Socijalizam nemačkih boja?

Ovakav stav mogao bi da bude razumljiv i kao posledica asocijativnog zaključivanja, jer se većina, izvesno, seća vesti u vreme prvog svima vidljivog vrhunca SEK-e oktobra 2008 [3], o porastu prodaje Marksovog „Kapitala“ naročito u Nemačkoj, a o čemu je posredno pisano i na NSPM [4]. 

O čemu se, zapravo, radi?

Bežeći od toga da se ovakvo prêko zaključivanje nazove čežnjivim razmišljanjem [5], trebalo je biti strpljiv samo jedan dan da naručilac ove telefonske ankete, Fondacija Bertelsman [6] (Bertelsmann Stiftung) objavi kratak materijal za novinare, ali i pregled rezultata sa nekoliko grafičkih prikazâ karakterističnih pokazatelja i saznati nešto više, što bi omogućilo i da zaključujemo hladnije glave.

Prema objavljenim rezultatima, neposredno istraživanje uradio je Istitut za istraživanje javnog mnenja Emind (TNS Emnid), telefonska anketa je vođena u Nemačkoj i Austriji (12. i 13. jula 2010, odnosno, 5 – 27. jula 2010), na uzorku od 1001 (Nemačka), odnosno 1000 (Austrija) građana uzrasta starijeg od 14 godina, čije su rezultate istraživači e saželi u naslov od jedne rečenice: „Građani ne žele rast po svaku cenu“ [7].

Pitanja koja su tom prilikom postavljana dolaze iz agende (za istraživače) predstojećeg „Strazburškog trijaloga 2010“, foruma međunarodnih eksperata iz vladâ, privrede i društvenih naukâ, i zapravo su uvodna anketa za skup koji se održava upravo ovih dana 20-22. avgusta u Strazburu, na poziv Bertelsman fondacije i austrijskog Ministarstva inostranih poslova. [8] 

Prema najavama iz Fondacije Bertelsman na skupu će učestvovati 30 javnih ličnosti iz 15 zemalja, među kojima i 5 aktuelnih ministara inostranih poslova iz regiona Crnog mora. Među ostalim zanimljivim učesnicima, a čija su imena objavljena, pažnju privlače stručnjaci iz Talberg fondacije (Tallberg Foundation), Centra za društveni napredak (Zentrum für gesellschaftlichen Fortschritt), Triodos banke (Triodos Bank), ali i OMV-a (OMV), RVE-a (RWE) [9], ili pak Svetske trgovinske organizacije (WTO).

Reč je o nastavku prošlogodišnjeg skupa koji se bavio etičkim aspektima tržišne utakmice, sada sa koncentracijom na pitanja mogućeg kvalitativnog, umesto kvantitativnog rasta, uzimajući za podlogu ranije stručne rasprave vođene u regionu Crnog mora, Singapuru i nove rezultate Talberg fondacije i „Milenijumskog projekta: pitanja za debatu“.

Skriveni mogul

(zbog čega srpska javnost ne zna za Bertelsman fondaciju?)

Znajući koliko je teško doći do Bertelsmanovih dokumenata za ovakve skupove, ovde ćemo zastati da bi smo se ovoj provokativnoj temi, koja mnogima budi nadu, vratili tek kada dokumenti budu raspoloživi [10]. Ipak, kao upoznavanje i uvod u sledeće analize, treba reći nekoliko reči o glavnom organizatoru i spiritus movensu, ovog i niza sličnih skupova.

Bertelsman fondacija kakvu sada poznajemo relativno je mlada ustanova (1977), iako ima i dugu i bogatu tradiciju čak iz prve polovine 19. veka. Ona danas poseduje (76.9%) [11] najrasprostranjenijeg svetskog medijskog konglomerata „Bertelsman“ (Bertelsmann AG) [12] koji na 6 kontinenata i u 64 svetske države zapošljava više od 100.000 ljudi [13]. Među poznavaocima se zna da je Bertelsman fondacija najveća privatna neprofitna organizacija u Nemačkoj, ali i jedan od globalno najuticajnijih političkih think-thank-ova koji se bavi strateškim planiranjem, promocijom demokratije i reformi vladinog sektora u oblasti socijane politike i ekonomije, a koji na svojim godišnjim konvencijama okuplja krem svetske političke, naučne i privredne elite. Istovremeno, skup povodom koga je rađena anketa koja je usplahirilila domaće levičare, samo je jedan u nizu sličnih koji se održavaju nekoliko puta godišnje tokom više od tri decenije rada

Za nas, kao i ostale Evropljane od posebnog interesa mogla bi biti dva, ili jedan koji je održan u dva dela, pripremni u Solunu i jula 1998. u Berlinu, posvećen novoj Evropi posle 2000. pod nazivom: „Evropa pred dousavršavanjem – konture velike Evropske unije“ (ili skraćeno „Dousavršavanje Evrope“) i koji predstavlja stratešku osnovu za dalje definisanje „Milenijumskog projekta: pitanja za debatu“.[14] O prvom delu ovog skupa u Srbiji se malo zna, uglavnom stoga što domaći mediji to nisu zabeležili, niti su pokazali bilo kakvo interesovanje, a učesnici koji su i prethodnih godina učestvovali na Bertelsmanovim okupljanjima (mnogi od njih i danas), nisu bili spremni da o tome javno govore; ili su bar razlozi neredovnog izlaženja srpske periodike i nerad NBS učinili da su takvi tekstovi ostali izvan žiže i laičke, ali i stručne javnosti.  

Drugi deo ovog programskog skupa koji je definisao glavne pravce razvoja političke Evrope u izvesnoj meri nam je poznat, prvenstveno zahvaljujući ljudima koji nisu smatrali da tako važan skup koji je razmatrao još važniji dokument pripremljen za Međunarodni Bertelsman forum („Program nove Evrope – političke smernice “) [15] treba da ostane skriven ili mistifikovan. Najveći broj izveštaja dugujemo srpskoj štampi koja izlazi u rasejanju, Evropskim novostima i Vestima koje izlaze u Frankfurtu, kako i „Godišnjoj knjizi 1998“, publikaciji Svetskog sabora Srba, organizaciji srpske dijaspore sa sedištem u Hajdelbergu, odnosno Briselu.

Početkom jula 1998. godine, u Berlinu je održana konferencija na najvišem nivou, uz učešće više od 60 političara iz cele Evrope uključujući Rusiju, Tursku, Poljsku, Češku, Sloveniju i Bugarsku i uticajnih, iako malobrojnih političara iz SAD (Henri Kisindžer, Ričard Holbruh). Među evropskim političarima koji su ne samo prisustvovali, već su i uzeli učešće bili su tadašnji nemački predsednik Hercog i ministar Klaus Kinkel, prvi čovek NATO-a Havijer Solana, bivši premijer Rusije Viktor Černomirdin, tada imenovani EU posrednik u sukobu povodom Kosova i Metohije Felipe Gonzales... Ali su osim političara svoj obol dali i predstavnici svetskog kapitala i globalnih medija, kao i najuticajniji lobisti iz SAD, Izraela, Švajcarske itd. Savet skandinavskih zemalja tada nije dao preporuku, pa zemlje iz ovog regiona nisu učestvovale na ovom zasedanju Međunarodnog Bertelsmanovog foruma, izuzimajući Švedsku.

Na ovom skupu nemački ministar inostranih poslova Klaus Kinkel izrekao je i ocenu koja se danas često citira: „Srbi su gubitnici, i još će gubiti u događajima koji slede“. [16]

Politički „program nove Evrope“ tada je inaugurisao Evropsku uniju kao drugu svetsku silu (preko čega bi trebalo da bude uspostavljena narušena ravnoteža snaga) i „po rečima u diskusiji (tadašnjeg) ministra Kinkela, odbijna je teza po kojoj bi se Evropa mogla razumeti kao hrišćanski klub, i dato je na znanje da će Evropa naveću pažnju pokloniti islamskim zahtevima pre svega zbog ekonomskog interesa. Iz izlaganja se moglo zaključiti forsiranje uloge Turske u evropskoj političkoj budućnosti, kao i da novi evropski poredak podrazumeva sigurna tržišta (u kritičnim područjima mir će se uspostavljati primenom sile) i obezbeđivanje prirodnih resursa koji Evropi nedostaju“[17].

Istovremeno, Bertelsmanov inicijalni dokument sadržavao je tvrdnje o duboko podeljenoj Evropi, zagovarao stvaranje „sanitarnih kordona“, strateški odredio sive zone (Belorusija, Ukrajina) na evropskoj karti za zemlje izvan limesa, kao i „evropske enklave“ (Srbija). Pa se tako, između ostalog, u dokumentu kaže: „Dve posebne civilizacijske celine se neposredno graniče sa Evropom (...) od bivše Jugoslavije (...) preko Rusije, Belorusije i Ukrajine (...) do centralne Azije... kao i ’arapsko-islamski svet‘“[18].

Iz izlaganja dr Vladimira Umeljića svakako treba pomenuti jedan detalj, iako nije najreprezentativniji za izlaganje srpskih predstavnika koje je Bertelsman fondacija pozvala na ovaj skup, ali svojom dalekovidušću koju smo do sada mogli da proverimo i nagoveštajima za budućnost, čini da se bolje razumeju dvostruki aršini i neprincipijelnost koje ujedinjena Evropa primenjuje, kao i politička dalekovidost srpskih predstavnika: „...Najzad, nema opravdanja za zagovaranje manjinskih prava kao teritorijalnih prava za Albance na Kosovu i Metohiji. Uostalom, uspostavljanje takve etnički čiste, nesrpske regije, vodi nepromišljenom stvaranju ’Velike Albanije‘ i uspostavljanju ’trusne politike‘ za Makedoniju, Grčku, Srbiju i, ne manje Bugarsku. Za takav ustupak Turskoj, Evropa gubi kredibilitet kod balkanskih država.“[19]

Disonantne tonove u raspravu, osim srpskih predstavnika, uneo je još i predstavnik Švajcarske, stavljajući kritičke prigovore na pripremljeni dokument. Pa, ipak, davši neplaniranu pauzu posle izlaganja Vladike raško-prizrenskog Artemija, predsedavajući je i pre diskusije nagovestio njen tok, odlažući razgovor o hristijanizaciji Evrope kao i dokumenta o njenoj političkoj budućnosti. Ova izlaganja bila su i jedina koja su izazvala pažnju, različite reakcije i diskusiju u inačne usaglašenom dvodnevnom radu konferencije tokom koje su razmatrani planovi za evropsku ekonomsku bezbednost i politička sredstva za uspostavljanje budućeg evropskog poretka.

Centaralni deo izlaganja Vladike Artemija [20] ticao se stanja na Kosovu i Metohiji, uzrokâ krize i predlogâ za njeno rešenje. Govorio je i o potrebi hristijanizacije Evrope (Mat. 7:12 ), ali i odbio eventualne prigovore: „Nema hrišćanske evropske zajednice bez usaglašavanja ovakvog dokumenta od strane hrišćanskih konfesijâ. Razumljivo, nije reč o teokratiji, već antianarhiji, pošto stvaranjem unisone Evropske zajednice neće biti zaloga za političku budućnost... Evropa mora biti zajednica duhovnih i humanističkih iskustava, poput moralnih začetnika Panevropske zajednice (...) 1922. kao što su to bili između ostalih: Leon Blum, Bernard Šo, Albert Ajnštajn, Migel de Unamuno, Tomas Man i onaj neobični Srbin iz Londona, Dimitrije Mitrinović...“[21]

Još nekoliko akcenata iz izlaganja Vladike Artemija, ne po redu i ne jedanke važnosti kao što je to centralno pitanje: „...Ciljno se određujući (ponuđeni dokument – prim a.m) kao deo bipolarne svetske imperije (navodno zbog uspostavljanja ravnoteže snaga) jača se trijumfalna, a ne univerzalna kosmopoliteja, odnosno blagodatna hrišćanska zajednica – što nam je svima, nesumljivo, zajednička želja...“[22] i dalje: „... Moj prigovor ovom dokumentu tiče se i izgurivanja Rusije iz hrišćanske evropske zajednice, što ponuđeni dokument naznačava stidljivim odgurivanjem Rusije u Aziju. Na sličan način čini se greška favorizovanjem novije turske pripadnosti evropskom zajedništvu na štetu drevnih i autohtonih narodâ u evropskoj familiji...“ [23]

Na iznenađujuće dobar prijem naišao je predlog Vladike Artemija i dr Vladimira Umeljića (sadržan i u Deklaraciji o staroj Srbiji Svetskog sabora Srba) o pokretanju i održavanju Međunarodne konferencije na kojoj bi bila rešavana i garantovana prava Srba u Hrvatskoj i Albanaca u Srbiji, koji je podržala Švedska, Henri Kisindžer ga je pozdravio sa odobravanjem, Viktor Černomirdin obećao pomoć Rusije, a Felipe Gonzales ocenio kao „jedino logično rešenje“.

Lobiranje srpske dijaspore za takvu Međunarodnu konferenciju, dugo koliko i sukobi oko jugoslovenskog nasleđa, za koje nije bilo interesovanja i podrške iz matice, zaustavljeno je NATO bombama marta 1999. godine.

Lična jednačina

Ovakav tek nagovešten pregled značaja fondacije Bertelsman za Srbiju ne bi bio potpun ukoliko bismo preskočili nekoliko činjenica, koje pod neumitnim delovanjem Orvelovih perača istorije lagano čile i sa svetske računarske mreže, a ne tiču se samo nas i naše istorije.

Ako se pažljivije pogleda nepotpuni spisak imovine Bertelsman A.G.[24] primeđuju se dve velike akvizicije koje i neiskusno oko ne može da zaobiđe . Prva, na samom početku međunarodne ekspanzije kompanije 1980. godine, kupovina Bentam buksa (Bantam Books) i druga, preuzimanje Rendom hausa (Random House) 1998.

Preuzimanje američkog, a zapravo najvećeg svetskog izdavača (knjiga, časopisa, audio i video materijala, računarskih igara, osnivača internet socijalnih grupa i niza drugih digitalnih platformi) i knjižârâ, Rendom hausa, pokrenulo je niz pitanja, među kojima i ona o istoriji Bertelsman A.G. tokom Drugog svetskog rata. Kada je nezavisna istraga završena 2002. godine „nemački medijski gigant Bertelsman prizano je da je lagao o svojoj nacističkoj prošlosti i da je ostvario veliki profit tokom vladavine Adolfa Hitlera koristeći ropski rad Jevreja...“ [25] u Letoniji i Litvaniji, prema nalazima Nezavisne komisije istoričara (IHC).

Štaviše, ni novčani prilozi koje je tadašnji predsednik kompanije Hajrnih Mon (Heinrich Mohn) davao SS-u nisu ostali tajna. Mon nije bio član Nacional-socijalističke partije, ali jeste bio među patronima SS-a, kojima je i davao priloge, kao i njegov sin Rajnhard. Pa i to, tokom Drugog svetskog rata Bertelsman A.G. je „imao tesne veze sa nemačkim vlastima, posebno sa Ministarstvom za propagandu i štampao je 19 miliona knjiga koje su ga učinile najvećim izdavačem za nemačku armiju“[26], navodi se u izveštaju. 

Zatim su usledila izvinjenja tadašnjeg predsednika Bertelsman A.G: „Želim da izrazim naše iskreno žaljenje zbog netačnosti koje je Komisija otkrila u ranijoj istoriji naše kompanije, koje se tiču vremena Drugog svetskog rata, kao i zbog aktivnosti tokom rata koje su izašle na videlo“[27] i obećanje da će sav materijal, koji je poslužio za Izveštaj od 800 strana, biti dostupan javnosti.

Ipak, još 1993. godine Rajnhard Mon (Reinhard Mohn) tadašnji vlasnik i predsednik, naslednik Hajnriha Mona kontroverznog ratnog predsednika kompanije Bertelsman A.G, koji je i obnovio rad kompanije posle rata (razlozi za zatvaranje koji su navedeni savezničkoj komisiji za davanje licenci /1946/ oboreni su istragom Nezavisne komisije istoričara), prebacio je više od 60% akcija Bertelsman A.G. na fondaciju Bertelsman koju je osnovao 1977. godine. Preminuo je 2009, u 88. godini. Bio je počasni član Rimskog kluba. Gotovo stoprocentno vlasništvo nad kompanijom Bertelsman A.G. i potpuna kontrola Fodacije Bertelsman nalaze se u rukama porodice Bertelsman-Mon.

Uglavnom smo se bavili odgovorom na pitanje: ko govori? Za neku drugu priliku ostaje da kažemo i šta je još rečeno na brojnim Međunarodnim Bertelsman forumima i skupovima kao što je „Strazburški trijalog 2010“. Stoga, iako je preuranjeno zaključivati iz ankete sa početka, da bi Nemci (i Austrijanci) želeli neki nama poznat socijalizam, kako to priželjkuju domaći (i svetski) levičari [28], ne treba isključiti neke korekcije u velikom socijalnom eksperimentu koji živimo, ka ublažavanju oštre kompetetivnosti u svim društvenim sferama; kao što je i prerano pretpostaviti da bi se Nemačka (ponovo) mogla povesti za socijalizmom. U svemu tome Nemačka ima bogatu tradiciju. Ali socijalizam nemačkih boja, pod Bertelsmanovom egidom? Nein, Danke!