Problemi sa kojima se strane sile susreću na Balkanu

Apstrakt

Rusija, Turska i Zapad dele jedan problem na Balkanu: političku nestabilnost. Smeštena na ušću tri istorijska carstva, zemljište između Mediterana i Crnog mora je dugo bilo fokus konkurencije među globalnim silama. Sada je samo jedna od arena u tom sukobu, i to između Rusije i Zapada. Obe strane pokušavaju da kupe uticaj investicijama i energetskim projektima, kao što se i Turska bori da drži korak.  Ipak, unutrašnji politički izazovi prete da ugroze napore velikih sila da razviju i oblikuju region. Kako glavne sile koriste svoju finansijsku i političku moć da steknu uticaj na Balkanu, tako slabe lokalne samouprave nastavljaju da uspostavljaju ravnotežu između suprotstavljenih naroda.

Analiza

Regionalne i svetske sile su pokazale neverovatno veliku količinu pažnje prema balkanskim zemaljama u poslednje vreme. Dana 15. maja, ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je posetio Srbiju, samo nekoliko dana nakon što se predsedavajuća Saveta Ruske Federacije, Valentina Matvijenko, sastala sa srpskim liderima u Beogradu. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan će posetio je Bosnu i Hercegovinu 20. maja. Turski ministar inostranih poslova Mevlut Čavušoglu i potpredsednik vlade Ali Babačan su izvršili slične posete u poslednjih mesec dana. Zapadni lideri su takođe pokazali interesovanje za region, od američkog državnog sekretara DŽon Kerija i britanskog ministra spoljnih poslova Filip Hamonda koji su posetili Bugarsku u januaru, do visokih zvaničnika SAD koji redovno posećuju Rumuniju.

Strateške investicije sa Zapada

Zapadne vlade imaju dva glavna cilja na Balkanu: da se održi stabilnost u zapadnom delu regiona i da se umanji ruski uticaj. U tom smislu, Sjedinjene Države i Evropska Unija su bile uključene u unutrašnju politiku na Balkanu, jer je NATO rasporedio trupe neposredno nakon rata u Bosni i sukoba na Kosovu 1999. godine. Zapadne trupe nastavljaju da služe na Kosovu u mirovnoj misiji. Evropska unija je iskoristila značajne resurse i politički kapital kako bi afirmisala reforme i ekonomski razvoj u regionu, ali sa mešovitim rezultatima.

Zapad ima prednost pristupa razvoju i odbrani, i sredstvima koja se mogu podeliti među zemljama gladnih za ekonomskim rastom. Zemlje kao što su Srbija i Makedonija će verovatno da se pridruže Evropskoj Uniji u narednoj deceniji; one imaju poteškoća zahvaljujući unutrašnjim podelama i otporu lica iz sadašnjih članica EU. Ipak, one i dalje imaju pristup ekonomskim koristima koje dolaze iz bliskih veza sa Evropom. Između 2014. i 2020. godine, Evropska unija planira da odobri 1,5 milijardi evra (oko 1,7 milijardi dolara) u Srbiji, potencijalnoj članici EU, a 11,4 milijardi evra u Bugarsku, koja je postala član EU. (Bugarski građani imaju koristi od mogućnosti da slobodno putuju i rade u Evropskoj Uniji.) Pored toga, postoji značajna pomoć u odbrani koja dolazi u Bugarsku, kao deo napora da se ojačaju pogranične članice NATO duž ruske granice.

Ukrajinska kriza podstiče SAD u jačanju odbrane duž NATO istočne granice. NATO je proširio svoje multinacionalne snage, stvorio je novu brzodelujuću silu koja može brzo da reaguje i uspostavljen je lanac ispostava u istočnom Balkanu pod nazivom sila integracije jedinica, koje bi mogle poslužiti kao komandni centar tokom sukoba.

U isto vreme, borbe  u Ukrajini navele su Evropsku uniju da redefinišu svoj projekat prirodnog gasa Južni koridor, kojim bi zaobišli Ruski energetski gigant Gazprom na evropskom tržištu energije i smanjili zavisnost Evrope od oslanjanja na Rusiju. Pored toga, Zapad nije savetovao Bugarsku da učestvuje zajedno sa Rusijom u projektu Južni tok. Kada je Bugarska odustala od projekta, Rusija je otkazala projekat u decembru

Rusija kontrira Zapadu

Sa svoje strane, Rusija je koristila svoj uticaj na Balkanu, gde je bliskim istorijskim i kulturnim vezama sa zemljama kao što su Srbija i Grčka, pretila zapadnim interesima. Međutim, interes Kremlja  u regionu u protekloj godini potiče velikim delom iz njegovog pogoršanja odnosa sa Zapadom. Ruska Federacija ima cilj da na Balkanu spreči širenje zapadnih trupa i vojne infrastrukture, uz održavanje dovoljno snage da sprovede strateške energetske i infrastrukturne projekte.

Iako Zapad ima više resursa da investira na Balkanu, Rusija poseduje nekoliko regionalnih energetskih sredstava i ima veliki broj izvanrednih kredita sa balkanskim vladama. Moskva je uspela da zadrži dobre diplomatske odnose sa nekim lokalnim oligarsima, posebno u Bugarskoj. U 2008. godini, Gasprom je kupio većinski udeo u srpskoj naftnoj kompaniji NIS. Kao i Evropska unija, Rusija je obezbedila sredstva za Srbiju - oko 1,5 milijardi dolara u protekle dve godine. Kremlj takođe pečatira energetske sporazume i kreditne ponude sa Republikom Srpskom, entitetom etničkih Srba u Bosni i Hercegovini.

Zapadni pritisak može da okonča projekat Južni tok, ali Rusija planira da izgradi Turski tok, koji može da pomogne Gazpromu da kontrira evropskim naporima u pogledu diversifikacije energije. Gasovod će dovesti prirodni gas preko Crnog mora do Turske i grčke granice. Da bi se pomoglo da Gasprom dostigne centralno-evropska tržišta, Rusija zagovara izgradnju gasovoda koji će ići iz Grčke u Makedoniju, Srbiju i Mađarsku. Pored Turske, te četiri zemlje su u centru ruske diplomatske ofanzive. Ipak, dok se Rusija bori za upravljanje internim finansijskim i političkim izazovima, njena moć na Balkanu je relativno ograničena.

Turski interesi

Turska ima svoje kulturne veze i ekonomske interese na Balkanu, ali trenutno nema resurse i vojnu moć da konkuriše Rusiji ali ni Zapadu.

Jedan od turskih strateških ciljeva je da održi uticaj na Crnom moru. Istorijski, Ankara je postigla ovaj cilj sidrenjem  na Dunavu. Kao dodatak, ovaj cilj podrazumeva upravljanje odnosima sa drugim crnomorskim državama na Balkanu. Međutim, Turska takođe pokušava da bude bliže Bosni i Hercegovini, što znači da Ankara povećava svoj uticaj kroz kulturne i istorijske veze. Ove veze su važne: muslimanski Bošnjaci počeli su da migriraju u Tursku u 17. veku, a nekoliko miliona turskih građana tvrde da poseduju bošnjačke korene. Ovaj etnički afinitet je produžetak popularne inicijative vlade da investiraju u Bosni i Hercegovini.

Turska ne može da odgovori na nivo finansijskih ulaganja zapadnih sila i Rusije. Ali, kao čuvar Crnog mora, i kao članica NATO-a, Turska igra važnu ulogu u bugarskim i rumunskim naporima za jačanje odbrambene saradnje kao odgovor na krizu u Ukrajini. Osim toga, Turska je bila u mogućnosti da koristi finansijske i političke alate da se dodvori Bosni. Turska je među prvih pet investitora u zemlji. U stvari, turski zvaničnici tvrde da je Turska uložila 1,1 milijardu dolara u Bosni od 1995. - značajan iznos za zemlju sa bruto domaćim proizvodom od oko 18 milijardi dolara.

Turski tok gasovoda, ako bude izgrađen, bez sumnje bi osnažio Tursku. Ankara će igrati centralnu ulogu u njegovoj izgradnji, i koristiće tu ulogu da poboljša svoje odnose sa zemljama koje će dobiti Turski tok prirodnog gasa, uključujući Makedoniju i Srbiju.

Nasilje u Makedoniji 

Uprkos pažnji koju velike sile poklanjaju Balkanu situacija je često nestabilna, i pomenuta nestabilnost može ometati uticaj stranih sila. Na primer, smrtonosno nasilje u Makedoniji izbilo je 9. maja, kada je osoblje Ministarstva unutrašnjih poslova pucalo na navodne militante etničkih Albanaca u Kumanovu, što je kulminiralo smrću osam policajaca i 14 navodnih militanata. Skoro 40 policajaca je povređeno, a 30 militanata je uhapšeno. Postoje nepotvrđeni izveštaji o civilnim žrtvama.

Makedonska vlada je tvrdila da je njena operacija bila pokušaj da se militanti spreče u obavljanju planiranih terorističkih napada u zemlji. Međutim, vremenski trenutak operacije dovelo je mnoge da veruju da je napad  politički motivisan - diverzija da se skrene pažnja sa nedavno otkrivenog ilegalnog programa prisluškivanja vlade.

Krvoproliće u Kumanovu, zajedno sa otkrićem ilegalnog informisanja građana, dodatno podriva kredibilitet vlade gde već postoji nepoverenje prema njenim ljudima. Dana 17. maja, na desetine hiljada demonstranata okupilo se u Makedoniji u glavnom gradu, Skoplju. Zapadno sponzorisani razgovori narednog dana nisu uspeli da dovedu do kompromisa između vlade i opozicionih stranaka. Vlada koja se  drži na vlasti ostaje slaba.

Rusija računa na produženje Turskog toka kroz Makedoniju do centralne Evrope, ali zemlje u kojima je nestabilnost prete da ometu ove planove u trenutku kada zemlje duž alternativnih puteva nisu osetljive na ruske predloge. Aktuelna bugarska vlada, pod pritiskom iz Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije, protivi se učešću u energetskim projektima koje predvodi Rusija, dok Albanija zadržava orijentaciju prozapadne spoljne politike.

Sa toliko toga u pitanju, rusko Ministarstvo inostranih poslova izašlo je snažno u prilog makedonske vlade u odgovoru na proteste. Ministarstvo je kritikovalo opozicione stranke i nevladine grupe podjednako, optužujući ih da su u savezu sa zapadnim silama i da odlučuju da predvode haotične revolucije koje su ideološki obojene. Makedonska aktuelna vlada je nominalno u prilog pristupanju NATO-u i EU, ali je bila otvorena za ruski predlog Turskog toka. Slaba vlada, kao i rastuća nestabilnost u Makedoniji, sprečava zemlju da postane čvrst zapadni saveznik ili pouzdan partner za Rusiju.

Širi regionalni izazov

Sukobi u Makedoniji podižu spektar obnovljenih etničkih tenzija i nasilja na Balkanu, gde se političke granice ne poklapaju sa etničkim granicama. Iako se nedavno nasilje verovatno neće preliti u okolne zemlje u bliskoj budućnosti, Makedonija sa problemima širi zabrinutost u regionu. Srbija je podigla svoj status uzbune na borbenu, a Bugarska je poslala trupe da ojača granicu.

Od 1999. godine, zapadne vlade su radile na stabilizaciji Kosova i okolnog područja kroz prisustvo mirovnih snaga i razvojne programe velikih sila. Brisel je takođe izvršio pritisak na Srbiju da normalizuje odnose sa Kosovom kao preduslov za pridruživanje EU. Potencijalni porast ekstremizma duž granice između Kosova i Makedonije će ugroziti ovu stabilnost i podriti dugogodišnje napore u regionu.

Na kraju, bez obzira na to koliko je vremena uloženo i koliko je spoljna politička moć uključena na Balkanu, uspeh zavisi od prisustva jake, stabilne vlasti. Ali, balkanske vlade su izuzetno slabe. U Bugarskoj, socijalni nemiri u 2013. su prisilili vladu da podnese ostavku. Od tada, zemlja je prošla kroz nekoliko slabih, kratkotrajnih vlada koje su prepune unutrašnjih sporova. U međuvremenu, u Bosni i Hercegovini, politička paraliza je sprečila uvođenje preko potrebne ekonomske i političke reforme. Protesti zbog korupcije u 2014. godini pokazali su da je bosanski politički sistem nesposoban da zaštiti zemlju od svojstvenih problema.

Bura balkanske politike omogućava stranim silama da postignu određene pomake, jačanje svog uticaja kroz finansijsku i političku podršku za lokalne samouprave. Kao i druge nacije u Evropi koje su granične države, mnoge od balkanskih zemalja su pokušale da zadrže stepen neutralnosti. Strategija balansiranja znači da balkanske vlade mogu pristupiti povoljnim ekonomskim sporazumima, paketima finansijske pomoći i političke podrške od više različitih spoljnih sila.

Geopolitička rivalstva i lokalni sporovi u regionu su istorijski formirali eksplozivnu kombinaciju, podstičući vojne sukobe kao što su svetski rat, kao i mnoge balkanske oružane borbe. Danas, takmičenje se, sa više nijansi, odvija u vidu sledećeg: kako strane sile koriste ekonomski uticaj, odbrambenu saradnju, i političku podršku da bi opravdale svoje ciljeve u regionu.

Dok su Zapad, Rusija i Turska nestrpljivi da pumpaju kapital u region za jačanje njihovih pozicija, slabe vlade će nastaviti balansiranje između spoljnih sila.

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić