Шта се крије иза немачког новог антисемитизма

(The New York Times)

Хамбург, Немачка – Европа проживљава нови талас антисемитизма. Председник Централног савета Јевреја Немачке овај период назива ,,најгорим које је континент видео од Другог светског рата”. Можда је у праву. Напади на синагоге се догађају скоро сваке недеље, отворени антисемитиски изрази су уобичајени на добро посећеним протестима од Лондона до Рима. Немачка није изузетак, има га и овде, само што је раст антисемитизма у Немачкој посебно историјски болан.

У недељу[1], хиљаде људи марширало је Берлином као одговор на нападе, те су чули речи канцеларке Ангеле Меркел и председника Јоакима Гаука којима се осуђује оживљавање антијеврејске мржње.

Видели смо антисемитизам и раније, наравно. Међутим, сада постоји значајна разлика. Нови антисемитизам не потиче само из неонацистичких кругова које наглашавају белу надмоћ; Уместо тога, ружна истина, са којом многи у Европи не желе да се суоче, јесте да антијеврејски сентименти махом долазе од Европљана муслиманског порекла.

Доскоро, у Немачкој није било воље да се расправља о овом тренду. Немци су одувек видели муслимански антисемитизам као мање проблематичан у односу на ,,оригиналну” верзију, те је то био разлог одвраћања од добро познатог проблема антијеврејског расположења у већем делу друштва.

Немачка полиција бележи узнемиравајући раст броја људи арапског и турског порекла ухапшених на основу почињених антисемитских дела у скорашњим годинама, посебно у последњих неколико месеци. Након што је примећен пораст антисемитског расположења међу студентима имигрантског порекла, немачка влада размишља о оснивању специјалног фонда за образовање о холокаусту.

Наравно, антисемитизам не води порекло од европских муслимана, нити су они данас једини носоци оваквог расположења. Традиционални антисемитизам крајње деснице у Европи постоји. Такође постоји и на крајњој левици, као нуспродукт симпатије за палестинску ослободилачку борбу. Постоји антисемитизам и на центру, као поткатегорија настала из уобичајеног антиамериканизма и антикапитализма које многи умерени Европљани негују.

Међутим, раст муслиманског антисемитизма је одговоран за скорашњу промену у ,,тону” мржње у Немачкој. Доскоро, антисемитизам у земљи био је углавном прикривен и анониман. Поруке су могле бити исписане спрејом на зиду током ноћи; Током дана, ретко су се могли чути узвици, као током јулских демонстрација у Берлину када се викало „На Јевреје гасом!“. Други слоган који се на овим протестима често узвикивао је „Јевреји, кукавичке свиње, изађите и борите се сами!“ – узвици су се могли чути са места удаљеног само неколико метара од Главног меморијала холокауста. И у томе лежи главна разлика - Нови антисемитизам није само страствен, већ и несвестан скорашње немачке историје.

Разговарајући са пријатељем муслиманом, не могу се отети утиску да је дрскост данашњег антисемитизма делимично резултат експлоатације ,,статуса жртве”, расположења које је превише европских муслимана са одушевљењем прихватило. Ово није само врста социјално-научног објашњења које често чујемо у случајевима мржње, јер расизам овде долази од људи који су и сами жртве расизма и дискриминације.

Да, постоји дискриминација против муслимана у Европи и тежња за њиховим искључивањем и многи од њих сигурно имају разлога да буду фрустрирани. Међутим, овај осећај је сложенији, рођен не само из тога како се неко осећа када размишља о себи и својим суседима, већ и о себи и својој земљи. То је дуализам: Историја Немачке није моја историја. И, ја ионако никада нећу у потпуности да припадам вашој нацији, па што би онда носио ваш терет?

Једна пријатељица, чији су родитељи из Турске, рекла ми је да се, када је научила лекције о холокаусту у немачкој школи, запитала какве везе то има са њеном биографијом. Као неко ко је рођен 1973. и са плавом косом, могао бих да се запитам то исто.

Поента није у појединим личностима. Није у нашој крви, већ у нашој историји, у историји места чији су мигранти постали део. За Немце, прихватање одговорности за холокауст значи осећање веће одговорности у односу на припаднике других нација за чување успомена на хорор  – просто зато што су злочини наређени из наше земље.

Ништа више, али и ништа мање, не мора се очекивати од сваког држављанина ове земље, ма где њени или његови родитељи били рођени.

Оно што је постало очигледно овог лета је то да ,,стари” Немци нису још увек успели да доставе ову поруку свим ,,новим” Немцима. Емотивно, ово може бити разумљиво, узимајући у обзир колико етничких Немаца је заправо имало у својим породицама нацисте, па их та чињеница и даље спутава у намери да говоре другима како да мисле.

Лекција холокауста је лекција за човечанство. Посао је сваког Немца да то учини јасним свакоме, невезано одакле ко долази.

Аутор је уредник политичке рубрике у недељнику Die Zeit

Превео: Бранислав Оморац