Tragedija „Šarli ebdo“ – tanka linija između slobode govora i šovinizma

Eskalacija problema radikalnog islamizma u Evropi

Malo ko je u svetu ostao ravnodušan prema strahovitom masakru u Parizu, tokom koga je grupa muslimanskih terorista pobila bezmalo celu redakciju satiričnog nedeljnika „Šarli ebdo“ (Charlie Hebdo), koja je u više navrata za predmet ismevanja uzimala proroka Muhameda, čije su se karikature ne jednom našle na naslovnici ovog lista. Ne računajući prirodni šok nad brutalnim zločinom, kakav nema pandana od nekih daleko mračnijih vremena evropske istorije (na primer, od bombardovanja Srbije 1999 godine), u svetskoj javnosti mogle su se čuti dve vrste reakcija – opšti odijum protiv radikalnog islamizma i islamske vere uopšte kao „stranog tela“ u evropskom „tolerantnom i otvorenom“ društvu i pretnje slobodi govora i izražavanja kao jednoj od glavnih vrednosti tog i takvog društva, i daleko opreznije relativizacije među muslimanskim svetom, koji je po svaku cenu nastojao da se ogradi od šokantnog zločina, a da istovremeno osudi praksu časopisa, čija je redakcija nastradala u masakru. Ove dve pozicije lako se mogu očitovati preko dve fraze, koje su se najčešće mogle naći na Tviteru tokom prethodnog dana. Prva od njih, „je suis Charlie“ („ja sam Šarli“), pozivala je celu civilizovanu javnost (zapadnog) sveta na solidarnost sa pobijenim satiričarima, druga, „respect for Muslims” („poštovanje za muslimane“) apelovala je na tu istu javnost da se pridržava svog vlastitog principa individualne odgovornosti, i da krivicu za pokolj ne svaljuje na islamsku religiju i kulturu kao takvu.

Ako se osvrnemo na balkansko ogledalo svetske javnosti, gde se svi ideološki tokovi Evrope ispoljavaju snažnije, otvorenije i neskrivenije, zluradosti i rezignacije nije nedostajalo na obe strane ovog ideološkog spektra. Sa jedne strane srpski narod je u nedavnoj istoriji na daleko nedvosmisleniji način bio izložen tiraniji ekstremnih islamističkih grupacija, od kojih neke čak dan-danas nesmetano deluju na jugu i jugozapadu Srbije, a zbog svoje konfrontacije sa radikalnim islamizmom je od strane tog istog „tolerantnog i otvorenog“ evropskog društva kažnjen sankcijama i dvokratnim bombardovanjem. Srbi stoga nisu krili  rezigniranost kada je najzad „pukla tikva“ i na Zapadu, i kada su se mudžahedinske i islamističke ćelije, brižljivo negovane, finansirane i podbadane kako bi ratovale protiv ideoloških neprijatelja Zapada (nekada u Avganistanu, Čečeniji, Bosni i na Kosovu, danas u Libiji, Egiptu, Siriji i Iraku) najzad okrenule protiv svojih tvoraca i inspiratora. Zapad je toliko zatvarao oči pred zločinima svojih „saveznika“, da teško da ikoga može iznenaditi što su se sa problemom ekstremnog islama suočili tek kada ih je „ujeo za stražnjicu“.

Sa druge strane, dovoljan je kratki pogled na komentare pariskog zločina na muslimanskim elektronskim medijima u regionu, da bi se videlo što prećutno, što otvoreno odobravanje zločina, koji se doživljava kao „prirodna posledica“ provokacije francuskih satiričara. Anonimni internet komentatori na stranicama poslovično ekstremnog sarajevskog „Dnevnog avaza“ otvoreno su odobravali zločin, a novinari prištinskih medija koji su se slikali sa natpisima „je suis Charlie“ u roku od jednog dana počeli su dobijati preteća pisma od svojih sugrađana.

Crtati Muhameda je nepristojno i neukusno

Pre nego što se počne kritičko razmatranje ideološkog čvora koji se svezao oko tragedije „Šarli ebdo“, potrebno je veoma jasno razjasniti srž problema koji je poslužio kao povod (ali nikako i uzrok) ovog zločina. Naime, osnovni spor između sekularne zapadne javnosti i muslimanskih religijskih krugova vodi se oko interpretacije „prestupa“ koji su načinili evropski karikaturisti. Za Zapad je u pitanju potpuno legitimna satira na račun islamskog ekstremizma, koji predstavlja aktivan politički pokret na evropskoj ideološkoj sceni, i od koga se zato očekuje da usvoji „pravila igre“ koja na toj sceni vladaju. Za njih je karikatura Muhameda, baš kao i karikatura Isusa Hrista, sv. Petra, Bude ili Jahvea, legitimno ispoljavanje „slobode govora, misli i izražavanja“, i svako njeno ograničavanje predstavlja „temeljni udar na evropske i zapadne vrednosti“. Za muslimane, međutim, u pitanju je najobičnije svetogrđe. Nije stvar čak ni u karikaturi, svako likovno predstavljanje Proroka (ili Boga) predstavlja bogohulni čin, u očima muslimana jednak, recimo, spaljivanju Biblije, razbijanju prozora na crkvi, ili vađenja očiju ikonama.

Ove dve perspektive se suštinski ne mogu pomiriti, i obe strane su apsolutno u pravu – iz prespektive i konteksta svoje sopstvene kulture. Jedan Srbin može pogledati bilo koju od karikatura iz „Šarli ebdo“ i zaključiti da su smešne, duhovite, vulgarne ili neukusne, ali ih svakako neće doživeti kao skandalozno uvredljive (uostalom, svaka karikatura je za ponekoga uvredljiva, to je i poenta karikature). Ali nam zato neće biti teško da se setimo koliko je srpska hrišćanska zajednica bila rezignirana i uvređena ismevanjem i skrnavljenjem svojih religijskih simbola na nizu „izložbi savremene umetnosti“, čiji je, zapravo, jedini cilj bio provokacija i guranje prsta u oko domaćem pravoslavnom stanovništvu. Naravno, sekularistički deo srpske javnosti nije razumeo svoje sugrađane hrišćane ništa manje, nego što može da razume svoje sugrađane muslimane po pitanju crteža proroka Muhameda. Ali naša kultura je, nakon decenija sekularizma, navikla na bogohuljenje i skrnavljenje, i odnosi se prema njemu sa izvesnom (hrišćanskom) krotkošću. Pa opet, dok su srpski sekularisti potrčali da izjave solidarnost sa političkim aktivistima iz ruske anarhističke grupe „Pusi rajot“, uhapšenim u moskovskom Hramu Hrista Spasitelja, za pravoslavne Srbe nije bilo nikakve sumnje da je „umetnički performans“ članica grupe predstavljao najobičnije oskvrnuće hrama, te da su one više nego primereno kažnjene ruskim sudom za narušavanje religijskih sloboda većinske pravoslavne zajednice.

Priča sa crtežima Muhameda je u osnovi potpuno ista priča. Od nas niko ne traži da „razumemo“ i „odobravamo“ muslimansko insistiranje na tome da se njihov Prorok ne sme likovno prikazivati, to je deo njihove kulture i verovanja i to je nešto što se mora poštovati, ukoliko zaista pretendujemo da budemo „tolerantno i otvoreno društvo“, koje „nema ništa protiv“ da u njemu žive i muslimani. Istini za volju, prorok Muhamed lično teško da politički ugrožava bilo koga u Evropi – prebogati i bahati šeici, nedotupavni ekstremisti i religijski fanatici su više nego dovoljni da se dokaže sloboda govora i spremnost na rušenje tabua, a da se istovremeno ostave na miru muslimanske svetinje. To ne znači da bilo koji uvređeni pripadnik muslimanske zajednice ima pravo da se fizički razračunava sa ovakvim „prestupnicima“, pogotovo kada oni ne pripadaju njegovoj vlastitoj kulturi. To čak ne znači ni da muslimani (ili bilo koja manjinska zajednica – bili to muslimani, hrišćani, Cigani, homoseksualci itd.) imaju pravo da „privatizuju javnost“ i zahtevaju od celokupnog društva da se prilagođava njihovim hirovima. Ali u jednom istinski civilizovanom društvu poštovanje prema tuđim vrednostima biće stvar ukusa, kulture i kućnog (ili građanskog) vaspitanja. Karikature proroka Muhameda u „Šarli ebdo“, baš kao „moleban Bogorodici“ grupe „Pusi rajot“, ili famozni „Hrist na štiklama“, nad kojim se pre nešto više od dve godine skandalizovala beogradska javnost, predstavljaju pre svega primere nekulture, šunda i neukusa, koji jeftinim provokacijama nastoji da dobije poene u određenim ideološkim krugovima. To suštinski nije pitanje zakona (mada se u svakoj državi zakonodavstvo dotiče ovih pitanja), već upravo građanske kulture, opšteg obrazovanja, i naravno – tolerancije.

Svako ima pravo da bude nepristojan i bezobrazan

Nakon što je to rečeno, treba jasno naglasiti još jednu stvar – u civilizovanom društvu činjenica da je neko nepristojan, bahat, bezobrazan ili netolerantan ne daje nikome za pravo da se sa njim fizički razračunava. U idealnim uslovima, ovo su pitanja koja čak ne bi trebalo da se tiču zakonskog uređenja države i društva – to je pitanje „kako vaspitavamo svoju decu“, šta će da čitaju, šta će da im se dopada, s kim će da se druže, kako će da se „ponašaju“. Društvo koje mora zakonom da reguliše stvari koje su stvar kućnog vaspitanja je ili duboko dekadentno, ili totalitarno (iskustvo nam ukazuje da su savremena zapadna društva, uključujući i naše, „pomalo od oba“), a društvo u kome red po ovim pitanjima zavode naoružani teroristi jeste društvo na granici anarhije i samouništenja. Ovo su naizgled banalne tvrdnje, ali je problem koga se one dotiču nije ni najmanje naivan. Jer mi danas živimo u svetu u kome javno mnjenje funkcioniše po principu „linč-rulje“ kojim diriguju tabloidizovani i kompromitovani mediji, koji su odavno izgubili svaku vezu sa pristojnošću, građanskim vaspitanjem i tolerancijom. Iz godine u godinu sve se veći broj ljudi podiže na medijski stub srama zbog sve banalnijih, sve profanijih i sve intimnijih pitanja, a internet je pozive na linč, nasilje i fizičko razračunavanje sa neistomišljenicima bezmalo pretvorio u svakodnevicu.

Pitanje elementarne tolerancije ne tiče se više samo konflikta između levice i desnice, libertarijanaca i intervencionista, četnika i partizana, već zalazi u pitanja kao što su „seksualna orijentacija“ (prava „seksualnih manjina“), „dijeta“ („prava životinja“ i vegetarijanstvo) ili omiljena muzika („urbani“ protiv „narodnjaka“), a da ekstremistička retorika ni najmanje ne posustaje ni u slučaju ovih „efemernih“ tema. A samo društvo u svom „razračunavanju sa netolerancijom“ neretko zauzima otvoreno fašističke pozicije, u kojima se svaki oblik političke nekorektnosti dočekuje sa otvorenim šikaniranjem i krajnje šovinističkim pozivima na linč.

Pri tome ovakvim harangama protiv „nepoćudnih“, veoma nalik na francuske ekstremne islamiste, po pravilu rukovode manjinske grupe ideoloških ekstremista, bez stvarne podrške u narodu, ali sa ogromnim odjekom u medijima. Sasvim nedavno smo imali prilike da vidimo kako se još jedno pitanje kućnog vaspitanja, naime tema o telesnom kažnjavanju dece pretvara u pravi medijski rat, koji se završio sa najvulgarnijim optužbama, uvredama, pa čak i direktnim pretnjama „politički nekorektnim“ učesnicima u dijalogu. Uostalom, po pitanju pokolja satiričara „Šarli ebdo“ možemo videti sličnu masovnu kampanju, ovaj put (za promenu) usmerenu prema muslimanima i njihovim apologetama, gde su pretnjama i uvredama neistomišljenika izloženi svi oni koji neće da iznad glave okače natpis „je suis Charlie“, bilo da smatraju da se protestanti nefer odnose prema muslimanima, ili jednostavno ne vole da marširaju u stroju i uzvikuju parole.

Licemerni odnos Zapada prema islamistima i njihovim žrtvama

Naravno, odnos Zapada prema celoj temi „radikalnog islama“ duboko je i suštinski licemeran, i to po više osnova. Perceptivnoj svesti savremenog društva koje živi i pamti „od danas do sutra“ bespredmetno je isticati kako su zapadne države i obaveštajne službe otvoreno koketirale sa mudžahedinskim pokretima, kada ih je trebalo nahuškati protiv „osovine zla“, tada oličene u SSSR, a koji je u to vreme daleko ozbiljnije i sa daleko više uspeha nastojao da emancipuje i sekularizuje muslimane u Avganistanu nego što to polazi za rukom savremenoj Francuskoj, Britaniji ili SAD. Ili kada ih je trebalo iskoristiti kao oružje protiv nepoćudnih Srba, koji su pretili da, nakon rasturanja Jugoslavije, ostanu kakav-takav politički faktor na Balkanu. Uzaludno je naglašavati da se Zapad nije opametio, niti osvestio ni posle 11. septembra – šovinistički ispadi protiv muslimana i teroristička taktika američke vojske u Avganistanu i Iraku doveli su do toga da su ekstremističke islamske organizacije počele da niču kao pečurke posle kiše. I sve to nije sprečilo „civilizovane i sekularne zapadne zemlje“ da podrže islamske radikale u Magrebu kako bi izvojevali jeftine političke poene protiv neomiljenih lokalnih vođa (Gadafija, Mubaraka i Asada), da bi se i to završilo potpunim fijaskom – potpunim uništenjem do juče prosperitetne i bogate libijske države, katastrofalnim nemirima i krvoprolićem u Egiptu (gde su, srećom, lokalni centri moći uspeli da stabilizuju situaciju i uklone sa vlasti aktiviste „Arapskog proleća“, kojima je toliko klicao Zapad), i užasnim građanskim ratom u Sriji, čija je nus-pojava i „kolateralna šteta“ nezapamćeni zulum nad jednom od najstarijih hrišćanskih zajednica na svetu.

Istorija se, dakako, ponovila kao farsa – dok je mudžahedinskim „borcima za slobodu“ iz Avganistana i Bosne trebala decenija da se pretvore u ozloglašenu „Al Kaidu“, miroljubiva i tolerantna „sirijska opozicija“ je za samo godinu dana postala krvožedna „Islamska država“ (ISIL), koja se, umesto protiv Asadove vojske, koja se pokazala kao „tvrd orah“, okrenula protiv ratom i „demokratizacijom“ oslabljenih iračkih snaga, i faktički za američke i evropske pare izgradila novi „tamni vilajet“ na bliskom istoku, gde se sistematski uništava hrišćansko i umereno muslimansko stanovništvo (na šta niko ne obraća pažnju), i povremeno odseče glava nekom zalutalom zapadnom novinaru (na šta po pravilu svi obrate pažnju, dokazujući po ko zna koji put da su „neke nevine žrtve nevinije od drugih“).

Upravo ovo i predstavlja najgori oblik zapadnog licemerja u odnosu prema islamskim radikalima. Neko može i da razume političke igre koje dovode do glasnih povika i grdnji protiv „teokratije“ u Iranu i „islamskog ekstremizma“ u Palestini ili Libanu, a do „gromoglasnog ćutanja“ kada je u pitanju srednjevekovno tumačenje (i primenjivanje) šerijata u Saudijskoj Arabiji i njenim naftom bogatim zemljama-satelitima. Međutim, upravo u odnosu prema žrtvama Zapad pokazuje u kojoj meri njegovi zvanično proklamovani ideali „univerzalnih ljudskih prava“ zapravo nisu ni najmanje univerzalni.

Kada islamski ekstremisti uzmu za taoca čitavu jednu civilizovanu i umerenu državu protiv Libije ili Sirije, kada u tim državama sprovode pokolje i etnička čišćenja, kada pale, proteruju i nameću svoja izopačena tumačenja Kurana i šerijata, to je tragedija za koju isključivu odgovornost snose „nedemokratski režimi“ u tim državama. A kada se dogodi pokolj u „Šarli ebdo“, nikome ne pada na pamet da kaže da je u pitanju „tragična, ali razumljiva reakcija na francuske represalije protiv muslimanskog stanovništva“, iako su te represalije kudikamo veće nego što bi teoretski mogle da budu u Gadafijevoj Libiji, ili Asadovoj Siriji, gde je do rata vladao u arapskom svetu zavidan nivo međukonfesionalnog poštovanja i tolerancije. Brutalno ubistvo Muamera Gadafija pred kamerama dočekano je u najboljem slučaju sa komentarima da je to „doduše tragično, ali da je sam Gadafi sebe doveo u tu situaciju“.

Zapadni ambasadori i nevladine organizacije su uspeli da ubede dobar deo srpske javnosti da je za nezapamćeni ratni zločin bombardovanja civilnog zdanja RTS u centru Beograda 1999. god. „krivi Milošević i glavni urednik RTS“.Da li možemo zamisliti da neko u Francuskoj (a da nije pripadnik marginalizovano muslimanske zajednice) tako nešto izgovori za redakciju „Šarli ebdoa“, i da za događaj optuži urednika lista, ili predsednika Olanda? Kada su islamski teroristi počeli da ubijaju na stotine hrišćana u Siriji i Iraku, da uništavaju njihove svetinje i obeležavaju njihove domove u najboljem duhu Hitlerovih SAodreda, reakcije zapadne javnosti nisu bile ni blizu toliko burne kao kada se sličan zločin dogodio u Parizu. Zašto se pravi ova razlika? Zar nisu u pitanju nevine žrtve istih islamista? Zar nisu za njihovo jačanje i širenje odgovorni potpuno isti političari iz potpuno istih zemalja? I zar nije naročito licemerno pozivati „celi svet na solidarnost“ sa francuskim satiričarima, a da se prema tom istom svetu nikada nema ni najmanje solidarnosti?

Ko se seća masakriranih Srba

Iz srpske perspektive cela ova priča izgleda još apsurdnije, pogotovo kada, recimo, američki ambasador pozove Srbiju da „pomogne i podrži borbu protiv međunarodnog islamskog radikalizma“. Naravno, Srbi su protiv međunarodnih islamista i mudžahedinskih odreda ratovali u više navrata za poslednjih dvadesetak godina, i u tom ratu ne da nisu imali „pomoć i podršku“ SAD, Francuske, Britanije ili Nemačke, već su njihove države tim istim islamskim radikalima slali pomoć u novcu i oružju, da bi im na kraju omogućili i podršku iz vazduha, ubijajući one iste Srbe od kojih sada traže podršku i solidarnost. Ruku na srce, ni bosanski muslimani, ni kosovski Albanci velikom većinom nemaju veze sa mudžahedinskim ekstremistima, niti dele njihovu ideologiju, ali ih to nije sprečilo da otvoreno koketiraju sa radikalnim islamom kada je to značilo mogućnost da se dobija novac iz Saudijske Arabije i ekstremnih islamskih monarhija, i da se u borbu protiv Srba uvuku mudžahedinski dobrovoljci – koji su upravo na ratištu činili najveća i najstrašnija zverstva. Da li je tada srpski narod mogao da računa na „solidarnost“ Francuske, Nemačke ili Britanije? Umesto solidarnosti, od njih je dobio sankcije i žig zločinaca i tvoraca „novog genocida u srcu Evrope“, a u slikanju ove izopačene slike saučestvovali su, naravno, i satiričari „Šarli ebdo“.

Ovde, naravno, ne govorimo samo o medijskoj harangi protiv Srba, koji su tada zgodno iskorišćeni kao zamorče za političke i ratne projekte posthladnoratovskog „novog svetskog poretka“, govorimo pre svega o Haškom tribunalu, međunarodnom sudskom telu osnovanom u cilju zaštite ljudskih prava i kažnjavanja zločina, a za koji zločini muslimanskih ekstremista kao da se i nisu dogodili. A hiljade ljudi koji su bili njihove žrtve iz perspektive ovog „zaštitnika međunarodnog prava“ jednostavno nikada nisu postojale – za razliku od nepostojećeg „genocida“ u Srebrenici, gde su se izdašno brojale i postojeće, i nepostojeće žrtve, nimalo ne obraćajući pažnju na činjenicu da radikalni islamski sveštenici praktično pred kamerama zapadnih medija te iste žrtve proglašavaju za „šehide“, tj. „ratnike pale za veru“. O kakvoj borbi protiv radikalnog islamizma i islamskog terorizma može da govori društvo, koje je na slobodu pustilo jednog Nasera Orića, ili jednog Ramuša Haradinaja, a čiji se političari rukuju sa jednim Hašimom Tačijem kao „kolegom državnikom“? O kakvoj solidarnosti i pravdi može da govori civilizacija, čiji je tužilac za ratne zločine Karla del Ponte progovorila o jezivim zločinima vezanim za trgovinu ljudskim organima na Kosovu tek nakon što je napustila taj položaj?

Srpska javnost, tradicionalno nenaklonjena nepravdi, bila je s pravom zgrožena nad masakrom u Parizu, ništa manje nego nad ubistvima stranih novinara u Iraku, dizanjem u vazduh železničke stanice u Madridu, ili nad jezivim terorističkim napadom na školu u Beslanu 2004. godine. Na pravoslavni Božić, kada se napad u Parizu dogodio, 1993. godine u bratunačkom selu Kravica snage Nasera Orića pobile su desetine lokalnih Srba, uključujući žene i decu.

Srpski narod ne samo da nikada nije doživeo solidarnost i „pravedni gnev“ zapadnih zemalja zbog ovog zločina, nego čak nije dočekao ni da se počiniocima zločina sudi (uz izuzetak samog Orića, koji je – oslobođen). I dok se srpska štampa i politička elita utrkivala u izjavama saučešća „nevinim Parižanima“, „nevine Bratunčane“, stradale na Božić, nije imao ko da pomene. Osim, naravno, grupe „ekstremista i radikala“ iz Srpske pravoslavne crkve. Ovu srpsku rezignaciju i dubinsko licemerje Zapada niko nije izrazio jezgrovitije od Dimitrija Vojnova, koji je lakonski prokomentarisao da je „zanimljivo kako masakr pariskih karikaturista nikoga nije podsetio na masakr zaposlenih na RTS-u 1999. godine kada su Amerikanci došli i pobili sve koje su zatekli, zato što im se nije dopadao program“.

„Sloboda govora“ kao izgovor za šovinizam i rasizam

Pogubljenje novinara „Šarli ebdo“ je postalo mnogo više od „terorističkog udara koji je potresao svet“, ono je, u suštini, opipalo puls cele zapadne civilizacije, i iznelo na površinu čitav niz njenih inherentnih i gorućih problema. Sa jedne strane, ono je veoma neposredno pokazalo koliko je danas novinarska profesija izložena političkom pritisku, ukazavši po ko zna koji put da su upravo satiričari i humoristi „prva linija odbrane“ jednog društva koje se, na ovaj ili onaj način, suočava sa jednoumljem. U Srbiji to veoma dobro znamo, i neposredno opažamo na današnjoj kontrolisanoj i obesmišljenoj medijskoj sceni. Pri tome su poginuli satiričari pali kao žrtve tiranskog narcisizma jedne ekstremne manjine, koja pre svega predstavlja plod izopačenog poimanja „manjinskih prava“ i diskursa „ugroženosti“ koji isključuje svaki dijalog i zaobilazi i odbacuje sve tradicionalne društvene strukture koje se ovim pitanjima bave, a koje su tradicionalno bile brana ovakvoj vrsti anarhije i unutardruštvenog konflikta.

Istovremeno, zločin u Parizu postao je povod da se ožive tradicionalni šovinistički stereotipi o „primitivnim imigrantima“, „varvarima sa Istoka“, „islamu kao nekompatibilnom sa evropskim vrednostima“. Da su građani Francuske obraćali pažnju, znali bi da je upravo ta vrsta polarizacije eskalirala sve etničke i religijske konflikte u bivšoj Jugoslaviji, jer ona u suštini ima samo jedan efekat – podozrenje i dodatno šikaniranje umerenih muslimana, koji se u Francuskoj i Evropi već nalaze u položaju građana drugog reda i „dna lanca ishrane“, i koje ova vrsta reakcije može samo gurnuti u smeru radikalizacije. Da, naravno da će u inat teroristima slike proroka Muhameda osvanuti na još većem broju naslovnih strana evropskih novina. I jedina posledica toga biće dodatno otuđenje muslimanske zajednice od Evrope i njenih vrednosti. Jer kada vi nacrtate karikaturu Proroka, to nije uvreda samo za ekstremiste i radikale, već za sve muslimane. Vi time nećete promeniti stav ekstremista, jer njima nije ni bio potreban taj „dokaz“ da se Evropa prema njima odnosi kao prema neprijateljima, ali ćete zato odgurnuti od sebe veliki broj muslimana koji, doduše, neće nikoga poći da ubijaju, ali će sebe, osuđeni na izolaciju, učiniti kudikamo više podložnim uticaju ogorčenih i odlučnih terorista.

Istovremeno, pozivi na solidarnost sa satiričarima „Šarli ebdo“ omogućili su da na površinu ispliva jedan dubinski šovinizam, prezir i kompleksi više vrednosti prema „varvarskom drugome“, koje zapadni Evropljani u ime političke korektnosti jednako ispoljavaju prema svojim bivšim kolonijama u Africi i Magrebu, kao i svojim aktuelnim kolonijama u Istočnoj Evropi. Baš kao što su neke nevine žrtve nevinije i vrednije od drugih, tako su i neki šovinizmi i rasizmi manje politički nekorektni od drugih. Kada je Anders Brejvik počinio nezapamćeni masakr na ostrvu Uteja u Oslu, niko nije potrčao da za zločin optuži luteransku Norvešku crkvu, ili norveško društvo u celini – svi su insistirali na tome da je u pitanju „mahniti čin pojedinca“. U slučaju „Šarli ebdo“, međutim, politički korektna evropska javnost na čelu sa medijima proglasila je za vinovnika „primitivnu i netolerantnu islamsku veru“, potpuno zaboravivši ko je, u stvari, stvorio islamske teroriste, ko ih je naoružao i obučio, a ko ih dan-danas finansira. Ove zemlje nikada neće pasti pod sankcije, niti će im, poput Srbiji, Libiji, i zamalo Siriji, toleranciju i civilizaciju uterivati NATO-bombarderi.

Bauk Jugoslavije kruži Evropom

Jaz koji Evropu deli popola nije jaz između civilizacija, kultura ili religija, već jaz između bogatih i siromašnih. Dok su tradicionalne religije vekovima igrale ulogu objedinjujućeg faktora i mosta između bogatih i siromašnih u jednom društvu, savremeni politički korektni prezir prema njima, očitan u stalnom „dokazivanju slobode govora“ preko skrnavljenja i ismevanja religijskih svetinja zapravo doprinosi da se siromašni slojevi još više otuđe, „urbana kultura“ bogatih i socijalno bezbednih u potpunosti iščaši iz svojih korena, a tinjajući društveni konflikt širom zemalja Evrope dovede do tačke ključanja. Nije teško zaključiti na čemu će se to završiti, niti ko će, kada do eskalacije dođe, najviše nastradati. Po pravilu, to će biti upravo oni umereni i tolerantni, oni mirni i vredni sugrađani koji nikoga nisu ugrožavali, i koji su se sa poštovanjem odnosili prema svojim komšijama druge veroispovesti, kulture, ili nacije. U Evropi, koja se zaklinje u toleranciju i različitost, za takve sve manje ima mesta. Baš kao što su oni prvi preko noći iščezli iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova, kada je slično trebalo „štititi Evropu od varvara“, odnosno proroka Muhameda od neznabožaca.

Još jednom, zločini poput ovog u Parizu predstavljaju simptom dubinskog konflikta koji tinja u srcu Evrope i Zapadnog društva, čiji su ideali „tolerancije i multikulturalnosti“ jednako prazni i pretvorni koliko i njihovi pojmovi „demokratije“, „međunarodnog prava“ i, da, naravno – „jednakosti“. Uostalom, niko kao francuski muslimani ne može potvrditi u kojoj i kolikoj meri su se ideali francuske revolucije i države (Liberté, Égalité, Fraternité) pretvorili u svoju suprotnost – muslimani (i drugi imigranti) u Francuskoj ne poznaju ni „jednakost“ ni „bratstvo“, dok sloboda znači da je neko „slobodan“ da crta proroka Muhameda, ali nije „slobodan“ da nosi simbole svoje kulture i religije (bio to zar, krst ili brojanica). Evropa i Zapad iz godine u godinu postaju sve manje sposobni da generišu istinsku kulturu i istinsko razumevanje za različitosti, i stoga njihov odnos sa sirotinjom iz zemalja koje su oni osiromašili, izbeglicama iz ratova koje su oni izazvali, i ekstremistima koje su oni odgojili, kada se već ne zasniva na otvorenoj kolonijalnoj eksploataciji, sve više poprima oblike jednog otvorenog rasnog i klasnog rata. A u tom ratu se gubi duh Evrope, čija se „kultura“ sve više svodi na „pravo“ da se muslimanskoj zajednici (ili Katoličkoj crkvi, ili Rusiji i sl.) gura prst u oko, i da se omalovažavaju njihove autentične kulturne vrednosti. Politička satira jeste važna tekovina evropskog političkog diskursa koju po svaku cenu treba čuvati i zaštititi od fizičkog zatiranja i političkih pritisaka, ali prazna duhovitost ne sme da posluži kao paravan i surogat za duhovnost, koju Evropa i evropska kultura sve više i više gube iz vida.

Čovek u Srbiji danas ne mora biti preterano dalekovid da bi video da se Evropi danas smeši sudbina Jugoslavije, i da u njoj divljaju oni isti demoni koji su pre dvadesetak godina pomogli da se razori država koja se realno sa više tolerancije odnosila i prema hrišćanima, i prema muslimanima, i prema drugim manjinskim zajednicama, od današnjih Francuske, Nemačke ili Britanije, istovremeno država koja se prema siromašnim i unesrećenim zemljama sveta odnosila sa kudikamo iskrenijom solidarnošću i prijateljstvom. To ne znači da je Jugoslavija bila dobro i harmonično društvo, već samo da je bila društvo bolje, zdravije i od ove i ovakve Evrope. I to znači da bi današnja Evropa mogla mnogo da nauči iz sudbine Jugoslavije, i iz sudbine „primitivnog Balkana“, ako bi uopšte htela da gleda oko sebe. I ako njeni građani i kulturna elita požele da počnu rešavati svoje probleme pre nego što oni eskaliraju na najgori mogući način, moraće da shvate da će im tradicionalne vrednosti tu kudikamo više značiti od savremene političke korektnosti. A u odnosu sa belosvetskom sirotinjom koja je u njihove zemlje došla u potrazi za hlebom (jer su im hleb u njihovim zemljama po pravilu oteli zapadni kolnijalisti), i donela sa sobom, osim svoje „radne snage“, i svoju kulturu i vrednosti, Evropa će dogurati kudikamo dalje, ako se prema njima bude odnosila humanije, i pre svega – uljudnije.