Tigar nije od papira - da li je u bliskoj budućnosti moguć globalni sukob Kine i SAD?

Pitanju odnosa SAD i Kine treba prići iz više uglova i potrebno je uzeti u obzir brojne faktore. Kina je nedavno napravila jedan iskorak što se tiče globalne konstelacije moći, a to je uvođenje proširene zone identifikacije protivvazdušne odbrane. Kina kao prvo ima brojne teritorijalne nesuglasice sa svojim susedima - Japanom pre svega, zatim Južnom Korejom, koja je proširila sopstvenu zonu protivvazdušne odbrane kao reakciju na kineski korak, Vijetnamom, Tajvanom, Filipinima. Kina sve više postaje globalna pomorska sila na Pacifiku. Zato je prirodno da Peking dolazi u sukob sa ostalim zemljama koje se nalaze u kineskoj interesnoj sferi. Sve ove zemlje imaju ili mogu računati na podršku SAD. Vašington je direktni saveznik Tokija, Tajpeha i Seula, ali isto tako obavezan je da brani Filipine i braniće ih ukoliko im u doglednoj budućnosti zapreti kineska ratna flotila.

Međutim, Kina nije samo pretendent na Pacifik. Gradnjom nuklearnih strateških podmornica na ostrvu Hainan i dovođenjem u gotovost prvog nosača aviona „Lijaoning“, koji je Kina kupila od Ukrajine, Peking pretenduje i na dominaciju ostalim svetskim morima. Kineski stratezi su postali svesni da Kina ne može računati na to da sebe smatra svetskom velesilom, a da nema pristup svetskim morima[1].

SAD svoju globalnu superiornost umnogome zasniva na premoći svoje flote nosača aviona, koja može američke mornaričke avione dopremiti u praktično bilo koji deo sveta. Kina je tek počela da parira Americi u ovom pogledu. Kineski nosač aviona, koji nosi palubne lovce J-15 koji su varijanta ruskih lovaca SU-33, tek je nedavno imao prvo isplovljavanje i nije napuštao kineske matične vode.

Kina prethodno mora da istisne Amerikance iz svojih pozicija na Pacifiku. Stratezi u Pekingu se osećaju kao da su u zatvoru. Sva ta vojna moć je kao tigar iza rešetaka. Kina ima sva vojna sredstva koja su joj neophodna da „tiho“ istisne američku pacifičku flotu iz svoje interesne sfere. Ona već neko vreme ima projektil kojim može potopiti američke nosače aviona i to na udaljenosti od 1800 km. Kina raspolaže sa oko 60 lansera ovog tipa. Govorimo o protivbrodskoj verziji balističke rakete srednjeg dometa DF-21C, koja poseduje bojevu glavu koja ima sposobnost manevrisanja poput bojeve glave ruskog interkontinentalnog balističkog sistema „Topolj“. Kineski protivbrodski sistem poseduje hipersoničnu brzinu.

Međutim, najvažnije je da kineski sistem ima sposobnost manevrisanja, što ga čini veoma teškim za obaranje nekim od raketnih projektila kojima raspolažu američke raketne fregate, koje plove u zaštiti nosača aviona. Ovo je vrlo važno jer Kina ovim sistemom, koji će se bez svake sumnje i dalje usavršavati i u pogledu kvaliteta i kvantiteta, drži na odstojanju glavne nosioce američke premoći na moru.

Što se tiče pomenutih teritorijalnih nesuglasica sa susedima, koje se odnose uglavnom na teritorijalne vode ili sporna ostrva kao što su Dijaou ili Senkaku, Kina svakako neće odmah započeti rat. Rat je nešto što kineski stratezi i političari smatraju poslednjom opcijom.

Kineska filozofija premoći je potpuno drugačije koncipirana od zapadne i temelji se na iskustvu jedne civilizacije koja u kontinuitetu postoji hiljadama godina. Kineska filozofija je neraskidivo povezana sa kineskom vojnom strategijom i Kinezi bi radije čekali još stotinu godina da im globalni procesi krenu naruku. Peking je igrač na duge staze i svi moramo da zapamtimo kinesku filozofsku premisu Lao Cea koja glasi: Bolje je zarobiti neprijateljsku jedinicu nego uništiti je. Kinezi su tako postupali sa Hongkongom. Čekali su strpljivo da istekne kolonijalni status ovog grada i mirno ga preuzeli. Svi na zapadu su se bojali da će Kinezi upropastiti ekonomiju ovog veoma bogatog grada koji je multikulturno blago i biser Dalekog istoka. Ali kineska mudra deviza „jedna zemlja - dva sistema“ omogućila je nesmetani razvoj ovog grada pod kineskim okriljem.

Tajvan je drugi po redu ispit za Kinu. Kina, uprkos tome što je u tom regionu bazirala ogroman broj balističkih sistema i što je pregrupisala svoju armiju i flotu tako da se spremi za jedan ogroman desant, i dalje čeka. Amerikanci uprkos svojim izjavama nisu i ne mogu da brane Tajvan u slučaju rata, ali Kinezi i ne žele da do njega uopšte i dođe. Kinezi bi radije ovo ostrvo, na kome vlada Kuomintang, partija koja se odvojila od Komunističke partije posle Drugog svetskog rata, preuzeli mirnim putem. To će se najverovatnije i desiti zato što je Tajvan već do te mere kulturno i ekonomski vezan za svoju maticu da Kina samo čeka pogodan spoljnopolitički momenat da ovo „pobunjeno“ ostrvo proglasi svojim.

Kineska armija ipak mora da ostane jaka jer njeni argumenti moraju da počivaju na sili, čak i ukoliko Kina nema nameru da tu silu i upotrebi. Kinesko ratno vazduhoplovstvo opremljeno avionima tipa J-11, koji predstavljaju verziju veoma uspešnog ruskog lovca SU-27, spremno je da odgovori na svaki izazov.

Kineska protivvazdušna odbrana takođe nimalo tehnički ne zaostaje za ruskom. Kina je napravila i svoj sistem S-300 koji se pokazao veoma uspešan. Kina poseduje i avione tipa J-10, koji predstavljaju lake lovce i koji su u potpunosti napravljeni u Kini. Osim toga, Kina radi i na programu aviona sa stelt karakteristikama J-20, koji je u klasi američkog F-22 „Raptor“ i Ruskog SU T-50. Osim toga, Kina radi i na još jednom stelt aparatu koji će predstavljati lakog lovca u rangu američkog F-35 JSF. Ime ovog aparata je J-18.

Kina takođe gradi i svoje dronove, odnosno naoružane bespilotne letelice sa stelt karakteristikama, tako da i u tom domenu može parirati Amerikancima. Kina tako ima sve adute u rukama da postane prva supersila u svetu za najviše jednu deceniju. U ovoj analizi nismo uzeli u obzir i rastuću kinesku ekonomiju, koja ima sve atribute da Pekingu omogući da postane i svetska ekonomska sila broj jedan, uprkos neznatnim nedavnim usponima i padovima. Kina mora da mirnim putem istisne Ameriku iz svoje periferije i tako sebi omogući izlazak na svetska mora. Tek kada Kina to bude bila u stanju da učini, ona neće više biti sputana geografijom i svojim susedima. Kao što smo rekli, Kina ima sve adute da uspešno vodi jedan visokotehnološki rat sa još uvek, ali ne zadugo, najmoćnijom silom na svetu.

Ne smemo da zaboravimo kineski svemirski program, koji je veoma razvijen i koji može predstavljati pretnju američkom. Kina, međutim, za Amerikom zaostaje samo u jednom. Peking nema ogromnu količinu strategijskih interkontinentalnih nuklearnih bojevih glava kao SAD. Kina u tom pogledu daleko zaostaje za Amerikom, ali ima nuklearne podmornice kojima može gađati bilo koju tačku na američkom tlu. U nekom globalnom nuklearnom ratu, koji obe sile nastoje da izbegnu po svaku cenu, neće biti važno ko koliko ima nuklearnih bojevih glava kada i jedna može izazvati toliko razaranje i prouzrokovati toliko nesreće.

Dakle, iako Kina ne namerava da skoro vodi rat sa Amerikom, a podsećamo da bi to morao biti rat globalnih razmera, ona sebe vidi kao buduću svetsku silu broj jedan sa punim pravom. Kineski stratezi nastoje da tranzit supersile, kada će Amerika morati da prizna da više nije broj jedan, protekne mirno. Amerikanci već napuštaju prvi ostrvski lanac Kine i svoju pacifičku flotu usmeravaju ka lukama u Australiji, Novom Zelandu i ostrvskoj bazi Guam. To su sve pokazatelji da Kina uspešno istiskuje Ameriku iz svoje pomorske periferije, što je bitan preduslov da iskoristi kapacitete svoje flote, koja poseduje najviše površinskih brodova u regionu, uključujući razarače, raketne fregate i druga plovila, i izađe na svetska mora. Kada to učini, to će biti znak da je kineski tigar konačno napustio svoj kavez.

Kinezi su shvatili da im izolacionistička politika ne može doneti svetski primat i da kineska flota mora iskoristiti geografiju i povoljni položaj. Drevna kineska mornarica je u doba velikih geografskih otkrića, po predanjima iz 15. i 16. veka, svojim ogromnim džunkama, koje su u to doba bile najveći brodovi na svetu, doplovila do Arabijskog poluostrva u potrazi za novim trgovačkim putevima. Ali Kina nikada nije bila osvajačka sila, za razliku od ostalih drevnih civilizacija, zato što je bila opterećena političkim problemima između dinastija. Moderna Kina je potpuno drugačija, njena ekonomija vlada svetom, a armija prati tu stopu razvoja. Doći će doba kada će kineska mornarica ponosno ploviti vodama Atlantika i Sredozemlja, kao što to danas čine američke flote. Što više bude opadala američka vojno-finansijska-politička moć, tako će rasti jedna nova i savremena Kina, koja će biti gospodar svetskih mora. Kineski tigar ipak nije od papira i Kinezi to vrlo dobro znaju.