije u ukupnom stanovništvu.

U vreme SSSR i pre toga carske Rusije, Ukrajina je bila jedna od najrazvijenijih privrednih regija. Jedna od glavnih deviza ukrajinskog separatizma uoči raspada SSSR je da su smatrali da će samostalna Ukrajina daleko bolje privredno egzistirati u odnosu na zajedničku državu. Upravo u periodu nezavisnosti Ukrajina pokazuje veoma slabe ekonomske rezultate, dok su istočni i južni regioni prednjačili po razvijenosti i privrednim uspesima. Privreda Ukrajine je inače veoma zavisna od ekonomske saradnje sa Rusijom i većinom resursa koje odatle dobija. Od narandžaste revolucije dolazi do zaoštravanja ukupne društveno političke situacije u zemlji, do smanjivanja prostora za politički konsenzus, i do drastičnog pada ukrajinske privrede. Od druge polovine 2008. i povećavanja uticaja svetske ekonomske krize na Ukrajinu, njena privreda doživljava pravi kolaps, koji se u potpunosti pokušava izbeći uzimanjem velikih deviznih zajmova iz inostranstva. Čini se da verovatni silazak sa velike političke scene Viktora Juščenka, koji je svojim stavovima, kao predsednik republike od narandžaste revolucije, zaoštravao sukobe u zemlji, daje mogućnost uspostavljanja izvesnog političkog i društvenog balansa u Ukrajini.

Interesi velikih sila u izboru za novog predsednika Ukrajine

Ruski interes u Ukrajini je da ona u spoljnoj politici nikako i ni po koju cenu ne uđe u NATO, a sa druge strane da produbi integrativne procese sa Rusijom. Pored ZND radi se pre svega o Zajedničkom ekonomskom prostoru koji je ambiciozno zamišljen, a koji je od Narandžaste revolucije pasiviziran, pošto Kijev ne prihvata stvaranje nadnacionalnih tela u ovoj uniji. Važno je istaći da u Ukrajini, po ustavu, postoji hibridni parlamentarno-predsednički sistem, gde dominantnu ulogu imaju vlada i premijer, ali veoma važno mesto u izvršnoj vlasti upravo predsednik republike. Predsednik republike direktno predlaže u vladu ministre spoljnih poslova i odbrane koji su mu lično podčinjeni, (ali ih može smeniti parlament), tako da je njegova uloga u vršenju vlasti velika, naročito u spoljnoj politici. U unutrašnjoj politici Rusija je zainteresovana da ruskojezično stanovništvo Ukrajine dobije pravo na službenu upotrebu ruskog jezika, makar u regijama u kojima je većinsko, a po mogućnosti bi bilo poželjno da u čitavoj zemlji ukrajinski i ruski budu tretirani kao dva ravnopravna službena jezika. Ukrajina je posle Nemačke, zajedno sa Belorusijom, među najvažnijim spoljnotrgovinskim partnerima Rusije, a preko nje vode najvažniji cevovodi ka Evropskoj Uniji. Rusija će praktično, bez obzira na konačan rezultat predsedničkih izbora u Ukrajini koji će se možda znati tek posle drugog kruga početkom februara, biti njihov najveći spoljnopolitički dobitnik, jer se novi predsednik očekuje između otvoreno proruskog Janukoviča, i za ruske interese korektne Julije Timošenko. Najvažnije je za Moskvu da Juščenko silazi sa velike političke scene u Ukrajini, čime počinje nova epoha u odnosima dve zemlje.

Američki interes u Ukrajini, je takav da su vladajuće administracije zvaničnog Vašingtona ulagale milijarde dolara od stvaranja nezavisne ukrajinske države. Dok je početkom devedesetih predsednik Ukrajine bio Kravčuk, SAD su mogle da budu zadovoljne stepenom ispunjavanja svojih geopolitičkih interesa u toj zemlji. Ukrajina se izvesno distancirala u odnosu na Rusiju, što je izazvalo brojno nezadovoljstvo i štrajkove u istočnoj polovini Ukrajine i znatno doprinelo da za novog predsednika Ukrajine bude izabran Leonid Kučma i to u dva mandata po pet godina tako da je Kučma vladao od početka 1995. do kraja 2004. «Narandžasta revolucija» i pobeda Viktora Juščenka u trećem (ponovljenom drugom) krugu predsedničkih izbora decembra 2004. godine fundamentalno su izmenili političku situaciju u vrhu političkog sistema Ukrajine u korist američkih interesa. Međutim, tokom proteklih pet godina Juščenkova pozicija se opteretila mnogim hipotekama i on je praktično na kraju svoje političke karijere sa aspekta realne mogućnosti da se ponovo domogne najvažnijih funkcija u vrhu političkog sistema Ukrajine – mesta premijera i predsednika. Američka politika više ne posmatra toliko rado Juliju Timošenko za koju se smatra da je neadekvatna za njihove interese, pošto se suviše primakla ruskim interesima poslednjih godina. Iako je jasno da će Timošenkova i dalje imati izvesnog uticaja u Ukrajini i sledećih godina, kao i to da ona nikada neće biti potpuno proruski opredeljena, američka politika ne računa više na nju kao na nekog od svojih favorita, već samo, i to eventualno, kao na manje zlo u odnosu na vodeće političare istočne Ukrajine, poput trenutno Janukoviča.

Najveći trenutni favorit američke politike u Ukrajini je Arsenij Jacenjuk, bivši ministar spoljnih poslova i bivši predsednik ukrajinske Vrhovne Rade (Parlamenta). Deo medija u Ukrajini ga sada promoviše kao «političara budućnosti». Iznosi se pretpostavka da je prilikom njegove prošlogodišnje posete SAD dobio saglasnost zvaničnog Vašingtona da se kandiduje za predsednika zemlje. Mnogi analitičari u Ukrajini i Rusiji smatraju da ga Amerikanci «guraju» i to u saglasnosti sa Juščenkom. I bez obzira na to što se Jacenjuk kloni udruživanja sa ostalim vodećim političarima u zemlji, pretpostavlja se da je Amerikancima stalo da upravo on zameni Juščenka. Sam Jacenjuk je svoju političku karijeru započeo upravo u Juščenkovom štabu i napustio ga pretprošle godine (mnogi kažu da je i to napuštanje bilo samo gluma za javnost). Kao i Juščenko, i Jacenjuk se zalaže za ulazak Ukrajine u NATO i EU, protiv je strateških odnosa sa Rusijom, i bilo kojih ustupaka ruskom delu stanovništva Ukrajine.

Kada je u pitanju interes EU, on je najverovatnije maksimalno izražen u eventualnom izboru Julije Timošenko, koja je pored korektnih odnosa sa Rusijom, najviše okrenuta saradnji sa EU.

Po svemu sudeći, nakon konačnih rezultata predsedničkih izbora, Vašington bi trebalo da bude prezadovoljan da se Janukovič ne nađe u prezedencijalnoj palati u Kijevu, već da to bude Julija Timošenko.

Kandidati i njihovi programi

Na predstojećim predsedničkim izborima u Ukrajini prijavljeno je šesnaest kandidata, od čega dvanaest ima profilisane političke programe sa kojima su izašli u javnost. Najveću pažnju izazivaju kandidati koji su predstavnici, zapravo najčešće i sami lideri, najjačih ukrajinskih političkih partija, pa su i njihovi politički programi već duže vreme u javnosti profilisani i prezentirani. Zapravo, praktično da nema ni jedne važnije političke stranke, pokreta i grupacije, koji nije kandidovao svog lidera na mesto predsednika republike.

Aktuelni predsednik Viktor Juščenko ima podršku sopstvene partije Naša Ukrajina, a uživa i podršku njenog koalicionog partnera sa poslednjih izbora, Narodne samoodbrane. Njegovi stavovi su poznati javnosti, s tim da su recimo u odnosu na izbore 2004. sada pojačani naglašenim okretanjem ka zapadu i čvrstim stavom «da ruska Crnomorska flota bude izvedena iz Ukrajine do 2017. godine». Realne su procene da Juščenko neće moći ući u drugi krug predsedničkih izbora i da bi za njega uspeh bio da se nađe na trećem mestu po dobijenim glasovima, odmah iza Janukoviča i Timošenkove. Međutim, kako sada stvari stoje i to je pod velikim znakom pitanja, pošto istraživanja javnog mnjenja njemu daju svega nekoliko procenata biračkog tela, što je daleko i od onih približno 15 % simpatizera ekstremne zapadnoukrajinske ideologije.

Naknadno, biće interesantno koga će verbalno Juščenko podržati u drugom krugu predsedničkih izbora – Timošenkovu ili Janukoviča. Kada je u pitanju politički program, jasno je da je tu on dalji od Janukoviča, i bliži Juliji. Međutim, nije svejedno da li će on tada (uoči pretpostavljenog drugog kruga, naravno ako do njega dođe) direktno podržati Juliju ili će ostaviti svojim pristalicama da se individualno odrede po tom pitanju.

Viktor Janukovič, kome je na neobičan način izmakla (već dobijena) pobeda na prethodnim predsedničkim izborima krajem 2004, sada je najveći favorit da se domogne ovog prestižnog mesta u izvršnoj vlasti političkog sistema Ukrajine. Iza njega stoji najjača ukrajinska politička stranka, proruska Partija regiona koja ima i najbolje organizovanu stranačku infrastrukturu u čitavoj zemlji, a apsolutno je dominantna u jugoistočnoj polovini Ukrajine.[1] Po masovnosti i načinu organizacije ona u ovom delu zemlje predstavlja i «državu u državi», slično recimo poziciji Hrvatske seljačke stranke i njenih lidera Radića, a potom Mačeka u vreme postojanja Kraljevine Jugoslavije. To su administrativne oblasti Luganska, Donjecka, Harkova, Krimske autonomne republike (gde spada i grad Sevastopolj koji poput Kijeva ima poseban autonoman status u uređenju Ukrajine), Odese, Nikolajevska, Hersona, Zaporožja, Dnjepropetrovska, dok je gotovo većinski uticaj i u Čerkeskoj oblasti.

To je dakle celokupno primorje zemlje od ušća Dunava na krajnjem zapadu do granice sa Rusijom na istoku (obuhvata celokupno i crnomorsko i azovsko primorje Ukrajine). Ovome treba dodati i istočni deo zemlje od reke Dnjepra, umanjen, na severoistoku, za oblasti Poltave, Černigova i Sumi, gde suprotno istorijskoj tradiciji, zapadnoukrajinska politička opcija ima nešto izraženiji uticaj poslednjih godina. Janukovič vodi po svim istraživanjima javnog mnjenja, sa osetnom razlikom u odnosu na takođe čvrsto pozicioniranu na drugom mestu, Juliju Timošenko. Postoje čak i hipotetičke mogućnosti, da Janukovič pobedi i u prvom krugu (tada drugog ne bi ni bilo), ali takve šanse su više nego minimalne i spadaju gotovo u domen fantastike. Naime, neki od kandidata takođe imaju slične političke stavove kao Janukovič (okrenutost ka Rusiji, distanca u odnosu na NATO, zahtev da ruski jezik bude drugi zvanični, ravnopravan sa ukrajinskim u državnoj administraciji u čitavoj zemlji,[2]), pa je na osnovu prethodne analize zastupljenosti u biračkom telu važnih političkih opcija u Ukrajini, teško pretpostaviti da bi se pobednik mogao naći u prvom krugu pri visokoj izlaznosti. U slučaju slabije izlaznosti, pretpostavljam, bilo bi moguće da visoko motivisani Janukovičevi birači već u prvom krugu donesu konačnu pobedu svom kandidatu.

Julija Timošenko je kao premijer u periodu od decembra 2007, do početka 2009. godine, pokazala više spret­nosti i sposobnosti nego što je to bio slučaj kada je kratko­trajno obavljala istu funkciju tokom 2005. godine. Ovoga puta, Timošenko, je dala akcenat svog delovanja na ekonomskim pi­tanjima gde je pokušala nizom mera da poboljša privrednu situaciju u zemlji. Kada su u pitanju odnosi u politički po­deljenoj zemlji, kao i spoljnopolitičke relacije, ona je tu pokazala više takta i nije produbljivala postojeće razlike. Sa zemljama Evropske unije se trudila da maksimalno proširi sa­radnju, o čemu uglavnom postoji i konsenzus u zemlji, ali po pitanju odnosa sa NATO je bila krajnje uzdržana i nije dala direktnu saglasnost ukazujući da to pitanje nije aktuelno, da deli zemlju i da ga treba staviti sa strane. Sa Rusijom je produbljivala ekonomsku saradnju potpisavši više sporazuma i uostalom, došla je makar u kratkom roku do izvesnih rešenja oko energenata. Međutim, sa rasplamsavanjem uticaja svetske ekonomske krize na Ukrajinu tokom 2009. godine ukrajinska privreda je počela da zapada u sve veće teškoće. Neslavna ekonomske situacija u zemlji u mnogome se odražava na  poziciju Julije Timošenko kao predsednika vlade, tako da ona po svim istraživanjima javnog mnjenja zaostaje za Janukovičem, ali ipak ubedljivo drži drugu poziciju. U odnosu na Rusiju i proruski deo zemlje zauzela je veoma korektan odnos, što je naročito došlo do izražaja u vreme i nakon Kavkaskog sukoba 2008. kada ju je predsednik Juščenko u više navrata optužio da je «proruski čovek u Kijevu». U vreme gasne krize nalazila je redovno zajednički jezik sa Putinom. Izuzetak je trojni samit u Briselu (EU-Rusija-Ukrajina) krajem marta 2009. sazvan na temi o ulaganju u ukrajinsku energetsku infrastrukturu gde su ugroženi ruski interesi (ruska delegacija je napustila nezadovoljna skup), a Julija je izigrala neke ranije dogovore sa Moskvom. Međutim, to je ubrzo izglađeno, ali se tokom izborne kampanje videlo da postoje bitne razlike između Janukoviča i nje oko nekih važnih pitanja za ruske interese u Ukrajini od kojih je najvažniji svakako status ruskog jezika. Naime, dok Janukovič insistira na tome da ruski jezik bude drugi zvanični u upotrebi u čitavoj zemlji, Julija ističe da to može da bude samo ukrajinski, a da ruski taj status eventualno može dobiti (i to nezvanično ?!) samo u onim oblastima gde je rusko jezičko stanovništvo apsolutno većinsko.[3]

Lider Komunističke partije Ukrajine, koja redovno i lako prelazi cenzus i ima status parlamentarne od početka višestranačja u ovoj zemlji, Petro Simonenko je takođe predsednički kandidat. Njegovi stavovi su po važnim pitanjima slični Janukovičevim, i sigurno je da će on pozvati svoje birače da, ukoliko bude drugog kruga, podrže lidera Partije regiona. Simonenko insistira čak direktnije i od samog Janukoviča na integrativnim procesima sa Rusijom, od kojih je pored postojećeg ZND po njemu presudno važno jačanje Zajedničkog ekonomskog prostora u kojem su Rusija, Ukrajina, Belorusija i Kazahstan, a koji je od kraja 2004. zamrznut zbog stavova Kijeva. To je dovelo do toga da samo Rusija, Belorusija i Kazahstan formiraju još kohezivniju uniju, i da donesu u okviru nje odluku o uvođenju bescarinske zajedničke zone tri zemlje i povezivanje njihove ekonomije po ugledu na prve faze integrisanja EU (ovaj proces je stupio na snagu i biće u potpunosti ostvaren u sledeće dve godine). Janukovič i više drugih kandidata bi sigurno povelo Ukrajinu u pravcu jačanja institucije Zajedničkog ekonomskog prostora u slučaju svoje pobede, ali nisu u toj meri kao Simonenko razvili ovaj program u okviru predizbornih aktivnosti.

Slične političke stavove Janukoviču ima i Aleksandar Moroz, lider ukrajinskih socijalista, koji prvi put, upravo na poslednjim parlamentarnim izborima septembra 2007, za promile nisu ušli u parlament. Istina, Moroz i socijalisti te stavove tumače nešto suptilnije, dakle manje naglašeno proruski, ali u suštini, to je taj politički program sa nešto više naglašenom socijalnom dimenzijom (integracije u Zajednički ekonomski prostor sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom, tesna saradnja u spoljnoj politici sa Rusijom, produbljivanje odnosa i sa Kinom, neulazak u NATO, odnosno «vanblokovski status Ukrajine» kako kažu i dr.). Stoga, bez obzira na formu u kojoj će se u slučaju drugog kruga obratiti biračima Moroz, jasno je da će najveći deo njegovih birača u tom slučaju podržati Janukoviča.

Novoformirani politički blok na čelu sa Vladimirom Litvinom, u svojim prvim i do sada jedinim izborima za parlament septembra 2007. iznenadio je mnoge, pošto su uspeli preći cenzus i ući u parlament (Vrhovnu radu). Litvin je odbio da uđe u vladu sa Juščenkom i Timošenkovom koja je tada formirana, ali je potom u jesen 2008., kada je ta vlada pala, pristao da u poslednjem trenutku u nju uđe pod vrlo konkretnim uslovima: da to čini zbog nezapamćenih efekata ekonomske krize u Ukrajini; da je to privremeno i to do organizacije predsedničkih, a odmah potom i prevremenih parlamentarnih izbora koji su se očekivali još u jesen 2009;  da ne daje saglasnost vladi po pitanju približavanja NATO u čemu je izričit;

U predizbornu kampanju Litvin, koji je zvanično i predsednik Vrhovne rade (parlamenta Ukrajine) je ušao sa političkim programom koji više naginje proruskom delu biračkog tela, istina mnogo manje izraženo od programa Simonenka i Janukoviča, pa i Moroza. Naime, on za svoje glavne političke koordinate uzima neulazak u NATO, odličnu saradnju sa susedima i Rusijom, ali i održavanje teritorijalnog integriteta Ukrajine. Najzad, pored načelne saradnje sa EU on u prvi plan stavlja produbljivanje koncepta Zajedničkog ekonomskog prostora sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom, što ga definitivno određuje u proruski tabor u Ukrajini. Ovako jasno opredeljenje Litvina koji je član sadašnje vlade, njegovim programom u predizbornoj kampanji, ozbiljno jača proruski uticaj u Ukrajini i odnos snaga u njoj. Tokom izborne kampanje on je dodatno naglasio svoje simpatije prema Rusiji u niz svojih nastupa. Takođe, čak i da se Litvin verbalno i ne izrazi uoči drugog kruga izbora, za predpostaviti je da će se najveći deo njegovih birača opredeliti u tom slučaju za Janukoviča.

Već je napred spomenut Arsenij Jacenjuk, koji ima stavove zapadnoukrajinskog programa, istina u bleđoj formi od recimo Juščenka. Tako on daje akcenat «Velikoj Evropi», te saradnji i sa SAD i Kinom, a Rusija se ne spominje, ali za bolje poznavaoce prilika jasno je da je to za šire narodne mase prilagođena zapadnoukrajinska ideologija (u mekšoj varijanti, bez antirusizma, što bi trebalo da donese nešto više birača). Iako iza Jacenjuka ne stoji ni jedna politička stranka zvanično, predpostavlja se da će on uzeti deo biračkog tela stranke Narodna samoodbrana i možda čak i Naša Ukrajina[4], te dela u Timošenkovu razočaranih birača (koji su, pošto sami pripadaju zapadnoukrajinskom konceptu, razočarani njenom distancom u odnosu na ovaj koncept poslednjih godina i približavanju ruskim interesima u Ukrajini).

Teško je reći ko će od navedenih kandidata zauzeti treće mesto iza Janukviča i Timošenkove, koji sigurno idu u drugi krug, a najveće izglede ima Simonenko, pošto komunisti redovno osvajaju po 7 do 8 % biračkog tela. Međutim, za predpostviti je da će sada deo njih glasati već u prvom krugu za Janukoviča. Odmah iza Simonenka su gotovo ravnopravno Juščenko, Moroz, Jacenjuk i Litvin, gde bi svako od njih trebalo da uzme približno od 3 do 5 % glasova. Naravno, kao i na svakim izborima, izvesna iznenađenja su moguća, ali ne i takva koja bi ugrozila očekivanja da su Janukovič i Timošenkova izdvojeni na prva dva mesta i da će upravo oni otići u drugi krug (i u tom redosledu).

Ovo je i kraj što se tiče analize predsedničkih kandidata koji imaju svoje uporište u snažnim, uglavnom parlamentarnim strankama u Ukrajini, i gde je za očekivati da ih podrže stranačka infrasturktura i biračko telo koje inače podržava ove partije. Preostalih devet kandidata su samostalni pojedinci, od kojih, kako rekosmo, četvoro predstavljaju autsajdere koji čak nisu prezentovali svoje političke stavove – a to su Miahilo Brodski, Oleksandar Pabat, Oleg Rjabokon i Vasil Protivsih. Međutim, drugih pet samostalnih predsedničkih kandidata, iako nemaju podršku političkih stranaka, uživaju određeni ugled, podršku nekih pokreta i (ili) nevladinih organizacija i imaju jasno profilisane političke programe koji su prezentirani javnosti tokom kampanje, pa se procenjuje da bi mogli imati izvesnog uticaja i u biračkom telu (međutim u praksi ne više od po 1 do 2 % biračkog tela svaki od njih kao maksimum). Što je najvažnije, ovde ćemo analizirati i koga bi eventualno mogli podržati u drugom krugu.

Šarmantna i mlada Ina Bogoslovska koja u tom vidu biva konkurent i samoj Timošekovoj (mislimo na simpatije muškog dela biračkog tela) izražava politički program koji se najviše oslanja na Rusiju, i stoga je za očekivati da bi njeni birači u drugom krugu podržali Janukoviča.

Suprotno tome, mladi Oleg Tjagnibuk je ekstremni predstavnik zapadnoukrajinske ideologije i za njegove nastupe u predizbornoj kampanji je već vezano više incidenata. To se naročito odnosi na jugoistočni deo zemlje gde on praktično i nema pristalica i gde je grupica njegovih fanova-omladinaca koja redovno putuje sa njim na te promocije dolazila u sukob sa meštanima. To je naročito došlo do izražaja na Krimu i posebno Sevastopolju gde su kordoni policije i snaga bezbednosti morali da štite njegov dolazak od razjarenih građana i političkih protivnika. Razlog je taj što Tjaginbok u svojim stavovima zauzima otvoreno antiruski program, i što tvrdi da je nastavljač profašističke ideologije nacističkih saradnika iz Galicije tokom Drugog svetskog rata. Poklici «Fašisto, fašisto» koji ga prate na tom putu ne ometaju za sada Tjaginbuka da u izbornoj kampanji išparta čitavu Ukrajinu i makar u zabarakadiranim salama i sa policijskim obezbeđenjem svom putujućem karavanu zapadnoukrajinskih neonacista izloži politički program. Njegov politički program je crvena marama za ruskojezičko stanovništvo, ali i za najveći deo građana Ukrajine, gde se on zalaže za zamrzavanje svih odnosa sa Rusijom (čak uvođenje viznog režima prema njoj), oslonac na SAD i Veliku Britaniju u spoljnoj politici i pristupanje NATO, te potpunu rehabilitaciju zapadnoukrajinskih nacista iz Drugog svetskog rata. Teško je reći koliko folklorni pronacizam Tjaginbuka i njegovo zalaganje za ulazak u NATO i oslonac na SAD, te zatvaranje odnosa (i bukvalno granica) sa Rusijom, zaista pomaže čak i ekstremnom obliku zapadnoukrajinske ideologije u Ukrajini da se približi širim masama ukrajinskog stanovništva, čak i samo u zapadnom delu zemlje. Jedno je jasno, Tjaginbok će svoje birače iz prvog kruga (ma koliko ih bilo) uoči drugog kruga pozvati da ne glasaju za Janukoviča.

Daleko ozbiljniji predsednički kandidati od mlađanih - šarmantne Bogoslovske i Tjaginbuka su Sergej Tipiko, Anatolij Gricenko i Jurij Kostenko. Radi se o uglednim privrednicima približno u pedesetim godinama života koji su se kandidovali kao samostalni kandidati sa profilisanim političkim programom.

Tako Sergej Tigipiko, privrednik iz Dnjepropetrovska i prijatelj iz mlađih dana sa Julijom Timošenko (zajedno su bili u Komsomolu) predstavlja veliku zagonetku. Sa jedne strane on je svojim programom sličan Janukoviču, ali se u delu medija provlači teza da je njegova kandidatura i raspisana da u prvom krugu uzme deo glasova koji bi inače otišli Janukoviču i tako lidera Partije regiona onemogući (za interese svoje prijateljice iz mlađih dana Timošenkove) da ovaj ne trijumfuje već u prvom krugu. Teško je u uzavreloj predsedničkoj kampanji Ukrajine razlučiti sve protivrečnosti i hipoteze koje postoje, ali će biti interesantno koga će (i da li će eksplicitno) Tigipko podržati uoči drugog kruga predsedničkih izbora, ako do njih naravno dođe, upravo zbog ovih glasina.

Jurij Kostenko pripada, kao i Juščenko i Jacenjuk (u ekstremnoj formi i Tjaginbuk) kandidatima koji su u okviru zapadnoukrajinske orijentacije, dakle ka programu ulaska u NATO, a sa izvesnom distancom prema Rusiji. Jasno je da on svoje birače sigurno neće pozvati da u drugom krugu podrže Janukoviča.

Jedini predsednički kandidat koji je izneo u javnost svoj politički program (od njih dvanaest koji su to učinili, a ovde sam ih predstavio) za koje nije moguće sa sigurnošću utvrditi da li pripadaju konceptu zapadne ili istočne Ukrajine je Anatolij Gricenko. On se zalaže za vanblokovsku poziciju Ukrajine (van NATO) i za približavanje Evropskoj Uniji, odnosno da se u odnosu na nju dobije bezvizni režim.

Ekonomsko – socijalna aspekt

Ekonomska i socijalna pitanja su svakako veoma važna, imajući u vidu veliku ekonomsku krizu koja je svom snagom pogodila baš Ukrajinu, i to čini se mnogo više od bilo koje druge zemlje postsovjetskog prostora. Stoga, većina kandidata ima razrađen ekonomski program. Ipak, čini se da je i tu Janukovič, makar u psihološkoj prednosti. On je, naime, bio premijer u periodu do Narandžaste revolucije, kada je ekonomija zemlje napredovala odlično. Potom je bio premijer još i u periodu polovina 2006 - kraj 2007., kada je u ovom petogodištu od poslednjih izbora bilo i najmanje turbulencija i nije bilo zastoje ni krize. Nasuprot tome, javno mnjenje sadašnju krizu najviše vezuje za aktuelnu premijerku i predsednika, koji su uostalom imali ukupno gledano i najveću vlast od Narandžaste revolucije. U tom pravcu, u izvesnoj «zavetrini» od kritika javnosti je i Jacenjuk, koji je zaseban kandidat, dok su ostali istaknutiji predsednički kandidati povremeno participirali u različitim vladama na vlasti (Litvin, Moroz, Simonenko), pa makar delimično snose deo odgovornosti za ukupno stanje u zemlji.[5]

Prognoze razvoja političke i društvene situacije u Ukrajini nakon predsedničkih izbora

U principu, veoma teško je prognozirati dalji razvoj društvene i političke situacije bilo gde u svetu, a u okviru metodologije političkih nauka, to spada kao naučni cilj u naučno predviđanje, ili najaviši i najteži oblik naučnog cilja. Situacija u biračkoj bazi ukrajinskog stanovništva se ne menja bitnije već više godina, ali dolazi povremeno do promene u vrhu političkog sistema zemlje. Naime, od predsedničkih izbora u vreme tzv. «narandžaste revolucije» na mesto predsednika države dolazi Viktor Juščenko u tadašnjoj širokoj zapadnoukrajinskoj koaliciji[6], koji faktički lično zastupa stavove izrazite manjine u izbornom telu zemlje, eventualno najzapadniji tzv. unijatski deo Ukrajine, a često ga i premašuje,  zahvaljujući svom ekstremizmu prema ruskoj poziciji i proruskom delu stanovništva. Sa druge strane, vlade odnosno parlamentarni izbori, verno predstavljaju podelu zemlje na istok (jugoistok) i zapad (severozapad), uz sve nijanse u biračkom telu različitih regiona zemlje, o čemu je napred izlagano. U tom pravcu se može posmatrati da je upravo zahvaljujući osvajanju mesta predsednika republike (koje je dobio decembra 2004. Juščenko, a čije su ingerencije u međuvremenu umanjene, naročito od 1. januara 2006, pa i posle toga od rane jeseni 2008), politički sistem Ukrajine, odnosno njegov vrh, neadekvatno predstavljen u odnosu na biračko telo zemlje, jer je Juščenko davao prednost antiruskim snagama u zemlji. Upravo se od januara 2009. godine, kada su raspisani predsednički izbori, očekuje povratak na balans u vrhu političkog sistema zemlje, koji će makar približno odgovarati slici u biračkom telu. Naime, za mesto predsednika republike veliki favoriti su Julija Timošenko i Viktor Janukovič, a treći kandidat bi mogao biti po snazi Arsen Jacenjuk, koji bi imao najsličniju politiku predsedniku Juščenku i verovatno bio američki favorit (idealan kandidat) za ove izbore. Jacenjuk je objektivno daleko slabiji kandidat po uporištu u biračkom telu od Timošenkove i Janukoviča.  Pobeda Timošenkove bi predstavljala umerenog predstavnika zapadne Ukrajine, koji bi sprovodio politiku integriteta zemlje uz uvažavanje esencijalnih interesa proruskog dela države, kao i same Rusije kao važnog suseda i partnera.

Pobeda Janukoviča bi predstavljala pobedu isključivo istočne polovine zemlje, i izazvala bi radost u Rusiji, ali on ne bi bio opšteprihvaćen u zapadnoj polovini zemlje. Svakako da bi se ruski jezik našao paralelno u upotrebi u Ukrajini, da bi se integrativni oblici sa Rusijom (ZND, Zajednički ekonomski prostor) ojačali, a odnos sa NATO zamrznuo. Janukovič je već bio premijer ranije nekoliko puta, i ipak je u krajnjoj nuždi prihvaćen i na zapadu zemlje, naravno sa rezervom, ali nije ni tamo doživljen kao ekstremista, dok je na istoku zaista doživljen kao lider.

Eventualna pobeda nekog trećeg kandidata bi bila teško zamisliva. Tako Jancenjuk ima uticaja na krajnjem zapadu Ukrajine, ali on se ne može meriti sa Julijom Timošenko, i izuzetno su male šanse da bi mogao pored Janukoviča i Timošenkove da se približi ulasku u drugi krug, kao što i Simonenko nema šta da očekuje  osim nekoliko procenata biračkog tela koje će prevashodno osvojiiti u jugoistočnoj polovini zemlje. To isto važi i za druge predsedničke kandidate koji imaju realno male šanse da uđu u drugi krug predsedničkih izbora, a da ne govorimo koliko su im male šanse da se nadaju ukupnoj pobedi.

Kada su u pitanju parlamentarni izbori, u ovom trenutku se još ne zna kada bi oni mogli biti održani. Poslednji parlamentarni izbori za vrhovnu Radu su održani, i to kao vanredni – prevremeni, početkom septembra 2007. godine. To znači da će početkom marta biti dve i po godine od tih izbora i da će se u zavisnosti od rezultata predsedničkih izbora moći pristupiti proceni kada bi ti izbori mogli biti održani, a nagovešteni su veoma brzo.

Ukrajina je u dosta teškoj privrednoj situaciji. Istok zemlje, zapravo jugoistočna polovina je nesrazmerno bolje razvijenija i perspektivnija. Na istoku se nalazi najveći deo prirodnih resursa, potom industrije, između ostalog makroregion Donbas, a na jugu je crnomorsko (i azovsko) primorje koje od turizma i pomorstva daje odlične prihode. Pretežno agrarni i kontinentalni zapadni (severozapadni) deo zemlje nema posebni razvojni potencijal, a jugoistočna polovina zemlje je ekonomski i geografski naslonjena na Rusiju, što je naročito važno za dobijanje resursa, a sa druge strane ovamo dolazi i veliki broj turista iz Rusije. Približavanje Evropskoj uniji je manje sporno u političkoj opciji Ukrajinaca u odnosu na NATO, ali i to pitanje će se pažljivo razmatrati u sklopu paralelnih integracija na postsovjetskom prostoru od kojih je posebno važan razvoj Zajedničkog ekonomskog prostora.

Na osnovu svega napred izloženog, za očekivati je nakon izbora novog predsednika Ukrajine otopljavanje odnosa na liniji zvanični Kijev – zvanična Moskva, kao i svođenje na manju meru do sadašnjih unutrašnjopolitičkih ukrajinskih konflikata, posebno na regionalnoj relaciji severozapad- jugoistok zemlje. Daleko od toga da će Ukrajina ući u bezkonfliktni period, ona je bitno opterećena ekonomskom i društvenopolitičkom krizom, samo je za pretpostaviti da će ukupni ambijent za njihovo rešavanje biti nešto povoljniji i veće šanse za unutrašnjopolitičko sporazumevanje po nizu strateških pitanja po budućnost zemlje.

Literatura (uža), knjige, udžbenici, monografije.             

- Varga Boris, Putin i baršunasta revolucija, Vreme, Beograd, 2007.

- Pierre- Marie Dubois, Les revolutions de couleur: enjeux et perspectives, Direction Générale de l' Enseignement et de la Recherche, Filière Relations Internationales et Stratégique, Paris, 2009.

- Efimenko A., Istorija ukrajinskog naroda, Institut za političke studije, 1999. Beograd

- Institut strategičnoi poltiki, Vibori Prezidenta Ukraini, Aspekti zovnišnъoi bezpekt u peredviborčih programah kandidativ na post Prezidenta Ukraini, Roboči materiali kruglogo stolu «Vibori 2010: novi konturi bezpeki Ukraini» Kiiv, 12 listopada 2009. roku.

- Žilcov S. S., Neokončennaя pъesa dlя oranževoй Ukrainы, Meždunarodnыe otnošeniя, Moskva, 2005;

- Naročnicka Natalija, Rusija i Rusi u svetskoj istoriji, Srpska književna zadruga, Beograd, 2008.

- Petrović Dragan, Geopolitika postsovjetskog prostora, Prometej - Novi Sad i Institut za međunarodnu politiku i privredu - Beograd, Novi Sad, 2008;

- Petrović Dragan, Nikolić Goran, Geopolitika savremene Ukrajine, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2009.

- Solovъev Vladimir, Istoriя Rossii, Belый gorod, Moskva, 2007.

- Ukraincы narod i kultura, Rosiiskaя Akademiя nauk i Nacionalna Akademiя nauk Ukrainaя, Nauka, Moskva – Kiev, 2000.

- Štavljanin Dragan, Hladni mir, Radio slobodna Evropa, Prag-Beograd, 2009.

- Will the orange revolution, bear fruit? EU / Ukraine relations in 2005 and the beginning of 2006, Batory foundation, Warsaw.

- Korišćeni su i ruska i ukrajinski mediji (novine, časopisi, analitički sajtovi) za period 2009, i početak januara 2010.