Šta se krije iza nemačkog novog antisemitizma

(The New York Times)

Hamburg, Nemačka – Evropa proživljava novi talas antisemitizma. Predsednik Centralnog saveta Jevreja Nemačke ovaj period naziva ,,najgorim koje je kontinent video od Drugog svetskog rata”. Možda je u pravu. Napadi na sinagoge se događaju skoro svake nedelje, otvoreni antisemitiski izrazi su uobičajeni na dobro posećenim protestima od Londona do Rima. Nemačka nije izuzetak, ima ga i ovde, samo što je rast antisemitizma u Nemačkoj posebno istorijski bolan.

U nedelju[1], hiljade ljudi marširalo je Berlinom kao odgovor na napade, te su čuli reči kancelarke Angele Merkel i predsednika Joakima Gauka kojima se osuđuje oživljavanje antijevrejske mržnje.

Videli smo antisemitizam i ranije, naravno. Međutim, sada postoji značajna razlika. Novi antisemitizam ne potiče samo iz neonacističkih krugova koje naglašavaju belu nadmoć; Umesto toga, ružna istina, sa kojom mnogi u Evropi ne žele da se suoče, jeste da antijevrejski sentimenti mahom dolaze od Evropljana muslimanskog porekla.

Doskoro, u Nemačkoj nije bilo volje da se raspravlja o ovom trendu. Nemci su oduvek videli muslimanski antisemitizam kao manje problematičan u odnosu na ,,originalnu” verziju, te je to bio razlog odvraćanja od dobro poznatog problema antijevrejskog raspoloženja u većem delu društva.

Nemačka policija beleži uznemiravajući rast broja ljudi arapskog i turskog porekla uhapšenih na osnovu počinjenih antisemitskih dela u skorašnjim godinama, posebno u poslednjih nekoliko meseci. Nakon što je primećen porast antisemitskog raspoloženja među studentima imigrantskog porekla, nemačka vlada razmišlja o osnivanju specijalnog fonda za obrazovanje o holokaustu.

Naravno, antisemitizam ne vodi poreklo od evropskih muslimana, niti su oni danas jedini nosoci ovakvog raspoloženja. Tradicionalni antisemitizam krajnje desnice u Evropi postoji. Takođe postoji i na krajnjoj levici, kao nusprodukt simpatije za palestinsku oslobodilačku borbu. Postoji antisemitizam i na centru, kao potkategorija nastala iz uobičajenog antiamerikanizma i antikapitalizma koje mnogi umereni Evropljani neguju.

Međutim, rast muslimanskog antisemitizma je odgovoran za skorašnju promenu u ,,tonu” mržnje u Nemačkoj. Doskoro, antisemitizam u zemlji bio je uglavnom prikriven i anoniman. Poruke su mogle biti ispisane sprejom na zidu tokom noći; Tokom dana, retko su se mogli čuti uzvici, kao tokom julskih demonstracija u Berlinu kada se vikalo „Na Jevreje gasom!“. Drugi slogan koji se na ovim protestima često uzvikivao je „Jevreji, kukavičke svinje, izađite i borite se sami!“ – uzvici su se mogli čuti sa mesta udaljenog samo nekoliko metara od Glavnog memorijala holokausta. I u tome leži glavna razlika - Novi antisemitizam nije samo strastven, već i nesvestan skorašnje nemačke istorije.

Razgovarajući sa prijateljem muslimanom, ne mogu se oteti utisku da je drskost današnjeg antisemitizma delimično rezultat eksploatacije ,,statusa žrtve”, raspoloženja koje je previše evropskih muslimana sa oduševljenjem prihvatilo. Ovo nije samo vrsta socijalno-naučnog objašnjenja koje često čujemo u slučajevima mržnje, jer rasizam ovde dolazi od ljudi koji su i sami žrtve rasizma i diskriminacije.

Da, postoji diskriminacija protiv muslimana u Evropi i težnja za njihovim isključivanjem i mnogi od njih sigurno imaju razloga da budu frustrirani. Međutim, ovaj osećaj je složeniji, rođen ne samo iz toga kako se neko oseća kada razmišlja o sebi i svojim susedima, već i o sebi i svojoj zemlji. To je dualizam: Istorija Nemačke nije moja istorija. I, ja ionako nikada neću u potpunosti da pripadam vašoj naciji, pa što bi onda nosio vaš teret?

Jedna prijateljica, čiji su roditelji iz Turske, rekla mi je da se, kada je naučila lekcije o holokaustu u nemačkoj školi, zapitala kakve veze to ima sa njenom biografijom. Kao neko ko je rođen 1973. i sa plavom kosom, mogao bih da se zapitam to isto.

Poenta nije u pojedinim ličnostima. Nije u našoj krvi, već u našoj istoriji, u istoriji mesta čiji su migranti postali deo. Za Nemce, prihvatanje odgovornosti za holokaust znači osećanje veće odgovornosti u odnosu na pripadnike drugih nacija za čuvanje uspomena na horor  – prosto zato što su zločini naređeni iz naše zemlje.

Ništa više, ali i ništa manje, ne mora se očekivati od svakog državljanina ove zemlje, ma gde njeni ili njegovi roditelji bili rođeni.

Ono što je postalo očigledno ovog leta je to da ,,stari” Nemci nisu još uvek uspeli da dostave ovu poruku svim ,,novim” Nemcima. Emotivno, ovo može biti razumljivo, uzimajući u obzir koliko etničkih Nemaca je zapravo imalo u svojim porodicama naciste, pa ih ta činjenica i dalje sputava u nameri da govore drugima kako da misle.

Lekcija holokausta je lekcija za čovečanstvo. Posao je svakog Nemca da to učini jasnim svakome, nevezano odakle ko dolazi.

Autor je urednik političke rubrike u nedeljniku Die Zeit

Preveo: Branislav Omorac