Promene su mnogo dublje nego što izgleda

U ovom tekstu govorim o tome da su promene u svetu danas mnogu dublje i svobuhvatnije nego što je „samo“ uspostavljanje multipolarnog sveta.

Prvo, dve napomene vezano za uobičajenu tvrdnju da pored SAD danas kao supersile imamo i Rusiju i Kinu.

Nije reč o tome da se imaju uvažavati i interesi Rusije i Kine, pa da je za ostale države to uglavnom svejedno: nije jedan gazda, nego ih je troje i može se tražiti spas samo po pukotinama sukoba interesa velikih (mada je i to naravno prisutno), nego o činjenici da i Kina i Rusija svoje međunarodne pozicije temelje na antiglobalizmu i vraćanju izvornim principima UN. Ne radi se o podeli plena, nego o očuvanju sveta. I u tim okvirima, naravno, odbrani sopstvenih interesa.

Pored toga, sama činjenica da SAD nisu svemoćne suštinski dovodi čitav zapadni sistem, koji je oslonjen na ideju ukupne nadmoći zapada, od moralne do vojne, u bezizlaznu situaciju. Na tom tragu više nije moguće voditi uspešnu politiku. A srce tog sistema je da je „uspešnost“ vrhovna vrednost.

To se lepo, primera radi, vidi sada u Siriji. Obrazac po kome se teroristički napad dogodi na jednom kraju sveta, a onda SAD i njihovi saveznici unište neku državu na drugom kraju sveta, više nije operatvino moguć. A kad ne može da se efektuira, on je besmislen. Zato što  je totalna dominacija ujedno i maksimum i minimum tog sistema.

Jačanje i Rusije i Kine i njihova strateška povezanost (tome, naravno, treba dodati i druge države, pre svega ostale države BRIKS-a) objektivno svode SAD na poziciju na kojoj nije bila decenijama. A na toj poziciji sadašnji troškovi SAD su neodrživi.

Drugo, u zapadnim društvima u toku su veoma različiti politički procesi, koji svi imaju jednu zajedničku tačku, a to je uverenje građana tih društava da „ovako više ne može“.

U SAD ličnost preko koje se ovi zahtevi očitavaju je Berni Sanders, senator koji je ozbiljan protivkandidat Hilari Klinton za nominaciju za predsednika u okviru Demokratske partije. Manje je važno, za potrebe ovog razmatranja, da li će on pobediti ili neće, važnije je da on u populaciji od 19 do 39 godina ima prednost. A njegovi slogani su potrebna nam je politička revolucija, ko radi 40 sati nedeljno, ne sme biti siromašan, oštro protiv finansijskog sektora, farmaceutskih kompanija itd.

Ono što u SAD dolazi, mladi i sredovečni, dakle najvitalniji deo društva, potpuno napušta vladajuću političku paradigmu i okreće se traganju za stvarnim rešenjima. U glasanju za ličnost godine magazina Tajm (glasanje se završava za ovaj vikend) Sanders ubedljivo vodi sa duplo većim brojem glasova od drugoplasiranog i pet puta većim brojem glasova od bilo koje političke ličnosti. Nikada se nije dogodilo da neko ko je tek kandidat za predsednika, a Sanders je tek kandidat za kandidata demokrata, bude izabran za ličnost godine.

Isto to se događa i u Velikoj Britaniji, samo što se tamo političar zove DŽeremi Korbin, lider laburista. Potpuno ista priča. Kakvi ratovi, kakva moralna nadmoć, okretanje običnom čoveku i njegovim interesima.

Procesi suprotstavljanja neoliberalizmu su i u drugim delovima EU takođe veoma uzeli maha. Iz sasvim različitih političkih vizura, suštinski su zahtevi i potezi protiv neoliberalnog koncepta isti.

Pored Grčke, koja trpi trenutno nasilje Trojke, ali ne sprovodi mere dobrovoljno nego pod ucenom, čekajući pravi trenutak za ponovno pokretanje svih ekonomskih pitanja, sada je u Portugaliji uspostavljena parlamentarna većina potpuno iste orijentacije kao Siriza. Izbori u Španiji su 20. decembra i već sada je jasno da vladajuća partija sigurno gubi izbore i veoma je verovatno da će se na istoj platformi i tamo formirati vlada.

U Finskoj su građani svojim potpisima (50.000) naterali parlament da početkom naredne godine mora da raspravlja o izlasku Finske iz evrozone. Mala digresija, zamislite kako funkcioniše demokratija čak i u Finskoj, kada parlament neće da raspravlja o tako važnom pitanju za građane, nego oni moraju svojim samoorganizovanjem da ih na to nateraju.

Veoma slične zahteve postavlja i narastajuća desnica u Holandiji. Vlada Velike Britanije postavlja zahteve EU  za „asimetričnom federacijom“ kao nekada Slovenija u SFRJ, najavljujući izlazak iz EU ukoliko im se zahtevi ne usvoje.

Izbeglička kriza je zaoštrila sva pitanja prenošenja ovlašćenja nacionalnih država na nadnacionalna tela i to sa jasnom tendencijom vraćanja bitnih ovlašćenja na nivo nacionalne države. U tim procesima jačaju sve evroskeptične političke grupacije, od Mari Lepen u Francuskoj, Orbana u Mađarskoj, do naglog porasta popularnosti Alternative za Nemačku i nove vlade u Poljskoj.

Istovremeno, sasvim suprotan proces, daljeg zaokruživanja EU i naročito evrozone, kao funkcionalne federacije je neophodan da bi postojeći sistemi mogli da funkcionišu. Nije moguća kvalitetna monetarna unija bez fiskalne unije, a ta dva segmenta zajedno zahtevaju sistem kontrole i represije koji ih štiti, a to je onda federalna država.

Zbog toga je EU u unutrašnjoj torziji između sasvim oprečnih sila: ka federalizaciji i nastavku sadašnjeg makroekonomskog koncepta na jednoj strani - taj stav reprezentuje na političkom nivou vladajuća Nemačka i odbijanju ne samo da se dalje ovlašćenja prenose ka federalizaciji EU, nego sa zahtevima da postignuti nivo integracije više ne važi i dodatno, da se makroekonomski koncept ima napustiti.

Treće, veliki saveznik zapadnih sila, Japan, sam je u neviđenim ekonomskim problemima i čini se u potpuno bezizlaznoj situaciji. Kada kažem bezizlaznoj, onda mislim da se uopšte ne vidi kako bi Japan, koji u proteklih 25 godina nije ostvario uopšte privredni rast, to mogaoda učini u narednih 25 godina. Štaviše, mnogo je izvesniji dalji pad BDP-a nego bilo kakav rast.

Ovde sam naveo samo neke elemente unutrašnjih problema tzv. „zlatne milijarde“, za koje smatram da dovoljno ubedljivo govore o tome da mi danas imamo na delu veoma duboke  i dalekosežne procese koji svi vode ka razgradnji dominacije zapdne paradigme u veoma doglednom vremenu. Drugim rečima, ne postoji politički manevarski prostor koji bi omogućio da se nekako ipak sve vrati na staro, onako kako se vladalo svetom u prethodnim decenijama. To vreme je zauvek prošlo.