Put u Novorusiju

Postojalo je više razloga za posetu Donbasu i istoku Ukrajine početkom juna 2014, jer se za razliku od Krima i događaja na tom poluostrvu, o tamošnjim dešavanjima u srpskoj javnosti znalo jako malo. Izbijanje žestokog građanskog rata na ovoj teritoriji u aprilu je bila i jedna vrsta iznenađenja posle relativno mirnog pristupanja Krima Ruskoj Federaciji.

Takođe, sličnost tragičnih događaja u Ukrajini sa onima u bivšoj Jugoslaviji je dovela do velikog interovanja u srpskom društvu za događaje u Donbasu. Uloga Zapada u potpirivanju sukoba, kao i prisustvo paravojnih i nacističkih formacija poput onih u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, koje su napadale pravoslavno stanovništvo u celom ovom području, bile su žalosno podsećanje na sve strahote građanskog rata na teritoriji bivše SFRJ. Takođe, jednostrana propaganda i okrivljavanje rukovodstva Donjecke Narodne Republike i Ruske Federacije za „sva zla ovoga sveta“ su podsećali na tadašnju satanizaciju Miloševića i Srbije.

Krajem maja 2014 uz pomoć prijatelja iz ruske Dume uspostavljen je kontakt sa rukovodstvom Donjecke Narodne Republike. U tom kontekstu sam se uputio početkom juna 2014. godine u Donbas.

Nakon avionskog leta iz Beograda, u Moskvi su me sačekali predstavnici DNR. Iz Moskve do Rostova na Donu u Rusiji smo putovali automobilom. (Put je bio dugačak oko 1.000 kilometara.) Granicu sa Ukrajinom sam prešao na prelazu Uspenka, na kom je ruska vojska (inače, odlično opremljena i samouverena) sa neskrivenim podsmehom posmatrala ukrajinske graničare. Sa druge strane, ukrajinska granična vojska na tom prelazu očigledno nije u najboljem stanju.

Ipak, nikavih problema od strane ukrajinskih regularnih pograničnih snaga nije bilo (između Srbije i Ukrajine ne postoji vizni režim). Međutim, već posle nekoliko kilometara od granice se nalazi punkt  Nacionalne garde Ukrajine. Uglavnom se radilo o mlađim ljudima od oko 25 godina. Ova paravojna formacija podseća na paravojne neoustaške hrvatske i muslimanske formacije po zapadnoj opremi, bahatom ponašanju i neomiljenosti u pravoslavnim sredinama.

U oblasti koju oni kontrolišu snajperi svakodnevno se puca na civilna vozila. Posebno se to odnosi na put od granice ka Donjecku koji prolazi kroz gustu šumu . Takođe, na putu do Donjecka sam posetio i gradove Makijevku, Šahtarsk i druge.

Na ulazu u najveći grad Donbasa, Donjeck, prvi put sam duže porazgovarao sa narodnom vojskom DNR. Radilo se uglavnom o lokalnim vojnim veteranima i pripadnicima Berkuta, između 40 i 50 godina starosti. Nisu bili tako dobro opremljeni kao pripadnici Nacionalne garde, ali su delovali ozbiljnije i smirenije. Sam grad Donjeck je sa više strana opkoljen ukrajinskom vojskom, ali borbe nisu bile tako žestoke kao u Slavjansku. Vojnici su uglavnom tvrdili da se bore jer ne žele da oni i njihove porodice žive pod „fašistima“ iz Kijeva, koji imaju nameru da zabrane ruski jezik.

Donjeck ima oko 1,5 miliona stanovnika, kao veliki industrijski centar još od vremena SSSR, obnovljen je nakon Evropskog šampionata u fudbalu 2004. U gradu je i poznati fudbalski stadion, ali i brojna industrijska preduzeća. Najveću zgradu u Donjecku je izgradio Janukovičev sin, i to su mi domaćini sa neskrivenim ogorčenjem nekoliko puta ponovili.

Intervju Dejana Mirovića za stanicu Life News: "Srbija treba da prizna DNR"

Međutim, nekada živ grad u kojem se za vreme saobraćajnih špiceva nije moglo proći ulicom od automobila, preko dana je sablasno pust. Ljudi se očigledno boje da izađu na ulice. Bombardovanje grada od strane ukrajinske avijacije i teroristički akti Nacionalne garde i Pravog (Desnog) sektora su izazvali strah kod običnih ljudi u ovom inače jako lepom i čistom gradu.

Iz Donjecka je pobegao i najbogatiji Ukrajinac Rinat Ahmetov, inače vlasnik poznatog fudbalskog kluba i industrijskog kompleksa, koji u Donbasu zapošljava nekoliko desetina hiljada ljudi. Oligarh  očigledno čeka da vidi ko će pobediti u ratu između DNR i Kijeva. Zato je i odbio da finansijski pomaže DNR („plaćanje poreza“ kažu domaćini) ali nije ni postupio kao zločinački oligarh Kolomojski koji finansira nacističko terorističke organizacije. Možda i zbog toga još uvek postoje neslužbeni kontakti između DNR i Ahmetova.

U Donjecku, koji je otprilike veličine Beograda, posetio sam štab DNR, koji se nalazi u samom centru grada, a okružen je brojnom i dobro naoružanom stražom. U nekoliko navrata sam se i lično uverio da se u kriznim trenucima ta straža može uvećati i do nekoliko puta, u vrlo kratkom roku.

Komandir štaba Jurij je bio jedan od osnivača i instruktora  Berkuta. Tokom jednog od  naših razgovora u njegovu kancelariju je došla starija žena, vlasnik prodavnice iz Slavjanska, koja se požalila se na ponašanje jednog dobrovoljca. Jurij je odmah telefonirao rukovodstvu u Slavjansku i naložio da se sankcioniše bilo kakva krađa i da se „besplatno uzeta“ roba vrati. U zgradi sam video i nekoliko ukrajinksih veterana iz bosanskog građanskog rata koji su mi se obratili na srpskom. Uopšte, u redovima narodne vojske DNR vlada zavidna disciplina. Propaganda sa Zapada i iz Kijeva da se radi o razuzdanim teoristima i banditima je neistina. Pre bi se to moglo reći za pripadnike Nacionalne garde koji se nalaze graničnim prelazima i šumama oko Donjecka, jer su oni ti koji proizvode nestabilnost i nesigurnost za obične građane.

Razgovori sa političkim rukovodstvom DNR sam obavio u zgradi bivšeg gradskog parlamenta, koja je poznata iz televizijskih vesti. Delegaciju je predvodio prvi vicepremijer Andrej Purgin. On je istakao da DNR posebno interesuje slučaj samoproglašenja nezavisnosti takozvanog Kosova jer ako Zapad priznaje Prištinu nema nikavog pravnog razloga da ne prizna i DNR. Takođe, predstavnici DNR su istakli da vlasti u Kijevu i Zapad po svaku cenu žele da isprovociraju Rusiju da uđe u rat. Ipak, kako mi je rekao, za sada nema takve potrebe jer DNR i sama može da se odbrani.

Domaćini su mi tvrdili su da su Nacionalana garda i Desni sektor glavni protagonisti terorizma u Donbasu. Nažalost, kao primer za tu tvrdnju predstavnici DNR su naveli ubistvo vicespikera parlamenta koje se dogodilo upravo tog dana, svega nekoliko ulica dalje od mesta gde smo razgovarali. Mada, dodali su da je prava meta verovatno bio premijer DNR. Političke vlasti su u međuvremenu počele da izdaju i svoj list, koji i nosi ime njihove države u nastajanju, „Novorusija“.

Tokom svog boravka razgovarao sam i sa običnim građanima, i ono što im je bilo zajedničko jeste jednodušna simpatija prema Srbiji i Srbima. Za njih je Milošević nesumnjivo veoma pozitivna i poznata ličnost, i to važi za sve građane Donbasa sa kojima sam stupio u kontakt. Neobičnu jačinu pravoslavne vere u ovom narodu pokazalo je i masovno obeležavanje praznika Svete trojice, koje se slavilo kako u vojsci, tako i među običnim građanima.

Iz Donbasa sam se za Moskvu vratio vozom. Za razliku od Novorusije u kojoj prema Srbima postoji posebna simpatija, od običnih ljudi pa do rukovodioca ove države u nastajanju, u „evropskoj“ Ukrajini, odnosno Harkovu, pokazivanje srpskog pasoša na granici je izazvalo pravi izliv histerično-paranoičnog raspoloženja pripadnika Nacionalne garde i SBU. Verovatno se radilo o primeni novousvojenih „evropskih vrednosti“ koja važe za Srbe i Ruse u „novoj“ Evropi. No, to je već druga tema.