Пут у Новорусију

Постојало је више разлога за посету Донбасу и истоку Украјине почетком јуна 2014, јер се за разлику од Крима и догађаја на том полуострву, о тамошњим дешавањима у српској јавности знало јако мало. Избијање жестоког грађанског рата на овој територији у априлу је била и једна врста изненађења после релативно мирног приступања Крима Руској Федерацији.

Такође, сличност трагичних догађаја у Украјини са онима у бившој Југославији је довела до великог интеровања у српском друштву за догађаје у Донбасу. Улога Запада у потпиривању сукоба, као и присуство паравојних и нацистичких формација попут оних у Хрватској, Босни и на Косову, које су нападале православно становништво у целом овом подручју, биле су жалосно подсећање на све страхоте грађанског рата на територији бивше СФРЈ. Такође, једнострана пропаганда и окривљавање руководства Доњецке Народне Републике и Руске Федерације за „сва зла овога света“ су подсећали на тадашњу сатанизацију Милошевића и Србије.

Крајем маја 2014 уз помоћ пријатеља из руске Думе успостављен је контакт са руководством Доњецке Народне Републике. У том контексту сам се упутио почетком јуна 2014. године у Донбас.

Након авионског лета из Београда, у Москви су ме сачекали представници ДНР. Из Москве до Ростова на Дону у Русији смо путовали аутомобилом. (Пут је био дугачак око 1.000 километара.) Границу са Украјином сам прешао на прелазу Успенка, на ком је руска војска (иначе, одлично опремљена и самоуверена) са нескривеним подсмехом посматрала украјинске граничаре. Са друге стране, украјинска гранична војска на том прелазу очигледно није у најбољем стању.

Ипак, никавих проблема од стране украјинских регуларних пограничних снага није било (између Србије и Украјине не постоји визни режим). Међутим, већ после неколико километара од границе се налази пункт  Националне гарде Украјине. Углавном се радило о млађим људима од око 25 година. Ова паравојна формација подсећа на паравојне неоусташке хрватске и муслиманске формације по западној опреми, бахатом понашању и неомиљености у православним срединама.

У области коју они контролишу снајпери свакодневно се пуца на цивилна возила. Посебно се то односи на пут од границе ка Доњецку који пролази кроз густу шуму . Такође, на путу до Доњецка сам посетио и градове Макијевку, Шахтарск и друге.

На улазу у највећи град Донбаса, Доњецк, први пут сам дуже поразговарао са народном војском ДНР. Радило се углавном о локалним војним ветеранима и припадницима Беркута, између 40 и 50 година старости. Нису били тако добро опремљени као припадници Националне гарде, али су деловали озбиљније и смиреније. Сам град Доњецк је са више страна опкољен украјинском војском, али борбе нису биле тако жестоке као у Славјанску. Војници су углавном тврдили да се боре јер не желе да они и њихове породице живе под „фашистима“ из Кијева, који имају намеру да забране руски језик.

Доњецк има око 1,5 милиона становника, као велики индустријски центар још од времена СССР, обновљен је након Европског шампионата у фудбалу 2004. У граду је и познати фудбалски стадион, али и бројна индустријска предузећа. Највећу зграду у Доњецку је изградио Јануковичев син, и то су ми домаћини са нескривеним огорчењем неколико пута поновили.

Интервју Дејана Мировића за станицу Life News: "Србија треба да призна ДНР"

Међутим, некада жив град у којем се за време саобраћајних шпицева није могло проћи улицом од аутомобила, преко дана је сабласно пуст. Људи се очигледно боје да изађу на улице. Бомбардовање града од стране украјинске авијације и терористички акти Националне гарде и Правог (Десног) сектора су изазвали страх код обичних људи у овом иначе јако лепом и чистом граду.

Из Доњецка је побегао и најбогатији Украјинац Ринат Ахметов, иначе власник познатог фудбалског клуба и индустријског комплекса, који у Донбасу запошљава неколико десетина хиљада људи. Олигарх  очигледно чека да види ко ће победити у рату између ДНР и Кијева. Зато је и одбио да финансијски помаже ДНР („плаћање пореза“ кажу домаћини) али није ни поступио као злочиначки олигарх Коломојски који финансира нацистичко терористичке организације. Можда и због тога још увек постоје неслужбени контакти између ДНР и Ахметова.

У Доњецку, који је отприлике величине Београда, посетио сам штаб ДНР, који се налази у самом центру града, а окружен је бројном и добро наоружаном стражом. У неколико наврата сам се и лично уверио да се у кризним тренуцима та стража може увећати и до неколико пута, у врло кратком року.

Командир штаба Јуриј је био један од оснивача и инструктора  Беркута. Током једног од  наших разговора у његову канцеларију је дошла старија жена, власник продавнице из Славјанска, која се пожалила се на понашање једног добровољца. Јуриј је одмах телефонирао руководству у Славјанску и наложио да се санкционише било каква крађа и да се „бесплатно узета“ роба врати. У згради сам видео и неколико украјинксих ветерана из босанског грађанског рата који су ми се обратили на српском. Уопште, у редовима народне војске ДНР влада завидна дисциплина. Пропаганда са Запада и из Кијева да се ради о разузданим теористима и бандитима је неистина. Пре би се то могло рећи за припаднике Националне гарде који се налазе граничним прелазима и шумама око Доњецка, јер су они ти који производе нестабилност и несигурност за обичне грађане.

Разговори са политичким руководством ДНР сам обавио у згради бившег градског парламента, која је позната из телевизијских вести. Делегацију је предводио први вицепремијер Андреј Пургин. Он је истакао да ДНР посебно интересује случај самопроглашења независности такозваног Косова јер ако Запад признаје Приштину нема никавог правног разлога да не призна и ДНР. Такође, представници ДНР су истакли да власти у Кијеву и Запад по сваку цену желе да испровоцирају Русију да уђе у рат. Ипак, како ми је рекао, за сада нема такве потребе јер ДНР и сама може да се одбрани.

Домаћини су ми тврдили су да су Националана гарда и Десни сектор главни протагонисти тероризма у Донбасу. Нажалост, као пример за ту тврдњу представници ДНР су навели убиство вицеспикера парламента које се догодило управо тог дана, свега неколико улица даље од места где смо разговарали. Мада, додали су да је права мета вероватно био премијер ДНР. Политичке власти су у међувремену почеле да издају и свој лист, који и носи име њихове државе у настајању, „Новорусија“.

Током свог боравка разговарао сам и са обичним грађанима, и оно што им је било заједничко јесте једнодушна симпатија према Србији и Србима. За њих је Милошевић несумњиво веома позитивна и позната личност, и то важи за све грађане Донбаса са којима сам ступио у контакт. Необичну јачину православне вере у овом народу показало је и масовно обележавање празника Свете тројице, које се славило како у војсци, тако и међу обичним грађанима.

Из Донбаса сам се за Москву вратио возом. За разлику од Новорусије у којој према Србима постоји посебна симпатија, од обичних људи па до руководиоца ове државе у настајању, у „европској“ Украјини, односно Харкову, показивање српског пасоша на граници је изазвало прави излив хистерично-параноичног расположења припадника Националне гарде и СБУ. Вероватно се радило о примени новоусвојених „европских вредности“ која важе за Србе и Русе у „новој“ Европи. Но, то је већ друга тема.