Marksov kontranapad

(Monde diplomatique)

Neviđeni finansijski potres koji se desio u oktobru 2008, jednim udarcem je srušio ovo intelektualno zdanje. U Londonu, Dejli telegraf piše: „13. oktobar 2008. u istoriji će ostati zabeležen kao dan kada je britanski kapitalistički sistem priznao svoj poraz” (1). U Njujorku demonstranti su ispred Volstrita nosili transparente na kojima je pisalo „Marks je bio u pravu!” U Frankfurtu jedan izdavač je objavio da je prodaja Kapitala utrostručena. U Parizu poznati časopis, u dosijeu od 30 strana, ispituje „razloge renesanse” onoga za šta se tvrdilo da je konačno mrtvo (2). Istorija se ponovo ponavlja.

Što se više udubljujemo u Marksa, to više stvari otkrivamo. Ovi redovi napisani pre više od 150 godina kao da govore o današnjem dobu: zato što finansijska aristokratija diktira zakone, upravlja državom, raspolaže svom vlašću, i preko štampe gospodari javnim mnjenjem, mi doživljavamo da se u svim sferama, od dvora do poslednje krčme, širi ista prostitucija, ista bestidna prevara, ista želja za bogaćenjem, i to ne kroz proizvodnju već kroz krađu bogatstva drugih ljudi” (3). Marks je ovde opisivao prilike u Francuskoj uoči revolucije 1848. godine...

Ali, i pored očiglednih sličnosti, razlike između dva doba onemogućavaju svaku direktnu transpoziciju. Umesto toga, nailazimo na očiglednu aktuelnost Marksovog Kapitala.

Odakle u stvari potiče veličina sadašnje krize? Ako je verovati onom što se o tome piše, razloge krize treba tražiti u nestabilnosti finansijskih prihoda, u nemoći tržišta kapitala da se samo reguliše, u nedostatku morala... Ukratko, u slabostima sistema koji vlada onim što se, nasuprot „realnoj ekonomiji”, naziva „virtuelna ekonomija” - kao da upravo nismo izmerili koliko je ona takođe realna.

Međutim, inicijalna kriza subpremija svoj koren ima u sve većoj besparici miliona američkih domaćinstava i njihovoj nemogućnosti da otplate svoje stambene kredite. To nas primorava da uzevši sve u obzir, priznamo kako drama „virtuelnog” svoje korene ima u „realnom”. A „realno”, u ovom slučaju, jeste globalizovana celina kupovne moći stanovništva. U uslovima eksplozije nerealno uvećane vrednosti akcija, u čijoj osnovi je neumeren rast finansija, kapital se dokopao radom stvorenog bogatstva, pa u ovom deformisanom stanju radnici kojima je plata u proseku smanjena za 10 odsto, što je veliko sniženje, već četvrt veka teško žive i to u ime neoliberalne dogme.

Trube moralizma

Nedostatak finansijske regulative, odgovornosti upravljača, berzanskog morala? Svakako. Ali, ako smo odbacili tabue, onda moramo ići još dalje: moramo dovesti u pitanje princip koji je ovaj sistem pretvorio u neprikosnovenu dogmu i usmeriti se na onaj poslednji koren stvari koji je Marks nazvao „opšti zakon kapitalističke akumulacije”. Tamo gde privatna kapitalistička svojina predstavlja uslov društvene proizvodnje, dokazuje on, „sva se sredstva proizvodnje pretvaraju u sredstva eksploatacije proizvođača i dominacije nad njim“. Proizvođač postaje žrtva gramzivosti vlasnika, akumulacije koja se sama sobom hrani i teži da se otrgne kontroli. „Akumulacija bogatstva na jednoj strani”, za posledicu ima „srazmernu akumulaciju bede”, na drugoj. A iz toga se neumoljivo rađaju premise žestokih komercijalnih i bankarskih kriza (4). Ovde se stvarno radi o nama.

Kriza se pojavila u sferi kredita ali se njena destruktivna sila oblikovala u sferi proizvodnje koju prati sve nepravednija raspodela dodatne vrednosti između rada i kapitala, talas pred čijom je silinom sindikalizam bio nemoćan i kome se pridružila ona socijaldemokratska levica koja je prema Marksu postupala kao prema crknutom psu. Kakvu vrednost imaju rešenja krize – „moralizacija” kapitala, „regulisanje” finansija – koja su bučno najavljivali političari, rukovodioci, ideolozi, ukratko, svi oni koji su, koliko juče, žestoko osuđivali i najmanju sumnju u delotvornost liberalnog modela.

„Moralizacija” kapitala? To je zahtev koji zaslužuje nagradu iz crnog humora. Ako se ovim traži način da se ublaži režim sakrosanktne slobodne konkurencije, onda je to pravo moralno razmatranje: Cinična efikasnost ovde će sasvim sigurno odneti pobedu nad svakim moralizmom. „Etička” briga ovde ima pre svega reklamnu ulogu. Ovo pitanje Marks je sažeto rešio u svom predgovoru Kapitalu: „Ja ličnost kapitaliste i zemljoposednika ne prikazujem u ružičastoj boji, ali moje stanovište koje razvoj društva, kao ekonomske formacije, shvata kao neki prirodni proces, ne može pojedinca da učini odgovornim za odnose čija je on društvena posledica”(5). Eto zašto neće biti dovoljno da se podeli nekoliko šamara pa da se „obnovi” sistem u kome je profit jedino merilo.

Ne tvrdimo da treba biti ravnodušan prema moralnoj strani stvari. Čak naprotiv. Ali, problem o kome govorimo sasvim je druge prirode i ne može se svesti na pokvarenost gazda - lopova i nesavesnost beskrupuloznih trgovaca. Ono što kapitalizam posmatrano iz ove perspektive čini neodbranjivim, to je princip na kome se on zasniva: ljudska delatnost koja stvara bogatstvo u njemu ima status robe i ne shvata se „kao cilj po sebi već kao prosto sredstvo“. Nema potrebe da čitamo Kanta, pa da postanemo svesni permanentnog izvora amoralnosti ovog sistema.

Ako stvarno želimo da moralizujemo ekonomski život, onda treba okriviti ono što ga demoralizuje. To se svakako rešava – prijatno otkriće mnogih liberala – kroz rekonstrukciju državne regulative. Ali, ostvarivati ovaj cilj u sarkozijevskoj državi fiskalne karike za bogate i privatizaciji pošte, to prevazilazi granice naivnosti – ili licemerja. Prema tome, ako hoćemo da načnemo pitanje regulacije, onda se moramo vratiti na osnovne društvene odnose; i ovde nam Marks opet pruža analizu čija se aktuelnost ne može zaobići: analizu otuđenja.

U svom osnovnom smislu razrađenom u jednom od tekstova mladoga Marksa (6), ovaj pojam označava prokletstvo koje prisiljava najamnog radnika da proizvodeći bogatstvo za drugog, proizvodi sopstveno materijalno i moralno poricanje: da bi zaradio za život, on mora da ga izgubi. Savremeni radnici žrtve su višestruke nehumanosti (7), od eksplozije patologije rada i masovnog otpuštanja, do poplave niskih plata; što na vrlo surov način ilustruje aktuelnost ove analize.

Međutim, u svojim zrelim radovima, Marks otuđenju daje jedan širi smisao: kapital koji neprestano proizvodi radikalno odvajanje sredstava proizvodnje od proizvođača – fabrike, kancelarije, laboratorije ne pripadaju onima koji rade u njima – njihovu proizvodnu i saznajnu delatnost, kojom se ne upravlja kolektivno, izlaže anarhiji sistema konkurencije, u kome se ona pretvara u nekontrolisani tehnološki, ekonomski i ideološki proces, u gigantsku slepu silu, koja ih podjarmljuje i uništava.

Ljudi ne prave svoju istoriju već istorija pravi njih. Finansijska kriza na zastrašujući način ilustruje ovo otuđenje isto kao i ekološka, i ono što treba nazvati antropološkom krizom, naime krizom ljudskog života. Ove krize niko ne želi ali su svi prinuđeni da ih trpe.

Iz ove „opšte eksproprijacije” koju je kapitalizam doveo do ekstrema, neumitno se pojavljuju rušilački efekti odsustva usklađenog regulisanja. Onaj koji za sebe tvrdi kako „upravlja kapitalizmom” svakako je običan politički šarlatan. Pravo regulisanje i upravljanje zahteva mnogo više od intervencije države, ma koliko ona bila neophodna, jer ko će, u krajnjoj liniji, upravljati državom? Za upravljanje je potrebno da intelektualni i materijalni proizvođači ponovo u svoje ruke preuzmu sredstva za proizvodnju i postanu ne akcionari, već ono što stvarno jesu: „stvaraoci” društvenog bogatstva, koji kao takvi imaju neotuđivo pravo da učestvuju u upravljanju proizvodnjom a preko nje i samim svojim životom.

Suočeni sa sistemom čija nas očigledna sposobnost za samoregulaciju izuzetno mnogo košta, mi treba da, sledeći Marksa, bez odlaganja započnemo prevazilaženje kapitalizma, da krenemo na dugi marš ka društvenoj organizaciji u kojoj će ljudi, kroz nove vidove udruživanja, staviti pod kontrolu svoje otuđene društvene snage. Sve ostalo samo je bacanje prašine u oči.

Neki će kazati da je Marks, iako jak kao kritičar, slab u pogledu pozitivnih rešenja, jer je njegov komunizam, „ostvaren” na Istoku, pretrpeo radikalan neuspeh. Kao da propali staljinističko-brežnjevljevski socijalizam ima nešto zajedničko sa Marksovom komunističkom vizijom, za koju gotovo niko ne pokušava da, nasuprot onome što se pod rečju „komunizam” obično shvata, utvrdi istinski sadržaj. U stvari, ono što se pred našim očima ocrtava to je nešto sasvim drugo, to je „prevazilaženje“ kapitalizma XXI veka (8).

Ali, ovde nas zaustavljaju: hteti drukčije društvo znači težiti opasnoj utopiji jer ljudi se ne mogu menjati. A liberalna misao zna šta je „čovek”: on je biće čije ponašanje ne određuju ljudske vrednosti već isključivo njegovi geni, računar koji pokreće samo sopstveni interes – Hommo eoconomicus - stvorenje sa kojim se može izgraditi samo društvo privatnih posednika koji se nalaze u odnosima slobodne konkurencije.

Međutim, ova misao je doživela bankrot. Pored očiglednog kraha praktičnog liberalizma, gotovo nečujno se pomalja stečaj teorijskog liberalizma i njegovog homo oeconomicus-a (9). Dvostruki stečaj. Prvo naučni. Sada kada i biolozi napuštaju simplicističku tezu apsolutne genetike, naivnost ideje o „ljudskoj prirodi” prosto bode oči. Gde se nalaze, doskoro na sva zvona oglašavani, geni inteligencije, vernosti ili homoseksualnosti? Koji kultivisani duh može da poveruje kako je, na primer, pedofilija urođeno svojstvo.

Drugi stečaj je moralne prirode. Ono što se nalazi u temelju blistave ideologije, o konkurentskom pojedincu, jeste jedna dehumanizujuća pedagogija, koja od čoveka traži da „postane ubica”, jedna programirana likvidacija društvene solidarnosti, ništa manje dramatična od topljenja polarnih glečera, opšte ukidanje civilizacije – delo lakog novca – koje treba da zacrveni svakog ko se usuđuje da govori o „moralizovanju kapitalizma”. U istorijskom brodolomu, u kome se guši, gušeći i nas, diktatura finansija, dolazi i do brodoloma liberalnog shvatanja „čoveka”.

U tome se vidi neočekivana aktuelnost Marksa. Jer, ova značajna kritika ekonomije, u isto vreme je i pokretač jedne istinske revolucije u antropologiji. Ovu do sada zanemarivanu dimenziju njegove misli ne možemo da izložimo u nekoliko rečenica. Ali, njegova Šesta teza o Fojerbahu izražava je na sažet način: „Ali, ljudska suština nije apstraktum, svojstven pojedinačnoj individui. U svojoj stvarnosti, ona je sveukupnost društvenih odnosa.” Suprotno onom što zamišlja liberalni individualizam, „čovek” shvaćen u istorijskom smislu, jeste ljudski svet. Tu se, na primer, a ne u genomu, skriva poreklo jezika. U tom svetu nalazi se temelj naših viših duhovnih funkcija, što je sjajno pokazao marksista i jedan od najvećih psihologa XX veka: Lav Vigotski, koji je ovom tezom otvorio put ka sasvim različitom viđenju ljudske individualnosti.”

Dakle, mi možemo da promenimo život. Pod uslovom da ga menjamo na dobrobit društva.

Fusnote:

1. The Daily Telegraph, London, 14 oktobar 2008.

2. Le Magasine literaire, no.479, oktobar 2008.

3. Karl Marks, Odabrana dela, tom 2, Kultura Beograd 1949.

4. Karl Marks, Kapital, knjiga prva, Kultura Beograd, 1951.

5. Ibid. Knjiga 1.

6. „Otuđeni rad”, Rani radovi, Naprijed, Zagreb 1989.

7. Videti: Christophe Dejours, Travail, Usure mentale, Bayard, 2000.

8. U knjizi Un future present:l’apres-capitalisme (La dispute, Pariz, 2006), Žan Sev (Jean Seve), pravi impresivnu sliku od oblika prevazilaženja kapitalizma koji se mogu opaziti u različitim oblastima.

9. Videti između ostalog: Tony Andreani, Un etre de raison – critique de l’homo oeconomicus, Syllepse, Pariz 2000.