Prijatelj mog neprijatelja

Postoje... koraci koje bismo odmah mogli da preduzmemo, a koji se direktno odnose na to kako Moskva vidi svoje interese u Iranu i sa Iranom, i koji bi mogli da izmene cost-benefit analizu u prilog boljoj saradnji sa SAD.

Ističu se četiri koraka:

Prvi, zaključenje Sporazuma 123. (sporazum koji krči put saradnji na civilnim projektima za korišćenje nuklearne energije). Sporazum je pokrenut prošlog leta, dok se za konačno potpisivanje čekaju potrebni izveštaji o nuklearnoj politici Rusije iz odgovarajućih agencija SAD-a. Ti izveštaji su se upetljali u tekuću debatu unutar administracije oko nuklearne saradnje između Rusije i Irana, što ne iznenađuje. Iste snage koje su se protivile bližoj saradnji sa Rusijom tokom prvog perioda, sada se bore za zaštitničku akciju. Ali, pridržavanje sporazuma u cilju pospešivanja „dobrog ponašanja“ Rusije neće biti uspešno, kao što nije bilo ni tokom prvog perioda. Suprotno, potpisivanje sporazuma je presudno za ubeđivanje Rusa da smo ozbiljni u vezi sa bližom saradnjom i trgovinskim koristima koje će se povećati i u Sjedinjenim Državama i u Rusiji. Ovaj sporazum je samo okvirni sporazum, i odvojeni sporazumi će morati da budu donešeni za svaki poseban projekat saradnje. Ali bez sporazuma, priča o dodatnoj konkretnoj saradnji je samo prazna priča. Sa sporazumom, razni entiteti (i ruski i američki) mogu da započnu sa konkretnim projektima koji će daleko prevazići koristi od saradnje sa Iranom. Koraci ka zajedničkom rusko-američkom poduhvatu za izgradnju reaktora otpornih na proliferaciju u trećim zemljama ne samo da će dovesti do velike trgovinske dobiti, nego će i uveriti Moskvu da ne bi bila izbačena sa iranskog tržišta nuklearnih reaktora u slučaju da se odnosi između Irana i Sjedinjenih Država ikada normalizuju.

Drugi korak, intenzivniji pokušaji zajedničkog rada na raketnoj odbrani sa Rusima. Kao što je Henri Kisindžer istakao, Putinov predlog za raketnu odbranu – u suštini spajanje američkog i ruskog sistema na neki način – može biti ništa manje od teoretskog manevra za podelu NATO saveznika i potcenjivanje pokušaja SAD-a da razmesti elemente sistema u Poljskoj i Češkoj. I pored toga, Kisindžer je tvrdio da treba ozbiljno da ispitamo Putinov predlog, jer kad bi našli načina da sarađujemo, to bi označilo stratešku revoluciju i pitanje Irana bi bilo smešteno u drugačiji – obećavajući – okvir. Iako su se diskusije aktivno nastavljale, a značajna razlika i dalje razdvaja dve strane, veoma je rano za napuštanje pregovora. Stalne diskusije su same po sebi element pritiska na Teheran. Jedna tačka početka dalje saradnje bi mogla da bude zajednička istraga raketne pretnje iz Irana, nešto što bi samo doprinelo tenzijama.

Treći, rekalibracija retorike o energetskoj zavisnosti Evrope od Rusije. Administracija je radila na manama ove zavisnosti. Svaki put kada Rusija objavi dogovor oko gasovoda koji uključuje evropsko tržište, administracija ne može da odoli a da ne ukaže na svoje - za sada neuspešne - pokušaje da izgradi podršku alternativnim pravcima snabdevanja. Istina je da će Evropi biti potreban svaki tračak energije koji može da dobije od Rusije da bi zadovoljila buduću potražnju i malo više. Pragmatičniji pristup bi bio da se pozdrave rastuće ruske zalihe u Evropi i uključenje Rusije u energetski sektor Evrope pod trgovinskim uslovima, dok i dalje treba naglašavati hitnu potrebu za drugim izvorima – i zbog toga, potrebu za dodatnim gasovodima. Treba da stavimo do znanja da ako iranska nafta ikada dođe do evropskog tržišta, nećemo se protiviti pravičnom sudelovanju Rusije u takvim poduhvatima.

Četvrti, brisanje Rusije iz DŽekson-Venik amandmana. Administracija je sklona da čeka sve dok Rusija ne bude na ivici ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) pre nego što preduzme ovaj korak. Kada Rusija bude deo STO, amandman neće ići u korist američkih poslovnih interesa, i administracija procenjuje da će njegovo predstavljanje tada umanjiti političku cenu ubeđivanja Kongresa da odluči u korist DŽekson-Venika . Rusija bi mogla da bude spremna za pristupanje STO docnije tokom ove godine, ali administracija bi, povlačenjem ovog poteza i istrajanjem do kraja čak iako se pristupanje Rusije odloži, dobila malo dobre volje i povećala svoju verodostojnost u Moskvi.

Nijedan od ovih koraka ne predstavlja koncesiju za Ruse niti nagradu za loše ponašanje, kako bi neki hteli da predstave. Sve to bi uticalo na cost-benefit analizu Rusije prema Iranu. Na kraju, možda ovi koraci ne budu dovoljni da se Moskva značajno približi saradnji u vezi sa Iranom imajući u vidu celokupno stanje američko-ruskih odnosa i duboko nepoverenje i sumnje sa obe strane. Svi oni, međutim, idu u korist našem nacionalnom interesu, čak i mimo naših briga oko Irana. Kao opšte pravilo, trebalo bi da budemo spremni na obazrivost prema interesima Rusije gde god to možemo, bez ugrožavanja naših interesa. Zaista, treba da budemo spremni da težimo našim interesima ako bi to takođe odgovaralo interesima Rusije i da povećamo šanse da Rusija radi još bliže sa nama i našim evropskim partnerima u vršenju pritiska na Iran da odustane od svog programa nuklearnog naoružanja.

Tomas E. Grejem je bivši direktor za ruske poslove u Nacionalnom savetu za bezbednost od 2002. do 2004. i viši direktor u NSC za Rusiju od 2004. do 2007. godine. Trenutno je viši direktor u Kissinger Associates, Inc.

(01.04.2008, The National Interest. Preuzeto iz članka: Thomas E. Graham, „The Friend of My Enemy“, koji će izaći u majsko-junskom broju The National Interest -a.)