Svoj dominantan položaj na globalnoj sceni SAD doživljavaju kao prirodno stanje stvari

Mišljenje da era hiperglobalizacije koja je počela krajem 90-ih godina 20. veka neumitno odlazi u istoriju danas je opšteprihvaćeno. Pandemija kovida-19 i ruska invazija na Ukrajinu potisnuli su globalna tržišta u drugi plan i dodelili im u najboljem slučaju sporednu ulogu u borbi za zaštitu nacionalnih interesa – pre svega u domenu javnog zdravlja i nacionalne bezbednosti. Ipak, ne smemo gubiti iz vida da tekuća kriza može doneti jednu drugačiju i bolju globalizaciju.

Hiperglobalizacija se urušila pod teretom unutrašnjih kontradikcija. Prva kontradikcija je posledica tenzije između koristi koju donosi specijalizacija i koristi od diversifikacije proizvodnje. Načelo komparativne prednosti kaže da države treba da se specijalizuju za proizvodnju u sektorima u kojima postižu najbolje rezultate. Teorije ekonomskog razvoja, s druge strane, uče da vlade treba da se orijentišu na proizvodnju onoga što bogate zemlje već proizvode. Posledica je nesklad između intervencionističkih politika najuspešnijih ekonomija, kao što je Kina, i „liberalnih“ načela ugrađenih u temelje svetskog trgovinskog sistema.

Ubrzavanjem globalizacije takva redistribucija je uvećana u odnosu na neto dobit. Ekonomisti i tehnokrati koji su zanemarivali logiku svoje discipline poljuljali su veru javnosti u ekonomiju.

Drugo, u mnogim ekonomijama hiperglobalizacija je produbila problem neravnomerne distribucije. Neizbežno naličje dobiti ostvarene trgovinom je redistribucija dohotka u korist dobitnika, a na račun gubitnika u ovom procesu. Ubrzavanjem globalizacije takva redistribucija je uvećana u odnosu na neto dobit. Ekonomisti i tehnokrati koji su zanemarivali logiku svoje discipline poljuljali su veru javnosti u ekonomiju.

Treće, hiperglobalizacija je omogućila javnim službenicima da zaobiđu obavezu polaganja računa biračkom telu. Na pozive da se pravila globalizacije drugačije urede stizao je odgovor da je globalizacija nepovratan i nepromenljiv proces – „ekonomski ekvivalent sila prirode, kao vetar ili plima“, kako je jednom rekao predsednik Sjedinjenih Država Bil Klinton. Onima koji su osporavali preovlađujući sistem, premijer Velike Britanije Tony Blair odgovarao je „da se isto tako možemo sporiti treba li jesen da dolazi posle leta ili ne“.

Četvrto, logika nultog zbira koju nameću interesi nacionalne bezbednost i geopolitička nadmetanja kosi se sa logikom pozitivnog zbira ekonomske saradnje. Sa usponom Kine kao geopolitičkog rivala Sjedinjenih Država i invazijom Rusije na Ukrajinu izgradnja strateških pozicija ponovo je postala važnija od razvijanja ekonomske saradnje.

Prvi zadatak državnih politika je da poprave štetu koju su hiperglobalizacija i davanje apsolutnog prioriteta tržištu već naneli našim ekonomijama i društvima

Posle kolapsa hiperglobalizacije sve će biti moguće. Najgori ishod bila bi situacija slična onoj iz 30-ih godina 20. veka – povlačenje država (ili grupa država) u autarkiju. U nešto manje lošem, ali i dalje nepovoljnom scenariju, zbog primata geopolitike trgovinski ratovi i ekonomske sankcije će postati trajni element novog sistema međunarodne trgovine i finansija. Prvi scenario nije previše verovatan – stepen međuzavisnosti u svetskoj ekonomiji nikada nije bio veći i ekonomski gubici bili bi ogromni – ali drugu mogućnost ne možemo isključiti.

Moguće je zamisliti i povoljniji scenario u kom bi nam pošlo za rukom da uskladimo ovlašćenja nacionalnih država i potrebe otvorene ekonomije i tako osiguramo inkluzivniji prosperitet unutar svake zemlje i mir i bezbednost na međunarodnoj sceni.

Prvi zadatak državnih politika je da poprave štetu koju su hiperglobalizacija i davanje apsolutnog prioriteta tržištu već naneli našim ekonomijama i društvima. To podrazumeva oživljavanje duha ere Breton Vudsa, kada je globalna ekonomija služila prihvaćenim ciljevima društva i nacionalnim ekonomskim interesima – puna zaposlenost, prosperitet, jednakost – a ne obratno. U periodu hiperglobalizacije ta logika je obrnuta, pa je globalna ekonomija postala cilj, a društvo samo sredstvo. Globalna integracija dovela je do unutrašnje dezintegracije.

Svoj dominantan položaj na globalnoj sceni Sjedinjene Države doživljavaju kao prirodno stanje stvari. Iz takve perspektive ekonomski i tehnološki uspesi Kine vide se kao direktna pretnja, pa se bilateralni odnosi vraćaju logici nultog zbira

Neko će se zabrinuti da previše insistiranja na ekonomskim potrebama društva može ugroziti ekonomsku otvorenost. Ali nema sumnje da ravnomernija distribucija prosperiteta čini svako društvo bezbednijim i spremnijim da podrži otvorenu globalnu ekonomiju. Ključna lekcija ekonomske teorije glasi: zemlje u celini uvek imaju koristi od trgovine, pod uslovom da je distribucija uređena. Ekonomska otvorenost je u interesu svake zemlje kojom se dobro upravlja. Tome nas uči istorijsko iskustvo sistema uspostavljenog u Breton Vudsu koji je doneo značajan rast obima trgovine i dugoročnih investicija.

Još jedan važan preduslov je da legitimna zaštita interesa nacionalne bezbednosti ne preraste u agresiju. Moguće je da je Rusija imala razloga za zabrinutost zbog širenja NATO saveza, ali invazija na Ukrajinu je potpuno neprimeren odgovor koji će Rusiju na duži rok učiniti manje bezbednom i prosperitetnom.

To znači da velike sile, naročito Sjedinjene Države, moraju prihvatiti multipolarni svet i odustati od projekta globalne supremacije. Svoj dominantan položaj na globalnoj sceni Sjedinjene Države doživljavaju kao prirodno stanje stvari. Iz takve perspektive ekonomski i tehnološki uspesi Kine vide se kao direktna pretnja, pa se bilateralni odnosi vraćaju logici nultog zbira.

Čak i ako zanemarimo pitanje mogu li Sjedinjene Države zaustaviti relativni uspon Kine, takav pristup je po sebi opasan i kontraproduktivan. Pre svega, tako se produbljuje bezbednosna dilema: američke politike usmerene protiv kineskih kompanija kao što je Huawei, u Kini se očekivano tumače kao pretnja i proizvode reakcije koje potvrđuju američke strahove od kineskog ekspanzionizma. U takvom okruženju mnogo je teže ostvariti obostranu korist kroz saradnju u oblastima kao što su klimatske promene i globalno javno zdravstvo, uz prihvatanje neizbežnosti konkurencije u drugim oblastima.

Ukratko, svet koji nas čeka ne mora biti svet kojim suvereno vlada geopolitika i u kom su ekonomske interakcije između država (ili regionalnih blokova) svedene na minimum. Ako se takav distopijski scenario ostvari, to neće biti rezultat delovanja sistemskih sila nad kojima nemamo kontrolu, već posledica naših pogrešnih izbora.

(Peščanik)