Ratne igre na Arabijskom poluostrvu

Još jedan rat na Bliskom istoku besni nesmanjenom žestinom, a ovoga puta u pitanju je siromašna, velikim delom pustinjska, zemlja na jugu Arabijskog poluostrva - Jemen. Sukobi u ovoj zemlji počeli su još 2011. godine masovnim narodnim protestima protiv korumpiranog i diktatorskog režima predsednika Ali Abdulaha Saleha, koji inače uživao podršku SAD. Nakon što su naoružane frakcije prišle protestantima, Saleh je pristao da preda vlast potpredsedniku Abd Rabuhu Mansur Hadiju, u februaru 2012.[1], međutim, narod nikada nije prihvatio Hadija za predsednika.

Nakon par godina tenzija, uz povremene novinske izveštaje o raznim otmicama i oružanim sukobima, koji su jasno pokazivali da je zemlja sve nestabilnija, šiitska milicija Hutu podržana od strane dela stanovništva Jemena, nedavno je uspela da zauzme Sanu, a Hadi je pobegao u Aden (inače, drugi jemenski grad po veličini), nekadašnju prestonicu Južnog Jemena. Na reakciju Saudijske Arabije se nije dugo čekalo - njena vojska je započela bombardovanje šiitskih položaja u Sani 26. marta ove godine.[2], a ovaj akt je, očekivano, pozdravio predsednik Hadi.

Suštinski utisak oko ovog događaja je da je Obamina administracija obaveštena o saudijskom napadu pre nego što je on i počeo, što nije za veliko čuđenje, budući da je ova sunitska monarhija, pored Izraela, najveći saveznik SAD u ovom delu sveta. Za ovu akciju Saudijska Arabija je oko sebe okupila koaliciju sunitskih zemalja i ponudila 150.000 vojnika za kopnenu agresiju na Jemen, a pozivu su se, osim Egipta, odazvale i zemlje poput Katara, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Kuvajta, Bahreina, što je naišlo na odobravanje SAD, koje su odlučile da pruže informativno-logističku podršku.

Tako je, nažalost, Jemen postao područje "lomljenja koplja" regionalnih i globalni sila, pa su se nedužni civili i ove zemlje našli pod tom vrstom udara[3].

S druge strane, Saudijska Arabija, kao najveća zemlja u području, čini sve od sebe da ograniči uticaj Irana, koji je najveća šiitske zemlja u regionu, tako da se u Jemenu se prepliću interesi Rijada, koga direktno podržavaju SAD, i Teherana, koji podržava šiitsku Hutu miliciju. Iran poziva na smirivanje situacije i zalaže se za rešenje dijalogom, međutim, ne treba biti naivan i pomisliti da će Teheran sedeti skrštenih ruku na saudijsku agresiju.

Malo kome danas nije poznato da Saudijska Arabija brutalno krši gotovo sva ljudska prava za koje se Vašington zalaže kad su u pitanju drugi delovi sveta, no, američkoj administraciji to ni malo ne smeta, slično kao u slučaju više od milion i po Palestinaca koji još uvek nekako žive na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze. U tom pogledu, Saudijska Arabija i Izrael imaju zajedničko viđenje demokratije i slobode, koje se može nazvati samo potpuno nazadnim, jer se stiče utisak da su i u Tel Avivu, kao i u Rijadu, na vlasti verske sekte koje ne prezaju ni od najgorih zločina, a obema vojskama (izraelskoj i saudijskoj) zajedničko je to što zahvaljujući SAD imaju najsavremeniji hardver za ubijanje nevinih Palestinaca, odnosno šiita.

Međutim, tu postoji još jedna neprijatnija sličnost, a to je da su se obe armije pokazale kao neuspešne kada su u pitanju kopnene operacije, a stiče se utisak da je to slučaj, pre svega, zbog relativno jakog uticaja Irana. Zapravo, antagonizam koji vlada Benjamina Nnjtanijahua oseća prema Iranu je skriven iza ratničke retorike od koje Izrael ne odustaje.

Netenijahu je već proglasio osovinu „Iran-Lozana-Jemen“ kao neprijatelja izraelskog naroda. Nameće se pitanje - otkud Lozana u ovoj osovini, a odgovor je ustvari vrlo jednostavan. Naime, u ovom švajcarskom gradu vode se pregovori između Irana i komisije za kontrolu nuklearnog oružja, iz kojih se Izrael izdvojio, a zvaničnici su već najavili da bez obzira kakav sporazum bude postignut, on neće biti obavezujuć za sam Izrael,[4], dok je Netanijahu bio vrlo izričit u kada je izjavio da će „Izrael učiniti sve da brani našu bezbednost i našu budućnost”, misleći pri tom na navodnu iransku pretnju po region. U ovoj igri, uloga SAD je vrlo perfidna. S jedne strane Vašington podržava svoje saveznike, Saudijsku Arabiju i Izrael, dok je sa druge strane veoma blizu potpisivanja sporazuma sa Iranom.

Razlog za vašingtonsko otopljavanje odnosa prema Teheranu se može naći u podršci koju SAD daju Iranu u borbi protiv ekstremista ISIS-a u Iraku i Siriji, ali ne treba zaboraviti i to da je strh od širenja iranskog uticaja na Jemen, Irak i Liban i dalje prisutan. Ukoliko se iranski nacionalni interesi ostvare, Teheran će postati neka nova sila na Bliskom istoku, koju više niko neće moći da shvata neozbiljno. Od ovakvog scenarija strahuju i Rijad i Tel Aviv, međutim, Amerikanci su još odavno naučili da igraju dvostruke igre. Oni će zato navodno podržavati Iran u borbi protiv ekstremista (koje su inače, sami stvorili) a sa druge strane će zaista podržavati Rijad u ratu protiv šiita u Jemenu. U tom svetlu, ne treba zaboraviti da je američki borbeni dron u nedavnom napadu u Iraku ubio dvojicu savetnika elitne iranske Revolucionarne garde[5], nakon čega je Stejt department izdao saopštenje krajnje licemernog sadržaja, sa obrazloženjem su napadi izvršeni samo na ekstremiste.

U svakom slučaju, Izrael je osudio pregovore u Lozani, što za posledicu ima da se neće pridržavati sporazuma i da će to koristiti kao opravdanje ukoliko otpočne vazdušne udare na iranska nuklearna postrojenja. Ne treba sumnjati da će u takvom razvoju situacije Saudijska Arabija biti na strani Izreala, i da će svoj vazdušni prostor otvoriti za prelete izraelskih aviona i raketa. Zbog svega navedenog, stiče se utisak da se Amerika pregovorima u Lozani i navodnim otopljenjem odnosa sa Teheranom služi samo kao paravanom, dok će na terenu prećutno dozvoliti da Izrael eventualno bombarduje Iran, kao što će i nastaviti da podržava Saudijsku Arabiju u napadima na jemenske šiite, jer ni SAD ne želi snažan Iran, no, budući da se situacija sa Moskvom poprilično zakomplikovala zadnjih meseci, Vašington će sasvim sigurno želeti neku vrstu privremenog zatvaranja bliskoistočnih pitanja, koje će prepustiti Tel Avivu i Rijadu.

Kad je Moskva u pitanju, ona trenutno apeluje na mir. U tom svetlu šef ruske diplomatije Sergej Lavrov je izjavio: „mi smatramo da je neophodno obustavljanje bilo kakve vrste primene sile“, apostrofirajući agresiju koju sprovodi Rijad. Uz to, on je dodao da bi bilo najbolje da se pitanje reši dijalogom, a ne prolivanjem krvi, i založio se za biranje neutralnog pregovarača.[6] Međutim, Lavrov nije propustio priliku da se ponovo založi za ukidanje sankcija Iranu, nakon postizanja dogovora o nuklearnom programu: „Što se tiče našeg stava prema sankcijama, smatram da nakon postizanja dogovora treba da budu ukinute, da prestanu da važe. Postoje različiti oblici — potpuno ukidanje sankcija ili, za početak, suspenzija, a zatim i njihovo ukidanje u pravnom smislu. Međutim, smisao u praksi treba da bude da sankcije treba da prestanu da važe i ne treba više da ometaju razvoj legitimne trgovinsko-ekonomske aktivnosti Irana i njegovih inostranih partnera“.

Može se zaključiti da je ovim potezima Rusija još jednom pokazala da nastavlja sa svojom igrom „otvorenih karata“, što nije praksa koja je poznata Vašingtonu i njegovim satelitima. Generalno, Moskva se uvek iskreno zalaže za prekid vatre i postizanje primirja u kriznim područjima, ali SAD imaju potpuno drugačiji pristup kada su svetske krize u pitanju, uključujući aktuelnu u Jemenu. Tu Vašington ne samo da ne smiruje situaciju, već i na sebi svojstven način nastavlja sa „dolivanjem ulja na vatru“, imajući uvek na nišanu svoj krajnji cilj, a to je Ruska Federacija.