Sukobi u Libiji - međuplemenske čarke ili početak novog građanskog rata

Očekivanja su se ispunila. Nakon završetka krvavog građanskog rata u Libiji i svirepog ubistva Moamera Gadafija po nalogu Zapada, sukobi u ovoj izmučenoj zemlji su se ponovo nastavili. Kao i u slučaju Iraka “demokratizacija” zemlje NATO bombama pokazala se potpuno neuspešnom. Nakon Gadafijeve smrti sada se nastavljaju sukobi između različitih frakcija što na terenu znači samo jedno: haos i anarhiju.[1]

Libija je zemlja koja je podeljena između brojnih plemena među kojima je i pleme Veršifana, koje se sukobilo sa novonastalom vojskom Libije (koja je sačinjena od bivših pobunjenika i brojnih milicija) oko Bani Valida, tražeći osvetu zbog pustošenja ovog grada tokom borbi pobunjenika i regularne libijske armije. Sukobi su još uvek “niskog intenziteta“, ali oni samo predstavljaju primer duboke podeljenosti u libijskom društvu i naciji. Posleratna Libija se ne smiruje i to je činjenica koju će Zapad morati da prihvati, ali će naravno sa svoje strane uložiti sve da ti sukobi ne buknu u novi građanski rat koji bi ugrozio njihove interese u novoj “demokratskoj” Libiji.

Pitanje je, uprkos svemu, da li je nova libijska vojska u stanju da stvari drži pod kakvom-takvom kontrolom. U decembru prošle godine, milicija koja se borila protiv Gadafija na zapadu zemlje, pokušala je da ubije novog komandanta libijske armije. Portparol vojske je izjavio da su pobunjenici iz grada Zintana otvorili vatru na konvoj u kome se nalazio general Halifa Hifteri. Pripadnici milicije iz Zintana pod svojom kontrolom drže aerodrom kod Tripolija i sukobi su izbili kada su pripadnici vojske pokušali da aerodrom preuzmu pod svoju kontrolu. “Pobunjenici iz Zintana otvorili su vatru na konvoj sleva, zdesna i od napred... Oni misle da vojska dolazi da im preotme aerodrom, ali to nije tačno”[2], izjavio je vojni portparol.

Libijska vojska očajnički pokušava da pripadnike brojnih milicija koje pripadaju različitim plemenima ubedi da se vrate kućama ili da se priključe oružanim snagama nove Libije. Međutim, da to neće biti nimalo lak posao potvrđuje i izjava portparola milicije iz Zintana Kaleda el-Zintanija: “Sve do sada nismo znali ništa o libijskoj nacionalnoj vojsci. Ko njome zapoveda? Gde su joj vojne baze? Kakav je lanac komande? Kako joj se pobunjenici mogu pridružiti? Na terenu, takozvana nacionalna vojska je i dalje – ništa”, dok je komandant zintanske milicije na aerodromu Muktar al-Akda izjavio sledeće: “Ako je to prava vojska, što ona ne ode da brani granice umesto što pokušava da zauzme aerodrom?”.

Dakle, ključno je pitanje ko na terenu ima faktičku kontrolu nad situacijom. Libijska vojska ili brojne frakcije i milicije koje uporno odbijaju da predaju oružje i pridruže se vojsci. Umesto toga, one se sukobljavaju sa novostvorenim libijskim oružanim snagama u koje, čini se, nemaju baš mnogo poverenja. Ovo dokazuje još jedan neuspeh uvođenja tzv. zapadnih demokratskih vrednosti oružjem u zemlje poput Libije ili Iraka. Međutim, kada dublje analiziramo situaciju na terenu stičemo utisak da mir u Libiji nije ni bio cilj agresije NATO. Severnoatlantska alijansa je prosto iskoristila pobunjenike kako bi srušila Moamera Gadafija i uništila armiju Libije radi eksploatacije prirodnih dobara. SAD čak nemaju za cilj ni borbu protiv rastućeg islamskog faktora, jer su islamisti u novoj libijskoj vladi proklamovali da im cilj neće biti umereni islam. Ovo direktno govori o pravim ciljevima Zapada i SAD koje se ne bore protiv fanatizma u islamskim redovima. Naprotiv, cilj Zapada je destabilizacija i potpuno uništenje društva određene zemlje koja je navodno kršila ljudska prava.

U prilog gore navedenim tezama govore i nedavni sukobi u samom Tripoliju, gde se različite frakcije međusobno sukobljavaju radi kontrole nad teritorijom. U tim sukobima poginulo je pet osoba. Konkretno, u ovom slučaju, došlo je do sukoba između bivših saboraca iz Tripolija i Misurate. Jedan pripadnik pobunjenika iz Misurate je optužen za pljačku, posle čega je uhapšen. Nakon što su saborci bezuspešno pokušali da ga oslobode, nastale su tenzije između dve grupe koje su kulminirale ozbiljnim sukobima. “Danas je druga grupa boraca pokušala da oslobodi kolegu. Oni su otvorili vatru na jednu zgradu u centru Tripolija, koju koristi Vojni savet. Posle nekoliko sati unakrsne paljbe, tri borca iz Misurate i dva iz Tripolija su ubijeni”,[3] istakao je član Vojnog saveta Tripolija pukovnik Valid Šuaib. S druge strane, član Vojnog saveta Misurate Mohamed el-Gresa istakao je da strahuje od građanskog rata: “Nisam optimista, jer krv je prolivena”.

Do sada nema podataka o tome koliko je ljudi tačno izgubilo živote u sukobima u “demokratskoj” Libiji, ali je sigurno da će se tenzije nastaviti i da će budući sukobi i dalje da odnositi ljudske živote. Sve ovo pokazuje da libijska armija ne može i da nema snage da kontroliše brojne milicije i frakcije koje su se borile protiv režima Moamera Gadafija. Pitanje je koliko će i sama libijska vojska moći da ostane kompaktna, jer je i ona sačinjena od raznih grupa i frakcija koje su se borile protiv Gadafija kao i od jedinica koje su otkazale poslušnost ubijenom pukovniku. Ukoliko je to slučaj, onda zaista moramo ozbiljno da se zabrinemo za budućnost Libije, jer čim vojska ne može da uspostavi red pitanje je kako će to civilnim vlastima poći za rukom. Osim toga, naravno, tu je i sveprisutni islamski faktor koji od Libije preti da napravi novu zemlju u kojoj se primenjuje šerijatsko pravo. Libija je bila stabilna zemlja sve dok je na vlasti bio Gadafi, kokotirajući bezuspešno sa Zapadom koji ga je i izdao, ali suština je u tome da je libijsko društvo bilo slika jednog umerenog islama koji poštuje prava žena kao i drugih verskih grupa, slično kao što je sada u Siriji. Nova Libija će se tek naći pred velikim izazovom koji podrazumeva duboki razdor između sekularizma i strogog islama. Tradicionalno, istok Libije i Bengazi predstavljaju sedišta čvrstog islama, ali nijedno pleme u Libiji nije rasprostranjeno na čitavoj teritoriji zemlje, tako da će ostala plemena teško prihvatiti sprovođenje čvrstog islama. Ukoliko tome dodamo činjenicu da Libiji nedostaju istinske demokratske institucije, teško je da će u narednom periodu Libija moći da računa na stabilno društvo. Naprotiv, stanje će se sve više komplikovati.

Liza Anderson iz Američkog univerziteta u Kairu smatra da Libiju očekuje period nasilnog sređivanja računa: “Demokratija se ne sprovodi sa petnaest miliona komada vatrenog oružja u zemlji koja ima oko šest miliona stanovnika. Ne verujem da će narod položiti oružje i vratiti se na radna mesta. Libija nema pravi parlament, sindikate, političke stranke, građansko društvo, nevladine organizacije”.[4] Ona je, između ostalog, istakla i sledeću činjenicu koja će predstavljati ozbiljan izazov novim libijskim vlastima: “Pobunjenici iz cele Libije došli su u Tripoli zbog svrgavanja Gadafija. Nakon toga ti ljudi nisu prestali da postoje već su se konstituisali kao policija u Tripoliju i brinu se za bezbednost. Svojim teškim oružjem više plaše ljude nego što ulivaju neku sigurnost”.

Libiju kao i Irak tek očekuju istinski izazovi, a nijedan od tih izazova se ne može rešiti dok se ne razouružaju brojne milicije i do zuba naoružane frakcije, koje su do juče bile ujedinjene u borbi protiv Gadafijevog režima i koje će, po svemu sudeći, nastaviti da se međusobno sukobljavaju za prevlast i udeo u vlasti. Ukoliko tome dodamo i činjenicu jačanja islamskog fundamentalizma i nepostojanja istinskih građanskih institucija, građani Tripolija i celokupan libijski narod očekuju veoma teška vremena. U tom pogledu, nikako ne možemo da budemo optimisti.

---