Regionalne napetosti unutar članica EU

(Stratfor, 26.07.2012)

Kratak sadržaj

Španski autonomni region, Katalonija, objavio je 24. jula da će slediti primer drugih regiona – Valensije i Mursije – i zahtevati od centralne vlade da ga spasava. Ovo je najnoviji primer toga kako evropska finansijska kriza stvara probleme – ne samo među državama, nego i unutar samih država-članica. Na nivou jedne države dva aspekta oličavaju probleme sa kojima se Evropa suočava na supranacionalnom[1] i internacionalnom nivou:

1. Visok nivo dugovanja u nekim od regiona potkopava sposobnost centralne vlade za uvođenje mera štednje, i

2. Ova kriza je povećala postojeće zategnutosti između najrazvijenijih i siromašnih, najnerazvijenijih, regiona unutar jedne države.

Rezultat je da su centralne vlade izuzetno ograničene u izboru mera za pokušavanje ublažavanja efekata finansijske krize. Problem regionalnih i opštinskih dugovanja potkopava vladine napore za smanjivanje troškova, dok, istovremeno, nepostojanje solidarnosti među regionima ugrožava i političku stabilnost same države.

Analiza

U početnoj fazi, kriza u EU je – u prvom redu – izazivala političke napetosti na supranacionalnom i međunarodnom nivou. Na supranacionalnom nivou, članice EU su vodile intenzivne debate sa Briselom o tome kakve mere treba primeniti i u kom vremenskom intervalu ih treba primenjivati. U međuvremenu, na međunarodnom nivou su održavani samiti šefova država radi međusobne diskusije o budućim merama.

U oba slučaja, glavne teme su bile obimi ekonomskih reformi i njihova primena u vremenskom toku. Evropska komisija (EK) je zahtevala da članice iz Južne Evrope smanje troškove i povećaju efikasnost svojih fiskalnih i administrativnih sistema. Države Severne Evrope – kao što su Nemačka, Holandija i Finska – te su predloge često podržavale. S druge strane, države Južne i Istočne Evrope su tražile elastičnost u postavljanju vremenskih ciljeva i zahtevanih iznosa štednje, kao i neprekidno finansijsko pomaganje. U tom smislu, došlo je do podele unutar evrozone: njenih "centralnih" i njenih "perifernih" država-članica. Ta podela se na prvom mestu ispoljavala na međuvladinim nivoima.

U sadašnjoj fazi, ta kriza se širi na nivo unutar pojedinačnih država, jer se njihove centralne vlade suočavaju sa teškoćama kod primene mera stroge štednje na regionalnim i unutrašnjim nivoima.

Mnoge evropske zemlje su suočene sa sličnim problemima: visoko zaduženi regioni koji nisu u stanju da postignu postavljene ciljeve u smanjivanju troškova, obraćaju se svojim centralnim vladama tražeći više vremena i veću finansijsku pomoć – a to je i isto što i same centralne vlade tih zemalja traže od Brisela za sebe. U godinama pre početka krize, uvođenje zajedničke valute – evra – otvorilo je regionima mnogih država pristup jeftinim kreditima, a to je bila u stvari i kopija onoga što se odigravalo na internacionalnom nivou.

Procep između regiona i centra

Španija predstavlja izrazit primer tog fenomena. Madrid sada pregovara sa Briselom o uslovima "za vađenje iz bule" španskog bankovnog sistema. U okviru tih pregovora, španski parlament je 18. jula izglasao smanjivanje troškova od oko 65 milijardi evra (78 milijardi američkih dolara). Istovremeno, Madrid pregovara i sa autonomnim regionima Španije o uslovima za finansijsko spasavanje najzaduženijih opština. Do sada, tri autonomna regiona su najavila da će tražiti da ih Madrid spasava: Valensija 20. jula, Mursija 23. jula i Katalonija 24. jula. Verovatno je da će još neki od regiona slediti taj primer.

Vlada španskog premijera Marijana Rahoja je, radi pomoći španskim regionima, oformila 19. jula fond sa mehanizmom za "vađenje iz bule" u iznosu od 18 milijardi evra. Međutim, taj fond može biti nedovoljan, jer se regioni samo u drugoj polovini 2012. godine suočavaju sa vraćanjem dugova u visini od 15 milijardi evra. Osim toga, i Madrid pati od sopstvenih problema u pristupu finansijskim tržištima, jer je 23. jula prinos[2] 10-godišnjih španskih državnih obveznica dostigao rekord u evrozoni, a to je dobrim delom posledica straha finansijskih tržišta zbog problema španskih regiona.

Italija se suočava sa sličnom situacijom. Premijer Mario Monti je 17. jula izrazio zabrinutost zbog eventualnog bankrota regiona Sicilije, koji duguje 5,3 milijarde evra a nedavno mu je smanjena kreditna vrednost. Dug regiona Sicilije je samo nešto malo niži od 8% njegovog BNP-a, što je vrlo visoko ako se uporedi sa bogatijim severnim italijanskim regionima, kao što su Lombardija i Veneto, ali ipak nije toliko visok kao regiona Kampanije i Abruca.

U cilju sprečavanja nastajanja krize u regionu Sicilije, Rim je najavio da bi mu poslao 400 miliona, kako bi se omogućila isplata plata i penzija. Italijanski list "La stampa" je 23. jula objavio da se 10 najmnogoljudnijih gradova Italije – uključujući Napulj, Palermo i Ređio Kalabria suočavaju sa teškoćama u svojim finansijama.

I pred vladom Portugalije stoje slični problemi. Ona je u maju najavila formiranje kreditnog fonda u visini 1 milijarde evra kako bi se opštinama omogućilo da isplate kratkoročne dugove svojim liferantima, zajmodavcima i bankama. Ministar za parlamentarna pitanja Portugalije, Migel Relvas, još u martu je najavio da je celokupni dug opština i opštinskih preduzeća te zemlje otprilike 7% BNP-a Portugalije.

To su primeri koji pokazuju da su lokalne i regionalne vlasti jedna od najvažnijih prepreka sa kojima se u smanjivanju svog deficita suočava evropska periferija. Nestabilna situacija u tim regionima gura u vis prinose [državnih] obveznica i potkopava poverenje finansijskih tržišta u sposobnosti Španije, Italije i Portugalije da smanje svoju potrošnju i izdatke. Štaviše – napetosti između regionalnih vlada i centralne vlade predstavljaju čak i izazov ustavnom poretku neke zemlje, jer ustavi Španije i Italije daju regionalnim vladama izvesna ključna ekonomska i politička ovlašćenja.

Jedni regioni protiv drugih

Pored stvaranja ekonomskih i političkih napetosti, evropska kriza stavlja na ispit i solidarnost među regionima unutar države. Vlada Bavarske, jednog od najbogatijih regiona Nemačke, najavila je 17. jula planove da stavi pod znak pitanja legalnost sistema finansijske re-distribucije u Nemačkoj. Taj sistem je oformila nekadašnja Zapadna Nemačka još svojim ustavom iz 1949 godine, u njega je ušla i Istočna Nemačka posle ujedinjenja sa Zapadnom, a svrha mu je ostvarenje jednakih životnih standarda za sve regione države.

U želji da smanji svoje doprinose, Bavarska, koja u taj sistem samo uplaćuje a ništa ne dobija, želi da se ponovo dogovori o interpretaciji tog sistema iz 2005. Posle najave Bavarske, i region Hesena – koji isto kao i Bavarska samo uplaćuje, a ništa ne dobija –  čiji je najveći grad Frankfurt, nemački finansijski centar, takođe je izneo da razmatra da tu šemu redistribucije iznese kao spor pred Federalni ustavni sud – čime samo još više eskalira taj konflikt.

Sicilijina sudbina u Italiji je obnovila debatu između industrijalizovanog i bogatog severa te zemlje i poljoprivrednog, nerazvijenog juga. Sever tvrdi da je javni sektor juga prevelik, a odatle dolaze i stalne optužbe o korupciji i nepotističkoj povezanosti sa organizovanim kriminalom.

Predsednik regiona Veneto iz severne Italije, Luka Zaja je kazao: "Pomoć nekome ko rasipa, ustvari i nije pomoć. Ne shvatam kako možemo pomagati takve, koji – kao Sicilija, imaju 27.000 šumara, dok ih cela ostala Italija ima svega 8.000". Kritika juga je i inače bila tradicionalni ton u tvrdnjama Lege nord, desničarske stranke koja je bila deo vlade do pada Silvija Berluskonija u novembru 2011, a sada je glavni izvor parlamentarne opozicije Montijevoj vladi.

Ekonomske posledice političkih napetosti

Kriza u Evropi je ogolitila finansijsku krhkost regiona i opština na evropskoj periferiji, što je sa svoje strane i odraz ekonomske ranjivosti tih država. Ta kriza je ogolitila i razlike među regionima i preti da uništi onu solidarnost koja spaja različite regione jedne države.

Ova politička napetost je još i opasnija od ekonomskih efekata krize, jer ona preti da uništi one veze koje obezbeđuju celinu jedne države. Glavna slabost EU je nepostojanje jednog efikasnog sistema za transfer sredstava među evropskim državama. A – ako države-članice i interno reprodukuju tu slabost, to bi moglo da ozbiljno ugrozi političku stabilnost samih država-članica evrozone.

U tom kontekstu, zemlje sa internim zategnutostima imaju malo političkih opcija, ali i te su politički skupe i nemaju garancije efikasnosti:

1. Centralne vlade mogu izvršiti veći pritisak na regione i uvesti nove zakone kako bi povećale kontrolu nad njima. Centralne vlade poseduju izvesnu moć da to učine, jer – regionima su potrebna finansiranja od strane države. Ali – ova strategija bi mogla da poremeti osetljivu ravnotežu moći između centralne vlade i regiona. U nekim slučajevima, ona bi iziskivala i ustavne promene – a to je ideja koju stanovništvo možda neće tolerisati, posebno u slučaju ako bi ponovno preuzimanje ovlašćenja od strane centralne vlade bilo uglavnom vršeno zato da uvede dalja kresanja troškova koje nameće EU.

2. Centralne vlade bi mogle da od institucija EU zatraže više direktnih intervencija– a to je strategija koju već i primenjuju Španija i Italija. Međutim – to ne rešava problem neravnoteža do kojih dolazi kako među državama EU, tako i unutar njih samih. Štaviše, ovo i ne dodiruje problem obaveze za sprovođenja mera, što je još nešto do čega dolazi kako među državama-članicama EU, tako i unutar njih samih.

Centralne vlade imaju izuzetno ograničen manevarski prostor. Madrid, Rim i Lisabon kombinuju traženje pomoći od EU sa primenom većih pritisaka na svoje lokalne vlasti. U međuvremenu, zapažaju se zategnutosti između bogatih i siromašnih regiona kako među različitim državama EU, tako i unutar tih država – što pokazuju i navedeni primeri iz Italije i Nemačke.

Ti konflikti nisu novi, jer istorijski posmatrano, većina evropskih država ima regionalna trvenja, ali – kriza samo pogoršava te prethodno postojeće zategnutosti. Centralne vlade osećaju pritiske na svim nivoima, što im umanjuje sposobnost da ublažavaju efekte ove krize.

Najvažniji i prvi imperativ jednoj državi je da čuva svoj teritorijalni integritet – to je koncept koji je važniji i od čuvanja zajedničke valute, ili od procesa produbljavanja integracije evropskog kontinenta. Ako države dospeju do tačke na kojoj smatraju da im je ugrožen sopstveni teritorijalni integritet, one će verovatno preduzeti bilo kakve mere koje smatraju neophodnim da odbrane svoje osnovne interese – pa ma to značilo i eventualni izlazak iz EU.

Sa engleskog posrbio: Vasilije Kleftakis