Sukob na Majdanu okončan, bitka za Ukrajinu tek počinje

Da li su poslušnici, diplomate, vojna lica Zapada potpuno izgubili razum, pa mogu slobodno da - čim progovore - prete, omalovažavaju i nipodoštavaju Rusiju, trenutno drugu najmoćniju silu na planeti? Persone poput američkog admirala Martina Dempsija otvoreno kažu da će Amerika napasti Rusiju ako se situacija na Krimu zaoštri!  

Dempsi je u intervjuu TV kanalu PBS izjavio da je Amerika spremna da podrži Ukrajinu i evropske saveznike i da će obavestiti Kijev da će SAD primeniti silu ako bude neophodno. "Ruska intervencija na Krimu donosi rizik svim evropskim zemljama i saveznicima u NATO", izjavio je general. Dodao je da je saopštenje vojnog vrha SAD već poslato saveznicima u NATO. Dempsi je u intervjuu izjavio da je Amerika spremna da podrži Ukrajinu i evropske saveznike i da će obavestiti Kijev da će primeniti silu ako bude neophodno. General je rekao da je saopštenje vojnog vrha SAD već poslato saveznicima u NATO.[1]

Martin Dempsi

NATO i SAD združeno prete Rusiji, što je u diplomatskom kontekstu nedopustivo! Izgleda da je Zapad zaboravio da je hladni rat završen. Na američke pretnje odgovorio je Dmitrij Rogozin, zamenik ruskog premijera zadužen za odbranu. Rogozin je istakao da bi zbog pretnji Sjedinjenih Američkih Država i NATO ruska vojska trebalo da se opremi modernijim oružjem. "Nadam se da posle najnovijih pretnji SAD i NATO niko više ne sumnja u neophodnost dodatnog naoružavanja naše vojske i flote, kao i modernizaciju naše odbrambene i vojne industrije", napisao je Rogozin na svom profilu na Fejsbuku, a preneo Glas Rusije.

Britanski šef diplomatije Vilijem Hejg je čak izjavio da se Rusija „gadno preračunala“ što je preuzela Krim. Zbignjev Bžežinski, tvorac „trilaterale“ i jedan od glavnih ideologa i tvoraca američke politike prema Rusiji, ocenio je da je "lako razumeti zašto se Rusija oseća ugroženo, kada se pogledaju promene u njenom susedstvu posednjih decenija i da sadašnji agresivni potezi Moskve nisu potvrda njene snage, već slabosti i manjka samopouzdanja.“[2] Bžežinski između redova tačno navodi da su SAD uspele da ostvare svoj plan, a to je izolacija Rusije od njenih suseda - bivših članica SSSR-a.

Vilijem Hejg

Suština trenutnih zategnutih odnosa između Rusije i SAD jeste pitanje kome će se okrenuti ruski susedi. Rusija na čelu sa predsednikom Putinom počela je da se oporavlja i da biva sve snažnija. To se ogleda u planovima za osnivanje Evroazijske unije koja bi bila pandan Evropskoj uniji. Rusija namerava da zemlje bivšeg SSSR-a koji su njeni susedi vrati pod svoje okrilje i to je ruski spoljnopolitički i geostrateški cilj broj jedan. Zapad, s druge strane, želi upravo suprotno, on hoće da strateški okruži Rusiju i da joj faktički „otme“ zemlje koje su bile članice bivšeg Sovjetskog Saveza i da duboko prodre u rusku sferu interesa. Rusija, naravno, to ne sme dozvoliti i zato se bori da sačuva svoju interesnu sferu. Zapad je drzak i ne preza ni od čega, pa čak ni od toga da povredi sferu interesa Rusije. Povreda interesne sfere je slična povredi vazdušnog prostora ili povredi teritorijalnih voda - to je pretnja po bezbednost jedne zemlje.

Sva ova agresivna retorika Zapada za svoj cilj ima vođenje tihog diplomatskog rata protiv Rusije. Rusija se na planu diplomatije drži po strani i osim izjave Dmitrija Rogozina ne upućuje otrovne strelice prema Zapadu. To je zato što Rusija dela. Predsednik Putin je odlučio da u delo sprovede sve moguće resurse koji se Rusiji mogu naći pod ruku. Ukrajina je goruća tačka gde se sukobljavaju interesi Zapada i interesi Rusije i to se neće završiti samo sa Krimom.

Ukrajina je previše važna za Rusiju da bi tek tako Moskva odustala od nje. Zato je Rusija praktično već izvršila aneksiju Krima. Interesantno je kako je Zapad izvršio promenu teza. On optužuje Rusiju za kršenje integriteta suverene države, a Zapad je zapravo izvršio vojni puč u Ukrajini, kojim je zbacio legitimno izabranog predsednika i na vlast, koju Rusija normalno ne priznaje, doveo grupu svojih poslušnika koji su na krilima nacionalizma i mržnje prema Rusiji iznenada poslužili kao sredstvo kojim će se Ukrajina pripojiti Zapadu. To je za Rusiju nedopustivo.

U ovom kontekstu krimske vlasti su optužile Kijev da rasprodaje Ukrajinu. Potpredsednica vlade Krima Olga Kovitidi je nazvala pljačkaškim uslove pod kojima je Kijev spreman da potpiše sporazume sa MMF-om. Rekla je da je preliminarnim sporazumom o pružanju finansijske pomoći koji su nove ukrajinske vlasti potpisale sa MMF-om predviđeno da će čitav ukrajinski sistem za transport gasa preći u vlasništvo kompanije „Chevron“ bez ikakve naknade, a kombinati metala će morati da prenesu 50% svojih akcija u vlasništvo nemačke kompanije „Ruhr“. Proizvodnja uglja u Donbasu će pripasti kćerinskoj kompaniji „Ruhr“ iz Finske. Prema rečima Kobitidijeve, Kijev je takođe obećao da će dislocirati u Ukrajini američki sistem PRO i ratnu avijaciju SAD.[3]

Rusija to ni u kom slučaju ne bi smela da dozvoli jer bi razmeštanje sistema protivraketne odbrane i lociranje baza ratnog vazduhoplovstva u Ukrajini na najdirektniji način ugrozilo rusku bezbednost. Međutim, iako se stiče utisak da Rusija suviše mlako reaguje na oštre pretnje i da je u diplomatskoj poziciji pasivnija od agresivnog Zapada, cifre dovoljno govore. Ruska armija je više nego sposobna da adekvatno odgovori na svaki konvencionalni napad, a posebno u kontekstu sveopštog nuklearnog rata.

Naravno, ovde se ne postavlja pitanje stvarnog i realnog rata, čak ni Zapad u ovom stadijumu nije spreman za konfrotaciju sa Rusijom jer bi to dovelo do uništenja čitave planete. Ukoliko bi američki lovci leteli blizu vazdušnog prostora Rusije, ona bi svakako imala pravo da se oseća ugroženo, jer prvi stadijum je okruživanje, a drugi stadijum zapadnih stratega je direktno slabljenje Rusije iznutra pomoću opozicije koja bi se stvorila u takvoj napetoj atmosferi.

Američki avioni će već pratiti situaciju u Ukrajini iz vazdušnog prostora Rumunije i Poljske, tako da je na delu vid pasivne agresije protiv Rusije. Takođe, SAD su u Poljsku uputile dodatne avione tipa F-16 kako bi ojačale svoje kapacitete. Uz to, američka mornarica sprovodi združene vojne vežbe zajedno sa mornaricama Rumunije i Bugarske u Crnom moru.[4] Zvaničnici su rekli da takve vežbe nemaju veze sa situacijom u Ukrajini, ali to je isuviše podesno. Zašto baš sada?

Čarls Kaplan, visoki saradnik Saveta za spoljnopolitičke odnose, u intervju za Glas Amerike rekao je da je ruski predsednik Vladimir Putin prešao crvenu liniju u odnosima između najvećih vojnih sila i da je okupacijom Krima prekršio međunarodno pravo, što može voditi u novi hladni rat. On smatra da smo do sada živeli u jednom vremenu koje nije bilo obeleženo sukobom između velikih sila i da je sada to vreme okončano. Međutim, on menja teze. Nije Rusija ta koja je prešla crvenu liniju. Zapad je prešao crvenu liniju kada je izveo državni udar u Ukrajini i kada je doveo prozapadno nacionalističku vlast u Ukrajini. Ta vlast je obećala sve, obećala je Amerikancima čitavu Ukrajinu, a to će ići malo teže. Zapad ne može da dobije čitavu Ukrajinu zato što u Ukrajini žive Rusi, koji ne žele da žive u jednoj zemlji koja rasprodaje svoja prirodna blaga i koja je antiruski nastrojena.

Takođe, Rusi u Ukrajini se boje nacionalista čija mržnja prema Rusima potiče još iz devetnaestog veka. Zapadna Ukrajina je bila pod vlašću Poljske, katoličke zemlje, i pod vlašću Austrougarske monarhije, takođe katoličke carevine. U ovim predelima dolazilo je i do nasilnih unijaćenja ukrajinskog stanovništva, tako da sada u zapadnoj Ukrajini žive nacionalisti koji ne žele nikakve veze sa Rusijom, a to se opet kosi sa željom ruskog naroda koji živi u Ukrajini, na jugu, Krimu, Odesi i na istoku Donjecku i Harkovu drugom gradu po veličini. Rusi žele tešnje veze sa maticom, a to je teško ostvariti u jednoj zemlji kojom će vladati nacionalisti i prozapadne marionete.

Ovo nas vodi do jednog ogromnog problema. Potencijalna žarišta nisu samo na Krimu, već ih ima nekoliko. Naime, to što su Rusi faktički prisvojili Krim rešava samo mali broj pitanja za Ruse koji žive u drugim oblastima i gradovima. Otcepljenje Krima će pružiti nadu ruskom stanovništvu na drugim mestima da i ono može da se pripoji matici. I Rusi koji žive u Harkovu, Donjecku i Odesi želeće isto što i stanovnici Krima, a to može voditi u ozbiljne probleme. To može voditi u potpuno rasparčavanje Ukrajine kao zemlje, što je scenario koji podseća na bivšu Jugoslaviju. Rasparčavanje Ukrajine bi moglo voditi u krvavi građanski rat, a Rusija sigurno neće stajati po strani i prepustiti svoje stanovništvo na milost i nemilost vlastima u Kijevu. To što se Krim de fakto oslobodio vlasti u Kijevu ne rešava probleme Rusa u drugim oblastima i velikim gradovima.

Vlasti u Kijevu su uhapsile i izvele na suđenje guvernera Harkova Mihaila Dobkina. Proruski bivši guverner Harkovske regije Mihail Dobkin je uhapšen u Kijevu i suočava se sa optužbama za "izazivanje povreda teritorijalnog integriteta Ukrajine i antiustavno ponašanje", kako kaže njegov advokat Julija Pletneva. Pletneva je saopštila da će tražiti da se Dobkin stavi u kućni pritvor, a da će se izjasniti da "nije kriv" po svim tačkama optužnice.“[5] Ovo suđenje je primer kako će se vlasti u Kijevu obračunavati sa Rusima koji pokušaju da povedu lojalno stanovništvo put Krima. Sada će i drugi Rusi koji žive u Ukrajini smatrati da su ugroženi, što je i prirodno, jer vlada u Kijevu smatra da treba ukinuti ruski jezik i ćirilicu!

Vrlo je nezahvalno predvideti dalji razvoj događaja kada sve upućuje na to da će doći do jednog zaista krvavog rata. Ruska armija se zasad povukla u svoje kasarne, ali njen stepen borbene gotovosti ostaje isti. Ona je spremna da krene u pomoć ugroženim Rusima ma gde oni živeli u Ukrajini. Zapad je već doveo plaćenike „Blekvotere“, koji su viđeni na istoku Ukrajine. Pitanje je samo kada će se oni umešati u sukobe. Nažalost, sudbina Ukrajine kao države je neizvesna i kada država krene u obračun protiv sopstvenih građana Rusa, to je najopasnije stanje.

Podela Ukrajine je najprihvatljivija opcija, ali ona se u ovom trenutku može postići, nažalost, samo jednim velikim, dugotrajnim i krvavim građanskim ratom. Ukrajina nije članica NATO, tako da SAD i Zapad nemaju obavezu da reaguju ukoliko ruska vojska pređe granicu ako se nastave hapšenja i kršenja ljudskih prava Rusa, ali ništa nije nemoguće. Ukrajina i te kako može zapaliti čitav svet. To je, nažalost, još jedna opcija koja je u igri. 

Da sve bude gore, žitelji Pridnjestrovlja, malog dela Moldavije, takođe mogu da traže svoja prava. U toj oblasti, gde većinski žive Rusi, već je vođen jedan rat prilikom raspada SSSR-a zbog istog razloga. Rusi su se plašili da će se Moldavija sjediniti sa Rumunijom. Rat je okončan tako što je stvorena nepriznata republika Pridnjestrovlje, a mir održavaju ruski i moldavski mirovnjaci zajedno sa mirovnim snagama, čiji sastav čine žitelji Pridnjestrovlja. Posle rata 1992. stvorena je nepriznata oblast Pridnjestrovlje, a moldavski premijer Jurij Leanka se plaši da „separatizam“ Krima ne bude „zarazan“, pa da se proširi i na moldavsku nepriznatu oblast.[6]

Zasad će Zapad najverovatnije da nastavi da preti Rusiji, prevashodno uvođenjem sankcija i izbacivanjem iz grupe G8 država, ali Rusija je rekla da će recipročno uvesti sankcije EU i Americi. Takođe, ukoliko se pretnje ratom nastave, Rusija lako može zatvoriti svoj vazdušni prostor za prelet letelica NATO pakta koje dopremaju opremu trupama u Avganistanu.