субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Севернокорејски нуклеарни програм - улог у "тихом рату" Кине и САД
Савремени свет

Севернокорејски нуклеарни програм - улог у "тихом рату" Кине и САД

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Јевтић   
петак, 04. мај 2012.

Индија је 19. 4. лансирала интерконтинентални балистички пројектил “Агни пет” домета 5 000 км.[1] Пројектили овог типа могу као корисни терет да носе атомско оружје и они чине окосницу индијског нуклеарног програма. Индијски званичник С.П. Деш саопштио је агенцији Ројтерс да су: “испуњени сви циљеви мисије и да је пројектил погодио мету са веома добром прецизношћу“. Пакистан не желећи да заостаје за Индијом 24. 4. лансирао је свој пројектил средњег домета који може такође да понесе нуклеарну бојеву главу и да погоди било коју тачку у Индији. Генерал Халид Ахмед Кидвај који је задужен за пакистански нуклеарни програм изјавио је да ће: “ унапређена верзија Шахин 1-А додатно учврстити пакистанску способност одвраћања (противника).[2]

Оба тестирања ракета носача и од стране Индије и од стране Пакистана протекли су готово незапажено у медијима и у западним средствима информисања. Међународна агенција за контролу нуклеарног наоружања није се противила овим лансирањима нити је уложен било који званични протест иако је опште познато да и Индија и Пакистан располажу са нуклеарним оружјем. Пробе лансирања ракета носача ће само унапредити њихову способност лансирања атомског наоружања али то изгледа не дотиче светску јавност у оној мери у којој она прати развој севернокорејских балистичких пројектила.

Резолуцијом УН Северној Кореји је забрањен развој балистичких пројектила који би такође могли да се искористе за лансирање атомског оружја. Пјонгјанг је овог месеца извео неуспешно лансирање свог сателита у Земљину орбиту које је на Западу пропраћено са огромном пажњом.[3] Пјонгјанг је желео да симболично лансира сателит у оквиру прославе стогодишњице рођења оснивача државе Ким Ил-Сунга, међутим, лансирање није било успешно јер се ракета распала у временском интервалу између 90 секунди и два минута што сугерише да је дошло до проблема са првим степеном ракете. Ово је својеврсно назадовање у севернокорејском ракетном програму јер је балистичка ракета која је лансирана 2009. и чија мисија такође није успела, претрпела неуспех на последњем трећем степену односно у завршној фази лета.[4]

Северна Кореја је желела да у орбиту лансира сателит у оквиру њеног свемирског програма. Сада се поставља следеће питање, наиме зашто се плашити свемирског програма који подразумева лансирање сателита у Земаљску орбиту. Многе земље поседују сопствени свемирски програм и лансирају своје сателите у орбиту. Лансирање сателита служи у научне сврхе, међутим да ли је заиста тако? Свако научно-технолошко достигнуће може бити примењено и у војне сврхе. То се односи и на севернокорејски свемирски програм. Оно чега се Сједињене Државе највише “плаше“ је могућност да Северна Кореја развије ракете које би, као што смо поменули, могле да се искористе за лансирање атомских бомби и које би могле да досегну циљеве у САД, (то је барем званичан став америчке администрације јер је потпуно бесмислено очекивати да ће Северна Кореја лансирати нуклеарне пројектиле ка Америци јер је свесна одмазде која би уследила). Познато је да Пекинг прећутно сарађује са Пјонгјангом када је у питању војна технологија. Зато су на адресу Пекинга недавно стигле оптужбе да је Северној Кореји испоручено возило носач балистичких пројектила које је виђено на паради која је уприличена поводом стогодишњице рођења Ким Ил-Сунга. Наравно, Пекинг је негирао ове оптужбе али мало ко од озбиљнијих аналитичара верује да Кина прикривено не сарађује са Северном Корејом.

Севернокорејска ракета носач под именом “Унха-3” поседује домет преко 6 000 км. и у стању је да понесе користан терет од 650 кг. Њена дужина износи 30 метара а сателит који је требало да буде лансиран у Земљину орбиту био је тежак око 100 килограма. Висина орбите сателита требало је да износи 500 км.[5] Ракета поседује три погонска степена заједно са корисним теретом који би могао да буде сателит или нуклеарна бомба.[6] То је управо разлог за забринутост САД, Јужне Кореје и Јапана. Међутим, без обзира на овај неуспех, севернокорејски стручњаци ће наставити са развојем свог свемирског програма односно ракетног програма који би се могао искористити и у војне сврхе. “Глас Русије” наводи да се на лансирној рампи већ налази друга ракета. Како извештава јужнокорејска агенција “Киодо” на рампи је примећен још један пројектил истог типа. “Још један балистички пројектил је примећен на полигону, на северозападној обали Северне Кореје, одакле је 13. априла била неуспешно лансирана Унха-3 наводе извори у влади Јужне Кореје. Очигледно, они се позивају на податке из америчких свемирских истраживања”.[7] Под “америчким свемирским истраживањем”, подразумевају се снимци из сателита који прате одређену област у којој се налази полигон за лансирање ракета.[8]

Међутим, из вида не смемо да испустимо једну чињеницу, а то су очигледни дупли стандарди који се примењују када је у питању забринутост због развоја нуклеарног програма. Наиме, као што смо поменули Индија и Пакистан несметано могу да лансирају своје балистичке пројектиле носаче али се то не односи и на Северну Кореју у коју су упрте све очи запада. Стиче се утисак да у сенци индијско-пакистанских балистичких проба САД врше притисак на Северну Кореју а посредно и на Кину која с друге стране без сумње тесно сарађује са Пјонгјангом, што је ривалитет који траје још од поделе Кореје. САД истовремено вршећи притисак на режим у Пјонгјангу безусловно подржавају режим у Сеулу што још више доноси нестабилност Корејском полуострву и заоштрава односе између севера и југа. Осим тога, САД имају око 30 000 војника стационираних на Корејском полуострву који представљају извесну предстражу према Кини.

Дакле, севернокорејски нуклеарни и балистички програм који изазива толику забринутост није сам по себи проблем колико су то односи између главних играча Пекинга и Вашингтона. Амерички министар одбране Леон Панета непрестано својом агресивном реториком најављује рат са Северном Корејом,[9] понављајући како су САД сваким даном “на педаљ од рата са Северном Корејом”. Леон Панета такође отворено оптужује Кину да активно помаже Северној Кореји у развоју програма ракета носача. Наравно иза ове бесмислене реторике о рату, кога Америка није у стању да води и који би имао несагледиве последице, крије се права истина и суштина светске односно Западне забринутости због севернокорејског свемирског програма а то је управо Кина која са своје стране помажући север тестира спремност Америке и њен утицај у региону. Свемирски програм Северне Кореје би могао савршено несметано да се развија а Америка не поседује ни дипломатска а ни војна средства којим би га зауставила. Ситуација је слична као и са Ираном са којим Америка не жели рат. САД не желе рат ни са Северном Корејом то је сасвим сигурно а изјаве Леона Панете служе једино као психолошки притисак на Кину и за циљ имају да покажу како је Америка и те како заинтересована за регион Корејског полуострва. Иако су судећи по изјавама Леона Панете САД спремне да нападну Северну Кореју оне са друге стране сигурно нису спремне да своје базе и војнике препусте одмазди Северне Кореје која има око 1 200 000 војника. Не смемо изгубити из вида чињеницу да Америка условљава Северну Кореју када је у питању помоћ у храни. Северна Кореја би, да будемо потпуно објективни, тешко опстала да није кинеске помоћи али питање севернокорејског нуклеарног програма никада није било централно, па ни сада када она покушава, безуспешно додуше, да у орбиту лансира свој први сателит. Да је западни свет на челу са САД искрено забринут због повећања тензија услед нуклеарног наоружања он би реаговао на индијске и пакистанске пробе, а не смемо да заборавимо да су обе ове земље нуклеарне силе које већ поседују импресивни потенцијал нуклеарних бомби.

“Ми смо на педаљ од рата скоро свакога дана у том делу света, и требамо да будемо веома пажљиви у вези тога шта говоримо и чинимо”,[10] рекао је Панета у својој изјави коју је пренео ЦНН. Ова изјава је, уколико се дубље анализира, упућена Пекингу а не Пјонгјангу који ће без сумње наставити са развојем својих ракета дугог домета који чине окосницу његовог свемирског програма. Пекинг и Вашингтон префињено и суптилно одмеравају снаге преко Северне Кореје која је обични посредник у тихом рату између две велике силе.

Дакле, иако се свемирски програм Северне Кореје, под условом да буде успешан, може искористити за војне сврхе, Пјонгјанг не поседује довољно ракета носача да представља стварну претњу по САД. Америка упркос званичним изјавама у којима наводи да Северна Кореја представља константан фактор дестабилизације у региону, све више заправо страхује од Кине и њеног утицаја на Пјонгјанг, што све додатно релативизује проблем севернокорејског нуклеарног наоружања.


 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер