Privatni gradovi u doba post--demokratije

Javni sektor (koji politički sistem često ciljano urušava), naročito onaj njegov deo koji obezbeđuje komunalne, obrazovne i druge usluge, vapi za efikasnošću koja se pripisuje privatnom preduzetništvu, pa dobar deo zemalja pribegava takozvanim privatno-javnim partnerstvima, ili privatnom kapitalu jednostavno prepušta čitave sektore koji zadovoljavaju, ili bi barem trebalo da zadovoljavaju, javni interes stanovništva.

Da li u središtu sistema treba da imamo građanina ili kapital?

Neke zemlje, poput Kine, u šta sam se lično uverio, stupaju vrlo oprezno u takve aranžmane, isprobavajući različite modele prodora privatnog kapitala u oblasti poput obrazovanja ili stanovanja.

Cilj je da se efikasnosti privatne inicijative prepusti tačno onoliko prostora u okviru javnog interesa, da privatni kapital ne počne da ugrožava interes samog društva, odnosno nacije.

Ma šta zapadni mediji pisali i govorili o Kini, njen sistem, koji ona ipak nikome ne nameće, u svom središtu ima Kineza, odnosno svetinju kineske civilizacije koju oni koji o tome odlučuju ni po koju cenu ne podređuju privatnom kapitalu, naročito ne stranom, ma koliki ovaj bio.

Druge zemlje su poslednjih godina odmakle u procesu puštanja privatnog kapitala u javni sektor pa sada grade čak i prave privatne gradove.

Slobodan Reljić je, pre oko godinu dana, upozorio našu javnost na takozvane "petnaestominutne gradove" koje lokalne administracije uspostavljaju širom sveta, navodeći primer okruga Oksford u Velikoj Britaniji, čiji je lokalni savet, decembra 2022. godine, zvanično bio prihvatio primenu takvog koncepta organizacije života njegovih stanovnika.

Za limitirani izlazak iz zone potrebno je odobrenje

"Ako slobodni građanin poželi da napusti svoju zonu, ići će po dozvolu saveta koji odlučuje ko je dostojan slobode... Stanovnicima će biti dozvoljeno da napuste svoju zonu najviše sto dana godišnje, ali moraće da registruje podatke o svom automobilu u savetu koji će potom pratiti kretanje putem pametnih kamera po celom gradu", naveo je tada Reljić.

Termin "petnaestominutni grad" 2016. skovao je Karlos Moreno, profesor na Sorboni, kao, kako oni koji nimalo ne sumnjaju u ovu vrstu getoizacije navode, način preispitivanja urbanog planiranja.

Kada su nakon pandemije virusa korona prve lokalne samouprave uvele ove mere, pokušavajući da sve usluge, potrebe i obaveze stanovnika sabiju u tačno određeni petnaestominutni prostor, izbili su i prvi protesti. Kritičari ovog koncepta (ograničen broj dana odsustva, prijava odlaska i kontrola kretanja) odmah su u medijima počašćeni izrazima kao što su teoretičari zavere, desničari, čak i antivakseri.

Mediji koji promovišu koncept "petnaestominutnih gradova" navode da kritičari ovog koncepta lažu kada kažu da će stanovnicima biti zabranjen izlazak iz takvog "grada". Ne dodaju, međutim, da se protivnici ovog koncepta bore protiv kontrole i prijavljivanja načelno dozvoljenih, ali takođe ograničenih izlazaka iz "petnaestominutnog grada", sve radi borbe protiv klimatskih promena, pandemija i ostalih medijskih globalnih pošasti.

Šta o svemu kaže veštačka inteligencija?

Poslednjih godina, međutim, na civilizacijskom obzorju imamo privatne gradove. Zemlja poput Srbije, koja stenje na rubu Evropske unije, rastrzana geopolitičkim udarima, na prvi pogled je daleko od potpune privatizacije gradskog stanovanja.

Veštačka inteligencija privatni grad pošteno definiše kao gradsku zajednicu kojom upravlja privatni entitet, a ne vlada.

"U takvim slučajevima, privatna kompanija ili pojedinac preuzima odgovornost za pružanje različitih usluga, infrastrukture i upravljanja unutar granica grada. Koncept privatnih gradova je istražen na različite načine, u rasponu od potpuno privatizovanih gradova sa svim uslugama koje pružaju privatni subjekti do javno-privatnih partnerstava gde se određenim aspektima grada upravlja privatno. Ove inicijative često imaju za cilj stvaranje efikasnijeg i inovativnijeg urbanog okruženja", navodi Čet dži-pi-ti.

Kada veštačku inteligenciju upitate za pravo da raspolažete vlastitom imovinom u takvom gradu, ona vam odgovori sledeće:

"Ukoliko razmišljate o tome da imate imovinu u privatnom gradu, to bi zavisilo od specifičnih politika i propisa tog privatnog grada. Neki privatni gradovi mogu da dozvole pojedincima da poseduju i razvijaju imovinu unutar svojih granica, dok drugi mogu imati restriktivnija pravila, ili zahtevati posebne sporazume sa privatnim entitetom koji upravlja gradom. Neophodno je istražiti i razumeti pravni okvir, pravila i uslove povezane sa vlasništvom nad imovinom u bilo kom privatnom gradu za koji ste zainteresovani. Pored toga, imajte na umu da koncept privatnih gradova može biti kontroverzan i može izazvati različita etička, pravna i društvena razmatranja, u zavisnosti od pristupa privatnog subjekta koji upravlja gradom", odgovorio je Čet dži-pi-ti.

Šta kaže stvarni život?

Vejd Šepard, novinar koji godinama putuje novim putevima svile i izveštava javnost o dešavanjima u Aziji, u tekstu koji je 31. januara 2021. objavio na portalu "Forbsa", opisao je svoju posetu privatnom gradu u zalivu Danga, na jugu Malezije.

Šepard je, kao novinar, ne kao špijun, ušao u pomenuti privatni grad, u kom je tada živelo dvadesetak hiljada ljudi, smeštenih u "zbijene identične visoke tornjeve".

"Pisao sam o novim gradovima i ovakvim razvojima širom Azije dugi niz godina, a neformalne posete tokom kojih sam mogao da osetim mesto, ćaskajući sa kupcima kuća i ljudima koji vode lokalne poslove, bili su deo moje standardne operativne procedure. Ali, ovde se dogodilo nešto što ranije nisam iskusio: prišao mi je agent obezbeđenja i strogo mi je rekao da ne mogu da koristim kameru – da kamere nisu dozvoljene u zalivu Danga", naveo je Šepard, dodajući da je reč kompanije koja upravlja gradom bila zakon.

Šepard je, stoga, preneo izjavu Sare Mozer profesorice univerziteta Makgil u Montrealu koja mu je rekla da su privatni gradovi poput tržnih centara.

"Ukoliko se rukovodstvu ne sviđate vi ili način na koji se oblačite, oni teoretski mogu da vas proteraju, a vi ne možete da osporite tu odluku, jer je to privatna svojina. Ne postoje izabrani gradski odbornici na koje treba da se žalite i ukoliko vas vide kao izazivača nevolja, potencijalno biste mogli da budete izbačeni", rekla je Mozerova.

Zašto privatni gradovi i kakva su prava njegovih stanovnika?

Za razliku od antičkog koncepta polisa, odnosno države, po Aristotelu stvorene radi opstanka (odbrane) života i koja traje radi sreće njenih građana, privatni gradovi teže suspenziji i ukidanju nacionalnih zakona te iste države.

Opravdanje za takvu tendenciju, politička klasa koja koncept privatnih gradova počinje da propagira zajedno sa investitorima koji od svega toga basnoslovno zarađuju, pronalazi u izgovoru da su takve zajednice navodno bolje, jeftinije i slobodnije od postojećih državnih modela.

Politička klasa, koja je, nije zgoreg ponoviti, u međuvremenu stupila u potpunu službu kapitalu, ne bakće se više svojim primarnim aristotelovskim poslom prosvećenog sprovođenja javnog interesa. Ona je raskinula savez sa građanim i stupila u savez sa kapitalom. Građani se, osim kada su u poziciji potrošača i korisnika usluga, naprosto više ne pominju.

U privatnim gradovima ne postoji demokratski proces odlučivanja u lokalnoj zajednici. Politička supstanca stanovnika u takvim gradovima, od statusa građanina teži statusu korisnog mrava.

U privatnom gradu računa se samo ono što kompanija koja njime upravlja, na osnovu prava stečenih ulaganjem novca, odluči i sprovede. Baš kao i mravima, stanovnicima takvih gradova ostaje samo da, kako to Šepard primećuje, glasaju nogama: oni za sada slobodno odlučuju žele li da žive u takvim gradovima, ali to ne znači da će isto tako biti za sto ili dvesta godina.

U privatnim gradovima, naprosto, menadžere ne otpuštaju zbog toga što su ovi izneverili javni interes stanovnika, već onda kada ovi iznevere poslovne interese ulagača. Prioritet nije pravo, nego dobit privatne kompanije.

U vreme kada je Šepardov članak objavljen, u svetu je, prema njegovoj tvrdnji, bilo petnaestak potpuno novih privatnih gradova, razvijanih ulaganjima privatnog kapitala (po modelu "grinfild" investiranja) ili kroz postupke privatno-javnog partnerstva.

Danas ih ima neuporedivo više.

O ovome svakako treba razmisliti kada vam, najpre, potpuno privatizuju tržište snabdevanja lekovima, čija je proizvodnja takođe odavno izvan kontrole država. Kada zdravstvena zaštita postane posao, a ne javna potreba. Kada reklame za sladoled i nameštaj iz mog detinjstva smene reklame za debelo komercijalizovane bolničke usluge, banalizovane medicinske preparate i lekove, što će silom prilika pamtiti moja deca iz svog detinjstva.

Na red, potom, dolazi sektor gradskog i prigradskog saobraćaja, pa sistemi snabdevanja električnom energijom i vodom. Tako redom, sve do koncepta "petnaestominutnih" i potpuno privatnih gradova u kojima, osim lične egzistencije, više niko neće imati nikakav stvarni izbor.

(RT)