Турске геополитичке амбиције

(Стратфор, 12. август)

У време када Европом и другим деловима света владају медиокритети који се брзо заборављају, Реџеп Тајип Ердоган, турски премијер, већ деценију амбициозно траје. Можда једини други лидер светски важне нације који испољава такво динамично поље силе јесте руски председник Владимир Путин, који, такође, прилично задаје проблеме Западу.

Ердоган и Путин су амбициозни због тога што се непоколебиво хватају у коштац са геополитиком. Путин зна да сваки одговорни руски лидер мора да осигура Русији неку врсту заштитних зона, као што је источна Европа или Кавказ. Ердоган зна да Турска мора да постане значајна сила на Блиском истоку како би могао да ефекасно делује у Европи. Ердоганов проблем је у следећем - турска географија између истока и запада носи многе рањиве тачке, али и предности. Због свега тога Ердоган повремено себи поставља предалеке циљеве. Међутим, приметна је историјска и географска логика успона таквог становишта.

Прича почиње након Првог светског рата. Будући да је отоманска Турска била на страни губитника у том рату (заједно са Вилхелминовом Немачком и хабсбуршком Аустријом), силе победнице су мировним уговором, закљученим у Сервесу 1920, исцртале Турску и њене области, а посебно градска окружења, дајући значајне територије и зоне утицаја Грчкој, Јерменији, Италији, Британији и Француској. Турска реакција на ово понижење била је кроз кемализам - учење Мустафе Кемала Ататурка (надимак „Ататурк“ значи „отац Турака“), јединог непобеђеног отоманског генерала, који је започео војни револт против нових окупационих сила и тако створио суверену турску државу кроз Анадолију - срце земље.

Кемализам је добровољно предао делове Отоманског царства који нису припадали Анадолији, али је то компензовао захтевајући униетничку турску државу унутар саме Анадолије. Тако су, на пример, нестали Курди и добили су назив „планински Турци“.[1] Заправо, нестала је читава мултикултурална концепција Отоманске империје.

Кемализам не само да је одбацио мањине, већ је одбацио и арапско писмо. Ататурк је ризиковао високу стопу неписмености како би језику подарио латиницу. Он је уништио муслиманске религијске судове и охрабривао је жене да не носе велове, а мушкарце да не носе фесове. Ататурк је Турке сматрао Европљанима (не размишљајући пуно о томе да ли ће их Европљани као такве прихватити), а све у покушају да преоријентише Турску од сада пропалог Отоманског царства на Средњем истоку ка Европи.

Кемализам је значио и позив на оружје. Турска војна реакција на споразум у Сервесу била је иста као Путинов неоцаризам, који je представљао аутократску реакцију на Јељцинов анархизам деведесетих. Деценијама је поштовање према Ататурку у Турској превазилазило култ личности. Он је више био попут статуе, доброћудни и заштитнички полубог, чији се портрет налазио у свакој јавној згради.

Међутим, настао је проблем - Ататуркова визија Турске, која је тесно повезана са Западом, сукобила са турском географском позицијом. Турска је била и на западу и на истоку. На реду је било прилагођавање. Тургут Озал, религиозни Турчин, који је имао тенденције према мистичном суфизму у исламу, изабран је за премијера 1983. године.

Озалова политичка вештина омогућила му је да постепено преузме контролу над домаћом политиком и да, готово импресивно, преузме контролу и над спољном политиком од чврсте турске кемалистичке војске. Где год су Ататурк и генерације турских официра које су га следиле мислили о Турској да је пуки додатак Европи, Озал је говорио о Турској као сили чији се утицај протеже од Егејског мора до Великог кинеског зида. За Озала, Турска није морала да бира између истока и запада. Она је географски била присутна и на истоку и на западу и на тај начин би политички требало да обухвати оба света.

Озал је учинио да се ислам поново поштује у Турској,  чак и док је он с ентузијазмом подржавао председника Сједињених Држава Роналда Регана током последње фазе хладног рата. Пошто је био оријентисан проамерички и био вешт у управљању кемалистичким естаблишментом, Озал је на Западу могао да "прође" иако је био исламиста, много више него његови претходници.

Озал је искористио језик исламске културе како би отворио врата и прихватио Курде. Турско отуђење од Европе следило је војни државни удар 1980. То је омогућило Озалу да развије и економске везе са истоком Турске. Он је, такође постепено, успео да оснажи о посвећене муслимане унутрашње Анадолије. Озал је две деценије пре Ердогана видео Турску као лидера умереног ислама у муслиманском свету, поништавајући Ататурково упозорење да ће таква панисламска политика исцрпети турску снагу и изложити Турке похлепним страним силама. Термин неоотоманизам је у ствари први пут коришћен током Озалове последње године на власти.

Озал је изненада умро 1993. године. То је био увод у деценију турске политике, која је била обележена корупцијом и неефикасношћу поспане турске секуларне елите. Тиме је постављена позорница за Ердоганове исламске следбенике, који су освојили парламентарну већину 2002. године. Док је Озал дошао из мајчинске[2] партије, која је била централна и десна, Ердоган је дошао из отвореније исламистичке Партије правде и развоја, иако су и Ердоган и неки од његових саветника током година постали умеренији. Наравно, било је много пермутација у исламској политичкој мисли и у политици између Озала и Ердогана, али једна ствар је јасна - и Озал и Ердоган су као два подметача која усправно држе књиге у свом добу. У сваком случају, за разлику од било ког данашњег вође у Европи или Сједињеним Државама, Ердоган поседује визију сличну Озаловој, визију која је конституисала даље удаљавање од кемализма.

Радије него да се ослања на војску, Ердоган је, као и Озал, оснаживао моћ културних и економских веза, трудећи се да поново створи, на бенигни и суптилни начин, верзију Отоманске империје од северне Африке до иранског платоа и централне Азије. Сетите се да је у интерпретацији једног од највећег западног стручњака за ислам Маршала Г. С. Хоџсона са Чикашког универзитета исламска вера првобитно била вера трговаца, која је ујединила следбенике од оазе до оазе, дозвољавајући етичка питања. У исламској историји аутентичне религијске везе широм Средњег истока и света Индијског океана су могле, и јесу, да воде до бизнис-веза и политичке патронаже. Тако су средњовековне идеје скупа постале релевантне за постмодернистички свет.

Ердоган сада схвата да пројектовање умерене турске муслиманске моћи широм Средњег истока јесте испуњено фрустрирајућим компликацијама. И заиста није јасно да Турска чак поседује политичку и војну снагу да актуелизује такву визију. Интелигентно, Турска можда покушава да појача трговину са источним суседима, али то још увек није ни близу великој трговинској размени коју остварује са Европом, а која се сада налази у рецесији. На Кавказу и у централној Азији Турска апелује на своју премоћ, која је заснована на географском и лингвистичком афинитету. Ипак, Путинова Русија наставља да испољава значајан утицај у централноазијским државама, а путем инвазије и у Грузији. То је довело Азарбејџан у веома неугодан положај.

У Месопотамији турски утицај је једноставно преслаб у односу на утицај много ближег Ирана. У Сирији су Ердоган и министар иностраних послова Турске Ахмет Давутоглу мислили, а што се испоставило као нетачно, да могу ефекасно да моделирају умерену исламску сунитску опозицију да замени режим председника Башара ал Асада. Ердоган је добио поене широм исламског света због интензивног супротстављања Израелу[3]. Он је научио да то долази по цену отопљавања односа између Израела и Грчке, као и грчког дела Кипра, што сада омогућава турским противницима у источном Медитерану да сарађују на пољу органских енергената.

Срж проблема је делимично у географији. Турска представља бастион планина и платоа, који се налазе на Анадолијском полуострву, чиме чини копнени мост између Балкана и Блиског истока. То очигледно није заокружено географски као што је географски заокружен Иран према Ираку. Турски језик не ужива више бенефицију поседовања арапског писма, што би Турској омогућило да се културно наметне и на Леванту. Али, најважније од свега је то што је Турска разорена од сопствене курдске популације, што компликује њене покушаје да испољи утицај у суседним блискоисточним државама.

Турским југоистоком демографски доминира етничка курдска популација, којој се придружују пространи курдски региони у Сирији, Ираку и Ирану. Тренутна ситуација у Сирији потенцијално може да подстакне тамошње Курде да се прикључе радикалним Курдима у Анадолији да би подрили Турску. Распад Ирака је присилио Турску да следи политику констриктивног ограничавања и затварања курдског севера Ирака, али то је подрило турски утицај у остатку Ирака, тако да су отежани покушаји да се утиче на Иран. Турска жели да има утицај и на Средњем истоку, али је проблем што преостаје превелики део тог простора који се не може одвојити.

Ердоган зна да мора делимично да реши проблем Курда код куће како би задобио утицај у региону. Он је чак гласно поменуо арапску реч "вилајет", која упућује на Отоманску империју. Ова реч означава полуаутономну провинцију, концепт који може бити кључан за смештање локалних курда, али такође може и да распали националистичке тежње унутар Турске. Дакле, он чини симболичан корак, којим се нада да ће суштински неутралисати саме темеље кемализма (с нагласком на чврсту турску Анадолију). Али, с обзиром на то како је већ лишио моћи турску војску, нешто што је мало ко сматрао могућим пре деценију, требало би бити опрезни у оцени Ердогана. Његова гола амбиција је нешто на шта треба обратити пажњу. Док се западна елита безуспешно подсмехује Путину, Ердоган с ентузијазмом разматра када ће се са њима сусрести.

Напомена аутора: Овај текст је првобитно био објављен као колумна Роберта Д. Каплана 1. маја, 2013. Ми га поново објављујемо у светлу избора Реџепа Тајипа Ердогана за новог турског председника 10. августа.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић