Савремени свет | |||
Путин је изгледа очекивао да ће руски тенкови у Украјини бити засути цвећем, а не ракетама |
недеља, 06. март 2022. | |
Руска државна новинска агенција Риа новости грешком је објавила у суботу 27. фебруара, четвртог дана агресије, унапред написани чланак у коме је поздрављена руска победа у Украјини. Текст је брзо повучен, али касно да не би био уочен. Аутор Пјотр Акропов је исткао како је губитак Украјине 1991. представљао понижење за Русију и одао признање Путину што решавање украјинског питања није препустио будућим генерацијама. Русија је обновила своје јединство, каже Акропов, а после брзе победе украјинска државност биће реорганизована и враћена у природно стање као део руског света. Ова спектакуларна медијска брљотина открива да је стратегија Москве био блицкриг који је требало да доводе до стварања марионетске владе у Кијеву. Показало се да руска војска није била способна да изведе такав муњевити напад. Московски генерали потценили су спремност украјинских оружаних снага да пруже отпор. Погрешна је била и процена расположења украјинског становништва. Западни медији навелико су писали о томе како је већи део популације у Украјини прозападно оријентисан, нарочито у урбаним центрима и на традиционално антируском западу земље који је база украјинског национализма. Украјинци наивно очекују да ће окретање Западу донети бољи животни стандард и европски начин живота. Али, они свакако више нису руска периферија у културном и менталном смислу. Путин је, изгледа, очекивао да ће руски тенкови бити засути цвећем, а не ракетама.
Иако формално није члан НАТО, Украјина је последњих година фактички постала део тог војног савеза. То је за њу најгора опција. Изложила се разарајућем руском нападу, а НАТО нема обавезу да се у сукоб умеша. Запад је инструментализовао Украјину како би ослабио Русију. Украјинци имају право да имају своју државу, али су грдно погрешили што су је једнострано спољнополитички оријентисали. Макрон је боравио у Кијеву 8. фебруара како би саветовао Зеленског да прихвати неутралност, а вратио се у Париз са склопљеним пословима за француске фирме. Западни војни савез се шири на исток како би освојио нове просторе експлоатације. Међу Путиновим критичарима у Русији скоро нико није очекивао масовну инвазију суседне државе. И бројни западни војни експерти били су скептични. Према извештајима Москва је ангажовала око 150. 000 војника, а цела Украјина има око 44 милиона становника. Однос је, дакле, 3.4 војника на 1,000 становника. Поређења ради савезници су у Немачкој 1945. имали 89.3 војника на 1.000 становника, НАТО у Босни 1995. имао је 17.5 војника на 1.000 становника, а однос на Косову 1999. био је 19.3 према 1.000. Неки војни стручњаци сматрају да је оптималан однос 20 на 1000. Повољан однос окупационих војника и броја становника не постоји ни када се урачунају борци из делова Украјине који су под руском контролом од 2014. После првобитног неуспеха Руска војска почела је реорганизацију и промену стратегије. Напори су усредсређени на побољшање логистике, која је, по свему судећи, у првом налету лоше функционисала и на опкољавање и бомбардовање градова. Са таквим приступом број цивилних жртава ће расти, али и број погинулих међу руским војницима. Чак и према званичним информацијама Москве, скоро петсто руских војника је до сада погинуло, али ту цифру свакако треба знатно повећати. Такође, међу припадницима инвазионих трупа има доста регрута који су слабо обучени и деморалисани. Што рат дуже буде трајао, ситуација по Русију биће све гора.
Успостављање проруске марионетске владе у Кијеву више није могуће, будући да она не би имала подршку већег дела локалног становништва. Перманентна окупација захтевала би ангажовање додатних трупа спремних да сузбијају сталне протесте, можда и герилски рат. То је још тежа ситуација него што је била у Авганистану, будући да се ради о културно врло блиским народима у којима има много породица које имају чланове у обе државе. Путин ће се можда ограничити да отцепи источне делове Украјине и већи део црноморске обале. Већ сад је Русија готово у потпуности изгубила било чију подршку на Западу, укључујући и лидере утицајних ултрадесних покрета који су до сада били највеће присталице Путина. Али, велико је питање да ли ће је стећи у Азији. Приближавање Москве и Пекинга олкашаће Американцима стварање антикинеске коалиције на највећем континенту коју ће чинити Јапан, Јужна Кореја, Вијетнам, Сингапур, Индија... Због тога, али и економских интереса у западној хемисвери, Кина неће срљати да се безрезервно сврста на руску страну и да јој пружи већу подршку од декларативне. Употреба војне силе без добро осмишјеног политичког циља је највећи пропуст. Штефан Цвајг је писао како је Фуше обавстио Наполенона о неком бесмисленом покољу. “То је злочин”, приметио је Наполеон. Фуше је одговорио:”Горе сире, то је грешка”. Злочин се у политици и рату прашта ако је почињен да би се постигао неки нарочито значајан циљ. Макијавели је писао како је Ромул убио Рема, али је створио моћну државу.”Ако га дјело оптужује, потребно је да га исход оправда...” (1) Многи мисле да је Русија већ изгубилла у овом сукобу, мада ће вероватно војно победити. Погрешном и неефикасном употребом премоћне војне силе Путин је делегтимизовао оправдано руско противљење ширењу НАТО на исток. На Западу, а посебно у Србији, био је прецењен учинак његове досадашње владавине. Земља и војска јесу консолидоване у односу на деведесете, али економија није диверсификована и довољно напредовала да би могла да буде аутархична. То важи и за војну индустрију која у значајној мери зависи од увозних компоненти. Чипови се, на пример, увозе са Тајвана. Две трећине извозних прихода Русије остварује се продајом енергента и сировина. Бивши амерички сенатор Џон Мекејн својевремно је рекао да је Русија бензинска пумпа маскирана као држава. Гас је главно геополитичко оружје Москве. Европа нема замену за руски гас, а Русија не може брзо количине које испоручује Европи да преусмери према Кини. Осим тога, будући да је Украјина један од највећих светских произвођача пољопривредних производа, рат и блокада црноморских лука изазваће велики поремећај на тржишту хране. Иако су нове санкције уперене против Русије оштрије него икад, не зна се ко их се више боји, она или ЕУ.
Циљ САД није само ломљење моћи Русије него и враћање Европске уније у вазални положај. Западни војни савез већ је профитирао од украјинског рата. Немачка је драстично променила своју спољну политику. Деценијама су се у Берлину одупирали захтеву НАТО да Немачка издваја 2 посто свог БДП-еа за војску, а Шолц је, због руске агресије, био приморан да за те сврхе определи 100 милијарди евра. Немачки војни буџет убудуће биће већи од руског, што недвосмислено значи да је почело њена војна обнова и да она у будућности више неће бити само економска сила. НАТО генерали и западна војна индустрија добили су највећи могући поклон, огромна финансијска средства, а при том немају немеру да се војно умешају у рат на истоку Европе. Режим у Русији је до сад био полуауторитаран, али окупација Украјине учиниће га још ригиднијим. Московски естаблишемнт веровао је да Русија мора бити један пол у мултиполарном свету, а она је данас слабија него што је била пре 24. фебруара. Бжежински је писао да Русија без Украјине не може да буде империја, али са њом то аутоматски постаје. Због таквих процена вашингтонски естаблишмент је непопустљив. Украјинци данас масовну гину како би били постигнути геополитички циљеви САД.
Путин је вишеструко грешио. Упустио се у војни напад на велику земљу са војском која за такав подухват није била спремна, али и његови јавни наступи били су контрапродуктивни. Говори су му били манихејски, помињао је борбу добра и зла. Чинило се да су његови поступци више мотивисани религиозним заносом него рационалном политичком анализом. Он упорно негира украјинску нацију и њено право да има своју државу. Нема ништа горе од тога када се неком народу пориче идентитет и представа о његовом значају. Отпор руској агресији деценијама ће доминирати у украјинској култури сећања. Нација је добила мученике и хероје, а њен идентитет биће у будућности још више центриран на мржњи према Русима. После 24. фебруара отац оснивач украјинске нације више није песник Тарас Шевченко, већ Владимри Путин. Лидер једне велике државе никако није такве грешке смео да направи. Руски критичари Путина примећују да је он променио понашање од како је почела пандемија. Све је усамљенији, окружио се климоглавцима, што га је довело у ситуацију да доноси одлуке, без претходних темељних анализа. То се видело и на снимцима састанака одржаних у Кремљу уочи инвазије. Путин је седео далеко од својих сарадника, а неке је чак и јавно понижавао. Западни медији, наравно, такве слике су искористили да учврсте представу о њему као ратоборном ирационалном лидеру спремном да уведе цео свет у нуклеарну катастрофу.
Ових дана српски десничари окупљају се око споменика руском цару Николају Другом у Београду. Он је био један од најнеспособнијих владара у историји империје. Изгубио је рат са Јапаном 1905, после чега је дошло до неуспеле револуције. У време Првог светског рата његово царство се распало, а 1917. догодиле су се две револуције. Ауторитарни владари са развијеним култом личности после губитка рата често губе и власт. Како је већ речено, Русија у Украјини неће бити војно поражена, али хоће политички. У Русији у овом тренутку не постоји опозиција кадра да доведе до промена. Николај Други није био те среће. За сада је непредвидив учинак санкција, мада има доста аналитичара који сматрају да ће оне овог пута бити ефикасније него раније. Да ли ће то довести до масовнијег незадовољства? Украјински рат драстично је погоршао међународни положај Србије и српског народа у целини. Србија ће се налазити са западне стране нове гвоздене завесе, што ће готово у потпуности поништити њену политичку аутономију. Притасак Запада за признање Косова и дисциплинвање Републике Српске биће појачан. НАТО никако неће дозволити да дубоко у његовој позадини постоји проруски политички ентитет. Спрске странке у Црној Гори више неће бити близу власти, мада су оне саме себе поразиле, уз Вучићеву помоћ, и пре него што је рат на истоку Европе избио. Украјински рат за само неколико дана донео је велике промене у међународним односима. На нама је да то разумемо и прилагодимо политику наше земље новоствореним приликама. Али такав приступ није својствен нашој политичкој култури. У предговору Родољупцима Јован Стерија Поповић је писао: “Бацимо поглед на најпознатију повесницу нашу. Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство... Отуд није чудо што неваљали и покварени, а таквих има свуда, под видом родољубија сваку прилику за своју себичност употребљавају, и најбезумније совете дају, не марећи хоће ли се тиме својој општини или своме народу каква штета нанети. Себичном је довољно кад је само њему добро и кад простака може на своју руку да преокрене, а за даље се ништа не брине.” Аутор је политиколог из Зрењанина 1. Niccolo Machiavelli, Rasprave o prvoj dekadi Tita Livija , Nicollo Machiavelli, Djela, tom I, Zagreb 1985 , str. 170.
|