Privatne vojske bujaju kad demokratije umiru – „Vagner“ je samo jedna od mnogih

Prošle nedelje Rusija je tvrdila da je preuzela kontrolu nad gradom Bahmutom posle osmomesečne bitke sa ukrajinskim snagama — najduže i najkrvavije borbe u ratu do sada. Napad, međutim, nisu predvodile ruske oružane snage, već privatna vojska – zloglasna Vagner grupa – čiji pripadnici se bore zajedno sa redovnim ruskim trupama od početka invazije.

Vagner grupa je oduvek bila obavijena misterijom. U prvim danima rata, izveštaji su naglašavali tajnu prirodu njenih vojnih operacija, uključujući zaveru za ubistvo Zelenskog i članova njegovog kabineta. Donedavno je bilo nejasno da li kompanija registrovana pod imenom Vagner uopšte postoji.

Sve se promenilo u septembru 2022, kada je Jevgenij Prigožin, bliski Putinov saveznik, izjavio da je "osnovao grupu 2014. kako bi zaštitio Ruse kada je počeo genocid nad ruskim stanovništvom Donbasa“. Zatim, u januaru ove godine, odlučio je da to ozvaniči, registrujući Vagner kao preduzeće i otvarajući njegovo sedište „PMK Vagner center” u Sankt Peterburgu. Nije krio šta su aktivnosti Vagnera -  u logou kompanije stoji da je u pitanju PMK - privatna vojna kompanija, (engl. PMC- private military company), takođe poznata kao grupa plaćenika. Ruska vlada je bila prinuđena da prizna Vagner, a njegov tajni status je zvanično odbačen.

Na mnogo načina, legalizacija Vagnera simbolizuje promenjenu prirodu modernog ratovanja. Tradicionalna Klauzevicova paradigma — zasnovana na jasnoj razlici između javnog i privatnog, prijatelja i neprijatelja, civilnog i vojnog, borca i neborca —zamnjena je mnogo nejasnijom realnošću u kojoj se državne vojske sada redovno bore zajedno sa privatnim i/ili korporativnim paravojnim i plaćeničkim grupama. Današnji sukobi, čak i kada su po prirodi nasilni, često se dešavaju u „sivoj zoni“ izvan okvira konvencionalne vojne akcije. Neprijateljske države se sve češće sukobljavaju jedna s drugom preko posrednika ili surogata — uključujući privatne vojske — a ne angažovanjem sopstvene oružane sile. I to nije slučaj samo u Rusiji. Sve veći znčaj privatnih vojnih i bezbednosnih kompanija (PMSK – engl. Private military security companies, PMSC) u savremenom ratu je globalni fenomen.

Privatne vojske postoje vekovima. potreba plaćenika je bila posebno rasprostranjena tokom Hladnog rata, posebno u Africi, u kontekstu dekolonizacije i građanskih ratova koji su usledili. Konkretno, Zapad je privatne vojske široko koristio između šezdesetih i ranih osamdesetih da bi sprečio kolonije da steknu nezavisnost ili da destabilizuju ili svrgnu nove nezavisne vlade. Primeri su Demokratska Republika Kongo, Republika Benin i Republika Sejšeli.

U to vreme, praktično nije postojla međunarodna pravna regulativa u vezi sa najamničkim vojnicima. Tek 1977. godine Ženevske konvencije su utvrdile pravnu definiciju takvih delatnosti. Plaćenikom se smatra svaka osoba koja je regrutovana za borbu u oružanom sukobu, koja aktivno učestvuje u neprijateljstvima, a koja nije ni državljanin strane u sukobu niti stanovnik teritorije koju ona kontroliše. Bila je to veoma uska definicija koja je bila formulisana prema potrebama novih nezavisnih nacija kako bi Zapad bio sprečen da upotrebljava privatne vosjke protiv postkolonijalnih vlada.

Zahvaljujući ovakvim nastojanjima 1987. godine imenovan je Specijalni izvestilac za upotrebu plaćenika, a zatim, 1989. godine, doneta je Međunarodna konvencija protiv regrutovanja, upotrebe, finansiranja i obuke plaćenika, koja je stupila na snagu 2001. Konvencija sadrži i član u u kome se precizira da su plaćenici ljudi koji potkopavaju legitimne vlade – još jedna klauzula koja je implicitno odražavala zabrinutost postkolonijalnih zemlja. I danas odredbe ove konvencije— koja je u suštini preuzela formulacije iz 1977. godine — čine međunarodno-pravnu definiciju najamništva.

Kao rezultat toga, tokom devedesetih došlo je do značajnog porasta broja privatnih vojnih i bezbednosnih kompanija koje su nastojale da svoje aktivnosti tako formulišu da se na njih međunarodne odredbe o plaćenicima ne odnose. Takve kompanije predstavljaju se kao legalni poslovni subjekti koji nude „legitimne“ usluge obezbeđenja i odbrane i ,navodno, razlikuju se od odmetničkih plaćenika. I, uglavnom, u tome su uspele. Samo u toj deceniji, PMSK su navodno obučavale vojske u 42 zemlje i učestvovali u više od 700 sukoba.

Postojala je i šira pozadina ovog fenomena. Rastući uticaj neoliberalne logike ekonomske racionalizacije i deregulacije tokom devedesetih takođe je podstakao države da privatizuju i eksternalizuju mnoge vladine funkcije i usluge — uključujući ratovanje. Bezbednost je počela da se doživljava kao roba, usluga kao i svaka druga koja se može prodati i kupiti na tržištu.To je takođe bio deo šireg pokreta prenošenja nacionalnih prerogativa na naddržavne ili, kao u ovom slučaju, nedržavne aktere kako bi se donošenja odluka izmestilo iz demokratskih institucija. Ovom trendu je doprinelo globalno smanjenje nacionalnih vojnih snaga, što je takođe proširilo regrutacionu bazu za PMSK.

Iako su PMSK u početku uglavnom prodavale svoje usluge zemljama u razvoju i takozvanim propalim državama koje su se suočavale sa političkom krizom, sredinom devedesetih i zapadne vlade, posebno SAD, počele su da ih koriste. Obično su sa njima sklapni ugovori da podržavaju, obučavaju i opremaju vojne i bezbednosne snage prijateljskih vlada — posebno u bivšoj Jugoslaviji. Zapadne sile su na taj način mogle da promovišu svoje interese i spoljnopolitičke agende, izbegavajući da budu upletene u nepopularne sukobe, pa čak i zaobilazeći nacionalna ili međunarodna ograničenja za raspoređivanje svojih trupa u stranim državama. Do kraja decenije, nevladine organizacije (kao što je Oksfam), pa čak i Ujedinjene nacije su se takođe u velikoj meri oslanjale na PMSK za sopstvenu obezbeđenje, pa čak i za mirovne misije.

U tom smislu, PMSK nisu preuzele funkcije država već su integrisane u njihovu strukturu. U nekim slučajevima čak su ojačale državnu vojnu moć omogućavajući vladama da se angažuju u ratovima u koje se možda ne bi upuštale iz straha da ne izazovu vojni odgovor moćnijih država. Istovremeno, tako su izbegavale demokratski nadzor nad faktičim ratnim aktivnostima.

 Primeri ovakvih angažovanja plaćeničkih formacija su aktivnosti Vagner grupe u nekoliko afričkih i bliskoistočnih zemalja — kao što su Sirija, Libija, Centralnoafrička Republika i Mali. Moskva je na taj način mogla da demantuje da je umešana u sukobe i da je odgovorna za navodno kršenje ljudskih prava koje su počinili pripadnici Vagnera.

Tokom godina, učinjeni su različiti napori da se ovaj novi fenomen reguliše na međunarodnom nivou, što je na kraju dovelo 2005. do osnivanja Radne grupe UN koja je trebalo da prati korišćenje plaćenika. Ali ovakva tela su, uglavnom, bila neuspešna. Danas ovaj sektor ostaje uglavnom neregulisan i funkcioniše u de fakto pravnom vakumu. Prema međunarodnom humanitarnom pravu najmnici iz PMSK se ne mogu smatrati vojnicima ili pripadnicima lokalnih milicija, pošto nisu deo vojske ili komandnog lanca.  Takođe, prema uskoj pravnoj definiciji koju su usvojile UN oni čak nemaju ni status plaćenika. U trenutnom sukobu u Ukrajini, na primer, Vagner grupa se ne može smatrati plaćeničkom formacijom po pravnim standardima zbog jednostavne činjenice da su njeni pripadnici državljani jedne od strana u sukobu.

Privatne vojne kompanije ostaju uglavnom neodgovorne, a karakteriše ih „osnovni nedostatak transparentnosti i nadzora nad njihovim operacijama“, kao što je Radna grupa UN primetila 2021. Radna grupa ističe da države ponekad angažuju PMSK kako bi mogle da poriču da su direktno uključene u sukob. Strožija regulativa bi, naravno, bila dobrodošla, ali to ne bi promenilo činjenicu da korporativne armije suštinski potkopavaju demokratsku odgovornost – što je verovatno jedan od glavnih razloga zbog kojih ih države upotrebljavaju.

Od najvećeg značaja je legalizacija i normalizacija najamništva. Jedina stvarna razlika između tradicionalnih plaćeničkih vojski i PMSK je u tome što su ove druge često legalno osnovana preduzeća sa korporativnom organizacionom strukturom. To im daje legitimitet i, teoretski, olakšava praćenje njihovih aktivnosti i procesuiranje. Iapk, takve „korporacije“  su po svojim namerama i ciljevima, „novi modaliteti plaćeništva“, kako je čak i Generalna skupština UN utvrdila pre nekoliko godina.

Ono što je najvažnije, izveštaj UN-a priznaje da su privatna bezbednosna i vojna industrija rastući i globalni fenomen. Dok je pažnja danas fokusirana na Vagner, pravi procvat korporativnih privatnih vojski dogodio se tokom vojnih intervencija predvođenih SAD u Avganistanu i Iraku. U oba slučaja, SAD su se u velikoj meri oslanjale na PMSK kao što su Dinkorp i Blekvoter (sada poznat kao Konstelis). U nekim vremenskim periodima broj plaćenika na terenu je nadmašivao broj regularnih američkih vojnika.Procenjuje se da je do 2006. godine u Iraku bilo najmanje 100.000 zaposlenih u PMSK koje su radile direktno za Ministarstvo odbrane SAD. I kao danas Vagner, ove američke „kompanije“ bile su odgovorne za kršenje ljudskih prava. Blekvoter, koja je bila najprisutnija PMSK u Iraku, bio je umešan u masakr 17 iračkih civila 2007. godine. Četvrorica pripadnika ove grupacije kasnije su osuđeni. Neke druge američke PMSK bile su umešane u skandal u iračkom zatvoru Abu Graib i program CIE u okviru koga je veliki broj njudi kidnapovan i podvrgnut mučenju. Niko zbog toga nije krivično gonjen. Uprkos svega toga do leta 2020. SAD su imale više od 20.000 plaćeničkog osoblje u Avganistanu — otprilike dvostruko više od broja regularnih američkih vojnika. Erik Prins, osnivač Blekvotera predložio je 2017. da se rat u Avganistanu u potpunosti privatizuje.

Šta je uopšte moglo da inspiriše takav bezobrazluk? Iako se irački i avganistanski rat danas smatraju kao strateške greške SAD, da ne spominjemo humanitarnu tragediju, oni su bili profitabilni za privatni bezbednosni biznis. Američko ministarstvo spoljnih poslova potrošilo je do 2016. 196 milijardi dolara po ugovorima sa PMSK za rat u Iraku i 108 milijardi dolara za rat u Avganistanu. Taj posao je i dalje u porastu. Vrednost privatnog bezbednosnog sektora, u kome dominiraju američke i britanske kompanije, procenjn je na 260 milijardi dolara u 2022. god. a predviđa se da će dostići vrednost od oko 450 milijardi dolara do 2030. Najveća kompanija iz ovog sektora je britanska G4S, koja zapošljava više od 500.000 ljudi i prisutana je u više od 90 zemalja.

Treba li da se čudimo? Na kraju krajeva, rast sektora PMSK je samo još jedan primer kako su ekonomske transformacije poslednjih decenija zamaglile granicu između javne i privatno-korporativne sfere do te mere da se one više ne mogu razlikovati. Rezultat je uspon državno-korporativnog levijatana koji je progutao svaki sektor ekonomije — zdravstvo, banke, energetiku, tehnologiju — a sada je preuzeo i delatnost ratovanja uz potkopavanje demokratske kontrole i nadzora . Ovo važi za Rusiju isto koliko i za zapadne zemlje. Ako nas je sukob u Ukrajini nečemu naučio, to je da je rat danas veći posao nego što je ikada bio. Nije ni čudo što se mir — u Ukrajini ili drugde — čini nedostižnim.

Private armies are making a killing - Mercenaries thrive while democracy dies BY Thomas Fazi

https://unherd.com/2023/04/private-armies-have-infiltrated-the-west/

April 11, 2023

Sa engleskog za NSPM preveo Miroslav Samardžić