Predviđanje opštih trendova u međunarodnim odnosima

Predviđanja razvoja opštih trendova u međunarodnim odnosima  

Iako je svako predviđanje veoma neizvesno i rizično, što u metodologiji društvenih nauka predstavlja i dostignuće cilja kao najvišeg nivoa naučnog saznanja, ovde bismo se kratko osvrnuli i na neke relativno predvidljive glavne tokove geopolitke savremenog sveta u sledećih nekoliko decenija. Naime, očekuje se nastavljanje tendencija iz poslednjih decenija koje predstavljaju dalje smanjenje uticaja SAD u udelu moći na globalnom nivou, te postepeno povećavanje udela drugih velikih sila, pre svega zemalja BRIK (Brazil, Rusija, Indija, Kina), koje su u uzletu. Ove zemlje raspolažu respektabilnim elementima tvrde moći, kao i rezervama prirodnih resursa planetarnog značaja. Evidentan je lagani prelazak koncentracije centra svetske ekonomije sa Atlantika (posebno severnog) ka Pacifičkom području (naročito azijskom primorju). U tom pravcu na simbolički način Kina će postepeno preuzimati glavne atribute vodeće svetske ekonomije u odnosu na SAD. Kina je sila u stalnom usponu tokom poslednjih decenija naročito u ekonomskom pogledu, i ona upravo iz ovog pomeranja geoekonomskog središta sveta tokom sledećih decenija može da izvuče najkonkretnije dobiti.

Rusija zahvaljujući svojim resursima planetarnog značaja, od kojih će neki tek dobiti specifičnu težinu u sledećem periodu, u isto vreme raspolaže i respektabilnim faktorima tvrde moći, te će u oblasti međunarodnih odnosa pokušati da ostvari takav sistem koji će joj omogućiti najoptimalnije dobitke. Pored već spomenutog sistema integracija (gde je najvažnija Carinska unija) i saveza (gde je najvažniji Šangajski savez) Rusija će pokušati da izgradi takve odnose sa evropskim kontinentalnim silama poput Nemačke i Francuske pre svega, kako bi ih što više povezala uz sebe, a umanjila američki uticaj.

U isto vreme Rusija će pokušati da odagna uticaj SAD iz Istočne Evrope, gde će svakako delom imati makar indirektnu podršku u većini pitanja od sila „stare Evrope“, koje u isto vreme i same pokušavaju da umanje anglo-američki uticaj, istina na jedan suptilan način. Sa druge strane teško je pretpostaviti da bi američki uticaj mogao da se marginalizuje na prostoru Evrope, pošto su SAD i dalje (a za očekivanje je da u glavnim crtama zadrže ovu, makar okrnjenu poziciju i u budućih bar deset-petnaest godina), pojedinačno vodeća svetska sila. Amerika pretpostavljene gubitke u elementima tvrde i meke moći sledećih godina u odnosu na ostale velike sile, pokušaće da nadomesti zadržavanjem sistema saveza u kojima dominira, od kojih je sigurno najvažniji NATO. NATO je „produžena ruka“ politike i uticaja SAD, posebno na evropskom prostoru, gde između ostalog ima ulogu držanja pod kontrolom politika „evropskih saveznika“ u prvom redu Nemačke, a od Sarkozijeve odluke da se zvanični Pariz vrati pod komandnu strukturu Severnoatlantskog pakta 2009. i Francuske. Sa druge strane za predpostaviti je da, imajući u obzir situaciju na francuskoj političkoj sceni i u francuskom društvu, sledećih godina zvanična politika ove zemlje, postepeno povrati najvažnije elemente tradicionalne spoljnopolitičke opcije Pete republike. U Nemačkoj, ali i u drugim vodećim zapadnoevropskim zemljama, postoji problem odnosa prema migrantima, naročito onim muslimanskog porekla, što često koristi desnica u političkom nadmetanju. Politički kurs neoliberalizma se napušta postepeno u ekonomiji, dok multikulturalizam nailazi na ozbiljnu prepreku u obliku odnosa prema migrantima. U tom pravcu idu i demografske prognoze, gde postoji jaz između negativnog prirodnog priraštaja evropskih nacija i migranata iz vanevropskog sveta. Sve to pogađa dodatno američku meku moć u ovom delu sveta, čije do nedavno vodeće planetarne ideologije neoliberalizma i mulitkulturalizma nailaze na velike prepreke i privlačnost u samoj Evropi.

Rusija izrazito nerado gleda na potencijalno dalje širenje NATO, posebno kad je u pitanju postsovjetski prostor. Može se smatrati da bi Rusija doživela kao veliki uspeh svaku dalju teškoću u kojoj bi se NATO u budućnosti našao u Evropi. Tendencije Nemačke, Francuske i drugih velikih evropskih kontinentalnih sila, da se vremenom formiraju samostalne evropske oružane snage van NATO (u početku možda formalno i privremeno i u okviru NATO), blagonaklono se posmatraju od svake vlade u Moskvi.

Previranja u EU poslednjih godina, govore o tome da ovo naddržavno telo ima izvesne probleme koji se nisu mogli predvideti, što sve zajedno budućnost Unije čini na izvestan način neizvesnom.

Previranja u EU poslednjih godina, govore o tome da ovo naddržavno telo ima izvesne probleme koji se nisu mogli predvideti, što sve zajedno budućnost Unije čini na izvestan način neizvesnom. Sa jedne strane, polarizacije u odnosu na „staru Evropu“ i „novu Evropu“, gde je osnov identifikacije upravo interakcija članica EU sa SAD i sa Rusijom, i dalje je aktuelna i ima relativno dugoročni značaj. Sa druge strane, novijeg je datuma fenomen podele evropskih zemalja članica EU na one koje stvaraju ekonomski višak (primer Nemačke, a u manjoj meri i Francuske, pa i Britanije i dr.) i u isto vreme se on delimično distribuira siromašnijim članicama. Sa druge strane su relativno brojne članice EU kojima je naročito od nastanka ekonomske krize, potrebna stalna finansijska pomoć i čije su ekonomije čak i srednjoročno posmatrano „na staklenim nogama“ i kojima preti grčki scenario finansijskog kolapsa.

SAD pokušavaju što duže da zadrže prvenstvo među velikim silama, oslanjajući se na više svojih komparativnih prednosti, koje će i u budućnosti imati značajnu, ili makar izvesnu ulogu. Američka geografska izdvojenost u odnosu na ostale kontinente umanjuje mogućnost mešanja drugih velikih sila na prostor Severne Amerike. Kanada u svakom slučaju, predstavlja prostorno i resursno značajnu zemlju, koja je kulturno-ekonomski pod američkim dominantnim uticajem (izuzetak je delom samo oblast Kvebeka). Takođe, Velika Britanija, Australija, Novi Zeland, čine međusobno povezan i blizak englesko jezički i strukturom stanovništva pretežno anglo-saksonski svet. Država Izrael, i jevrejski narod u celini, se interesno nalazi duboko prožet savezništvom sa SAD. Same SAD, iako višestruko iznutra i u međunarodnim kretanjima posmatrano, izložene neumitnim procesom postepenog opadanja sopstvene planetarne moći i prelaska sveta iz monopolarnog ka multipolarnom, imaju i imaće i dalje respektabilne elemente tvrde moći, gde posebnu pažnju izazivaju značajni prirodni resursi (u čemu se bitno razlikuju od zemalja EU i Japana). Sa druge strane, poremećaji u strukturi stanovništva SAD, gde će vremenom nehispanski belci izgubiti sadašnju brojčanu nadmoć, gubitak uloge dolara kao svetske monete i prednosti koje iz toga proizilaze, jačanje drugih konkurentskih sila (posebno zemalja BRIK) i više drugih faktora u kojima smo se bavili u ovom radu, predstavljaju siguran put postepenog umanjivanja američke hegemonije u svetu, što je proces koji uveliko traje. Svetska ekonomska kriza je samo ubrzala efekte tog procesa i sada je već sigurno da svet više nije prevashodno monopolarni, on je već postao pretežno multipolaran, sa daljim ubrzavanjem konstituisanja do kraja ovog procesa. SAD i dalje ostaju vodeća svetska sila u novoformiranom multipolarnom svetskom poretku (sa tendencijama da zadrže tu poziciju i u sledećih makar deset-petnaest godina, a verovatno i nešto duže).

Kina ima kontinuiran i siguran proces stalnog ekonomskog rasta, što je u prognozama dovodi u situaciju pretendenta na svetsko liderstvo. Postepeni prelazak Pacifičkog makroregiona (sa posebnim akcentom na istočnu Aziju u odnosu na do sadašnje vodeće planetarno područje severnog Atlantika), kao novo ekonomsko središte sveta, stavlja Kinu u centralnu planetarnu poziciju tokom sledećih decenija nastupajućeg HHI veka. Mnogoljudnost ove sile, relativna etnička homogenost, respektabilnost ostalih elemenata tvrde moći, mogu da imaju odlučujuću prednost nad postojećim i potencijalnim nedostacima sa kojima se suočava savremena i buduća Kina.

Indija ima sličnu poziciju kao Kina, uz realno manji gabarit moći i limitirani rast u tom pravcu na svetskom nivou. Osnovni dugorčni faktori ograničavanja, inače evidentnog procesa daljeg porasta uloge Indije u međunarodnim odnosima, je relativno siromaštvo ove zemlje po glavi stanovnika, prenaseljenost, geopolitička vezanost prevashodno za prostor južne Azije i posebno Indijski podkontinent, geopolitički sudar i tradicijalno neprijateljstvo sa islamskim svetom i dr. I pored toga Indija sa porastom prosvećenosti svog stanovništva i evidentnom uključenošću ove sile u međunarodnu podelu rada, tržišta i kapitala, predstavlja silu u stalnom usponu i daljom perspektivom jačanja svoje međunarodne pozicije i udela u svetskoj moći.

Zemlje Evrope, objedinjene u okviru EU imaju snažnu koncentraciju faktora znanja i kapitala na svetskom nivou, ostvarene standarde u više oblasti života koji predstavljaju uzor i parametar za ugled. Sa druge strane teškoće u ostvarivanju EU kao homogenog međunarodnog subjekta, te deficiti u prirodnim resursima, stavljaju ove evropske zemlje pred niz ograničenja u odnosu na predstojeće pregrupisavanje moći svetskih sila i regija tokom sledećih decenija HHI veka.

Jedan od najvažnijih faktora za budućnost sveta je svakako energetika. Ovo je posebno značajno, imajući u vidu da se ulazi u period sve većeg deficita i potražnje za najvažnijim energentima, poput nafte i gasa. Stoga analiza predviđanja razvoja potrošnje i proizvodnje nafte i gasa u svetu je važna za otkrivanje kauzaliteta razvoja geopolitike u sledećim decenijama. Odnosno one sile, koje su u suficitu sa energentima i koje ne samo da je imaju dovoljno za sopstvene potrebe, već su i u situaciji da je izvoze, svakako da imaju nesrazmernu prednost u budućnosti u odnosu na one sile koje su u daleko težoj poziciji, da su zavisne od njihovog uvoza. Jedina velika sila u svetu koja ne samo da ne uvozi naftu i gas, niti će to biti u obavezi i u sledećim decenijama, već je i najvažniji svetski izvoznik, je Rusija. Sa druge strane, zemlje EU, Japan su u situaciji da najveći deo svojih potreba uzvoze, odnosno daleko više troše nafte i gasa nego što su u situaciji da proizvode. SAD su u stanju da iz sopstvenih potreba podmire oko polovinu potrebnih količina nafte i najveći deo gasa. Sile u uzlazu Kina i Indija su u situaciji da uvoze najveći deo potrebne nafte i izvestan udeo gasa, što ih čini sve zavisnijim na međunarodnoj poziciji u odnosu na potrebne energente.

Dinamika i regionalni raspored potrošnje nafte u svetu po svetskim regijama u periodu do 2030. godine, (u milionima tona).

Izvor International Energy Outlook 2009. DOE/EIA Washington, DC, 2009; World Energy Outlook, International Energy Agency, Paris, 2009; Nazip Baйkov, „Neftъ i gaz v mire.God 2030“, Meždunarodnaя žiznъ, Moskva, n. 4, 2010, str. 117-118.

Iz prethodnih podataka za predviđenu potrošnju nafte u svetu, vidimo da će tokom sledeće dve decenije doći do njenog relativno skromnog porasta, prevashodno zbog smanjenja prirasta proizvodnje, koja je opet uslovljena smanjenjem svetskih rezervi i u manjoj meri, na prelazak korišćenja alternativnih goriva. Tako će u odnosu na 2010. godinu, do 2020. porast potrošnje nafte iznositi svega oko 12 %. Kada je u pitanju period od 2020. do 2030. ukupan porast je svega oko 10 %, posmatrano za čitav svet. Međutim kada uporedimo potrošnju između razvijenih zemalja (Angloamerika, Evropa bez postsovjetskog prostora, Japan i Australija) sa ostatkom sveta, videćemo u prvom planu nesrazmeru između sadašnje enormne potrošnje prve grupacije zemalja, koja obuhvata svega oko milijardu stanovnika, a troši više nafte nego čitav ostatak čovečanstva zajedno. Ipak ova nesrazmera će u sledeće dve decenije tek nešto malo biti ublažena, pošto razvijene zemlje neće bitnije povećati potrošnju, a ostatak čovečanstva će to uraditi za oko polovinu svoje sadašnje potrošnje. Postsovjetski prostor, uključujući Rusiju će tek simbolično povećati sadašnju potrošnju, dakle kretaće se u parametrima razvijenog sveta, dok će sama Rusija prema ovim predviđanjima čak neznatno smanjiti postojeću potrošnju. Sa druge strane, Kina će gotovo udvostručiti sadašnju potrošnju, što se približno odnosi i na druge azijske zemlje, prevashodno kad je u pitanju Indija. Zemlje Afrike i Latinske Amerike neće bitnije povećati potrošnju, dok će se tek nešto više od njih to ispoljiti na Bliskom istoku, gde su i važni proizvođači energenata. Ukupno posmatrano svet će u sledeće dve decenije, za razliku od prethodnog perioda dužeg od jednog veka, kada je nafta bila prioritetan izvor energije i goriva, usporiti, gotovo stagnirati u povećanju potrošnje ovog najvažnijeg energenta, izuzev Kine i Indije pre svega, koje će gotovo udvostručiti do sadašnju potrošnju.

Dinamika i regionalni raspored proizvodnje nafte u svetu do 2030. godine (u milionima tona)

Izvor International Energy Outlook 2009. DOE/EIA Washington, DC, 2009; World Energy Outlook, International Energy Agency, Paris, 2009; Nazip Baйkov, „Neftъ i gaz v mire.God 2030“, Meždunarodnaя žiznъ, Moskva, n. 4, 2010, str. 118.

Kada sagledamo predviđenu proizvodnju nafte u svetu do 2030. godine možemo doći do nekoliko važnih zaključaka. Sadašnja proizvodnja nafte je uglavnom skoncentrisana na Bliski istok kao najvažniju naftonosnu regiju na svetu, Rusiju (koja posmatrano pojedinačno po državama predstavlja najvećeg proizvođača), Angloameriku, severnu Afriku, te još nekoliko istaknutih zemalja poput Venecuele, Nigerije i dr. Veoma je važno uporediti sadašnju proizvodnju sa potrošnjom po zemljama. Tu se izdvaja Evropa i Japan kao oblasti koje nesrazmerno više troše nafte u odnosu na sopstvenu proizvodnju. Tako Evropa danas troši čak 725 miliona tona, a proizvodi svega 230 miliona tona. Japan troši 890 miliona tona, a proizvodi svega oko 40 miliona tona. SAD podmiruju manje od polovine svoje potrošnje sopstvenom proizvodnjom. U sličnom parametru je i Kina, koja troši oko duplo više količine nafte, nego što proizvodi, a u sličnoj poziciji su i druge azijske zemlje (van Bliskog istoka i Indonezije), prevashodno Indija. Nasuprot tome Rusija proizvodi tri i po puta više količine nafte nego što troši, pa je jedan od najvažnijih izvoznika u svetu. To važi i za arapske zemlje Bliskog istoka koje nesrazmerno više proizvode nafte nego što je troše.

Kada su pak u pitanju prognoze u dve sledeće decenije, razvijene zemlje će povećati sopstvenu proizvodnju za oko 15 %, a zemlje u razvoju za nešto više od 20 %, posmatrano za svet u celini. Međutim, ove cifre ne moraju mnogo da znače, pošto se predviđa da će Evropa smanjiti svoju proizvodnju nafte, koja je recimo 2006. iznosila 280 miliona tona, godine 2010. je opala na svega 230 miliona tona, prognozira se da će 2020. opasti na svega 180 miliona tona, a 2030. na 175 miliona tona. Kako je projektovana potrošnja nafte u Evropi za 2030. godinu planirana na 750 miliona tona, Evropa će morati da uvozi više od tri četvrtine sopstvene potrošnje. Japan će i dalje morati da uvozi oko 90 % sopstvene potrošnje, dok će SAD usled planiranog porasta sopstvene proizvodnje i relativnog stagniranja planirane potrošnje 2030. godine (ako se ispune prognoze) moći da zadovolje blizu 60 % potrošnje iz sopstvene proizvodnje. Sa druge strane, usled izrazitog porasta potrošnje u Kini, i njenog stagniranja u planiranoj proizodnji, ova sila će 2030. zadovoljavati tek oko 27 % potrošnje iz sopstvene proizvodnje. Rusija će 2030. godine, usled stagniranja njene predviđene potrošnje nafte, i sa druge strane izvesnog daljeg porasta sopstvene proizvodnje, imati odnos od čak četiri puta većoj količini proizvodnje u odnosu na potrošnju, čime će i dalje biti u mogućnosti da bude jedna od najvećih (ako ne i najveći) izvoznika nafte u svetu. Bliski istok će imati 2030. godine oko tri puta veću proizvodnju nafte od sopstvene potrošnje. Proizvodnja nafte će biti evidentna 2030. i u srednjeazijskom području postsovjetskog prostora.

Dinamika i regionalni raspored potrošnje gasa u svetu po svetskim regijama u periodu do 2030. godine, (u milijardama kubnih metara).

Izvor International Energy Outlook 2009. DOE/EIA Washington, DC, 2009; World Energy Outlook, International Energy Agency, Paris, 2009; Nazip Baйkov, „Neftъ i gaz v mire.God 2030“, Meždunarodnaя žiznъ, Moskva, n. 4, 2010, str. 123.

Na osnovu ovih parametara u vezi potrošnje gasa, možemo izvući slične zaključke kao kada je u pitanju proizvodnja nafte. Ovi podaci dobijaju na značaju kada ih uporedimo sa predviđanjima proizvodnje gasa u svetu do 2030. godine.

Dinamika i regionalni raspored proizvodnje gasa u svetu do 2030. godine (u milijardama kubnih metara)

Izvor International Energy Outlook 2009. DOE/EIA Washington, DC, 2009; World Energy Outlook, International Energy Agency, Paris, 2009; Nazip Baйkov, „Neftъ i gaz v mire.God 2030“, Meždunarodnaя žiznъ, Moskva, n. 4, 2010, str. 123.

Kada je u pitanju proizvodnja gasa, uočavamo da će njen porast u sledeće dve decenije biti lagan, ali evidentan. Predviđanja govore da će doći do povećanja za oko trećinu sadašnje proizvodnje gasa na svetskom nivou, što je nešto više nego kada su u pitanju projekcije nafte. I ovde se predviđa nešto značajniji porast potrošnje zemalja u razvoju u odnosu na razvijene zemlje. Ipak, razvijene zemlje koriste daleko veći nivo gasa po stanovniku, nego zemlje u razvoju.

Rusija je najvažniji proizvođač gasa u svetu, čak izraženiji nego kada je u pitanju nafta. SAD trenutno uvoze jedan deo potrebnog gasa za sopstvene potrebe, ali se do 2030. godine predviđa da će u potpunosti moći da zadovolje potrebe iz sopstvene proizvodnje.

Rusija je najvažniji proizvođač gasa u svetu, čak izraženiji nego kada je u pitanju nafta. SAD trenutno uvoze jedan deo potrebnog gasa za sopstvene potrebe, ali se do 2030. godine predviđa da će u potpunosti moći da zadovolje potrebe iz sopstvene proizvodnje. Sa druge stgrane zemlje EU će sve manji deo moći da zadovolje iz sopstvene proizvodnje, predviđanja za 2030. godinu, ukazuju na tek nešto više od jedne trećine. Japan približno oko polovinu svojih potreba uvozi, što je za njega povoljniji bilans nego kada je u pitanju nafta. Bliski istok nije ni izbliza tako uspešan u proizvodnji gasa, kao kada je u pitanju nafta. Kina solidan deo svoje potrošnje zadovoljava iz sopstvene porizvodnje, ali je ipak značajan uvoznik gasa.

Ukupna analiza energetskog sektora pokauje da će sledeće dve decenije doći do značajnog usporavanja porasta proizovdnje i potrošnje nafte i gasa. Samo Rusija ima upadljivi suficit, odnosno prednost u višestruko većoj proizvodnji nafte i gasa u odnosu na potrošnju, kada su u pitanju velike sile. Zemlje EU i posebno Japan, imaju veliku zavisnost od nafte i gasa, odnosno neuporedivo su više upućeni na uvoz ovih važnih energenata u odnosu na sopstvenu proizvodnju. SAD se nalaze u situaciji da blizu polovine potrebnih količina nafte moraju da uvoze, dok je situacija sa gasom daleko povoljnija. Kina i Indija će vremenom sve veće količine nafte morati da uvoze, a tek nešsto bolja za njih je situacija sa gasom. U ove dve decenije dodatno će se zaošriti probelem zapadnih zemalja po pitanju energenata, gde će udeo sopstvene proizvodnje u odnosu na potrošnju biti sve manji. To se zapravo odnosi na zemlje EU i posebno Japan, dok je pozicija SAD izvesno povoljnija. I Indija i Kina će se naći u sve delikatnijoj poziciji po pitanju energenata, pošto su to veliki uvoznici, dok jedino Rusija od velikih sila (u znatno manjoj meri i Brazil) može računati sa nesrazmerno većom sopstvenom proizvodnjom u odnosu na potrošnju.

Rusija ne samo što po pitanju energenata ima izuzetno dobru poziciju, već su to u pitanju i rude metala i nemetala, uključujući dragocene metale i drago kamenje. Međutim, u HHI veku Rusija će se dodatno naći u povoljnoj poziciji u odnosu na druge velike sile, i zbog činjenice da raspolaže enormnim planetarnim rezervama resursa koji se smatraju za kapitalne u budućnosti. To su pre svega drvo, čista pitka voda, poljoprivredne površine i površine za stanovanje. Promene klime takođe posebno Rusiji odgovaraju. Ovome treba dodati da je Rusija u poziciji da eksploatiše i polaže pravo na veoma veliki udeo prirodnih resusrsa na Arktiku.

Treba napomenuti i to da zapadne sile, a pre svega SAD, a tu je i Japan, imaju određenu tehnološku prednost u odnosu na Rusiju i druge zemlje u uzletu, pre svega sile BRIK, iako se ta razlika poslednjih desetak godina nešto smanjila

Sa druge strane, treba napomenuti i to da zapadne sile, a pre svega SAD, a tu je i Japan, imaju određenu tehnološku prednost u odnosu na Rusiju i druge zemlje u uzletu, pre svega sile BRIK, iako se ta razlika poslednjih desetak godina nešto smanjila. Ukoliko bi zemlje BRIK uspele da dodatno podignu stepen tehnološkog razvoja i u sopstvenoj sturkturi izvoza smanje udeo sirovina i poluprerađevina, a podignu udeo finalnih proizvoda, a imajući u vidu nisku elastičnost tražnje na svetskim tržištima kada su u pitanju njihovi glavni izvozni produkti (to posebno važi za Rusiju) njihova ukupna ekonomska pozicija bi se drastično poboljšala. Kapitalne resurse i izrazitio povoljan spoljnotrgovinski bilans (u nominalnim iznosima oko dva i po puta više izvozi nego što uvozi već godinama) ima Rusija i njoj bi posebno odgovaralo da podigne na viši stepen stanje tehnološkog nivoa sopstvene industirje. Kina sa druge strane se uglavnom uspešno kotira u međunarodnoj podeli rada zahvaljujući jeftinoj i brojnoj radnoj snazi i niskim ekološkim i drugim standardima za razvoj industrije. Međutim, Kina će se u sledeće dve decenije sve više suočavati sa dodatnim problemom u okviru enormnog povećavanja potrošnje nafte, a u manjoj meri i drugih energenata i sve manjem udelu u tome sopstvene proizvodnje. Svoje sve veće potrebe za energentima i drugim prirodnim resursima Kina će sve više moći da zadovolji od drugih članica BRIK, pre svega od Rusije i Brazila. Indija ima izvesno više strukturalnih problema od drugih članica BRIK, između ostalog i zbog sve enormnijeg porasta stanovništva, problema u proizvodnji hrane za sopstvene potrebe i nedostatku značajnih resursa kapitalnog značaja koje bi ponudila za izvoz, a čija elastičnost tražnje je na svetskom tržištu mala, što nasuprot njoj imaju Rusija i Brazil (nafta, gas, ugalj, rude metala, drvo u velikim količinama, čista voda i dr.). Sa druge strane, poput Kine ona može ponuditi u okviru svetske podele rada, jeftinu i brojnu radnu snagu za industrijsku i drugu proizvodnju. Poslednjih par decenija Indija raspolaže i sve brojnijim slojem informatički i tehnološki visoko obrazovanog stanovništva koje se sve uspešnije probija na svetskom tržištu znanja i inovacija. I Indija, poput Kine, sve više u Rusiji i drugim energetski i resursno bogatim zemljama postsovjetskog prostora (Kazahstan pre svega), a i u zemljama Bliskog i Srednjeg istoka, vidi važne partnere u uvozu nedostajućih kapitalnih resursa. Ta simbioza će svakako u budućnosti poprimati sve više i geopolitičke konsekvence.

Krajem aprila 2010. u Vašingtonu je održano prolećno zasedanje Svetske banke i MMF-a, gde se, pored podsticanja već započetog oporavka globalne ekonomije i stabilizacije međunarodnog finansijskog sistema, razmatrala i preraspodela glasačke moći u korst zemalja u razvoju. U isto vreme je održan i sastanak G 20 (grupe koju čine devetnaest velikih zemalja sveta i EU) u pokušaju kreiranja novih ekonomskih pravila saradnje na globalnom nivou. Nešto pre toga, održan je drugi zvanični sastanak zemalja BRIK. Sile BRIK su u uzlazu i imaju za cilj novi globalni poredak, na čemu istrajava i većina zemalja G 20. Taj novi svetski poredak bi bio manje amerikanizovan, sa regulisanim finansijskim sektorom i potpunim odstranjivanjem koncepcije „Vašingtonskog sporazuma[2]“, sa manjim korišćenjem dolara i većom ulogom zemalja u razvoju, čime bi se značajno umanjio uticaj SAD, a u izvesnoj meri i EU i Japana. U tom pravcu je i sadašnji šef Svetske banke Robert Zelik pozvao svetske centre moći da i pored različitih geopolitičkih interesa rade na jačanju multilateralizma u svetu.

Po aprilskim (2010) procenama MMF-a 2015. godine, globalna ekonomija pretrpeće praktično tektonske promene, ako je uporedimo sa stanjem pre krize 2008. godine. Posmatrano po tržišnim kursevima opašće, istina ne snažno, udeo SAD u svetskoj ekonomiji sa 23,4 % na 22,3 %, dok će EU (27 sadašnjih članica) zabeležiti dramatičan pad svog udela sa 30,2 % svetske ekonomije na svega 23,8 % globalnog graničnog društvenog proizvoda. Učešće Kine, po istim projekcijama bi poraslo na čak 11,5 % (sa 7,1 %), a Rusije porasti na 3,7 % (2008. je činila svega 2,6 %).[3]

Udeo nominalnog GDP-a izabranih zemalja u globalnom GDP-u[4]

I po drugim sličnim važnim ekonomskim pokazateljima u istom razdoblju će doći do važnih promena u korist zemalja u razvoju.[5]

Zemlje BRIK čine čak 42 % svetske populacije, oko četvrtine površine Planete, a od 10 najvećih gradova sveta pet se nalazi u ovim državama. U ekonomskim parametrima zemlje BRIK trenutno obuhvataju 13 % globalne trgovine i 16 % globalnog priliva stranih direktnih investicija. Reč je o četiri najveće ekonomije van OECD, a to su i jedine zemlje u razvoju gde je granični društveni proizvod veći od 1000 milijardi dolara. Zemlje BRIK drže dve petine globalnih deviznih rezervi. Kina je drugi najveći svetski kreditor posle Japana, a njena ekonomija je izbila na drugo mesto svetskih privreda, iza SAD. U procesima svetske ekonomske, informativne i kulturne globalizacije, zemlje BRIK zauzimaju sve značajnije mesto u samom vrhu.

Prvi zvanični sastanak zemalja BRIK je bio u Rusiji, u Jekaterinburgu juna 2009, kada su lideri ove četiri zemlje, praktično zatražili novi multipolarni svetski poredak. Na samitu je sugerisana potreba za novom globalnom rezervnom valutom, stabilnom i predvidivom, imajući u vidu da postojeći sistem daje SAD dominantnu ulogu, na uštrb zemljama u razvoju, u procesu kreiranja internacionalne finansijske arhitekture. BRIK kritikuje posleratne institucije (sem u slučajevima kada same države BRIK nisu povlašćeni članovi, poput na primer Rusije i Kine kao stalnih članova Saveta bezbednosti OUN). Cilj četiri zemlje je umanjenje uloge dolara kao glavne monete međunarodnog sistema. Zemlje BRIK imaju ogromne oficijelne devizne rezerve u najvećem denominirane u dolarima, te ukupnu robnu razmenu od preko 2000 milijardi dolara, što sve pospešuje njihovu težnju da tranzicija svetskog političko-ekonomskog sistema ka multipolarizmu ne bude u isto vreme prožeta visokom nestabilnošću na finansijskom tržištu ili otežavanjem tokova međunarodne trgovine, međunarodnih tokova kapitala i investicija.[6] 

Lideri četiri sile su na svom drugom zasedanju aprila 2010. u Braziliji demonstrirali jedinstvo u pogledu izgradnje novog multipolarnog svetskog sistema.

Lideri četiri sile su na svom drugom zasedanju aprila 2010. u Braziliji demonstrirali jedinstvo u pogledu izgradnje novog multipolarnog svetskog sistema. Predsedavajući na samitu brazilski predsednik Injasio Lula de Silva je izjavio da ovaj skup odražava jedinstvo četvorice o izmenjenom multipolarnom svetu, posebno po pitanju reforme međunarodnog sistema[7] nakon nastanka svetske krize. Kineski lider Hu Đintao je tom prilikom istakao da je „BRIK pouzdani oslonac stvaranja policentričnog, pravednog i demokratskog svetskog poretka“.[8] Indijski lider Manmohan Sing podsetio je da će četiri članice BRIK-a u sledećih desetak godina privredno nadjačati šest vodećih zapadnih ekonomija, i da bi zato trebalo drugačije da budu predstavljene kako u MMF-u i Svetskoj banci, tako i u Savetu bezbednosti UN. Po njemu cilj zemalja BRIK-a je stvaranje „novog svetskog poretka koji će biti više demokratski, multipolarni i pravedniji“.

Sledeći samit na vrhu zemalja BRIK je u Kini 2011. godine, dakle redovni samiti su godišnji, dok su redovni sastanci na ministarskom nivou još češći.[9] Srpski ekonomista Goran Nikolić smatra da iako nastupaju sve više kao jedna povezana celina, mereno geografski, po političkoj strukturi ili nivou ekonomskog razvoja BRIK sile su duboko diversifikovane. Po GDP po stanovniku Rusija prednjači ispred ostalih, slede redosledom Brazil, Kina i Indija.[10] Nikolić smatra da dok Kina i Rusija imaju velike geopolitičke ambicije, Brazil i Indija su pre svega, zainteresovane za ekonomski razvoj i rebalansiranje globalnih institucija. Tako su sve četiri zemlje zainteresovane da koriste sopstvene valute u međusobnoj trgovini umesto dolara. Lideri četiri zemlje očekuju da njihove zemlje već 2014. budu zaslužne za 60 % rasta svetskog GDP i zbog toga je bitno da se održi ekonomska ekspanzija BRIK koja bi bila veliki oslonac još anemičnom globalnom privrednom oporavku. Iako ne postoji do kraja izgrađena koherentnost u nastupu na svetskm tržištu zemalja BRIK u odnosu na druge zemlje, one pokazuju sve uspešnije vidove kooperacije i saradnje.[11] Rusija, koja je od 1997. stalni član G 7, koji prerasta u G 8, pokazuje potom sve veću koheziju i saradnju sa zemljama BRIK. Preko Rusije Indija i Kina popravljaju svoje međusobne odnose. Zvanični Nju Delhi tokom poslednje decenije ima i tešnju saradnju u odnosu na ranije periode sa SAD zbog direktne konfrotacije Vašingtona sa islamskim fundamentalizmom, što izaziva indijske simpatije, imajući u obzir da Indija islamsku opasnost smatra svojim najvećim dugoročnim protivnikom. I pored toga što Kina ima zategnute odnose sa SAD po više strateških pitanja (pozicija Tajvana, američka podrška separatistima na Tibetu i razumevanje za islamiste u kineskoj oblasti Sinkjang), postoje i kalkulacije u zapadnoj štampi o potencijalu futurističkog približavanja zvaničnih Vašingtona i Pekinga.[12] Međutim imajući u obzir duboke protivrečnosti između dve sile, takve kalkulacije sada izgledaju kao malo verovatne. Pre smo skloni verovanju da će vremenom sve manja prednost Amerike i njenih najbližih saveznika u odnosu na druge sile, a tu pre svega mislimo na BRIK, izazvati veću uviđavnost i spremnost Vašingtona na istinsku saradnju u odnosu na raniju arogantnost i samovoljnost u kreiranju spoljne politike zvanične Amerike. Pri tome bi dalja emancipacija i potencijalni porast sukoba interesa između SAD (i eventualno Britanije) sa jedne strane, i vodećih kontinentalnih evropskih sila (pre svega mislimo na Nemačku i Francusku), sa druge strane, ne samo ubrzalo razvoj multipolarnog poretka u svetu, već i neposredno ugrozilo još uvek postojeće mesto broj jedan Amerike među ostalim konkurentskim silama u svetu. 

Već u 2009. godini SAD, Evropa i Kanada su generisale manje od polovine globalnog GDP, budući da je svetska kriza i recesija ubrzala pomeranje ka Kini i drugim zemljama, što je snažan pad u odnosu na period 1995-2004. kada je njihov udeo iznosio između 60 i 64 %. Nakon Drugog svetskog rata SAD je održavala globalnu ekonomsku dominaciju pre svega ulaganjem u nove tehnologije, što sada primenjuju i razvijene azijske zemlje i zemlje BRIK. Ranije se u stručno-naučnim krugovima planiralo da će udeo tzv. „Western“ ekonomije pasti na ispod polovine tek 2015, međutim sada se očekuje da će njihov udeo biti 45 % već 2012. godine. Ova sve ubrzanija tranzicija svtske ekonhomske, pa i političke moći, ukazuje da će zemlje Grupe 20 (gde su i sve članice BRIK) polako preuzimati primat od G 7 (sadašnja G 8).

Najnovije analize[13] pokazuju da će 2050. projektovani GDP (per kapita) zemalja BRIK dominirati. Približno oko 2050. godine, zemlje BRIK će se razviti kao veoma snažne ekonomije i zajedno će imati nešto veći GDP nego zemlje bivše G 7 (SAD, Japan, Britanija, Nemačka, Francuska, Italija, Kanada). U apsolutnim ciframa, Kina će biti najveća ekonomija sveta, slediće SAD i Indija. I druge procene govore da će zemlje BRIK imati zajedno veće ekonomije nego privreda Zapada (SAD i Zapadna Evropa). Sve ukupno ovo znači da glavne odluke koje se tiču globalnih ekonomskih reformi u narednim godinama ne mogu biti vršene od strane SAD i G 7. Sa druge strane, zapadne zemlje i Japan, još uvek raspolažu izvesnim prednostima u odnosu na ostale zemlje G 20 i BRIK. To je izvesna prednost u tehnološkim znanjima i visokosofisticiranim tehnologijama, koja će se verovatno vremenom umanjivati, usled daljeg ulaganja ostalih zemalja u naučna istraživanja i inovacije. Drugo, zapadne zemlje još uvek imaju dominantnu ulogu u postojećim strukturama međunarodnih finansijskih institucija, poput MMF, Svetskoj trgovinskoj organizaciji, Svetskoj banci i dr. SAD imaju i NATO vojno-politički savez, koji po svojoj organizaciji i finansijskim mogućnostima nema trenutno premca u svetu. ODKB, ŠOS i ostali savezi u fazi razvoja, ne mogu da se mere po organizacionim i ekonomskim mogućnostima sa NATO savezom, iako imaju perspektivu daljeg uspona i čak vremenom mogu u perspektivi dovesti u pitanje planetarnu hegemoniju Severnoatlanskog pakta.