Putin i Staljin - kako povratiti izgubljeno

Ruski predsednik Vladimir Putin nedavno je izjavio da je ,,upravljati Rusijom danas je teže nego u vreme Ivana Groznog, Nikolaja II, ili za vreme Sovjetskog Saveza’’, zbog toga što se, pored neprestanih kritika i pritisaka sa Zapada, ,,u zemlji odvijaju i procesi unutrašnje demokratije’’. Ova izjava, zajedno sa nekim Putinovim izjavama ranijih godina, poput one o raspadu SSSR-a kao ,,najvećoj geopolitičkoj katastrofi 20. veka’’, otvara daleko šira pitanja, ali naročito pitanje spoljnopolitičkog položaja Rusije, naročito u svetlu sirijske, i još više, ukrajinske krize, kao i njene spoljne politike.

Staljin, ,,neverovatno strpljiv i u svakom trenutku spreman da se upusti u detaljno proučavanje odnosa snaga’’, ,,Rišelje svog vremena’’ i ,,vrhunski majstor realpolitike’’, kako ga u svojoj knjizi ,,Diplomatija’’ naziva doajen američke spoljne politike Henri Kisindžer, je sredinom 20-ih godina izuzetno dobro shvatio položaj Sovjetskog Saveza, okruženog neprijateljski nastrojenim državama. Što je još važnije, kao i ruski carevi, shvatio je da spoljna politika jedne velike države ne zavisi ni od visokoparnih i uzvišenih ideala, niti od apstraktnih vrednosti ili ideologije, već od njene geografije, njene snage i moći, odnosa snaga u svetu i, na prvom mestu, interesa bezbednosti. Svestan da je tadašnji poredak u Evropi i svetu stvoren na štetu njegove države, bio je rešio da izvrši njegovu reviziju.

Strpljivo, oprezno, hladnokrvno, nemilosrdno i krajnje proračunato, Staljin je, uprkos brojnim sopstvenim greškama i ogromnim vojnim i civilnim žrtvama, 1945, sa sovjetskim tenkovima u Berlinu i na obali Labe (Elbe), tu reviziju u potpunosti izvršio, kontrolišući široki pojas tampon država u centralnoj i istočnoj Evropi od Baltika do Jadrana, a na Dalekom istoku poništivši rezultate rusko-japanskog rata 1904-1905, simbolički osvetivši poraz svog nekadašnjeg protivnka Nikolaja II. Sve u svemu, komunista Staljin je 1945. ostvario gotovo sve geopolitičke pretenzije carske Rusije, protiv čijeg se režima i politike, kao običan fanatični revolucionar, u mladosti ogorčeno borio, spreman i na sopstvenu smrt. U tom trenutku, njegovoj državi, tada jedinoj evropskoj supersili (od 1949. i nuklearnoj sili), i njenim narodima, izgledalo je da se nikada više neće ponoviti ono što se dogodilo 1941, 1914, 1853-4, ili 1812.

 Putin, sa svoje strane, bio je nemi svedok ,,najveće geopolitičke katastrofe 20. veka’’, propadanja Rusije i slabljenja njenog uticaja tokom 90-ih, kao i praznih obećanja Zapada vezanih za širenje NATO i EU na zemlje Varšavskog pakta, a od 2000, kao predsednik, i otvorenog upada u ,,rusko dvorište’’ (Gruzija 2003, Ukrajina 2004, Kirgistan 2005, Moldavija 2009.) i nadiranja na ruske granice. Shvativši da Zapad očigledno nema nameru da zaustavi sistematsko kreiranje svetskog poretka na štetu Rusije, a prethodno vrativši sve kredite, govorom u Minhenu 2007. je stavio do znanja Zapadu da je potrošio poslednje ostatke ruske dobre volje, pa se i sam okrenuo revizionizmu.

Posle povlačenja ,,crvene linije’’ 2008. u rusko-gruzijskom ratu i priznanja Južne Osetije i Abhazije, započeo je strpljiv, uporan i sistematičan rad na objedinjavanju post-sovjetskog prostora, najpre kroz jačanje ODKB i stvaranje Carinske unije 2010, koja će 2015. prerasti u Evroazijsku uniju, a zatim kroz njeno dalje proširenje. Iako je Zapad na pokušaj privlačenja Ukrajine u EAU reagovao Evromajdanom, a nakon Putinovog ,,vraćanja Krima kući’’, pokušao da uvuče Rusiju u dugotrajni i iscrpljujući rat sa Ukrajinom oko Donbasa, Putin je sačuvao hladnokrvnost, ne odgovarajući na provokacije, usput vrlo pažljivo posmatrajući previranja i sve veća posrnuća EU, čekajući svoju priliku.     

Dakle,  sudeći po dosadašnjim potezima u velikoj geopolitičkoj partiji šaha bez vremenskog limita, i Putin je odavno shvatio – shvatio je sa kakvim su se teškoćama, problemima, izazovima i, naročito, pretnjama, ne samo po državne i nacionalne interese, već i po sam opstanak ruske države, civilizacije i naroda, suočavali i Staljin i ruski carevi. Istina, njegov trenutni položaj, usled unutrašnjih pritisaka i spoljnog ,,opkoljavanja“, zasad deluje daleko kompleksnije od položaja njegovih prethodnika, i upravo u tom ključu treba tumačiti njegovu izjavu sa početka ovog teksta.  

Da i stanovništvo Rusije razume kompleksnost situacije, posredno pokazuje istraživanje centra Levada iz marta ove godine po kojem 54% ispitanika  smatra da je Staljin odigrao pozitivnu istorijsku ulogu, dok suprotno misli tek 30%. Iako bi tek 23%  zaista želelo da živi u Staljinovo vreme, čak 71% se slaže sa iskazom da ,,koje god greške ili mane pripisali Staljinu, najvažnije je da je pod njegovim vođstvom naš narod izašao kao pobednik iz Velikog otadžbinskog rata’’.

Ovakvi stavovi prema Staljinu, od 2008. u konstantnom porastu, pored toga što govore o ,,stanju duhova’’ u Rusiji, istorijskom pamćenju, kolektivnoj svesti, uvreženjim predstavama i stereotipima vezanim za njegovu ličnost, itd, pre svega predstavljaju sasvim očiglednu refleksiju sadašnjosti tj. istorijskog trenutka u kome se i Rusija i Putin danas nalaze. Ako se ovome doda da Putinov rejting u poslednje dve godine iznosi stabilnih 75-85%, konačna slika postaje kristalno jasna.

Možda je najbolji odgovor na pitanje iz naslova ovog teksta dao upravo – ruski narod. I on je shvatio. U tome je, pored ostalog, i njegova veličina.