Srbi iz Bosne postali glavni oslonac Rusije na Balkanu – i to ne samo po pitanju gasovoda!

Žustri spor oko toga koji će gasovod Bosna koristiti - ruski „Turski tok“ ili konkurentski zapadni projekat, neočekivano je rešen: koristiće se oba. Tačnije, Srbi jedan, a Bošnjaci i Hrvati drugi. Ova situacija još jednom dokazuje da su bosanski Srbi postali pouzdaniji saveznik Rusije na Balkanu čak i od Srba iz Srbije.

Formalno, to je teško opovrgnuti. Država je podjednako na gotovo ravne polovine između Republike Srpske i Bošnjačko-hrvatske federacije, gde svaki deo ima svoju vladu. Zapravo, ovo je jedna od poslednjih konfederacija na planeti, čak iako se ona u njih ne računa (ali se računa Švajcarska, koja, naprotiv, funkcioniše kao federacija).

Konfederacijom upravlja jedinstvena institucija kolektivnog Predsedništva, koja se sastoji od tri osobe - Bošnjaka, Srbina i Hrvata. Odluke se donose većinom, ali svaki od tri člana Predsedništva ima pravo veta, koje mora biti podržano od strane lokalnog (odnosno srpskog ili bošnjačko-hrvatskog) parlamenta.

Dejtonski sporazum je stavio tačku na taj rat. On je bio sastavljen pod američkim diktatom u američkoj vojnoj bazi i na teritoriji samih Sjedinjenih Država. Zbog toga su NATO trupe intervenisale u sukobu, preokrenuvši situaciju na ratištu za nekoliko dana - bombarderi su uništili stratešku nadmoć Srba

Celom konstrukcijom predsedava nadzornik Zapada (formalno iz UN-a), koji može otpustiti bilo kog zvaničnika, uključujući članove Predsedništva koje stanovništvo bira direktno. Pored toga, on direktno imenuje rukovodstvo distrikta Brčko, čije bi predavanje u ruke Srba ili Bošnjaka značilo da će teritorijalni kontinuitet poražene strane biti prekinut.

Kao rezultat, u ovoj zemlji je teško sprovesti bilo kakve reforme i ona permanentno ostaje u spisku nerazvijenih, uprkos značajnoj finansijskoj pomoći Brisela.

Svi su nesrećni, svi su opterećeni jedni drugima, ali to je bila cena za okončanje bosanskog rata - najkrvavijeg rata u Evropi od vremena Hitlera.

Dejtonski sporazum je stavio tačku na taj rat. On je bio sastavljen pod američkim diktatom u američkoj vojnoj bazi i na teritoriji samih Sjedinjenih Država. Zbog toga su NATO trupe intervenisale u sukobu, preokrenuvši situaciju na ratištu za nekoliko dana - bombarderi su uništili stratešku nadmoć Srba. Rukovodstvo RS odbilo je da podrži takav nepravedni mir, dajući mandat predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću, koji se do tada već potpuno bio povukao iz sukoba (opet pod pritiskom Zapada, izraženim u neviđeno oštrim sankcijama protiv Beograda).

Generalno, tu i nema posebno šta da se voli. Međutim, praksa je pokazala da politička struktura moderne Bosne idealno zadovoljava interese Rusije i da se, naprotiv, ne uklapa interese Zapada. Projekat, koji su Amerikanci izgradili strogo „za svoju dušu“ i za praktično sopstvene mirovne trupe, vremenom se pretvorio u pouzdanu prepreku sprovođenju vlastitih strateških planova - sada mnogo ambicioznijih nego u vreme potpisivanja Dejtonskog sporazuma iz 1995. godine. Jednom rečju, preračunali su se.

Praksa je pokazala da politička struktura moderne Bosne idealno zadovoljava interese Rusije i da se, naprotiv, ne uklapa interese Zapada. Projekat, koji su Amerikanci izgradili strogo „za svoju dušu“ i za praktično sopstvene mirovne trupe, vremenom se pretvorio u pouzdanu prepreku sprovođenju vlastitih strateških planova

U svojom bošnjačko-hrvatskom delu, Golem je i dalje poslušan i uvek spreman da radi protiv sopstvenih interesa. Svež primer: pod pritiskom Sjedinjenih Država, njene vlasti su odlučile da se priključe na transjadranski gasovod, koji je pušten u pogon u jesen 2020. godine, a plavo gorivo isporučuje sa Bliskog istoka u zapadnu Evropu. Stručnjaci za energetsko tržište tvrde da je to jednostavno glupo - projekat neće moći da obezbedi dovoljno gasa za bosanske potrebe, a ono gasa što ostane biće skuplje od ruskog.

Međutim, Republika Srpska želje ni Bosanaca ni Amerikanaca ne prihvata kao komandu - za svoje potrebe planiraju da koriste Gazpromov Turski tok; već je potpisan sporazum o izgradnji srpskog ogranka. Ovo je jedinstvena samostalna inicijativa, koja takođe proizilazi iz naizgled proameričkog Dejtonskog sporazuma.

Ova činjenica potvrđuje obe teze - i o neefikasnosti komplikovanog sistema upravljanja državom BiH, i o tome da su se u nekom trenutku stvari Amerikancima izmakle  kontroli. Da imaju vremeplov, nesumnjivo bi se vratili u prošlost i pokušali sve da isprave.

Zbog snažnog udara na nacionalni ponos, tereta „moralne odgovornosti za najgroznije zločine“ (kojima je zapadna propaganda etiketira Srbe s razlogom ili bez njega) i činjenice da stvarni ishod rata ne odgovara željenom Srbi se osećaju kao strana koja je rat izgubila, to je prava nacionalna bol. Ali ako uporedimo Bosnu koju imamo i Bosnu za koju su se Bošnjaci borili, postaje očigledno da su Srbi ipak pobedili.

Bosna Alije Izetbegovića - jedne od najmračnijih figura u balkanskim ratovima, vođe muslimana tokom sukoba i prvog (a ujedno i poslednjeg) individualnog predsednika BiH - trebalo je da bude mnogo drugačija. Bila je planirana kao nacionalna država Bošnjaka (to jest muslimanskih Srba; kao posebnu nacija „izumeli“ su ih pod Titom) sa šerijatskim sistemom zakona, gde, uopšte, nije bilo mesta za „obične“ Srbe.

Bosanski Srbi se sa tim nisu složili - i na kraju su odbranili svoje pravo da „žive na srpski način“, uprkos činjenici da je Hag „progutao“ gotovo sve njihove funkcionere tog perioda. Ali, mržnja prema susedima i nezadovoljstvo na Zapad su toliko snažni da u Banjaluci iz principa gledaju u stranu Moskve ne samo zbog prijateljskih osećanja prema Rusima, već i za inat svim ostalim stranama - Bošnjacima, Hrvatima, Amerikancima i Evropljanima.

Mržnja prema susedima i nezadovoljstvo na Zapad su toliko snažni da u Banjaluci iz principa gledaju u stranu Moskve ne samo zbog prijateljskih osećanja prema Rusima, već i za inat svim ostalim stranama - Bošnjacima, Hrvatima, Amerikancima i Evropljanima

Takav odnos se može pratiti u raznim pitanjima - od snabdevanja vakcinama do ulaska u NATO pakt, kuda Vašington i Brisel planiraju brzo da uključe ceo Balkan, kako bi na njemu minimalizovali ruski uticaj. Pokazalo se da je Bosna mnogo bolje osigurana od opasnosti da je proguta politički zapad čak i od naizgled suverene Srbije, koja takođe nema nikakav razlog da voli Amerikance.

Narod ih i ne voli. Ali srpsku političku elitu uglavnom čine ljudi koji su diplomirali u zapadnim obrazovnim inkubatorima. U poređenju sa njima, politička elita srpske Bosne sastoji se od pravih rusofila.

Srpsku političku elitu uglavnom čine ljudi koji su diplomirali u zapadnim obrazovnim inkubatorima. U poređenju sa njima, politička elita srpske Bosne sastoji se od pravih rusofila

Da, sve ovo čitav državni stroj BiH čini izuzetno nespretnim i neefikasnim. Ali ako se stvari sagledaju trezveno, ova situacija najbolnije pogađa ne „gubitnike“ Srbe, već njihove bivše neprijatelje - „pobednike“ Hrvate.

U prvom periodu rata, Hrvati su, ne mareći za sve svoje sukobe sa Srbima, ratovali sa njima na istoj strani protiv Izetbegovićevih Bošnjaka (ovo je važno pojašnjenje; bilo je i Bošnjaka koji su se borili za jedinstvenu državu a protiv Izetbegovića). Posle toga, Zapad ih je primorao da okrenu ćurak naopako za 180 stepeni i okrenu oružje protiv Srba, te su se u okviru Dejtona spojili u jedinstvenu federaciju sa Bosancima

Sada muslimanska većina efikasno utiče na hrvatsku politiku i lako dovodi u Predsedništvo Hrvate koji su im odani. Toliko odani da to postaje komično

Sada muslimanska većina efikasno utiče na hrvatsku politiku i lako dovodi u Predsedništvo Hrvate koji su im odani. Toliko odani da to postaje komično, što se može videti na primeru snabdevanja gasom.

Tako je hrvatski član Predsedništva Željko Komšić, zajedno sa kolegom Bošnjakom, ratuje protiv još jednog novog gasovoda koji vodi do Republike Srpske i snabdeva gorivom fabriku u vlasništvu ruske državne kompanije Zarubežnjeft. Puštanje u rad tog ogranka on je nazvao ni manje ni više nego „pljačkom“ i „državnom agresijom“.

Kvaka je u tome što ova grana dolazi iz Hrvatske, i Hrvati su je izgradili. Reč je o trilateralnom projektu Zagreba, Moskve i Banjaluke, čiji će poreski doprinosi puniti budžet cele BiH. Ali ako su Amerikanci protiv, onda su protiv i Bošnjaci, a hrvatski predstavnik upravo brani stav Bošnjaka - na štetu Hrvata, kako lokalnih tako i „vanjskih“.

Pošto su namučili sa Republikom Srpskom, sada se Brisel i Vašington kategorički protive da izađu u susret Hrvatima i „preustroje“ Bosnu i Hercegovinu u tri potpuno samoupravne regije. Moguće je da se plaše da će nakon sticanja određenog suvereniteta bosanski Hrvati sa Srbima formirati političku većinu - dvoje protiv jednog, što će resko umanjiti sposobnost Zapada da utiče na politička pitanja u BiH.

Atlantisti su toga savršeno svesni, pa se pozivi na smanjenje srpske samouprave prilično redovno čuju - po pravilu ih izražavaju političari-Bošnjaci.

Obično potrebu za revizijom Dejtona obrazlažu neophodnošću ekonomskog razvoja zajedničke države, ali ponekima i promakne pretnja „ruskom uticaju“ i Srbima uopšte, jer, kako vele, tom „genocidnom narodu“ ne sme da se dozvoli samostalnost

Obično potrebu za revizijom Dejtona obrazlažu neophodnošću ekonomskog razvoja zajedničke države, ali ponekima i promakne pretnja „ruskom uticaju“ i Srbima uopšte, jer, kako vele, tom „genocidnom narodu“ ne sme da se dozvoli samostalnost.

Ali za sada se Zapad plaši da revidira rezultate Dejtona - tamo se sećaju i krvavog rata i činjenice da se moć njihovog nadzornika u Sarajevu zasniva na zadatku koji je upravo tako formulisan: kontrola poštovanja Dejtonskog sporazuma. On se ranije mešao u bosansku politiku mnogo aktivnije nego sada, eliminišući neprihvatljive lidere, ali sada, kada se situacija manje-više stabilizovala, prisiljen je da se ponaša mnogo skromnije.

Ukupno uzevši, za rusku stranu je razumnije da ne kritikuje bosanski državni sistem, već da ga brani (što naše Ministarstvo spoljnih poslova i čini poslednjih deset godina, preosmislivši svoju politiku na balkanskom pravcu). I takođe treba imati na umu vrlo zanimljivu sličnost: ako zamislimo da će sporazumi iz Minska po pitanju Donbasa biti sprovedeni u izvornom obliku, kako su i formulisani, onda će Donbas u ukrajinskoj državnosti zauzeti gotovo isto mesto kao i Republika Srpska u bosanskoj - i o ulasku Ukrajine u NATO neće biti ni govora.

Nije moguće da Zapad ovo ne razume. Moguće je da Zapad sporazume iz Minska podržava upravo zato što ne veruje u njihovu primenu, a „krivca“ za neuspeh su već unapred odredili. Ko je za njih taj krivac - ne treba objašnjavati.

Izvor: List „Vzglяd“, Moskva

Objavljeno: 02.04.2021.

Link: https://vz.ru/world/2021/4/2/1092090.html