Шта се крије иза случаја Сергеја Магнитског

Децембра 2012. године амерички сенат усвојио је скандалозни „закон Магнитског“, према ком је руским грађанима који нарушавају права човека забрањен улазак на територију САД, као и финансијске операције у земљи. Као одговор Државна дума усвојила је такозвани закон Диме Јаковљева, који забрањује америчким грађанима да усвајају руску сирочад. Важно је да се саопштење о затварању поступка поводом смрти правника појавило неколико часова након што су власти Тексаса одбиле да подигну оптужбу над усвојитељима руског дечака Максима Кузмина и затвориле кривични поступак.

„Закон Магнитског“ једногласно подржавају и демократи и републиканци, и то уопште није чудно. Супротна идеја о томе да је Русији лакше да има посла с републиканцима, док се демократе сувише баве правима човека, погрешна је. Боксер има две песнице: он ради час једном, час другом, полазећи од ситуације, а главу има једну.

„Случај Магнитског“ обавља неколико задатака. Као прво, он служи консолидацији јавног мњења САД против Русије. Да би се демонизовала било која држава, унутрашња пропаганда стално тражи свеже теме које попуњавају информациони простор и дозвољавају да се стално обнавља пропагандистички негатив.

Као друго, „случај Магнитског“ је потребан за мобилизацију Конгреса САД. Он игра кључну улогу у формирању политичке климе и дневних тема и у садашњем тренутку припрема борбену политичку форму за прелаз ка новом типу односа с Русијом. Као треће, усвајање закона ће пружити подршку руској опозицији – нису џабе Њемцов, Рижков и компанија током протеклих неколико година путовали да би наступали у западним парламентима и снимали филмове на ту тему. Уз толико усаглашен рад руске опозиције и Вашингтона, Конгрес САД није могао да не усвоји закон.

„Случај Магнитског“ редовна је етапа у појачавању притиска на Русију. У Вашингтону су схватили: прошлогодишња промена власти у Русији донеће крај „пренапрегнутости“ као механизму претварања Русије у инструмент служења интересима САД. Маска „партнера“ била је одбачена, Вашингтон је почео да користи чвршће инструменте у односу ка Русији.

Да ли ће закон учинити руске чиновнике више патриотским? На познатом списку су сарадници Министарства унутрашњих послова, Федералне пореске службе, Арбитражног суда, Генералног тужилаштва и Управе за извршење пресуда. Мало је вероватно да ти људи држе на Западу свој новац и непокретности. Ипак, списак се може допуњавати, и то се може показати као Дамоклов мач над неким чиновницима. Али, ни овде борба с корупцијом није циљ САД. Вашингтону је потребно да издејствује за себе корисне одлуке од стране тих чиновника који, као ухваћене рибе, висе на корупцијској удици.

Америчке власти додељују себи пуномоћја да проширују по свом укусу списак „недолазећих“ руских дужносника, које они подозревају у учешћу у нарушавању права човека. Апетит долази за време јела, на Капитол хилу се чују гласови који захтевају да се дејство „закона Магнитског“ прошири на све земље света. Реч је већ о притиску на Стејт департмент, како би он сугерисао савезницима Вашингтона у војно-политичким блоковима нужност усвајања сличних закона.

Руска страна показује приметну узнемиреност таквом некоректношћу Вашингтона, који је себи дао истовремено пуномоћја тужиоца, судије и извршитеља пресуде за све житеље Русије који се не могу сместити у Прокрустову постељу америчких представа о правима човека.

Из чега се разбуктао читав тај скандал у духу незаборављеног „хладног рата“? У „лудим деведесетим“ у Русији су се, попут бубашваба у прљавој кухињи, размножавале „консалтиншке“ западне фирме. Тако је у 1993. настала под британском заставом компанија „Фајрстоун данкен“, која је унајмила младог адвоката Сергеја Магнитског у дужности одитора. Никаквим реалним бизнисом фирма се није бавила, она је „консултовала“ друге западне компаније – како брже и ефикасније ловити рибу у мутној води руских реформи. Један од њених клијената био је и некакав фонд Hermitage Capital Management, који је као главну делатност имао куповину-продају акција руских предузећа. Посао, што би се рекло, врло исплатив. С. Магнитски се бавио оним што се стидљиво назива „оптимизацијом“ пореза, тј. тражењем рупа и пропуста у руским законима ради минимизације обавеза према буџету.

До одређеног времена све је ишло као по маслу, али у годинама 2007-2008. државним органима је пристигла информација о томе да Hermitage Capital Management у интересу иностраних инвеститора купује посредством фиктивних руских фирми акције „Газпрома“, што је забрањено законом. Против руководиоца фонда Вилијама Браудера покренут је кривични поступак, и он је побегао у иностранство. С. Магнитски се такође припремао за бекство, али није успео и био је ухапшен у новембру 2008. године. Правника су оптужили за то што је помогао челнику инвестиционог фонда Вилијаму Браудеру у његовим кривичним махинацијама. Раније, у фебруару 2008, Браудеру и управнику руским одељењем фонда Ивану Черкасову обелодањене су оптужбе о избегавању плаћања пореза од 3,8 милијарди рубаља; за њима је расписана међународна потерница.

Током 11 месеци боравка у истражном затвору „Морнарска тишина“ С. Магнитски је поднео више од 100 жалби-протеста поводом лоших услова боравка у њему. Ради самозаштите, ухапшеник је објавио верзију о томе да су државни органи одузели при претресу у Hermitage Capital меморандуме и печате, чијим су коришћењем сами стекли крупне суме из буџетских средстава. Од оптуженика, он као да се претворио у тужиоца, и та верзија стављена је у основу антируских активности западних земаља. Он је одбио да сарађује с истрагом, стално је нарушавао режим истражног затвора, посредством рођака који су га посећивали упорно је захтевао развијање кампање на Западу ради подршке себи. Код затворске управе појавиле су се озбиљне сумње да њихов ухапшеник пати од психичког поремећаја.

После пребацивања у Бутирски истражни затвор С. Магнитски је у новембру 2009. умро од срчаног удара. Његова смрт постала је детонатор за на Западу широку и до данашњег дана растућу кампању оптуживања руских власти за нарушавање права човека. Она је била искоришћена као полазни момент за усвајање „закона Магнитског“.

Прозападни извори тврде да је њен узрок било неуказивање нужне медицинске помоћи ухапшеном. Али, постоји верзија и о могућем давању С. Магнитском, по његовој вољи, у оквиру прехрамбених производа специјалних препарата који су могли да изазову срчани колапс 37-годишњака.

Кривична истрага одитора после његове смрти је прекинута, али је касније била обновљена. Смрт Магнитског била је корисна у сваком погледу његовим претходним послодавцима: с њом је ишчезавао последњи сведок њихових могућих нарушавања руских закона.

Из тог разлога, настаје пикантна ситуација. Истражни комитет Русије усвојио је одлуку о продужењу рока истраживања околности које се налазе у основи хапшења Магнитског, што може да доведе до посмртне судске оптужне одлуке у односу на њега. Истовремено, сва лица и организације које сада активно учествују у пропагандној кампањи „људских права“ у Русији и на Западу категорично су против завршавања истражног поступка. Њих у потпуности задовољава садашња правна „недовршеност“, која даје могућност да се све околности дела тумаче уздуж и попреко.

Читава та ружна и по последицама опасна историја по нечему поражавајуће подсећа на епизоду с „Pussy Riot“: релативно незначајан догађај напорима западних и прозападних руских средстава масовне информације надувава се до планетарних размера. У оба случаја брзо се налазе „филантропи“, чијим новцем су склепани филмови, спектакли, штампају се медаље, установљавају се премије „имена хероја“.

Сада је та историја изашла на нови ниво. Ових дана у Русији је покренут поступак поводом незаконитог стицања акција ОАО „Газпром“ од стране фонда Hermitage Capital. У центру те афере стајао је исти Вилијам Браудер.

Штета од 29 послова незаконите куповине 131 милиона акција Газпрома извршених под руководством В. Браудера чини најмање 3 милијарде рубаља. При томе, вредносни папири били су купљени упркос тада успостављеној забрани стицања акција за странце. Захваљујући противправној делатности Hermitage Capital добио је 7% акција корпорације. У 2006. години, после укидања ограничења на куповину акција страним лицима, В. Браудер је продао акције стечене незаконитим путем. Сада државни органи разјашњавају њихову судбину.

За куповину акција коришћене су незаконите пореске шеме чији аутор је био одитор Сергеј Магнитски. Ради остваривања послова коришћене су иностране офшор компаније. По верзији истраге, у септембру-октобру 2007. године Магнитски је заједно са сарадницима посредством превара с пореским декларацијама опљачкао из руског буџета 5,4 милијарде рубаља. Циљ В. Браудера био је не само добијање дивиденди на стечене акције, већ и тежња да утиче на делатност гасног монополиста Русије. В. Браудер је у периоду 2001-2004. године покушавао да издејствује улазак у савет директора Газпрома.

Истовремено, Истражни комитет прекинуо је кривични поступак због факта смрти правника Сергеја Магнитског у 2009. години. Дело је затворено због одсуства догађаја преступа. Истрага је дошла до закључка да се услови држања Магнитског у разним затворима ничим нису разликовали од услова за друге затворенике, „није било каквог притиска и није се примењивала физичко насиље или мучење“.

У закључку једно опажање. Многи у Русији простодушно сматрају да „закон Магнитског“ удара по корумпираним чиновницима. Али, то је погрешно схватање „закона Магнитског“ – по њима он управо и не удара. Веома је мало вероватно да истражитељи Истражног комитета и судије које раде на делу Сергеја Магнитског имају активе у Америци. И на Флориди се не одмарају они. За њих је претња отказивања издавања виза и замрзавања актива савршено неактуелна.

Поставља се питање, зашто Американци за двадесет година нису предали Русији нити једног корумпираног руског чиновника? Одговор је једноставан: зато што су им они потребни. Циљ је тај да искористе те корупционаше на тим местима на којима они сада раде. И ето, управо ту „закон Магнитског“ може да им помогне. Када је потребно спровести било какву Вашингтону корисну одлуку – они ступају у контакт с чиновницима од којих она зависи и говоре: „Момче, потребно је усвојити ово, а ако не можеш, ми имамо „закон Магнитског“, ти си на реду“.

Вашингтон може колико му одговара да критикује Русију за корупцију, ипак то је само јавни део политичког дискурса. У стварности, Американци се тиме користе. Поред инструмента за манипулисање руском политиком, у питању је још и огромна ликвидност у америчким банкама. Не треба гајити илузије, да ће Америка објавити рат руским корупционашима. Борбу с корупцијом морају да воде сами грађани Русије.