Talibanska narko-država

(El pais)

Pet engleskih vojnika gine u Avganistanu od ruku lokalnog policajca u sred belog dana, i u blizini njihove kasarne. Ubica je bio ubačen u policiju i plaćen od strane narko-talibana, nove neformalne avganistanske vojske, koja na kolena baca super-tehnološku vojsku Amerike i vojske svih njenih saveznika. Radi se o tužno poznatom scenariju, koji se već godinama igra na drugoj strani sveta, u Kolumbiji, gde je joint-venture između barona kokaina i gerile FARC, pretvorio veliki deo te zemlje u narko-arhipelag. Ni intervencije armije, ni prisilno uništavanje polja koke, ni diplomatija, čak ni davanje dela zemlje (Despehe) FARC-u u zamenu za prekid vatre, ni jedna od tih strategija nije nanela štetu proizvodnji narkotika. Kokain se i dalje proizvodi u Kolumbiji, izvozi se, i mi ga konzumiramo. Od tako dobijenog prihoda kupuju se političari, oružje i respekt, i tako se postiže da ni vlada, ni snage reda nisu te koje su bitne u zemlji, već onaj ko upravlja trgovinom narkoticima.

Kao u Kolumbiji, i u Avganistanu postoji rizik da se rat izgubi zbog nedostatka adekvatne taktike, zbog ad hoc strategija protiv neprijatelja koji se sui generis upravo hrani našom slabošću, upotrebom droge. Svetska proizvodnja heroina ostvaruje godišnje 65 milijardi dolara (više od 43 milijarde evra), što je jednako 4 hiljade tona opijuma, od čega se gotovo 60% konzumira u Evropi i u SAD. Avganistan zadovoljava 90% te potražnje, i čini malo ili ništa da spreči da heroin stigne do naših gradova. Avganistanske snage reda spreče godišnje skromnih 2% šverca narkotika, naspram 20% u Kolumbiji.

Pogrešno je smatrati talibane kao armiju dronjavaca i terorista. Osam godina posle njihovog poraza, nalazimo se naspram novog neprijatelja, bez sumnje prepredenog, koji se obogatio kada je postao deo industrije droge za koju je intimno vezan. »Upoznaj svog neprijatelja», govorio je Sun Cu u „Veštini ratovanja“, tu maksimu bi trebalo da čuvamo kao najveće blago. Metamorfoza talibana je izmenila značenje rata.

Pogrešno je boriti se samo zato da Al Kaida ponovo ne uđe u Avganistan, nije to prava opasnost za Zapad. Treba se više plašiti konsolidacije vlasti talibana u jednoj narko-državi, fenomenu koji bi težio ka proizvodnji i izvozu opijuma sa poražavajućim posledicama po nas. Organizovani kriminal samo to i čeka kako bi mogao da prodaje heroin i meta-anfetamin po ceni prihvatljivoj na svakom ćošku zapadnih metropola.

Prosto je apsurdno i opasno misliti da će talibani opet biti lakeji Osame Bin Ladena. Oni su danas već integralni deo ekonomije heroina, koja je prema ONU, od 2006. pa nadalje, godišnje ostvarivala prihod između 200 i 400 miliona dolara, dovoljna suma da bi se suprotstavilo najmoćnijim vojskama sveta. 

Danas se sledbenici mule Omara ne bore da bi zaštitili Al Kaidu, već da bi odbranili izvore svog iznenadnog bogatstva. Šverc narkoticima im je pružio ekonomski legitimitet kakav talibanski režim nikada nije imao. Sve do 2001. ISI (pakistanska obaveštajna služba), plaćala je državne službenike u Kandaharu, jer to vlada sebi nije mogla da priušti. Bilans režima mule Omara, bio je manje kompelksan nego račun iz radnje; osim skromne proizvodnje opijuma, koju su talibani tolerisali i procenjivali, prihod se ostvarivao i od zakupa za trenažne kampove Al Kaide, i od taksi za šverc. U to doba mogli su da budu smatrani kao vojska dronjavaca. Ali, danas je situacija sasvim drugačija.

Jedan tajni izveštaj Pentagona koji je prošlog leta neveo The Washington Post, drži da talibani dobijaju procenat iz svake faze proizvodnje droge, od sejanja maka pa do izvoza heroina. Nameću takse čak i za uvoz hemijskih sredstava neophodnih za rad lokalnih laboratorija u kojima se stvaraju opijum i heroin. To čine zato što su ustvari oni ti koji su stvorili uslove za razvoj te industrije. Uzgajivači, lokalni gospodari droge, šverceri, i sva ona kriminalna bulumenta koja u Centralnoj Aziji živi od narko šverca, ovo savršeno dobro zna, i zahvalna je zbog toga i nikome ne pada na pamet da ne plati taksu. Tako je armija talibana uklonila sve prepreke za šverc droge. Poslednji izveštaj ONU o proizvodnji opijuma, upravo govori o korelaciji između ove proizvodnje i teritorijalnog osvajanja talibana u Avganistanu.

Za razliku od FARC-a, koji se uvek držao po strani od trgovine drogom, talibani imaju veliki uticaj na industriju opijuma. Oni se ponašaju poput heroinskog kartela u Centralnoj Aziji, usled toga  mnogi su uvereni da će ubrzo doći do nove metamorfoze. Od 2006. vodili su tranformaciju zemlje od proizvođača opijuma u izvoznika heroina. Po mišljenju stručnjaka ONU, time su postali ortaci u poslu nekih segmenata lokalnog organizovanog kriminala. Ovaj joint-venture je finansirao širenje laboratorija za proizvodnju heroina na teritorijama koje oni kontrolišu. Avganistan će ubrzo izvoziti još više heroina i opijuma. To je bez sumnje cilj talibana, od trenutka kad počnu da zarađuju još više ako uvedu takse i na finalni proizvod, heroin, koji je skupnji od samog maka. A da se ne govori o taksama nad celom industrijom koja gravitira oko heroina. Radi se o cifri koja je 2007. iznosila 3 milijarde dolara, a koja u narednim godinama lako može da se udvostruči.

Pod vatrom snaga alijanse, talibani su za osam godina naučili da se služe bogatstvom svoje zemlje, zasadima maka, da bi ponovo osvojili teritorije koje su izgubili krajem 2001. godine. To je izrazito negativan bilans za Zapad. Ali, sličnosti sa ponašanjem FARC-a iz osamdesetih godina, za čije postojanje talibani jedva da znaju, ne završava se ovde. Postojanje ove moćne industrije narkotika u Avganistanu, destabilizuje i susedne zemlje. Kao upozorenje neka posluži Meksiko, zemlja koja ne proizvodi kokain, ali koja se pretvorila u neuralgičnu tačku distribucije droge koja potiče iz Kolumbije. Kolumbijski kartel sada samo izveze u Meksiko, i odatle uzme svoju zaradu. Za rasturanje kokaina po svetu, stara se meksički kriminal.

Narko-talibani razvijaju sličan model, jer sve više izvoze u susedne zemlje, Iran, Pakistan, Rusija i centralno-azijske republike, i na taj način uzimaju svoju zaradu preko lokalnih kriminalnih organizacija. Tendencija je da te nacije postanu veliki potrošači i da se tako deli plen. U Rusiji, kroz koju prolazi najveći deo heroina upućenog u Evropu, već se konzumira 75 do 80 tona godišnje. To nam potvrđuje broj zavisnika i seropozitivnih u ovom regionu, koji je u jasnom porastu. Prema izvorima iz Moskve, svake godine više Rusa umre od droge (blizu 400 hiljada ljudi), nego što je to bilo u toku rata u Avganistanu osamdesetih godina.

Trgovina narkoticima takođe finansira druge naoružane grupe kojima su avganistanski talibani inspiracija; među ovima, posebno su opasni pakistanski talibani, bande koje svoje baze imaju u Viziristanu, a koje hoće da sruše vladu u Karačiju.

To je jezivi scenario koji je stvorila industrija heroina u Avganistanu. Da bi se uništili avganistanski narko-ratnici, nisu dovoljne najmoćnije vojske sveta, već je neophodna svetska strategija kako bi se presekao savez između terora i kriminala, veza koju među nama zovemo – droga.

Preveo Branislav Đorđević