Razvodnjavanje Bregzita — bauk neposredne demokratije kruži Evropom

Ako je pre referenduma o članstvu Velike Britanije u EU iz juna 2016. godine glavno pitanje za pristalice napuštanja Unije bio nacionalni suverenitet, u godinama koje su usledile to je postala — demokratija. Građanima Ujedinjenog Kraljevstva za koje je takozvani „Bregzit“ predstavljao vraćanje britanskim nacionalnim institucijama nezavisnosti od otuđene i politički neodgovorne tehnokratske elite iz Brisela, zalaganje za Izlazak sada predstavlja borbu za očuvanje fundamentalnih demokratskih i građanskih prava. Konkretno — prava da se politička volja većine građana, nedvosmisleno iskazana na referendumu, sprovede u delo kroz političke poteze njihovih demokratski izabranih predstavnika.

Da stvari sa demokratijom — pogotovo (još uvek) u okvirima EU – ne stoje tako jednostavno, britanski evroskeptici imali su prilike da vide neposredno posle rezultata referenduma. Nakon prvobitnog šoka i neverice cele evropske elite, kao i (po pravilu bogatijeg i društveno uticajnijeg) sloja britanskih „ostanovaca“ (engl. Remainers), oni su se veoma brzo pridigli na noge, i počeli da kopaju rukama i nogama da rezultate referenduma ponište, a ako ih nije moguće poništiti, onda da ih u najvećoj mogućoj meri obesmisle i učine ništavnim. Isprva se pokušalo sa pritiscima da se referendum prosto ignoriše, pozivajući se na činjenicu da nije reč o pravno obavezujućem glasanju (zvuči poznato?). Nakon što je vladajuća Konzervativna partija (i dobar deo Laburističke stranke) procenio da bi odbacivanje referenduma bio siguran put na političku marginu, predstavnici tehnokratske elite u obe stranke počeli su svim silama da rade na „minimizaciji štete“, odnosno na svođenju Bregzita na mrtvo slovo na papiru. Prvo je taj otpor bio kanalisan na odugovlačenje sa aktiviranjem Člana 50 Lisabonskog sporazuma, kojim se reguliše izlazak zemlje-članice iz Unije. Uprkos ogromnim pritiscima da se izlazak reguliše kroz posebne pregovore sa Briselom, konzervativna vlada Tereze Mej aktivirala je ovaj proces 29. marta 2017. godine, zakazavši tako datum zvaničnog izlaska Kraljevstva iz Unije za 29. mart 2019.

Isprva se pokušalo sa pritiscima da se referendum prosto ignoriše, pozivajući se na činjenicu da nije reč o pravno obavezujućem glasanju (zvuči poznato?)

Iako je kabinet Mejove nominalno obećao građanima da je čvrsto rešen da na nedvosmislen način sprovede u delo njihovu političku volju, bez ikakvih zadnjih namera, relativizacija, i zakulisnih pregovora (čuvene reči Mejove su „Bregzit znači Bregzit“), pregovore koji su usledili evroskeptična javnost doživela je kao izdaju građana, i nedopustivo ustupanje pred pritiscima, što briselskih tehnokrata, što „ostanovačke“ elite u Londonu. Ovaj period nesrećnih pregovora, koji očigledno nisu odgovarali nikome osim evropskoj političkoj eliti — koja je paralelno korak po korak obesmišljavala proces britanskog napuštanja zajednice, i ismevala u svojim medijima britansku neodlučnost („vrata su otvorena, ali oni neće da odu“) — završio se katastrofalnim porazom dogovorenog plana izlaska u britanskom parlamentu. Predlog Mejove je odbačen u Vestminsteru sa poražavajućom razlikom od 230 glasova (432 naprema 202), što je nezapamćeno u modernoj istoriji britanskog parlamentarizma. Protiv njenog predloga, pored opozicije, glasalo je i 118 poslanika njene vlastite stranke. Da stvar bude još neobičnija — bar kada je u pitanju britanska politička tradicija, koja ovakva glasanja shvata kudikamo ozbiljnije od novopečenih balkanskih demokratija — neposredno nakon ovog ponižavajućeg poraza, poslanici parlamenta izglasali su poverenje kabinetu britanske premijerke, omogućivši joj tako da pokuša da obezbedi kakav-takav politički konsenzus u zemlji pre odsudnog datuma 29. marta.

Između „nesporazumnog izlaska“ i „sporazumnog ostanka“

Spektakularni poraz plana koji je britanska premijerka dogovorila sa Briselom ne treba previše da iznenadi. Pre svega, velika većina poslanika u parlamentu (oko tri četvrtine) zalagala se za ostanak u EU na referendumu, a zatim je — što otvoreno, što ispodžitno — lobirala da se Bregzit blokira, ili obesmisli. Istovremeno, ne treba zanemariti i drugu stranu — veliki broj okorelih bregzitaša kategorički je glasao protiv plana, smatrajući ga sramotno snishodljivim prema nadobudnim zahtevima briselske birokratije, i izdajom mandata koji su im građani dali na referendumu. Tim pre, što njima, zapravo, odsustvo konsenzusa u trenutku kada „sat Bregzita“ završi odbrojavanje, u potpunosti odgovara.

Naime, nasuprot dezinformacijama koje su se, što zbog neznanja, a što zbog zlonamernog spinovanja, mogle čuti u nizu evropskih, pa i srpskih medija, obaranje Plana Mejove ne znači nikakvo „obaranje Bregzita“, niti „odustajanje od izlaska iz EU“. Ili, u najmanju ruku, ne nužno. Ujedinjeno Kraljevstvo trenutno, grubo gledano, ima tri izbora. Jedan je tzv. „nesporazumni izlazak“ (engl. No Deal), koji podrazumeva da 29. marta prestaju da važe sve konvencije koje su regulisale političke odnose Britanije sa drugim zemljama EU, osim bilateralnih sporazuma i opštih pravila Svetske trgovinske organizacije (tzv. „model Kanada+++“). Ovaj „čisti rez“ (eng. clean break) savršeno odgovara zagriženim zagovornicima Bregzita, i oni se za njega otvoreno zalažu. Druga opcija predstavlja produžetak pregovora sa EU i dodatno modifikovanje dogovorenog Plana (podrazumeva se — dodatno razvodnjavanje Bregzita) kako bi se obezbedila podrška u parlamentu, a sve u cilju dobijanja statusa u kome bi Britanija bila nominalno nezavisna, ali u velikoj meri i dalje integrisana u strukture EU (tzv. „model Norveška+“).

Svaki novi sporazum koji bi bio prihvatljiv većini u Britanskom parlamentu — samo bi u još većoj meri obesmišljavao osnovnu poentu Bregzita, a to je sticanje nezavisnosti u odnosu na briselsku birokratiju

Svaki novi sporazum koji bi bio prihvatljiv većini u Britanskom parlamentu — samo bi u još većoj meri obesmišljavao osnovnu poentu Bregzita, a to je sticanje nezavisnosti u odnosu na briselsku birokratiju

Mogućnost ove opcije Mejova je najavila odmah nakon glasanja o poverenju vladi, i ona ne isključuje čak ni „zaustavljanje sata“ i prolongiranje datuma izlaska dok se o tome ne postigne dogovor, što bi u zemlji koja tradicionalno poštuje rokove i političke procese poput Britanije bilo ravno skandalu. Postoji, najzad, i najskandaloznija opcija, o kojoj se naširoko raspravljalo prethodnih nedelja, a to je raspisivanje novog referenduma na osnovu „nepostojanja konsenzusa“ oko realizacije prvog. Bez ikakve sumnje, ova varijanta predstavljala bi ozbiljan udar za demokratiju u Kraljevstvu, i stoga je odbacuje većina najuglednijih britanskih političara — i iz vlasti, i iz opozicije, pa čak i veliki broj (pritajenih) ostanovaca, ali je krajnje popularna u delu javnosti koji već tri godine nikako ne želi da se pomiri sa „ksenofobne gluperde sa severa Engleske“.

Čak i ako se opcije Ujedinjenog Kraljevstva gledaju na ovaj izrazito uprošćen način, situacija se pokazuje komplikovanom do nivoa beznadežnosti. Tvrdokornim zagovornicima Bregzita jedino „nesporazum“ predstavlja prihvatljivo rešenje, a sve ostalo smatraju ni manje ni više nego čistom izdajom građanskog poverenja i mandata vlasti. Pošteno govoreći, oni su tu u pravu — dogovor koji je Tereza Mej postigla sa evropskim birokratama nije ništa manje zapetljan od pregovora koje Srbija vodi za pristupanje EU, a zajedničko im je to što su oba procesa dizajnirana tako da Brisel dobije manje-više sve što traži, a da se nacionalni interesi druge stane u najvećoj mogućoj meri zanemare i ignorišu. I ne treba da bude ikakve sumnje — svaki novi sporazum koji bi bio prihvatljiv većini u Britanskom parlamentu — samo bi u još većoj meri obesmišljavao osnovnu poentu Bregzita, a to je sticanje nezavisnosti u odnosu na briselsku birokratiju, i suvereno odlučivanje o svim vitalnim pitanjima politike i ekonomije.

Sa druge strane, lider laburista DŽeremi Korbin, iako zastupa demokratsku struju koja ne osporava legitimnost Bregzita, kategorički je odbio bilo kakve pregovore o novom planu za izlazak, ako prethodno ne dobije garancije od kabineta da varijanta „nesporazuma“ neće biti sprovedena u delo

Sa druge strane, lider laburista DŽeremi Korbin, iako zastupa demokratsku struju koja ne osporava legitimnost Bregzita, kategorički je odbio bilo kakve pregovore o novom planu za izlazak, ako prethodno ne dobije garancije od kabineta da varijanta „nesporazuma“ neće biti sprovedena u delo. Ovaj stav je prilično paradoksalan, jer odbijanje laburista da sarađuju u parlamentu upravo i vuče Britaniju prema „nesporazumnom izlasku“ koji hoće da izbegnu. Budući da je Tereza Mej (istini za volju, prilično mlako) najavila da ne namerava da zahteva pomeranje datuma izlaska, političko natezanje konopca u parlamentu oko rešenja koje inače u velikoj meri obesmišljava Bregzit pretvara se u igru nerava sa elementima teatra apsurda. I dok se pristalice „modela Kanade“ i „modela Norveške“ prepiru oko projektovanih posledica koje će izlazak imati na trgovinu, industrijsku delatnost, i budžet zemlje, dok bregzitaši optužuju ostanovce za „paternalizam“ i „antidemokratsko mešetarenje“, a ostanovci bregzitaše za „šovinističku narcisoidnost“ i „ekonomski autizam“, sat neumoljivo otkucava, a 29. mart se prikrada iza ćoška.

Evropska škole demokratije i referendum u Makedoniji

Posmatrajući ovaj politički čvor iz perspektive balkanskih (polu)kolonija, nemoguće je oteti se utisku da situacija u Britaniji na momente veoma podseća na dobro poznate i prepoznatljive političke procese kod nas, dok na momente od njih jarko odudara. Ono što najviše bode oči jeste nespremnost političke elite, kako u vlasti, tako i u opoziciji, da otvoreno ospori rezultat referenduma, iako njena velika većina predstavlja otvorene i neskrivene zagovornike ostanka u EU. Iako referendum po zakonu zaista „nema obavezujući karakter“, i iako su građani svojim iskazanim stavom izigrali interese vladajuće elite, nijednom ozbiljnom političaru nije palo na pamet da se omalovažava iskazanu političku volju, i da odbije da je izvrši samo zato što nije zadovoljan rezultatom.

Bez sumnje, oni su učinili sve što je u njihovoj moći da „minimizuju štetu“ koju je „neobuzdani narod“ napravio na referendumu, ali se niko od njih nije usudio da hladnokrvno i bezobrazno ignoriše narodnu volju. Pri tome je očigledno da nije u pitanju neko naročito poštovanje prema instituciji neposredne demokratije, koliko strah da se na otvoren način konfrontira sa vlastitim elektoratom, i na taj način potkopa vlastiti politički legitimitet.

Najsvežiji je, svakako, referendum o potvrdi Prespanskog sporazuma o imenu i nacionalnom identitetu Makedonije, koji je propao zbog skandalozno nedemokratske organizacije i niske izlaznosti, da bi bio proglašen za uspešan, i pozdravljen od strane svih relevantnih evropskih političkih i diplomatskih struktura

To ne znači da u Britaniji nije bilo glasnih i nametljivih pokušaja da se referendum formalno ospori i ignoriše. Razmažena i dobrostojeća evrofilna elita nije krila prezir nad odlukom većine svojih sugrađana, i sa nama dobro poznatim autošovinističkim žarom se ostrvila na svoje „krezube primitivce“, „(malo)engleske fašiste i ksenofobe“, odnosno „sebične matorce koji ne misle na budućnost“, a prethodnih godina organizovala je niz otužnih i antidemokratskih manifestacija, čiji je cilj sa jedne strane bilo osporavanje, poništavanje, ili ponavljanje referenduma („ponavljaćemo ga dok ne dobijemo zadovoljavajući rezultat!“), a sa druge ritualno izjavljivanje privrženosti i lojalnosti evropskoj tehnokratiji, sa kojom se identifikuju u većoj meri nego sa sopstvenim sunarodnicima. Pa ipak, uprkos bezmalo monopolu koji je ova grupacija imala u medijskom prostoru Britanije, i uprkos dirigovanom odjeku koji su njihove poruke imale u Evropi, politička elita koja je u osnovi na njihovoj strani (!) nije se usudila da posluša njihove molbe i apele.

"Očekujem da makedonski lideri poštuju odluku građana i sprovedu Sporazum sa Grčkom", Johanes Han

U čemu je, onda, razlika između referenduma u Britaniji na jednoj strani, i niza drugih referenduma u evropskim zemljama koji su grubo ignorisani i zanemareni? Najsvežiji je, svakako, referendum o potvrdi Prespanskog sporazuma o imenu i nacionalnom identitetu Makedonije, koji je propao zbog skandalozno nedemokratske organizacije i niske izlaznosti, da bi bio proglašen za uspešan, i pozdravljen od strane svih relevantnih evropskih političkih i diplomatskih struktura. Sećamo se, takođe, jednako neuspešnog referenduma o pristupanju Hrvatske EU, na kome se za ulazak u Uniju izjasnilo svega 28% birača, brutalnog gaženja grčkog „ohi“ o merama štednje koje je nametnula Evropska unija, ili ignorisanja referendumskog izjašnjavanja građana Francuske i Holandije protiv evropskog ustava, koji je zatim pretočen u tzv. Lisabonski sporazum, i usvojen bez ikakvog referendumskog izjašnjavanja.

U čemu je, dakle, razlika između svih ovih referenduma? Samo u tome što su u ovim potonjim slučajevima strukture EU uzete za konačnog i nepogrešivog sudiju demokratičnosti političkih procesa u suverenim zemljama, što su one zloupotrebile i subvertirale na način dostojan najbahatijeg balkanskog autokrate. Ovaj apsolutni nemar evropske političke klase prema demokratski iskazanoj političkoj volji naroda zemalja članica bio je jedan od najsnažnijih argumenata u prilog Bregzita, a jedini razlog što je volja britanskih građana ipak uvažena ležao je u, možda institucionalnoj čvrstini, a možda banalnoj anglosaksonskoj narcisoidnisti, koja nije dozvolila da bilo ko sa strane određuje aršine za demokratske procese u Britaniji.

Šta možemo naučiti od Britanaca (a šta oni od nas)

Sve rečeno može zvučati kao nekakav hvalospev ostrvskoj demokratiji, ali zapravo je veoma daleko od toga. Jer britanske vlasti su, zapravo, veoma daleko od nedvosmislenog poštovanja demokratske volje svojih građana, a borba za demokratiju u Kraljevini daleko je od završene. Politička elita je toliko naviknuta na to da politički procesi, uključujući i demokratska izjašnjavanja građana na izborima i, ponekad, referendumima, služe isključivo perpetuiranju interesa vladajuće klase (oličene u ovom trenutku u transnacionalnoj i otuđenoj evropskoj tehnokratiji), da je njeno poštovanje narodne volje u većoj meri posledica zatečenosti i institucionalne inercije, nego svesne privrženosti principima demokratije. I iako je šeprtljasta Tereza Mej uspela da aktivira proces iz Člana 50, i iako se obavezala da će Britaniju izvesti iz Unije u naznačenom roku, da neće biti novog referenduma dok vlasti nisu sprovele u delo odluku prvog referenduma, odnosno da „Bregzit znači Bregzit“, njeni pregovori sa Briselom pokazali su se kao beskrvna i bezidejna simulacija Bregzita, koja je u svemu, osim u imenu (u najboljem duhu anglosaksonskog nominalizma), predstavljala kapitulaciju pred zahtevima EU.

Ukoliko britanskim suverenistima i demokratama pođe za rukom da se izbore sa svoj „nesporazumni izlazak“, to će opet u manjoj meri biti posledica demokratičnosti političke elite, a više posledica njene nesposobnosti da se prilagodi novonastalom trenutku, i nametne svoj autoritet građanima. Ukoliko se pristalice ostanka u EU među konzervativcima i laburistima ipak dogovore oko nekog zajedničkog smokvinog lista za faktičko izigravanje Bregzita, ili čak oko održavanja novog referenduma, to će biti najozbiljniji izazov za demokratiju na Ostrvu u njegovoj modernoj istoriji.

Pri tome su argumenti koji se koriste u toj borbi nama više nego dobro poznati — od pasivno-agresivne hajke na „zatucane elemente“ i „fašiste“, preko bogatog repertoara paternalističkog i antidemokratskog omalovažavanja naroda koji „ni sam ne zna šta hoće“, pa sve do razularenog ekonomskog katastrofizma, ako se samo usudi da svoju politiku oblikuje izvan okvira koje propisuje EU

Pri tome su argumenti koji se koriste u toj borbi nama više nego dobro poznati — od pasivno-agresivne hajke na „zatucane elemente“ i „fašiste“, preko bogatog repertoara paternalističkog i antidemokratskog omalovažavanja naroda koji „ni sam ne zna šta hoće“, pa sve do razularenog ekonomskog katastrofizma, koji petoj najvećoj ekonomiji sveta prognozira „potpuni kolaps“, a njenim građanima „krah socijalne politike“, ako se samo usudi da svoju politiku oblikuje izvan okvira koje propisuje EU. Na ovoj pseudoekonomskoj argumentaciji se — koja, kako su ti istakli neki engleski teoretičari, veoma podseća na paranoju oko „milenijumske bube“ s kraja XX veka —najviše insistira, a paternalistički i autošovinistički argumenti se najčešeće skrivaju upravo iza nje, iako je notorna činjenica da svi nedostaci britanske ekonomije proizilaze i inherentnih joj i nagomilanih unutrašnjih problema, koje članstvo u EU ne rešava, već na štetan i maligan način samo anestezira.

Naš balkanski pogled na situaciju u Kraljevstvu stoga može da nam ukaže na to da i najveće države i najuglednije stare demokratije boluju od istih boljki kao i ove naše novopečene, i da nema te demokratije koja je dovoljno velika, dovoljno stara, i dovoljno ugledna, da je EU ne bi prezrela i ignorisala. Istovremeno, ova situacija može da nam pokaže da je jedini način da se neposredno iskazana politička volja i realizuje kroz političke institucije države — da se politička elita jasno i nedvosmisleno podseti ko je jedini istinski nosilac suvereniteta u državi. A kad bi Britanci bili spremni da bez naočara kolonijalne superiornosti bace pogled na naš kutak Evrope, mogli bi da vide koliko su se kao društvo opasno približili onom nivou depolitizacije i obesmišljavanja demokratskih institucija koji u našim zemljama predstavljaju pravili i, takoreći, „evropski standard“.

Sporo buđenje neposredne demokratije

Ovom preziru prema narodnoj političkoj volji, koji je jednako oličen u pozivima da se „ponovi glasanje o Bregzitu“, u čestitkama evropskih zvaničnika makedonskim vlastima koje brutalno gaze preko stava svojih građana, ili, u krajnjoj liniji, u izjavama srpskog predsednika da ga „ne zanima što građani ne podržavaju njegovu politiku oko Kosmeta“, postoji jedna zajednička paternalistička i antidemokratska nit, baš kao i jedan tiranski prezir prema „pučini“, koja je „stoka jedna grdna, dobre duše dok joj rebra puču“. Istovremeno, zajedničko za sve ove nedemokratske režime i nedemokratske institucije jeste jedan temeljni strah od naroda, od njegovog slobodnog ispoljavanja političke volje, i njegovog neposrednog učestvovanja u političkom životu.

Ono čega se očigledno plaše britanske tehnokrate dok se dobacuju pojmom Bregzita kao vrućim krompirom, ili ono što smeta srpskom predsedniku kada se zaklinje da „neće ispuniti nijedan zahtev građana na ulicama, ma koliko da ih izađe“, jeste neposredna demokratija, onakva kakvom je ovih meseci simbolizuje francuski politički pokret tzv. „žutih prsluka“

Ono čega se očigledno plaše britanske tehnokrate dok se dobacuju pojmom Bregzita kao vrućim krompirom, ili ono što smeta srpskom predsedniku kada se zaklinje da „neće ispuniti nijedan zahtev građana na ulicama, ma koliko da ih izađe“, jeste neposredna demokratija, onakva kakvom je ovih meseci simbolizuje francuski politički pokret tzv. „žutih prsluka“. Insistirajući na „stabilnosti i prosperitetu“ kao prerogativu elite, i nasilno gurajući demokratiju u Prokrustovu postelju predstavničke demokratije, nastojeći da narodnu volju i njen legitimitet u potpunosti iscrpe unutar strogo kontrolisane i politički osigurane izborne utakmice, elite širom Evrope stupaju u direktni konflikt sa sopstvenim građanima, zbijajući redove na međunarodnom planu, a u odbrani transnacionalnih oligarhijskih interesa koji nikome ne svode račune, a ponajmanje nacionalnim vlastima pojedinačne države, ili ne daj Bože — građanima. Nema ničega što oni više preziru od „ulice“, baš kao što nema ničega što na direktniji način osporava njihov nedodirljivi politički autoritet.

Moderne komunikacije učinile su da izražavanje neposredne političke volje nikada nije bilo jednostavnije. Matrice bigdata sa lakoćom mapiraju političke prerogative, nadanja, i afinitete građana jednog društva. Ali umesto da se ovi lako dostupni podaci koriste kao putokaz za oblikovanje državne (i međudržavne) politike, oni se koriste kao sirova građa koja treba da olakša manipulisanje građanima, i izigravanje njihova političke volje, koja se uvažava isključivo na izborima između različito ofarbanih predstavnika jedne iste političke elite, i jedne iste klase tlačitelja. Politička elita Britanije ne prezire svoje „matore i samožive bregzitaše“ ništa manje nego što politička elita Francuske prezire „razularene Žute prsluke koji divljaju po francuskim gradovima“, a politička elita Srbije (i u vlasti, i opoziciji!) prezire „tvrdoglavost, nazadnost, i glupost“ evroskeptične i antinatovske većine, koja se glasno, nedvosmisleno, i kategorički izjašnjava protiv bilo kog oblika otuđenja Kosmeta (ili nekog njegovog dela) od Srbije. Ono što ove elite međusobno razlikuje jeste to u kolikoj meri se oni svog naroda plaše. A činjenica da se politički mejnstrim na Ostrvu očigledno više plaši svojih građana od političkog mejnstrima u Francuskoj se oličuje u tome što Britanija (doduše krajnje nevoljno) napušta EU, dok se u Francuskoj desetine hiljada žandarma i policajaca krvavo obračunava sa građanima. I u tome što konzevativci i laburisti u Britaniji i dalje stoje na vrhu političke piramide, dok su tradicionalne velike partije u Francuskoj oterane na političku marginu.

U poređenju sa ovim burnim i bez sumnje epohalnim događajima, politička scena Srbije deluje tiho, beznačajno, i učmalo, ali i na njoj bez greške teku isti procesi, i zaoštreno se postavlja pitanje demokratije. A svaka istinska demokratija — bila ona tek „parlamentarna“, odnosno samo „reprezentativna“ — počiva na suštinskoj mogućnosti korektiva neposredne demokratije. U zrelim društvima koja misle na svoju dobrobit, taj korektiv se odvija u okvirima narodnih inicijativa i referendumskog izjašnjavanja, a ovako donete odluke se razmatraju sa pažnjom i uvažavanjem, čak i kada — kao u slučaju Bregzita — nisu dobrodošle.

U nezrelim društvima (ili društvima sa nezrelim vlastima), koja interese građana u potpunosti podređuju interesima političke i ekonomske elite, neposredna demokratija eksplodira iznenada, i izliva se na ulice sa nepredvidivim posledicama. A kada se demokratija valja po ulicama, obično neko strada: ili politička elita, ili građani, ili — država. U Francuskoj je ovaj konflikt već počeo, i još uvek nije izvesno ko će izvući deblji kraj. U Britaniji on još može otići u bilo kom smeru (bez obzira na status Kraljevine u odnosu prema EU), ali može i splasnuti i izduvati se, kao nebrojene druge političke revolucije koje su polomile zube o nesalomivi britanski klasni mir. U Srbiji njena provincijalna elita zabrinuto gleda na događanja na evropskom horizontu, čekajući dimne signale šta da rade na ovoj našoj političkoj periferiji. Može im se lako desiti da ih u tom čekanju događaji prestignu. A trebalo bi pažljivo da prate što se događa, i izvlače pouke, da im se ne bi dogodilo da prespavaju još jedno rušenje Berlinskog zida, ili još jednu Svetsku ekonomsku krizu.

Bauk kruži, ali koji?

A Evropom kruži jedan novi bauk, i sve sile stare Evrope opet su se sjedinile u hajku protiv njega. Ali ovaj novi bauk nije bauk komunizma — iako ga sipljiva i onemoćala evropska levica za to proglašava, pokušavajući istovremeno da u svoja poderana jedra uhvati malo svežeg političkog vetra, i da neprijatnu i nepredvidljivu nepoznanicu koja se valja ulicama preimenovanjem pretvori u nešto poznato i razumljivo, prema čemu se može postaviti. Ali utvara zbog koje se jednako znoje vlasti u Londonu, Parizu, Briselu, pa čak i provincijalnom Beogradu, ne dolazi iz ofucanog kofera izlizanih političkih ideologija. Naprotiv, građanima koji masovno dižu glas širom kontinenta zajedničko je samo jedno — otvoreni prezir prema političkoj eliti (bez obzira na ideološki predznak), i to da „ne znaju šta hoće“, osim jedne stvari — da se njihov glas čuje, i uvaži.

Internet i moderne komunikacije već su napravile revolucije u ekonomiji, društvenim odnosima, i umetnosti, ostaviviši bez posla i oteravši na marginu čitav niz tradicionalnih poslova i zanimanja. Izgleda da je na red došlo i zanimanje tehnokrate i profesionalnog političara, koji više ne može da se nada da će jednom u četiri godine od svog unapred profilisanog i pacifikovanog elektorata dobiti blanko kartu da radi šta hoće, „jer on najbolje zna“. Elektorat je — to sada već odlično znaju vlasti u Francuskoj, a očigledno slute i vlasti u Britaniji — postao nepouzdan, nepredvidljiv, i nemiran. Evropska politička elita, baš kao i poslanici u Vesminsteru, sada teturaju kao guske u magli, pokušavajući da napipaju puls naroda koje „ne zna šta hoće“, očajnički pokušavajući da očuvaju nedodirljivost svojih političkih pozicija. I ne zna se da li više preziru taj dezinformisani, retrogradni, i nepoćudni narod, ili ga se više plaše. Transnacionalni politički sistem koji se izgradio na ritualnom zaklinjanju u demokratiju sada ništa ljulja toliko koliko demokratija u svom osnovnom, nepatvorenom smislu. Neposredna demokratija.

Zato treba pažljivo pratiti šta će se ovih meseci događati na evropskoj političkoj sceni, a jedan od najzanimljivijih političkih teatara biće upravo ovo nervozno komešanje političke elite u Britaniji, kojoj sat otkucava dok ona nemušto pokušava da pomiri svoje razlike u nastojanju da zajedno sa briselskom elitom prevari narod razvodnjavanjem Bregzita, i tako sebi kupi još koju godinu mira. Kako god da se priča sa Bregzitom završi, stvari na Ostrvu više nikada neće biti iste. A kako stvari stoje — ni u Evropi. Demokratski procesi su spori, ali kada se jednom razduva vetar promena, on često prerasta u orkan koji ruši sve pred sobom. Srpska politička elita, nominalno podeljena na vlast i opoziciju, za sada sedi u svojoj provincijalnoj zavetrini, previše zauzeta svojim sitnim razmiricama u krugu kompradorske, evrounijatske porodice, da primeti da se stvari oko nje menjaju. I da, recimo, na ulice Srbije izlazi mnogo više ljudi nego što njihova (jedna ista) politika ima pristalica.