Turske geopolitičke ambicije

(Stratfor, 12. avgust)

U vreme kada Evropom i drugim delovima sveta vladaju mediokriteti koji se brzo zaboravljaju, Redžep Tajip Erdogan, turski premijer, već deceniju ambiciozno traje. Možda jedini drugi lider svetski važne nacije koji ispoljava takvo dinamično polje sile jeste ruski predsednik Vladimir Putin, koji, takođe, prilično zadaje probleme Zapadu.

Erdogan i Putin su ambiciozni zbog toga što se nepokolebivo hvataju u koštac sa geopolitikom. Putin zna da svaki odgovorni ruski lider mora da osigura Rusiji neku vrstu zaštitnih zona, kao što je istočna Evropa ili Kavkaz. Erdogan zna da Turska mora da postane značajna sila na Bliskom istoku kako bi mogao da efekasno deluje u Evropi. Erdoganov problem je u sledećem - turska geografija između istoka i zapada nosi mnoge ranjive tačke, ali i prednosti. Zbog svega toga Erdogan povremeno sebi postavlja predaleke ciljeve. Međutim, primetna je istorijska i geografska logika uspona takvog stanovišta.

Priča počinje nakon Prvog svetskog rata. Budući da je otomanska Turska bila na strani gubitnika u tom ratu (zajedno sa Vilhelminovom Nemačkom i habsburškom Austrijom), sile pobednice su mirovnim ugovorom, zaključenim u Servesu 1920, iscrtale Tursku i njene oblasti, a posebno gradska okruženja, dajući značajne teritorije i zone uticaja Grčkoj, Jermeniji, Italiji, Britaniji i Francuskoj. Turska reakcija na ovo poniženje bila je kroz kemalizam - učenje Mustafe Kemala Ataturka (nadimak „Ataturk“ znači „otac Turaka“), jedinog nepobeđenog otomanskog generala, koji je započeo vojni revolt protiv novih okupacionih sila i tako stvorio suverenu tursku državu kroz Anadoliju - srce zemlje.

Kemalizam je dobrovoljno predao delove Otomanskog carstva koji nisu pripadali Anadoliji, ali je to kompenzovao zahtevajući unietničku tursku državu unutar same Anadolije. Tako su, na primer, nestali Kurdi i dobili su naziv „planinski Turci“.[1] Zapravo, nestala je čitava multikulturalna koncepcija Otomanske imperije.

Kemalizam ne samo da je odbacio manjine, već je odbacio i arapsko pismo. Ataturk je rizikovao visoku stopu nepismenosti kako bi jeziku podario latinicu. On je uništio muslimanske religijske sudove i ohrabrivao je žene da ne nose velove, a muškarce da ne nose fesove. Ataturk je Turke smatrao Evropljanima (ne razmišljajući puno o tome da li će ih Evropljani kao takve prihvatiti), a sve u pokušaju da preorijentiše Tursku od sada propalog Otomanskog carstva na Srednjem istoku ka Evropi.

Kemalizam je značio i poziv na oružje. Turska vojna reakcija na sporazum u Servesu bila je ista kao Putinov neocarizam, koji je predstavljao autokratsku reakciju na Jeljcinov anarhizam devedesetih. Decenijama je poštovanje prema Ataturku u Turskoj prevazilazilo kult ličnosti. On je više bio poput statue, dobroćudni i zaštitnički polubog, čiji se portret nalazio u svakoj javnoj zgradi.

Međutim, nastao je problem - Ataturkova vizija Turske, koja je tesno povezana sa Zapadom, sukobila sa turskom geografskom pozicijom. Turska je bila i na zapadu i na istoku. Na redu je bilo prilagođavanje. Turgut Ozal, religiozni Turčin, koji je imao tendencije prema mističnom sufizmu u islamu, izabran je za premijera 1983. godine.

Ozalova politička veština omogućila mu je da postepeno preuzme kontrolu nad domaćom politikom i da, gotovo impresivno, preuzme kontrolu i nad spoljnom politikom od čvrste turske kemalističke vojske. Gde god su Ataturk i generacije turskih oficira koje su ga sledile mislili o Turskoj da je puki dodatak Evropi, Ozal je govorio o Turskoj kao sili čiji se uticaj proteže od Egejskog mora do Velikog kineskog zida. Za Ozala, Turska nije morala da bira između istoka i zapada. Ona je geografski bila prisutna i na istoku i na zapadu i na taj način bi politički trebalo da obuhvati oba sveta.

Ozal je učinio da se islam ponovo poštuje u Turskoj,  čak i dok je on s entuzijazmom podržavao predsednika Sjedinjenih Država Ronalda Regana tokom poslednje faze hladnog rata. Pošto je bio orijentisan proamerički i bio vešt u upravljanju kemalističkim establišmentom, Ozal je na Zapadu mogao da "prođe" iako je bio islamista, mnogo više nego njegovi prethodnici.

Ozal je iskoristio jezik islamske kulture kako bi otvorio vrata i prihvatio Kurde. Tursko otuđenje od Evrope sledilo je vojni državni udar 1980. To je omogućilo Ozalu da razvije i ekonomske veze sa istokom Turske. On je, takođe postepeno, uspeo da osnaži o posvećene muslimane unutrašnje Anadolije. Ozal je dve decenije pre Erdogana video Tursku kao lidera umerenog islama u muslimanskom svetu, poništavajući Ataturkovo upozorenje da će takva panislamska politika iscrpeti tursku snagu i izložiti Turke pohlepnim stranim silama. Termin neootomanizam je u stvari prvi put korišćen tokom Ozalove poslednje godine na vlasti.

Ozal je iznenada umro 1993. godine. To je bio uvod u deceniju turske politike, koja je bila obeležena korupcijom i neefikasnošću pospane turske sekularne elite. Time je postavljena pozornica za Erdoganove islamske sledbenike, koji su osvojili parlamentarnu većinu 2002. godine. Dok je Ozal došao iz majčinske[2] partije, koja je bila centralna i desna, Erdogan je došao iz otvorenije islamističke Partije pravde i razvoja, iako su i Erdogan i neki od njegovih savetnika tokom godina postali umereniji. Naravno, bilo je mnogo permutacija u islamskoj političkoj misli i u politici između Ozala i Erdogana, ali jedna stvar je jasna - i Ozal i Erdogan su kao dva podmetača koja uspravno drže knjige u svom dobu. U svakom slučaju, za razliku od bilo kog današnjeg vođe u Evropi ili Sjedinjenim Državama, Erdogan poseduje viziju sličnu Ozalovoj, viziju koja je konstituisala dalje udaljavanje od kemalizma.

Radije nego da se oslanja na vojsku, Erdogan je, kao i Ozal, osnaživao moć kulturnih i ekonomskih veza, trudeći se da ponovo stvori, na benigni i suptilni način, verziju Otomanske imperije od severne Afrike do iranskog platoa i centralne Azije. Setite se da je u interpretaciji jednog od najvećeg zapadnog stručnjaka za islam Maršala G. S. Hodžsona sa Čikaškog univerziteta islamska vera prvobitno bila vera trgovaca, koja je ujedinila sledbenike od oaze do oaze, dozvoljavajući etička pitanja. U islamskoj istoriji autentične religijske veze širom Srednjeg istoka i sveta Indijskog okeana su mogle, i jesu, da vode do biznis-veza i političke patronaže. Tako su srednjovekovne ideje skupa postale relevantne za postmodernistički svet.

Erdogan sada shvata da projektovanje umerene turske muslimanske moći širom Srednjeg istoka jeste ispunjeno frustrirajućim komplikacijama. I zaista nije jasno da Turska čak poseduje političku i vojnu snagu da aktuelizuje takvu viziju. Inteligentno, Turska možda pokušava da pojača trgovinu sa istočnim susedima, ali to još uvek nije ni blizu velikoj trgovinskoj razmeni koju ostvaruje sa Evropom, a koja se sada nalazi u recesiji. Na Kavkazu i u centralnoj Aziji Turska apeluje na svoju premoć, koja je zasnovana na geografskom i lingvističkom afinitetu. Ipak, Putinova Rusija nastavlja da ispoljava značajan uticaj u centralnoazijskim državama, a putem invazije i u Gruziji. To je dovelo Azarbejdžan u veoma neugodan položaj.

U Mesopotamiji turski uticaj je jednostavno preslab u odnosu na uticaj mnogo bližeg Irana. U Siriji su Erdogan i ministar inostranih poslova Turske Ahmet Davutoglu mislili, a što se ispostavilo kao netačno, da mogu efekasno da modeliraju umerenu islamsku sunitsku opoziciju da zameni režim predsednika Bašara al Asada. Erdogan je dobio poene širom islamskog sveta zbog intenzivnog suprotstavljanja Izraelu[3]. On je naučio da to dolazi po cenu otopljavanja odnosa između Izraela i Grčke, kao i grčkog dela Kipra, što sada omogućava turskim protivnicima u istočnom Mediteranu da sarađuju na polju organskih energenata.

Srž problema je delimično u geografiji. Turska predstavlja bastion planina i platoa, koji se nalaze na Anadolijskom poluostrvu, čime čini kopneni most između Balkana i Bliskog istoka. To očigledno nije zaokruženo geografski kao što je geografski zaokružen Iran prema Iraku. Turski jezik ne uživa više beneficiju posedovanja arapskog pisma, što bi Turskoj omogućilo da se kulturno nametne i na Levantu. Ali, najvažnije od svega je to što je Turska razorena od sopstvene kurdske populacije, što komplikuje njene pokušaje da ispolji uticaj u susednim bliskoistočnim državama.

Turskim jugoistokom demografski dominira etnička kurdska populacija, kojoj se pridružuju prostrani kurdski regioni u Siriji, Iraku i Iranu. Trenutna situacija u Siriji potencijalno može da podstakne tamošnje Kurde da se priključe radikalnim Kurdima u Anadoliji da bi podrili Tursku. Raspad Iraka je prisilio Tursku da sledi politiku konstriktivnog ograničavanja i zatvaranja kurdskog severa Iraka, ali to je podrilo turski uticaj u ostatku Iraka, tako da su otežani pokušaji da se utiče na Iran. Turska želi da ima uticaj i na Srednjem istoku, ali je problem što preostaje preveliki deo tog prostora koji se ne može odvojiti.

Erdogan zna da mora delimično da reši problem Kurda kod kuće kako bi zadobio uticaj u regionu. On je čak glasno pomenuo arapsku reč "vilajet", koja upućuje na Otomansku imperiju. Ova reč označava poluautonomnu provinciju, koncept koji može biti ključan za smeštanje lokalnih kurda, ali takođe može i da raspali nacionalističke težnje unutar Turske. Dakle, on čini simboličan korak, kojim se nada da će suštinski neutralisati same temelje kemalizma (s naglaskom na čvrstu tursku Anadoliju). Ali, s obzirom na to kako je već lišio moći tursku vojsku, nešto što je malo ko smatrao mogućim pre deceniju, trebalo bi biti oprezni u oceni Erdogana. Njegova gola ambicija je nešto na šta treba obratiti pažnju. Dok se zapadna elita bezuspešno podsmehuje Putinu, Erdogan s entuzijazmom razmatra kada će se sa njima susresti.

Napomena autora: Ovaj tekst je prvobitno bio objavljen kao kolumna Roberta D. Kaplana 1. maja, 2013. Mi ga ponovo objavljujemo u svetlu izbora Redžepa Tajipa Erdogana za novog turskog predsednika 10. avgusta.

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić