Pukotine u oklopu humanitarizma SAD – primeri iz Gvatemale i "Mančukuoa" (2)

Prigradskom autobusu br. 338 bilo je potrebno 50 minuta, tog vrelog 15. avgusta ove godine, da stigne u malo mesto Ping Fang, tridesetak kilometara južno od Harbina. Sve je bilo mirno, na kineski način, u Ping Fangu i na izgled beznačajno. Međutim, kad sam posle pešačanja od desetak minuta stigao na ulaz u bivši "medicinski istraživački centar" Jedinice 731 Armije Japana u periodu 1932-1945, našao sam se na jednoj od nastravičnijih lokacija koje je surovi, a metodički, ljudski um smislio u 20. veku.

Tu je sada muzej, ali se u svetu veoma malo, suviše malo, zna o velikom zlu koje se ovde desilo (a zločini protiv čovečnosti nikad ne zastarevaju, često nam se ponavlja, zar ne?). Mada je tu uništeno (to je jedina moguća reč) "samo" oko tri hiljade ljudi (mahom Kineza, ali i Mongolaca i Rusa, a kasnije izvestan broj ratnih zarobljenika, uključujući i Amerikance), sistematske "medicinske" strahote koje su se ovde dešavale bi trebalo da prouzrokuju da se u ljudskoj svesti širom sveta pojmovi "Ping Fang" i "Jedinica 731" poistovete sa pojmom "dr Mengele" – i to na ko zna koji stepen.

***

"Dongbei" (bukvalno "istokosever") jeste kinesko ime za nekadašnju, gotovo mitsku, Mančuriju – ogromnu oblast koja se na istoku graniči sa Severnom Korejom, na zapadu sa Mongolijom, a na severu sa Rusijom. Poslednja dinastija careva Kine, Čing (Qing, 1644–1912), potekla je odatle, od Manču (Manchu) vazala koji su ojačali i konačno srušili dinastiju Ming (1368–1644). Severoistok se sastoji od tri provincije, od kojih je najveća i najsevernija Heilongđang (Heilongjiang), što je i ime provincije i reke ("Crnog zmaja", poznate van Kine kao Amur) koja jednim delom svog toka čini granicu sa Rusijom.

Glavni grad Heilongđanga je Harbin, koji je prvi put procvetao kad su Rusi dobili koncesiju 1896. godine u vezi sa prugom Vladivostok–Dalian (na ruskom Daljni, čuveni grad na Žutom moru), a drugi put – ako se tako može reći, jer se radilo o nesrećnim ljudima koji su zauvek izgubili svoju zemlju – kad su u njega posle 1917. stigle brojne izbeglice, Beli Rusi. Moderni Harbin je lep grad sa sjajno restauriranim građevinama u raznim evropskim stilovima, od kojih je nesumnjivo najimpozantnija ruska Saborna crkva Svete Sofije, mrke boje, sa tamnozelenim kupolama, prelepa, a tužna – ne samo zato što je sada (samo) muzej, već i što odiše izbeglištvom i nepovratnošću.

Posle pobede u ratu sa Rusijom 1904–1905. godine, Japan je iskoristio politički i vojno slabu Kinu da postepeno okupira celi severoistok, i u njemu 1932. stvorio marionetsku državu Mančukuo (Manchukuo), u kojoj je u periodu od 1934. do1945. godine nominalno na čelu bio poslednji, dvanaesti, carski izdanak dinastije Čing, Puji (Puyi). U istoriji poznat kao Kangde Car – Marioneta (na filmu ga je "ovekovečio" Bertoluči), "carevao" je, kao japanski zatočenik, iz svoje palate (koja se može posetiti) u Čangčunu (Changchun), glavnom gradu provincije Đilin (Jilin). Stvarni vladar Mančukoa je bio glavnokomandujući tkzv. Kvantung armije (Kwantung, na japanskom poznate kao Guandong/Guandong, najelitnije u japanskoj vojsci). A Jedinica 731 je bila "istraživačka, naučnomedicinska" ruka Kvantung armije.

***     

Kako su japanski militarizam i ekspanzionizam postepeno rasli, još od poslednjih decenija 19. veka, tako je pred i za vreme Prvog svetskog rata došlo do značajnog podizanja kvaliteta japanske vojnomedicinske nauke koja je već u to vreme dostigla nivo viši od onog u zapadnim zemljama. Prvo se, pre Zapada, shvatilo da su najveći ljudski gubici u ratu od bolesti i zaraza, a ne u bitkama i od dejstava neprijatelja. Zatim, morala se hitno izučavati odbrana od otrovnih gasova korišćenih u Evropi u Prvom svetskom ratu, a pitanje odbrane od bioloških sredstava nije dugo zaostajalo. Mnogi izvori pokazuju da se postepeno, pod pritiskom militarista, koji su naročito u veoma politizovanoj Kvantung armiji imali veliki uticaj, prelazilo iz defanzivnog na ofanzivni tretman hemijskih i bioloških ratnih sredstava. Da skratim priču: takozvani "životinjski model", gde se medicinski efekat supstanci i patogena ispituje na malim (i jeftinim) laboratorijskim životinjama često nije pouzdan iz brojnih razloga, ali taj pristup, uključujući vivisekciju, je jedino što je istraživačima dostupno u "normalnim" okolnostima (uključujući, uzgred budi rečeno, one istraživače u savremenom svetu koji se bave ružem za usne i drugim kozmetičkim preparatima). Ljudi su s tačke gledišta validnosti zaključaka na osnovu nalaza eksperimenata daleko bolji subjekti, jer se verovatnoća grešaka u interpretaciji podataka znatno smanjuje. I ljudi su naravno ti koje treba prorediti u neprijateljskim redovima (civili su "kolateralna šteta"), a ne miševi i pacovi.

I tako kad je u Ping Fangu ("Heibo" na japanskom), 1938–39. godine, mahom kineskim prinudnim radom, završen "istraživački centar" za Jedinicu 731, stavljeni su joj na raspolaganje ljudski subjekti, zatvorenici raznih kategorija. Centar se sastojao od nekih 70 zgrada, uključujići i tri krematorijuma, i prostirao se na šest kvadratnih kilometara. Japansko objašnjenje lokalnom življu za ovaj kompleks bilo je da je to "drvni kombinat". Odatle je potekao naziv "maruta" ("maruta", japanska reč za "brvno, klada") za zatvorenike koji su tamo "u naučne svrhe" zverski mučeni i ubijani – termin koji su japanski "naučnici" koristili između sebe na ekstremno rasistički način.

***

U logoru je bilo i žena i dece, na kojima se takođe "eksperimentisalo". Kao što je to bio slučaj i sa mnogim muškarcima, žene su hvatane za sitne prestupe i dovođene u Ping Fang. Važnu ulogu u tome je imala zloglasna japanska vojna policija Kempeitai (Kempeitai), sa dugom tradicijom (1881–1945). Mnoge Kineskinje su rodile decu u logoru, kao rezultat silovanja od strane japanskih čuvara ili pak "organizovanih" seksualnih odnosa sa namerno inficiranim zatvorenicima, u svrhu istraživanja prenošenja veneričnih bolesti.

Tako bi se moglo reći da su eksperimenti sa sifilisom u Gvatemali, koje su organizovali američki "naučnici" od 1946. do 1948. godine (videti prvi deo ovog dvodelnog članka), u stvari bili "eho" Ping Fanga. Vremenska koincidencija je neverovatna; doduše, penicilin je otkriven baš tih posleratnih godina.

***     

Čovek u Ping Fangu koji bi se slobodno mogao nazvati "Mengele na četvrti stepen" je bio Iši Širo (Ishii Shiro, prezime Ishii; 1892-1959). On je 1927. godine odbranio doktorat iz mikrobiologije na Carskom univerzitetu u Kjotu (Kyoto Imperial University), jednom od dva najprestižnija u Japanu tog vremena. Prvo je pomno izučavao vojnu bakteriološku preventivu, a zatim je postao jedan od glavnih zagovornika ofanzivnog oružja zasnovanog na biološkim procesima (i dobio vojni čin). "Zašto ne pretvoriti tihog neprijatelja u tihog saveznika?" Povlačenje Japana iz Lige nacija 1932. godine je olakšalo Išijeve planove, kao i podrška ministra vojske (Araki Sadao, Araki Sadao, prezime Araki). Kao komandant Jedinice 731 u Ping Fangu, Iši je 1938. godine dobio čin pukovnika. Pod njegovom komandom je bilo 3,000 ljudi, od kojih su mnogi bili doktori medicine i specijalisti za nervne gasove, bakteriološko oružje, itd. A 1. avgusta 1940, Ping Fang je zvanično nazvan "Odeljenje Kvantung armije za sprečavanje epidemija i prečišćavanje vode". Glavni prečišćavač je bio sad već general Iši.

***

Šta je sve Jedinica 731 radila sa zatvorenicima u Ping Fangu? Prvo i osnovno što treba shvatiti jeste da niko ko je ikada bio zatvorenik u Ping Fangu nije preživeo. (Šesnaestog avgusta 1945. godine, dan pošto je japanski car Hirohito (Hirohito) objavio bezuslovnu kapitulaciju Japana, svi preostali zatvorenici su pobijeni -- živih posleratnih svedoka među njima nije bilo.) Ljudi su tamo dovođeni u pakao koji Dante Aligijeri nije ni u najcrnjim noćnim kreativnim morama mogao da zamisli. Daleko od toga da je logor u Ping Fangu bio samo stravična laboratorija za istraživanje efekta na živim ljudima patogena velikih boginja, meningitisa, tifusa, kolere, sifilisa, kuge, tetanusa, gasne gangrene, salmonele, tuberkuloze, botulizma, antraksa, i žute groznice (i ne samo tih -- i da ne govorimo o istraživanju efekta toksičnih hemikalija); posle inficiranja raznim sredstvima, žrtve su bile ubijane u različitim stadijumima bolesti, s tim da su "autopsije" često vršene na živim i svesnim ljudima.

Gore sam napisao da to nije bilo sve, da se mučenje nije svodilo samo na upotrebu bakterioloških i hemijskih sredstava. I "to ostalo" je možda najstravičnije. General Iši, doktor nauka, i ostali medicinski doktori i istraživači prisutni u Ping Fangu, tretirali su žive ljude kao biomasu kojom se moglo raspolagati na najodvratnije načine koji se mogu zamisliti. Kad su već tu i kad će već da umru, zašto ne probati još ovo i ovo i ovo na njima, zašto ne upotrebiti još ovaj i onaj delić klade-maruta?

I tako su živi ljudi (ko zna kako već inficirani i upotrebljeni) ostavljani vezani napolju da se smrzavaju u sibirskoj zimi Heilongđanga da bi se "izučila" brzina sticanja promrzlih prstiju, s gangrenom, koja bi onda prsti bili amputirani kao deo drugih "eksperimenata". Drugima (ili istim?) su davani elektro-šokovi da bi se "istražila" ljudska otpornost na ovu vrstu mučenja. Nekima su vađeni organi, amputirane ruke ili noge, sve u ime "naučnog istraživanja" određenih posledica. Neki su "izučavani" dok umiru u vakumu. A neki su, valjda oni kojima su dani ili sati bili odbrojani, posle drugih "eksperimenata", korišćeni kao mete za bombe bacane iz aviona. Da bi stajali, bili su vezani za drvene krstove. Još jedna užasna perverzija ljudskosti, u ovom slučaju perverzija krsta i milosrđa, namerno ili ne.

Beket i Jonesko su izrazili mučnost i apsurdnost ljudskog postojanja, a može se i razmatrati, poput Dekarta, da li i kako biološko tkivo poseduje svest i dušu. Ovu diskusiju na izvestan način sažima tvrdnja jednog od Japanaca koji su radili u krematorijima Ping Fanga: "Tela su uvek gorela brzo, zato što u njima nije bilo organa; tela su bila prazna."[1]

Prazna ljudska tela u 20. veku. A neko se usuđuje da zove, na primer, Asteke ili Mongole ili Varvare ili... već znate koga, varvarima.

Smatra se da je nekih 200.000 Kineza, pored onih užasavajuće mučenih u Ping Fangu, stradalo od japanskih "akcija na terenu" u Mančuriji. Patogeni provereni u Ping Fangu su upotrebljavani u kontaminaciji vode i promulgaciji zaraženih insekata. A u leto 1945. godine, kad se sovjetska armija približavala, te su Japanci temeljito razorili logor u Ping Fangu, ne bi li zameli trag strahotama koje su se tamo godinama dešavale, čitava kolonija kužnih pacova je namerno puštena u region južno od Harbina i donela patnju i smrt velikom broju kineskih žitelja.

Takođe se zna da su iz Ping Fanga slata ljudska tela i njihovi delovi u Armijski medicinski institut u Tokiju, i da je Iši Širo tamo držao predavanja o nečovečnim eksperimentima (kao da su ta tela bila čak ni klade, maruta, nego tela crklih pacova).

Nekoliko reči o fotografijama iz muzeja u Ping Fangu koje ovde prilažem. Taj muzej izbegava ultrasofisticiranu prezentaciju i animaciju. Kina i kineski muzeji su naravno vrhunski sposobni da to ostvare. Umesto toga, užasi Ping Fanga su dati mahom dokumentarno. Kad su ilustrovani, to je putem izvesnog broja jednostavnih, gotovo detinjastih (i kineska deca su posetioci – da bi saznali nešto o 17 miliona Kineza ubijenih u toku japanske trinaestogodišnje agresije) i ponekad monohromatičnih tableaux, u stilu koji donekle podseća na američkog avangardnog umetnika Edvarda Kinholca (Edward Kienholz, 1927-1994), koji je proveo svoj zreli život mrzeći hipokriziju i apsurde modernog života.   

***

I kako je sve to "otkriveno" – pišem to pod navodnicama, zato što je popriličan broj ljudi u Japanu i SAD vrlo dobro znao šta se dešavalo u Ping Fangu. Otkriveno je za obične ljude – odnosno za još uvek neverovatno mali broj njih u svetu, kad se uzme u obzir kakva se strahotna kataklizma ljudskog morala desila u Ping Fangu – zahvaljujući japanskim istražujućim novinarima (takvi nikad nisu bili ubijeni ili "fizički napadnuti u autobusu" u Srbiji pošto nikad ni blizu nisu pokušali da s takvim poštenjem postoje u njoj). Zahvaljujući tim novinarima, ali verovatno mnogo više zahvaljujući strahu od smrti i Boga japanskih mučitelja. Kao što sam gore napisao, Jedinica 731 nije dozvolila da čak i jedan zatvorenik tog mučilišta preživi. Ali, jedan broj Japanaca, veoma starih, i čak i tada birajući anonimnost, su priznali šta su činili, priznali svoje grehe i detaljno opisali šta se dešavalo u Ping Fangu. Sve to je dovelo da su, u periodu 1993–94, u Japanu, na 60 lokacija, zahvaljujući lokalnim zajednicama, i bez ikakvog učešća zvaničnog Japana, organizovane izložbe o Ping Fangu i delovanju Jedinice 731.

Odjek u svetu je bio i još uvek je minimalan. Izlažem nekoliko ideja zašto je to tako u sledećem (i poslednjem) odeljku.

A ovde je moj lični, završni utisak o Ping Fangu, 15. avgusta 2010. godine -- ostaci građevine koja je bila kombinovana toplana i krematorijum:

***

Umesto zaključka, nekoliko (mahom) činjenica:

1. Zločini protiv čovečnosti nikad ne zastarevaju.

2. Istoričari i analitičari se mahom slažu da je car Hirohito bio upoznat sa postojanjem, funkcijama i aktivnostima Jedinice 731 u logoru u Ping Fangu.[2]

3. General Makartur (General of the Army Douglas MacArthur) i predsednik Truman (Harry S. Truman, predsednik S.A.D. od 12. aprila 1945. godine do 1953) bili su detaljno informisani o tome šta se dešavalo u Ping Fangu. Oni su bili ti koji su odlučili da se gnusnim ratnim kriminalcima Jedinice 731 (uključujući Išija) da potpuna amnestija, u zamenu za "istraživačke podatke" koji su tamo stečeni na tako sramotan, gnusan i nečovečan način. Ta "amnestija" – ljudima odgovornim za najgore zločine protiv čovečnosti koji se mogu zamisliti – jeste protivpravno data bez konsultacije saveznika, naročito Kine i Sovjetskog Saveza.

Makartur je bio taj koji je zvanično prihvatio bezuslovnu kapitulaciju Japana 2. septembra 1945. godine i bio je vrhovni komandant savezničkih snaga tokom okupacije Japana (Supreme Commander of the Allied Powers, 1945-1951). Makarturov otpor je verovatno bio odlučujući faktor što nije došlo do podele Japana u okupacione zone po modelu primenjenom u Nemačkoj; to mu je donelo zahvalnost Japanaca koji su strahovali od sovjetske okupacije nekog od svoja četiri glavna ostrva. To, kao i činjenica da je ostavio Hirohita na tronu i odbio sovjetski zahtev da mu se sudi kao ratnom zločincu – što je svakako, ako je pravo u pitanju, trebalo da se desi. S.A.D. su uspele u svemu ovom verovatno zato što su bile jedina sila sa atomskom bombom. A učinile su to što su učinile nesumnjivo zato da bi spasli razrušeni Japan od komunizma i, što nije bilo ništa manje važno, pridobili Japan kao vernog, "večnog", poslušnog saveznika koji neće pokazivati prst na SAD zbog užasa atomske kataklizme koja mu je priređena.

4. General Iši je bio temeljito ispitivan od strane američkih specijalista 1946–1947. godine. Zna se da je dao sve tražene podatke i zauzvrat dobio imunitet od "sudskog gonjenja" (immunity from prosecution). Njemu nikad nije bilo suđeno i umro je prirodnom smrću 1959. Mnogi drugi članovi Jedinice 731 su dali podatke američkim vlastima; neki su ne samo dobili imunitet, nego su i potkupljivani novcem i poklonima. Sve u svemu, za razliku od onoga što se dešavalo na suđenjima za ratne zločine u Tokiju (International Military Tribunal for the Far East) od maja 1946. do novembra 1948. godine (sa smrtnim kaznama, preko 4000 osuđenih, itd.), nijedan član Jedinice 731 nije sudski gonjen! Svako pominjanje Jedinice 731 i biološkog oružja je sprečeno od strane međunarodnih tužilaca i sudija. (Hag naravno nije prvi u bilo čemu.) Štaviše, mnogi od tih ljudi su kasnije imali, bukvalno, izuzetno sjajne karijere u industriji, finansijskom sektoru i čak nauci Japana.

5. SAD su tako u potpunosti pomogle zvaničnom Japanu da zatre (gotovo) svaki trag i čak negira samo postojanje Ping Fanga i Jedinice 731 decenijama, u stvari, sve do danas. Svi analitičari se slažu da je tom zataškavanju i lažima pomogla tradicionalna sporost, neodlučnost i oklevanje zvaničnog Japana (naravno kad to ide "imidžu" Japana u korist). Ono što se apsolutno ne sme zanemariti u ovakvoj analizi je to da je japanska bestijalna brutalnost u vođenju rata na Filipinima, u Burmi, i drugde u Aziji, a naročito u Kini (ljudsko pamćenje nikad ne sme da izostavi dugotrajni masakr u Nanđingu – Nanjing), u velikoj meri zaboravljena ili minimizirana u ljudskoj psihi zbog nikad prethodno viđene strahote posledica te dve A-bombe.

Međutim, objektivnom posmatraču je sasvim jasno da je svo to negiranje i oklevanje moguće samo zato što su SAD to sve vreme htele. Podaci su dobijeni (možda čak, prema nekim izvorima, oni su korišćeni u ratu u Koreji, uz aktivno učešće nekih članova Jedinice 731 – da li će neki budući Vikiliks ikad dopreti do tih informacija?); Japan nastavlja da bude veran i pouzdan saveznik u apsolutno svim političkim (mada ne ekonomskim) situacijama; logor Ping Fang je bio u kineskoj Mančuriji, a ne, recimo, na Havajskim ostrvima; Japan izuzetno diskretno pominje Hirošimu i Nagasaki – gotovo da su te dve atomske bombe, bar na površini (a to je ono za šta političari primarno mare), važnije drugima u svetu (recimo piscu ovih redova), nego Japancima (s mnogim od kojih, iz svih mogućih društvenih klasa, na svim japanskim ostrvima, jeste pisac ovih redova razgovarao tokom godina).

Drugim rečima, realpolitik. Koji važi svuda, sem u Srbiji. Samo u Srbiji su "principi" i "pravo" (Mladići, Karadžići, Hagovi) važni. Samo u Srbiji, u sadašnjem svetu, bar u Evropi, postoji takva neverovatna hipokrizija. To je zato što samo Srbija ima utemeljenu pravnu aspiraciju na veliko parče zemlje na kome je jedna, jedina, svetska sila sagradila ogromnu vojnu bazu zvanu Bondstil. Na teritoriji na kojoj može da operiše kako želi, bez ikakvih pravnih posledica. Na teritoriji na kojoj je statua jednog njenog, u suštini najpodmuklijeg i najlažljivijeg, predsednika veoma prisutna – ali osnovna politika te sile ima zacrtan kontinuitet (u Pentagonu i drugde) koji nimalo ne zavisi od partije na vlasti.   

Kako je sve to moguće u modernom svetu? Tako što moderan svet, kakvim ga zamišljaju sadašnje generacije, počinje 1990. godine, početkom unipolarnog sveta SAD i Haškog tribunala – kome se naravno ne dozvoljava da i pomisli da sebe shvati kao merodavnog u "pravednim" ofanzivnim ratovima S.A.D. u Iraku i Avganistanu.

Funkcionalni i relevantni "linkovi":

http://www.moreorless.au.com/killers/ishii.html 

http://lcweb2.loc.gov/frd/cs/jptoc.html

http://lcweb2.loc.gov/frd/cs/cntoc.html

http://query.nytimes.com/gst/fullpage.html?res=990CE2D71630F934A25750C0A963958260

http://www.fortunecity.com/tattooine/leiber/50/bds1.htm

http://www.pbs.org/wgbh/americanexperience/films/weapon/

http://www.dailymail.co.uk/news/article-439776/Doctors-Depravity.html

http://www.benhills.com/articles/articles/WAR02a.html

http://news.bbc.co.uk/2/hi/programmes/correspondent/1796044.stm

http://www.abc.net.au/foreign/stories/s841387.htm

http://www.vcn.bc.ca/alpha/speech/Harris.htm

http://japanfocus.org/-Christopher-Reed/2177

http://www.abc.net.au/news/newsitems/200508/s1437314.htm

Prof. dr Vladimir J. Konečni

Professor Emeritus, Department of Psychology, University of California, San Diego

Profesor psihologije Univeziteta u Beogradu