Razlog hibridnog rata koji Zapad vodi protiv Rusije leži u njihovoj pohlepi i nameri da očuvaju svoju neograničenu vlast. Oni nam ne žele slobodu, već žele da budemo kolonija

Predsednik Rusije Vladimir Putin rekao je na svečanosti povodom potpisivanja sporazuma o ujedinjenju četiri regiona sa Rusijom da ljudi koji žive u Lugansku, Donjecku, Hersonu i Zaporožju postaju građani Rusije zauvek, a kijevskim vlastima i njihovim gazdama na Zapadu poručio da to zapamte.

Govor predsednika Rusije prenosimo u celini

Poštovani građani Rusije, građani Donjecke i Luganske Narodne Republike, građani Zaparoške i Hersonske oblasti, poslanici Državne dume i senatori Ruske Federacije!

Vi znate, u Donjeckoj i Luganskoj Narodnoj Republici, u Zaporoškoj i Hersonskoj oblasti održani su referendumi. Njihov ishod je objavljen, rezultati su poznati. Ljudi su svoj izbor napravili. Nedvosmislen izbor. Danas potpisujemo sporazume o prihvatanju u sastav Ruske Ferderacije Donjecke Narodne Republike, Luganske Narodne Republike, Zaporoške oblasti i Hersonske oblasti. Siguran sam da će Federalna skupština podržati ustavne zakone po pitanju prihvatanja i formiranja u Rusiji četiri nova regiona. Četiri nova subjekta Ruske Federacije, zbog toga što je to volja miliona ljudi.

Želim da me čuju i kijevske vlasti i njihove gazde na Zapadu, da to zapamte svi. Ljudi koji žive u Lugansku, Donjecku, Hersonu i Zaporožju postaju naši građani. Zauvek.

I to je, naravno, njihovo pravo, njihovo neotuđivo pravo, koje je zapečaćeno u pravom članu Povelje UN, u kome se direktno govori o načelu ravnopravnosti i pravu na samoopredeljenje naroda. Ponoviću, to je neotuđivo pravo ljudi, zasnovano je na istorijskom jedinstvu u čije ime su pobeđivala pokolenja naših predaka, oni koji su još od vremena drevne Rusije tokom vekova zidali i branili Rusiju.

Ovde u Novorusiji borili su se Rumjancev, Suvorov i Ušakov, nove gradove su osnivali Katarina Druga i Potemkin. Ovde su se do smrti borile naši dedovi i pradedovi za vreme Drugog svetskog rata. Zauvek ćemo pamtiti heroje Ruskog proleća, one koji se nisu pomirili 2014. godine sa neonacističkim državnim prevratom u Ukrajini, sve one koji su poginuli boreći se za pravo da govore svojim maternjim jezikom, za pravo na očuvanje svoje kulture, tradicije i vere, za pravo na život.

To su borci Donbasa, stradalnici tragedije u Odesi, žrtve neljudskih terorističkih činova koje je počinio kijevski režim. To su dobrovoljci i pripadnici milicije, to su obični građani, žene, deca, stariji ljudi, Rusi, Ukrajinci, ljudi najrazličitijih nacionalnosti. To je pravi narodni lider Donjecka Aleksandar Zaharčenko, to su vojni komandanti Arsen Pavlov i Vladimir Žoga, Olga Kačura i Aleksej Mozgovoj. To je državni tužilac Luganske Republike Sergej Gorenko. To je pripadnik desantnih snaga Nurmagomed Gadžimagomedov i svi naši vojnici i oficiri koji su hrabro poginuli tokom specijalne vojne operacije. Oni su heroji. Heroji velike Rusije. Molim da im odamo poštu minutom ćutanja.

Iza izbora miliona ljudi Donjecke i Luganske Narodne Republike, Zaporoške i Hersonske oblasti stoji naša zajednička sudbina i hiljadugodišnja istorija. Tu duhovnu vezu ljudi su prenosili svojoj deci i unucima uprkos svim izazovima, prenosili godinama, tu ljubav ka Rusiji. Taj naš osećaj niko ne može da uništi. Upravo zbog toga i starija pokolenja i omladina i oni koji su se rodili nakon tragedije raspada Sovjetskog Saveza, glasali su za naše jedinstvo, za našu zajedničku budućnost.

Godine 1991. u Beloveškoj šumi, bez pitanja kakva je volja običnih građana, predstavnici partijskih, tadašnjih elita doneli su odluku o raspadu SSSR, i građani su se istog trenutka našli otcepljeni od svoje otadžbine. To je naživo rascepilo, podelilo naše narodno zajedništvo, preraslo je u nacionalnu katastrofu.

Kao što su nekad nakon revolucije „iza kulisa“ iscrtavali granice saveznih republika, tako su i poslednji rukovodioci Sovjetskog Saveza uprkos direktnom izražavanju svoje volje većine građana na referendumu 1991. godine, rasturili našu veliku zemlju. Ljude su stavili pred svršen čin.

Dopuštam da oni do kraja nisu razumeli šta čine i do kakvih posledica će to, na kraju krajeva, dovesti. Međutim, to više nije važno. Sovjetskog Saveza više nema. Prošlost se ne može vratiti. Čak i Rusiji to danas više nije potrebno. Mi ka tome ne težimo. Ali nema ništa snažnije od odlučnosti miliona ljudi koji po svojoj kulturi, veri, tradiciji, jeziku, smatraju sebe delom Rusije, čiji su preci vekovima živeli u jedinstvenoj državi. Nema ništa snažnijeg od odlučnosti tih ljudi da se vrate u svoju pravu i istorijsku domovinu.

Zapadu ne da mira to što u svetu postoji tako velika i ogromna zemlja sa njenom teritorijom i prirodnim bogatstvima i resursima, sa narodom koji ne ume i nikada neće živeti po tuđoj direktivi.

Dugih osam godina građani Donbasa bili su žrtve genocida, granatiranja i blokade, a u Hersonu i Zaporožju pokušavali su da na zločinački način utisnu mržnju ka Rusiji i ka svemu što je rusko. Sada, tokom referenduma, kijevski režim je pretio masakrom i smrću školskim učiteljima, ženama koje su radile u izbornim komisijama. Zastrašivao je represijama milione ljudi koji su došli da izraze svoju volju, međutim, narod Donbasa koji se nije slomio, narod Zaporožja i Hersona, izrekli su svoju reč.

Želim da me čuju i kijevske vlasti i njihove gazde na Zapadu, da to zapamte svi. Ljudi koji žive u Lugansku, Donjecku, Hersonu i Zaporožju postaju naši građani. Zauvek.

Pozivamo kijevski režim da momentalno obustavi vatru, sva borbena dejstva, taj rat koji su pokrenuli još 2014. godine i da se vrate za pregovarački sto. Mi smo na to spremni, više puta smo to rekli. Međutim, o izboru građana Luganska, Donjecka, Zaporožja i Hersona više nećemo razgovarati, izbor je napravljen, a Rusija ga neće izdati.

I današnje kijevske vlasti treba da se odnose ka tom slobodnom izražavanju volje građana s poštovanjem i nikako drugačije. Samo tako može da izgleda put ka miru. Branićemo našu zemlju svim raspoloživim snagama i sredstvima, učinićemo sve kako bismo osigurali bezbedan život naših građana. U tome leži velika oslobodilačka misija našeg naroda. Sa sigurnošću ćemo ozidati razrušene gradove i sela, stambene zgrade, škole, bolnice, pozorišta i muzeje, obnovićemo i razvijaćemo industrijska preduzeća, fabrike, infrastrukturu, sistem socijalne i penzione zaštite, ekologiju i obrazovanje. Naravno, radićemo nad povećanjem nivoa bezbednosti, zajedno ćemo učiniti tako da građani novih regiona osećaju podršku celokupnog naroda Rusije, cele zemlje, svih republika, svih krajeva i oblasti naše ogromne domovine.

Poštovani prijatelji, kolege, danas želim da se obratim vojnicima i oficirima koji učestvuju u specijalnoj vojnoj operaciji, borcima Donbasa i Novorusije, onima koji su posle dekreta o delimičnoj mobilizaciji ušli u redove oružanih snaga da ispune svoj patriotski dug, onima koji sami, slušajući svoje srce, dolaze u vojne odseke. Želim da se obratim i njihovim roditeljima, ženama, deci, da im kažem zbog čega se bori naš narod, kakav neprijatelj je sa druge strane, ko baca svet u nove ratove i krize, izvlačeći iz te tragedije krvavu korist. Naši sunarodnici, naša braća i sestre u Ukrajini, zavičajni deo našeg jedinstvenog naroda svojim očima su videli šta to liderski krugovi takozvanog Zapada pripremaju celom čovečanstvu. Ovde su oni, zapravo, skinuli svoje maske, pokazali svoje pravo lice.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza Zapad je odlučio da svet, svi mi, zauvek treba da se pomirimo sa njegovom diktaturom. Još tada, 1991. godine, Zapad je računao na to da se Rusija od takvih potresa neće oporaviti i da će se u budućnosti raspasti sama od sebe. To se maltene i desilo, setimo se 90-ih godina, tih strašnih 90-ih, gladnih, hladnih i beznadežnih. Međutim, Rusija je odolela, preporodila se i ojačala, ponovo zauzela svoje dostojno mesto u svetu. Pritom, Zapad je svo to vreme tražio i nastavlja da traži nove prilike da udari po nama, da oslabi i razvali Rusiju, o čemu su uvek i maštali – da podele našu državu, da zatruju narode između sebe, da ih osude na siromaštvo i smrt. Jednostavno im ne da mira to što u svetu postoji tako velika i ogromna zemlja sa njenom teritorijom i prirodnim bogatstvima i resursima, sa narodom koji ne ume i nikada neće živeti po tuđoj direktivi. Zapad je spreman na sve kako bi očuvao taj neokolonijalni sistem koji mu omogućava da parazitira, a zapravo pokrada svet uz pomoć vlasti dolara i tehnološke diktature. Da od celog čovečanstva uzima pravi pravcati danak, da oduzima izvor nezarađenog blagostanja, da uzima rentu hegemona. Očuvanje te rente je njihov ključni, pravi i apsolutno sebičan motiv. Upravo stoga njihovom interesu odgovara totalna desuverenizacija. Otuda njihova agresija prema nezavisnim državama, tradicionalnim vrednostima i samostalnim kulturama, pokušaji da potkopaju internacionalne i integracione procese koje ne kontrolišu, nove svetske valute i centre tehnološkog razvoja. Njima je od kritične važnosti da sve zemlje predaju svoj suverenitet u korist SAD. Rukovodeće elite pojedinih zemalja dobrovoljno pristaju da to učine, dobrovoljno pristaju da postanu vazali. Ostale potkupljuju, zastrašuju, a ako im to ne polazi za rukom, onda uništavaju cele države ostavljajući za sobom humanitarne katastrofe, bedu, ruine, milione uništenih ljudskih sudbina. Terorističke enklave, zone socijalne bede, protektorati, pritvori i kampovi, kolonije i polukolonije – njima je svejedno, dokle god imaju korist za sebe.

Zapadne elite ne samo da odbacuju nacionalni suverenitet i međunarodno pravo, već njihova hegemonija ima snažno izraženi karakter totalitarizma, despotizma i aparthejda. Oni bezborazno dele svet na svoje vazale, na takozvane civilizovane države, i na sve ostale koje su, prema ideji današnjih zapadnih rasista, treba da popune spisak varvara i divljaka.

Hoću još jednom da naglasim, upravo u pohlepi i nameri da očuvaju svoju neograničenu vlast leži pravi razlog tog hibridnog rata koji kolektivni Zapad vodi protiv Rusije. Oni ne žele nama slobodu, već žele da budemo kolonija. Ne žele ravnopravnu saradnju, već pljačku. Ne žele da nas vide kao slobodno društvo, već kao gomilu bezdušnih robova. Za njih je direktna pretnja naša misao i filozofija. Zbog toga i udaraju na naše filozofe, naša kultura za njih predstavlja opasnost usled čega pokušavaju da je zabrane, naš razvoj i prosperitet je za njih pretnja jer tako konkurencija raste. Njima zapravo nije potrebna Rusija - ona je potrebna nama.

Hoću da podsetim na to da su pretenzije na svetsku dominaciju u prošlosti u više navrata slamali zahvaljujući hrabrosti i izdržljivosti našeg naroda, Rusija će uvek biti Rusija. Mi ćemo i sada odbraniti i naše vrednosti, i našu domovinu. Zapad računa na to da će proći nekažnjeno i da će mu sve poći za rukom, a realno gledano, sve im je do sada i polazilo za rukom. Sporazumi u sferi strateške bezbednosti se bacaju u đubre, dogovori koji su postignuti na najvišem političkom nivou se predstavljaju kao izmišljotine, tvrda obećanja da se NATO neće širiti na istok, čim su na njih naseli naši prethodni rukovodioci, pretvorila su se u prljavu laž. Sporazumi o protivraketnoj odbrani i o raketama srednjeg i malog dometa jednostrano i sa izmišljenim argumentima su anulirani. Samo slušamo sa svih strana – Zapad uspostavlja poredak koji je zasnovan na pravilima. Otkud ta pravila? Ko ih je zapravo i video, ko je usaglašavao ta pravila? Pazite, to je obična glupost. Najčistija obmana, dupli ili čak trodupli standardi. Napravljena za budale.

Rusija je velika hiljadugodišnja država, civilizacija, i po takvim podmetnutim falš pravilima neće živeti.

Upravo je takozvani Zapad uništio princip nepovredivosti granica, a sada po sopstvenom nahođenju odlučuje ko ima pravo na samoopredeljenje, a ko nema, ko nije toga dostojan. Zbog čega oni tako odlučuju? Ko im daje to pravo, ne razumem. Sami sebi. Upravo zato se kod njih javlja divlja ljutnja zbog izbora ljudi u Krimu, Sevastopolju, Donjecku, Lugansku, Zaporožju i Hersonu. Nikakvo moralno pravo da daje bilo kakve ocene, čak i da zucne po pitanju slobode i demokratije taj Zapad nema, i nikad nije ni imao. Zapadne elite ne samo da odbacuju nacionalni suverenitet i međunarodno pravo, već njihova hegemonija ima snažno izraženi karakter totalitarizma, despotizma i aparthejda. Oni bezborazno dele svet na svoje vazale, na takozvane civilizovane države, i na sve ostale koje su, prema ideji današnjih zapadnih rasista, treba da popune spisak varvara i divljaka.

Lažna etiketiranja poput „otpadnička država“, „autoritarni režim“, već su tu, oni klevetaju celokupne narode i države i u tome nema ničeg novog - zapadne elite kakve su bile, takve su i ostale – kolonizatorske. One diskriminišu i dele narode na prvu i ostalu sortu. Mi nikada nismo prihvatali i nećemo prihvatati takav politički nacionalizam i rasizam. A šta je rasizam ako nije rusofobija koja se širi sada po celom svetu. Šta je drugo rasizam ako nije kategoričko ubeđenje Zapada da je njegova civilizacija, neoliberalna kultura, neosporni primer za ceo svet. Ko nije sa nama taj je protiv nas.

Zapadne zemlje vekovima tvrde da oni donose drugim narodima i slobodu i demokratiju. Sve je tako, samo suprotno. Umesto demokratije je – podaništvo i eksploatacija. Umesto slobode – porobljavanje i nasilje. Ceo unipolarni svetski poredak u svom korenu je antidemokratski i neslobodan, potpuno lažljiv i licemeran.

Čudno sve to jako zvuči. Čak ta pokajanja za svoje istorijske zločine zapadne elite prebacuju na sve ostale, zahtevajući i od građana svojih zemalja i od drugih naroda da se izvine za nešto što nema nikakve veze sa njima, na primer za period kolonijalne vladavine. Treba podsetiti Zapad na to da je svoju kolonijalnu politiku započeo još u srednjevekovnom periodu, a zatim je usledila trgovina robovima, genocid indijanskih plemena u Americi, krađa Indije, Afrike, ratovi Engleske i Francuske protiv Kine koji su rezultirali otvaranjem kineskih luka za trgovinu opijumom. To što su činili, terali ljude da se drogiraju, namerno istrebljivali cele etnose zarad zemlje i resurse, pravili pravcati lov na ljude kao na životinje. To nije u skladu sa ljudskom prirodom, u skladu sa istinom i pravdom.

A mi, mi se ponosimo time što je u 20. veku upravo naša zemlja stala na čelo antikolonijalnog pokreta koji je mnogim narodima sveta dalo mogućnost da se razviju, da smanje siromaštvo i nepravdu, da pobede glad i bolest.

Naglasiću da je jedan od razloga mnogovekovne rusofobije, neskrivene zlobe tih zapadnih elita prema Rusiji, baš taj – što nismo dopustili da nas opljačkaju tokom perioda kolonijalizma, što smo naterali Evropljane da trguju sa nama na obostranu korist. To smo omogućili tako što smo napravili u Rusiji jaku centralizovanu državu koja se razvijala, koja je jačala na velikim etičkim vrednostima pravoslavlja, islama, judaizma, budizma, na ruskoj kulturi i ruskoj reči koja je otvorena za sve.

Poznato je da su se u više navrata pravili planovi intervencije u Rusiji, pokušavali su da iskoriste smutno vreme početkom 17. veka i period potresa nakon 1917. godine – nije prošlo. Do bogatstva Rusije Zapad je ipak uspeo da se dočepa krajem 20. veka kada je država bila razrušena. Tada su nas nazivali prijateljima i partnerima, a zapravo su se prema nama odnosili kao prema koloniji. Iz zemlje su izvlačili bilione dolara po najrazličitijim shemama. Mi sve pamtimo, ništa nismo zaboravili. I svi ti ljudi u Donjecku i Lugansku, u Hersonu i Zaporožju su se izjasnili da obnovimo naše istorijsko jedinstvo. Hvala!

Zapadne zemlje vekovima tvrde da oni donose drugim narodima i slobodu i demokratiju. Sve je tako, samo suprotno. Umesto demokratije je – podaništvo i eksploatacija. Umesto slobode – porobljavanje i nasilje. Ceo unipolarni svetski poredak u svom korenu je antidemokratski i neslobodan, potpuno lažljiv i licemeran.

Navikli su da rade po šablonu: da uzimaju sve silom, ucenama, potkupljivanjem, zastrašivanjem, i ubeđuju sebe u to da će ta metoda delovati večno.

SAD su jedina zemlja u svetu koja je dva puta iskoristila nuklearno oružje uništivši japanske gradove Hirošimu i Nagasaki. Uzgred budi rečeno, napravili su presedan. Podsetiću i na to da su SAD zajedno sa Engleziima bez ikakve vojne potrebe za vreme Drugog svetskog rata u ruinu pretvorili Drezden, Hamburg, Keln i mnoge druge nemačke gradove. To je bilo učinjeno demonstrativno, bez ikakve, ponoviću, vojne potrebe. Cilj je bio samo jedan, kao što je slučaj i sa nuklearnim bombardovanjem Japana, da se zastraši naša zemlja i ceo svet.

SAD su ostavile užasan trag i u istoriji naroda Koreje i Vijetnama varvarskim i krvavim bombardovanjima, korišćenjem napalma i hemijskog naoružanja. Dan danas pod okupacijom faktički drže Nemačku, Japan, Republiku Koreju, ma i ostale zemlje, pritom cinično ih nazivajući ravnopravnim saveznicima. Viti ti! Interesantno, kakvo li je to savezništvo? Ceo svet zna da rukovodioce tih zemalja prate, da prvim licima tih država ugrađuju prisluškivače ne samo u službenim, već i u stambenim prostorijama. To je prava sramota. Sramota i za te koji to radi, i za te koji kao robovi ćutke i rezignirano gutaju ovaj bezobrazluk.

Naređenja i grubi, uvredljivi povici upućeni svojim vazalima oni zovu evroatlantskom solidarnošću, razvoj biološkog naoružanja i eksperimente nad živim ljudima, između ostalog u Ukrajini – plemenitim medicinskim istraživanjima. Upravo tom svojom devastirajućom politikom, ratovima, pljačkom, oni su isprovocirali današnji kolosalni porast migracije. Milioni ljudi trpe lišavanja, maltretiranja, hiljade ginu pokušavajući da se domognu te same Evrope.

Evo sada izvoze žito iz Ukrajine. Kuda se šalje pod izgovorom da se „osigura prehrambena bezbednost najbednijih zemalja sveta“? Kuda se šalje? Sve to ide u iste te evropske zemlje. Svega pet odsto je otišlo siromašnim zemljama sveta. Još jedna prevara i čista obmana.

Američka elita koristi tragediju tih ljudi kako bi oslabili svoje konkurente, za uništavanje nacionalnih država, a to se tiče i same Evrope. To se tiče i identiteta Francuske, Italije, Španije i drugih zemalja sa mnogovekovnim istorijama. Vašington zahteva nove sankcije protiv Rusije i većina evropskih političara se sa time pokorno saglašava. Oni veoma dobro razumeju da SAD, terajući Evropu da u potpunosti odustane od ruskih energenata i drugih resursa, zapravo rade na deindustrijalizaciji Evrope, kako bi u potpunosti zauzeli evropsko tržište. Sve oni to jako dobro razumeju, te evropske elite. Sve razumeju, ali biraju da opslužuju tuđe interese. To nije servilnost, već direktna izdaja svog naroda. Ali, Bože moj, to je njihova stvar.

Anglosaksoncima je već postalo malo ovih sankcija, oni su prešli na diverzije. Neverovatno, ali to je činjenica, organizovavši eksplozije na međunarodnim gasnim magistralama Severnog toka, koje vode po dnu Baltičkog mora. Faktički su pristupili uništavanju opšteevropske energetske infrastrukture. Svima je očigledno kome to ide u korist. Kome ide u korist, taj je to i učinio, naravno. Diktatura SAD se gradi na korišćenju grube sile, na zakonu jačeg. To može da bude predstavljeno i na lep način, a ponekad i ne, ali suština je jedna te ista – zakon jačeg.

Odatle i razmeštanje i održavanje na stotine vojnih baza u svim ćoškovima sveta, proširenje NATO, pokušaji da se formiraju nove vojne alijanse poput AUKUS-a i tome slično, u toku je aktivan rad na formiranju vojno političke veze Vašington-Seul-Tokio. Sve te države koje imaju, ili koje pokušavaju da stvore pravi strateški suverenitet i koje su u stanju da upute izazov zapadnoj hegemoniji, automatski se proglašavaju neprijateljem. Upravo se na tim principima grade vojne doktrine SAD i NATO koje zahtevaju, ni manje ni više, totalnu dominaciju. Svoje neokolonijalne planove zapadne elite to prikazuju licemerno, pretendujući na miroljubivost, govoreći o kojekakvom obuzdavanju. Takva lukavstva, takve lukave reči prebacuju iz jedne u drugu strategiju, iako po smislu znače samo jedno – podrivanje svih suverenih centara razvija.

Rusija shvata svoju odgovornost pred međunarodnom zajednicom i učiniće sve da urazumi te usijane glave. Očigledno je da je sadašnji neokolonijalni model u krajnjem ishodu osuđen na propast. 

Mi smo već čuli o obuzdavanju Rusije, Kine, Irana, pretpostavljam da su na redu i druge zemlje Azije, Latinske Amerike, Afrike, Bliskog istoka, ali i sadašnji partneri i saveznici SAD. Mi svi znamo, čim im se nešto ne svidi, u stanju su i da protiv saveznika uvode sankcije. Da li protiv jedne banke, ili protiv druge, ili protiv jedne kompanije, ili druge – to je praksa, i to će se širiti. Oni pod nišanom drže sve, između ostalog i naše najbliže susede, zemlje ZND.

Uporedo, Zapad već odavno i na sav glas prikazuje ono što bi on želeo kao da je stvarno. Preduzimajući sankcioni blickrig protiv Rusije oni su mislili da će još jedanput na njihovu komandu postrojiti ceo svet. Međutim, ispostavilo se da se ta velelepna perspektiva nije dopala baš svima, sem dotrajalim političkim mazohistima i pobornicima drugih netradicionalnih formi međunarodnih odnosa.

Većina država odbija da to prihvati, već bira razuman put saradnje s Rusijom. Takvu nepokornost Zapad od njih očito nije očekivao. Naprosto, navikli su da rade po šablonu: da uzimaju sve silom, ucenama, potkupljivanjem, zastrašivanjem, i ubeđuju sebe u to da će ta metoda delovati večno. Kao da su se skamenili i zaglavili u prošlosti. Takva samouverenost direktna je posledica ne samo koncepcije vlastite isključivosti, mada i to izaziva čuđenje, već i prave pravcate informacione gladi na Zapadu. Istinu su utopili u okeanu mitova, iluzija i fejkova, koristeći neverovatno agresivnu propagandu. Lažu za sve pare, kao Gebels – što je neverovatnija laž, to će pre u nju poverovati. Tako i rade, po tom principu. Ali ljudi se ne mogu nahraniti naštampanim dolarima i evrima, ti papirići se ne jedu. A virtuelna, napumpana kapitalizacija zapadnih društvenih mreža ne može da zagreje kuće. Sve ovo o čemu govorim je važno, ali jednako je važno ovo što je upravo rečeno. Papirićima nikog ne možeš da nahraniš, potrebne su namirnice. A ni napumpanom kapitalizacija takođe niko neće zagrejati – potrebni su energenti. Zato političari u istoj toj Evropi moraju da ubeđuju svoje sugrađane da manje jedu, ređe se kupaju a kod kuće da se bolje oblače. A one koji počinju da postavljaju opravdana pitanja – a zapravo zašto je tako – iz istih stopa proglašavaju neprijateljima, ekstremistima i radikalima. Prebacuju sve ne Rusiju, kažu, evo ko je izvor svih vaših jada. Opet lažu.

Šta bih želeo posebno da istaknem i naglasim: ima svih osnova za pretpostavku da zapadne elite ne nameravaju da traže konstruktivan izlaz iz svetske prehrambene i energetske krize koja je nastala njihovom krivicom, upravo njihovom krivicom, kao rezultat njihove višegodišnje politike mnogo pre naše specijalne vojne operacije u Ukrajini i Donbasu. Ali ne nameravam da rešavam probleme nepravde i neravnopravnosti. Ima razloga za bojazan da su oni spremni da iskoriste druge, za njih uobičajene recepte. A ovde treba podsetiti da je iz protivrečnosti s početka 20. veka Zapad izašao kroz Prvi svetski rat. Dobit od Drugog svetskog rata omogućila je Sjedinjenim Državama da definitivno prevladaju posledice Velike depresije, da postanu najveća ekonomija sveta i da nametnu drugima vlast dolara kao globalne rezervne valute. A kriza koja je nastupila 80-ih godina takođe se zaoštrila ali Zapad ju je umnogome prevazišao prisvajanjem nasleđa i resursa Sovjetskog Saveza koji se raspadao i na kraju raspao. To je činjenica. Sada da bi se izvukao iz novog klupka protivrečnosti treba im da se po svaku cenu slome Rusija, druge zemlje koje biraju suvereni put razvoja da bi još više pljačkali tuđa bogatstva i da na taj način zatvaraju i krpe svoje rupe. Ako se to ne desi, ne isključujem da će oni pokušati da sasvim dovedu sistem do kolapsa koji će moći da okrive za sve ili da, ne daj Bože, odluče da primene poznatu formulu: rat će poravnati sve račune.

Svet je ušao u period revolucionarnih transformacija, one imaju temeljni karkater. Formiraju se novi centri razvoja, oni predstavljaju većinu međunarodne zajednice i spremni su ne samo da govore o svojim interesima, već i da ih brane, a u multipolarnosti vide mogućnost da ojačaju svoj suverenitet i time steknu istinsku slobodu, istorijsku perspektivu, svoje pravo na samostalan, stvaralački i samobitni razvoj, na harmonični proces.

Rusija shvata svoju odgovornost pred međunarodnom zajednicom i učiniće sve da urazumi te usijane glave. Očigledno je da je sadašnji neokolonijalni model u krajnjem ishodu osuđen na propast. Ali ponoviću da će se njegove prave gazde do kraja grčevito držati za njega. Oni naprosto nemaju šta da ponude svetu osim očuvanja istog tog sistema pljačke i reketa. U suštini, oni pljuju na prirodno pravo milijardi ljudi, većeg dela čovečanstva, na slobodu i pravednost, na to da sami, samostalno odlučuju o svojoj budućnosti. Sad su sasvim prešli na radikalno negiranje moralnih normi, religije, porodice. Hajde da sami sebi odgovorimo na veoma jednostavna pitanja, želim da se vratim na ono što sam rekao, da se obratim svim građanima zemlje, ne samo kolegama koje se nalaze u sali, svim građanima Rusije: zar mi želimo da bi kod nas, ovde, u našoj zemlji, u Rusiji umesto mame i tate postojao roditelj broj jedan, broj dva, broj tri? Već su potpuno odlepili. Zar želimo da u našim školama, od prvih razreda deci nameću perverzije koje vodi ka degradaciji i izumiranju, da im utuvljuju u glavu da osim žena i muškaraca postoje još nekakvi polovi i da im nude da urade operaciju zamene pola? Zar mi svi to želimo za našu zemlju, za našu decu? Za nas je sve to neprihvatljivo. Mi imamo drukčiju, svoju budućnost.

Ponoviću, diktatura zapadnih elita uperena je protiv svih društava, uključujući narode samih zapadnih zemalja. To je izazov za sve. To potpuno negiranje čoveka, srozavanje vere i tradicionalnih vrednosti, gušenje slobode poprima osobine „naopake religije“ – otvorenog satanizma. U Besedi na gori Isus Hristos, razobličavajući lažne proroke, kaže: „Po plodovima njihovim poznaćete ih.“ I ti otrovni plodovi već su očigledni za ljude – ne samo u našoj zemlji, već u svim zemljama, uključujući i na samom Zapadu.

Svet je ušao u period revolucionarnih transformacija, one imaju temeljni karkater. Formiraju se novi centri razvoja, oni predstavljaju većinu – većinu! – međunarodne zajednice i spremni su ne samo da govore o svojim interesima, već i da ih brane, a u multipolarnosti vide mogućnost da ojačaju svoj suverenitet i time steknu istinsku slobodu, istorijsku perspektivu, svoje pravo na samostalan, stvaralački i samobitni razvoj, na harmonični proces.

U čitavom svetu, uključujući Evropu i Sjedinjene Države, kao što sam rekao, imamo mnogo istomišljenika i mi osećamo, vidimo njihovu podršku. Unutar najrazličitijih zemalja i društava već se razvija pokret koji je po karakteru oslobodilački, antikolonijalni, protiv unipolarne hegemonije. Njegov subjektivitet će samo jačati. Upravo će ta snaga određivati buduću geopolitičku realnost.

Poštovani prijatelji!

Danas se borimo za pravednost i slobodan put pre svega nas samih, za Rusiju, za to da diktat, despotizam zauvek ostanu u prošlosti. Uveren sam da zemlje i narodi shvataju da je politika izgrađena na isključivosti bilo koga, na gušenju drugih kultura i naroda u suštini kriminalna, da mi treba da okrenemo tu sramotnu stranicu. Slom zapadne hegemonije koji je počeo je nepovratan. I opet ću ponoviti: neće biti više kao pre.

Unutar najrazličitijih zemalja i društava već se razvija pokret koji je po karakteru oslobodilački, antikolonijalni, protiv unipolarne hegemonije. Njegov subjektivitet će samo jačati. Upravo će ta snaga određivati buduću geopolitičku realnost.

Bojno polje na koje nas je pozvala sudbina i istorija je bojno polje za naš narod, za veliku istorijsku Rusiju.

Za veliku istorijsku Rusiju, za buduća pokoljenja, za našu decu, unuke i praunuke. Mi moramo da ih zaštitimo od porobljavanja, od monstruoznih eksperimenata koji su usmereni na to da se osakati njihova svest i duša.

Danas se borimo za to da niko i nikada ne padne na pamet da se Rusija, naš narod, naš jezik, naša kultura mogu tek tako precrtati iz istorije. Danas nam je potrebna konsolidacija čitavog društva, a u osnovi takvog jedinstva može biti samo suverenitet, sloboda, stvaralaštvo, pravednost. Naše vrednosti su čovekoljublje, milosrđe i saosećanje.

I želeo bih da završim svoje izlaganje rečima pravog patriote, Ivana Aleksandroviča Iljina: „Ako svojom domovinom smatram Rusiju, onda znači da na ruski način volim, posmatram i mislim, da na ruskom pevam i govorim; da verujem u duhovnu snagu ruskog naroda. Njegov duh je moj duh, njegova sudbina – moja sudbina, njegove patnje – moj jad, njegov procvat – moja radost.“

Iza tih reči je veliki duhovni izbor, koji su za više od hiljadu godina ruske državnosti sledile mnoge generacije naših predaka. Danas taj izbor pravimo mi, napravili su ga građani Donjecke i Luganske narodne republike, stanovnici Zaporoške i Hersonske oblasit. Oni su napravili izbor da budu sa svojim narodom, da budu sa Domovinom, da žive njenu sudbinu i pobeđuju zajedno s njom.

Uz nas je – istina, uz nas je – Rusija!

(Sputnjik, Srbi za Ruse)