Sirijski pobunjenici „zaboravljeni“

Naši, ali i inostrani mediji polako zaboravljaju sirijski rat, kao da je on jedna prohujala faza krvavih sukoba na Bliskom istoku. U ratu u Siriji bilans poginulih predstavlja zastrašujuću činjenicu. Do sada je poginulo preko 120 000 ljudi, uglavnom civila. Tačan broj raseljenih ljudi teško je utvrditi, ali se prema podacima Kancelarije UN za koordinaciju humanitarnih pitanja broj kreće i do 4,25 miliona[1]. Ova zastrašujuća cifra raste iz dana u dan zato što je reč o interno raseljenim licima koja se više puta sele.

Na terenu sirijska regularna armija beleži uspeh za uspehom. Nedavno je oslobođeno predgrađe Damaska Kara, koje se nalazi u strateški važnom delu Al-Kalamoun. I zaista, pobunjenici gube na svim frontovima. Negde se povlače, a na drugim mestima su opkoljeni i nema im spasa[2].

„

Pobunjenici, koje čine članovi plaćeničkih skupina iz gotovo svih islamskih zemalja, direktno su podređeni al-Kaidi, a preko nje SAD i Zapadu, kao što je bio slučaj i sa Libijom. Međutim, za razliku od Libije, uz sirijskog predsednika Bašara al Asada stale su Rusija i Kina, kao i Iran, što nikako ne bi trebalo da zanemarimo. Ruska Federacija, na čelu sa predsednikom Putinom, izdejstvovala je maestralnu diplomatsku pobedu nad SAD[3] kada je sprečila stranu vojnu intervenciju u Siriji. Štaviše, predsednik Putin rekao je da će Rusija braniti Siriju ukoliko dođe do strane vojne intervencije.

S obzirom na ovu situaciju, i zapadne zemlje pristale su na to da se održi mirovna konferencija i da se – na predlog Rusije – ostavi najmanje godinu dana za neutralisanje oružja za masovno uništenje koje poseduje sirijska armija. Pitanje je koliko se tog oružja, a reč je o bojnim otrovima, nalazi u rukama pobunjenika, a koliko drže regularne armije jer je dokazano da su pobunjenici bili ti koji su upotrebili bojne otrove na civilima samo da bi iscenirali vazdušne udare Zapada.

Nedavno su demonstranti u Tirani protestovali zbog toga što će, navodno, ovo sirijsko oružje biti uništavano u Albaniji. Smatra se da je reč o hiljadu tona bojnog otrova koji bi trebalo da bude uništen na lokacijama izvan Tirane. Amerika je izvršila pritisak na Tiranu da ova brže-bolje prihvati ponudu. S druge strane, Albanija kao članica NATO nije imala izbora nego da prihvati „ponudu“ Amerike. Zauzvrat će dobiti finansijsku nadoknadu.

Budući da su pobunjenici suočeni sa neumitnim porazom i potpunim uništenjem, mudro bi bilo da prekinu borbe i sednu za pregovarački sto. Međutim, kao što je ocenio ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov, problem je u tome što pobunjenici nemaju zajedničku platformu.

Oni su doskora bili potpuno nerealni kada su njihovi zahtevi u pitanju, ali Lavrov ocenjuje da se to menja[4] s obzirom na po njih pogubnu situaciju na frontu, kao i činjenicu da ih stari saveznici ih napuštaju, zbog čega sa sve više odgovornosti pristupaju pregovorima. Pobunjenici, naravno, i dalje traže bezuslovno povlačenje Asada iz privremene vlade, što aktuelna vlast odbija. Pored toga, problem je i u tome što pobunjenicima nedostaje i zajednička platforma za pregovore.

„Iako primećujemo da ima sve više realnosti u redovima opozicije, ona još nije formirala delegaciju koja bi predstavljala sirijsko društvo u celini“, rekao je ruski ministar u intervjuu za moskovski dnevnik Nezavisimaja gazeta. Lavrov je dodao da je „problem što ne postoji konstruktivna platforma oko koje mogu da se okupe svi protivnici sirijskog režima".

Da ne bi bili potpuno zaboravljeni, pobunjenici i njihovi sunitski pomagači su u Libanu postavili bombe ispred iranske ambasade. U napadu bombaša samoubica u automobilima poginulo je najmanje 23 ljudi[5]. Jedna bomba je eksplodirala u zapadnom, stambenom delu ambasade i pretpostavlja se da su počinioci ovog akta bliski pobunjenicima u Siriji.

Ovakvi napadi su se mogli očekivati zato što Iran direktno podržava sirijsku vladu i predsednika Bašara al Asada. Ali oni će, kako vreme prolazi, postajati sve ređi jer upravo vreme ne radi za pobunjenike. Oni će - hteli to ili ne - morati da sednu za pregovarački sto sa sirijskom vladom i da okončaju ove sukobe, ili će biti prepušteni na milost ili nemilost regularnoj sirijskoj vojsci. Od njih će, u tom slučaju, odustati čak i njihovi pomagači i direktni saveznici, tako da će njihova borba stvarno biti uzaludna.