Украјина може да опстане оваква каква јесте само као неутрална и демилитаризована

Стара дипломатска максима каже “од Русије је опаснија само Русија притерана уз зид”. Бивши немачки канцелари, од Вилија Бранта до Ангеле Меркел, и сви председници Пете републике, од Шарла де Гола до Емануела Макрона, врло су добро знали колико је та изрека истинита и зато су увек настојали да оставе барем једна врата отворена како Москва не би помислила да је сатерана у ћошак.

Русија није држава. Русија је империја. Њена “империјалност” је саставни део њеног постојања, ако јој се то одузме, она нестаје. Зато је за њу статус Украјине од суштинског значаја. Русија може да поднесе независну и неутралну Украјину на својим границама, али не и Украјину чланицу НАТО-а или православну верзију Пољске на Дњепру.

Збигњев Бжежински, саветник за националну безбедност председника Џимија Картера, јесте био русофоб, али је био у праву када је говорио да Русија без Украјине није империја

Збигњев Бжежински, саветник за националну безбедност председника Џимија Картера, јесте био русофоб, али је био у праву када је говорио да Русија без Украјине није империја. У акутелној администрацији у Стејт департменту, Пентагону и Белој кући су функционери, аналитичари и дипломате који су се формирали на идејама Бжежинског. Добар део њих је активно учествовао у организацији и спровођењу тзв. Евромајдан револуције и верује у исправност идеје елиминације руске империје.

Руси нису нација попут западноевропских, базиране на етничком принципу крви и тла. Руси су сличнији америчкој него било којој европској нацији. Национални “мелтинг пот” у Русији је постојао пре него што су Сједињене Америчке Државе настале и сама реч “мелтинг пот”. Као што су слобода, права и индивидуалност кичма америчког национа, тако су империја, величина и колектив фундаменти руске нације. Извор свих неспоразума и неразумевања две стране произилази из тих различититх система вредности.

Русија због своје величине, без обзира да ли њоме владају цареви, бољшевички диктатори или аутократски председници, има урођено осећање несигурности проткано параноичним идејама о заверама које се кују на њену штету. Председник Владимир Путин је на ту несигурност накалемио, по узору на Стаљина, идеју да се читав или добар део света уротио против Русије дајући тако легитимитет својој дуговечној и аутократској власти.

Ништа неуобичајено, у својим најпродуктивнијим годинама Путин је био сведок краха бољшевичке империје и хаоса у којем се налазила Руска Федерација у последњој деценији прошлог века. Један од највећих руских песника, добитник Нобелове награде, Јосиф Бродски, иначе Путинов земљак - обојица су рођени у Лењинграду (данашњем Санкт Петербургу) - био је заговорник теорије по којој постоји нераскидива веза између власти и хаоса.

Власт, по Бродском, има потребу за хаосом као извором легитимитета. Наиме, хаос се крије иза маске цивилизације и улога владара је да управља хаосом тако што ће заводити ред. Путин је велики заговорник идеја покојног нобеловца и уверен је да може да извози хаос за реализацију геополитичких циљева а да га истоворемено користи као идеалан изговор за неограничену власт на унутрашњем плану. Отуда Путинова супериорност у односу са европским и америчким лидерима: он у хаосу види прилике, а други опасности.

У Кремљу су схватили да је Европска унија толико алергична на конфликте и нестабилност да је најбољи начин за слабљење утицаја ЕУ креирање сукоба, политичког нереда, неизвесности и граничних чарки или свађа у земљама од обостраног интереса. Примери Украјине, Белорусије, Грузије, али и Србије, Црне Горе, БиХ и Северне Македоније су евидентни.

Међутим, Путинова игра је веома ризична: хаос је као ватра, добар слуга и зао господар, а довољна је мала непажња да пређе из једне у другу улогу. Зато је криза у Украјини потенцијално веома опасна јер је довољна једна грешка, један непромишљен корак и да се склизне у ноћну мору ратног сукоба.

Будући да између Москве и централне Европе не постоји никаква природна препрека, ни планине, ни мора, ни пустиње, једини начин за руске цареве, бољшевичке диктаторе или данас Путина, је померање границе или тампон зоне што је могуће више на запад, то јест што даље од Москве

Од када је Русија постала империја, пре четири и по века, мир у Европи је увек био детермнисан односом Русије и држава с којим се граничила на западу, односно њиховом неутралношћу: пасивном за мале, а активном за средње-велике земље.

Простор данашње Украјине и Белорусије вековима је био нека врста прве линије одбране Русије. Не заборавимо да су столећима Европљани, од Пољака и Литванаца, преко Швеђана, Француза, Аустријанаца, до Немаца вршили инвазије на Русију. Будући да између Москве и централне Европе не постоји никаква природна препрека, ни планине, ни мора, ни пустиње, једини начин за руске цареве, бољшевичке диктаторе или данас Путина, је померање границе или тампон зоне што је могуће више на запад, то јест што даље од Москве.

Први задатак европских држава је да не дозволе да се Русија осећа опкољеном и угроженом. Инокосна Русија у спољнополитичком амбијенту, са својим парчетом геополитичког утицаја упрегнутог у одбрамбене сврхе, не представља претњу Европи. Напротив, она је неопходан савезник у финалном окршају са Кином и користан партнер у решавању серије глобалних проблема: од тероризма до климатских промена.

Међутим, ако се настави притисак на Русију најавама ширења НАТО-а на бивше совјетске републике, није искључено да Москва направи “анти-западне савезе” са Анкаром, Техераном и исламским радикалним елементима који држе на нишану Европу и имају пету колону унутар граница Старог континента. Да не говоримо шта би за Европу и читав слободан свет значило стварање чврсте алијансе Русије и Кине у коме би Пекинг доминирао пружајући неопходни “кисеоник” руској империји да преживи.

Русија нема економске, технолошке и демографске потенцијале да буде планетарни хегемон. Још важније, у Кремљу, за разлику од Џонгнанхаја, нико и не гаји такве амбиције. Сви потези Москве су усмерени на један једини циљ: преживљавање империје. Ако постоји Гдањск нашег доба, онда он није у Украјини него на Тајвану

Не треба сметнути с ума да је постојећа, каква-таква, равнотежа у међународним односима могућа све док Русија не падне у загрљај Кине, односно док у Кремљу одлучују својом главом. Пекинг се већ припрема за период кризе и економске стагнације и зато ће бити све опаснији и агресивнији на међународном плану и дочекаће раширених руку вековоног љутог ривала.

Русија нема економске, технолошке и демографске потенцијале да буде планетарни хегемон. Још важније, у Кремљу, за разлику од Џонгнанхаја, нико и не гаји такве амбиције. Сви потези Москве су усмерени на један једини циљ: преживљавање империје. Ако постоји Гдањск нашег доба, онда он није у Украјини него на Тајвану.

Поставља се питање: шта жели Путин? Председник Русије у последње време маше са четири страха која опседају европско јавно мњење: пандемија, климатске промене, ратне кризе и неконтролисане миграције. Уверен је да може да упрегне сва четири зебње у корист Русије за реализацију геополитичких циљева. Први и најважнији је слање поруке да је Русија спремна да иде до краја око Украјине. Бивша совјетска република може да остане оваква каква јесте само као неутрална и демилитаризована, свидело се то некоме или не.

(Вијести)