Pravi razlozi za rat koji Amerika vodi u Siriji

(Global riserč, 8.6.2012)

Državni sekretar Hilari Klinton poziva na R2P[1] humanitarnu vojnu intervenciju u Siriji kako bi se umanjili zločini, čije je sprovođenje navodno naredila vlada predsednika Bašara al-Asada. U svetlu obrnute logike Klintonova smatra za masakr nad civilima odgovornom pre vladu nego teroriste, bez traga dokaza i dok su “opozicione snage” integrisane sa teroristima Al-kaide 

Opširno dokumentovana, ova sektaška ubistva i zverstva počinili su strani plaćenici i milicija koje su naoružane i koje primaju podršku od zapadne vojne alijanse.

Ubijanja se izvršavaju potpuno namerno kao deo zločinačke prikrivene operacije, zatim se neprijateljska strana okrivljuje za posledice zločina. Cilj je da se opravda vojna operacija na humanitarnim osnovama.[2]

U američkom vojnom žargonu to se naziva “događaj koji prouzrokuje masovni broj žrtava“, čije istorijsko poreklo možemo da pratimo do “operacije Nortvuds”, neslavnog plana Pentagona iz 1962, koji se sastojao u tome da se izvrši masakr nad civilima u zajednici Kubanaca koji žive u Majamiju da bi se time opravdao rat protiv Kube.[3]

“Pod šifrovanim imenom operacija Nortvuds uključivala bi navodne planove za likvidaciju kubanskih emigranata, potapanje brodova kubanskih izbeglica na otvorenom moru, otmice aviona, potapanje američkog broda i čak izazivanje terorizma u američkim gradovima.”

Planovi su razvijeni kao načini da se prevari američka javnost i međunarodna zajednica kako bi se dobila podrška za rat kojim bi se s vlasti svrgnuo novi lider, komunista Fidel Kastro.[4] Ovaj tajni dokument Pentagona nije više strogo poverljiv i slobodno se može pregledati.[5]  

Istom logikom koja je vodila operaciju Nortvuds, u Siriji se vrše ubistva kako bi se “stvorio talas ogorčenja koji bi bio od pomoći” i koji bi odjeknuo u javnosti i koji bi uzdrmao javno mnjenje koje bi se založilo za R2P SAD-NATO operacije protiv Sirije. “Međunarodna zajednica ne može da besposleno sedi, mi to svakako nećemo”, izjavila je američka državna sekretarka Hilari Klinton.  

Šta se skriva iza svog tog izliva humanitarne zabrinutosti “međunarodne zajednice”? Da li Amerika dolazi da spase sirijski narod? Koji su pravi razlozi američkog rata u Siriji?

Ovo pitanje je postavljeno u vodećem članku DŽejmsa P. Rubina, izvršnog urednika “Blumberga” i bivšeg zvaničnika Stejt departmenta pod Klintonovom administracijom. Članak se pojavljuje u izdanju Magazina za spoljnu politiku koji se pojavio ovog meseca pod jasnim naslovom: “Pravi razlozi za intervenciju u Siriji”[6].

Kristijana Amanpur i DŽejms P. Rubin

U neočekivanom obrtu, “pravi razlog” pružen je u podnaslovu članka: “Presecanje iranskih veza do Mediteranskog mora predstavlja stratešku nagradu vrednu rizika.”

Podnaslov treba da odagna – u očima čitalaca – iluziju da američka spoljna politika poseduje “humanitarni mandat” kao svoju osnovu. Dokumenti Pentagona i Stejt departmenta, kao i nezavisni izvori, potvrđuju da je vojna akcija protiv Sirije planirana od strane Vašingtona i Tel Aviva više od 20 godina. 

Ciljati Iran, “zaštititi Izrael”

Sudeći po Rubinu, rat koji je planiran i usmeren protiv Sirije je nerazdvojivo povezan sa onim koji se odnosi na Iran. Oni su delovi istog američko-izraelskog vojnog plana koji se sastoji u slabljenju Irana kako bi se “zaštitio Izrael”. Poslednji navedeni cilj trebalo bi da bude izvršen putem preventivnog napada na Iran – “mi nismo završili sa mogućnošću izraelskog napada na Iran”, piše DŽejms P. Rubin.

Sudeći po Klifordu D. Meju, predsedniku Fondacije za odbranu demokratije (politički institut koji je usmeren na terorizam i islamizam), humanitarna zabrinutost nije primarni cilj već je pre “sredstvo kojim se dovodi do kraja”: “Ukoliko se Arapska liga ne angažuje povodom masakra sirijskih žena i dece (njihova mržnja je večito usmerena prema Izraelu) i Organizacija islamske saradnje smatra da je činjenica da muslimani masakriraju muslimane tričarija, zašto bismo mi Amerikanci uložili i najmanje energije?...[odgovor] Zbog Sirije, koja je pod Asadovom diktaturom najvažniji saveznik Irana i njegov najveći dobitak a sam Iran je najveća pojedinačna strateška pretnja koja čeka da Sjedinjene Države spuste gard”[7].    

Vojna ruta do Teherana vodi kroz Damask. Neizgovoreni cilj američko-NATO-izraelske sponzorisane pobune u Siriji jeste destabilizacija Sirije kao države i podrivanje iranskog uticaja u regionu (uključujući i njegovu podršku Palestinskom oslobodilačkom pokretu i Hezbolahu). Cilj koji počiva u osnovi je da se takođe eliminiše bilo koji oblik otpora cionističkoj državi:

“To je mesto koje zauzima Sirija”, kaže DŽejms P. Rubin. Strateško partnerstvo između Asadovog režima i Islamske republike omogućava Iranu da podrije izraelsku bezbednost. Preko tri decenije neprijateljstva između Irana i Izraela, nikada nije došlo do direktnog vojnog konflikta, ali preko Hezbolaha – koji se održava i obučava od strane Irana putem Sirije – Islamska republika se pokazala kao sposobna da zapreti bezbednosnim interesima Izraela.

Kolaps Asadovog režima bi rastavio ovo opasno savezništvo. Ministar odbrane Jehud Barak, s razlogom smatran kao izraelski glavni donosilac odluka po tom pitanju, u izjavi datoj Kristijani Amanpur sa CNN-a tvrdi da će pad Asadovog režima “biti veliki udarac radikalnoj osovini, veliki udar za Iran...To je (Sirija – prim. prev.) jedina vrsta ispostave iranskog uticaja u arapskom svetu...I dramatično će oslabiti i Hezbolah i Liban, kao i Hamas i islamski džihad u Gazi”.[8] 

Američko-izraelski ratni planovi protiv Sirije

Rubin iskreno ocrtava konture američke vojne intervencije u Siriji, koja bi trebalo da bude primenjena u bliskoj saradnji sa Izraelom. Diplomatsko rešenje neće uspeti kao ni ekonomske sankcije. “Jedino pretnja silom ili njena primena može promeniti stav sirijskog diktatora” kaže Rubin i dodaje: “Administracija američkog predsednika Baraka Obame je razumljivo bila uzdržana od upotrebe vazdušnih napada u Siriji slično kampanji u Libiji, iz tri glavna razloga. Za razliku od libijskih opozicionih snaga, sirijski pobunjenici nisu ujedinjeni i ne drže osvojenu teritoriju. Arapska liga nije tražila spoljnu vojnu intervenciju kao što je to bio slučaj sa Libijom i Rusi, dugotrajni oslonac Asadovog režima, su izričito protiv toga”.

Prvi korak Vašingtona, sudeći po DŽejmsu P. Rubinu, biće saradnja sa saveznicima, arapskim šeicima u Kataru, Saudijskoj Arabiji i Turskoj, u cilju “organizovanja, obuke i naoružavanja sirijskih pobunjeničkih snaga.”  

Ovaj “prvi korak” je već preduzet. On je primenjen na samom početku pobune u martu 2012. godine. Sjedinjene Države i njeni saveznici otvoreno podržavaju Slobodnu sirijsku armiju (FSA)[9] odnosno teroriste već više od godinu dana. Organizacija i obuka se sastoji u dopremanju salafita[10] i terorista povezanih sa Al-kaidom, zajedno sa invazijom francuskih, britanskih, katarskih i turskih specijalnih jedinica. SAD-NATO sponzoriše plaćenike koji se regrutuju i obučavaju u Saudijskoj Arabiji i Kataru. 

Guranje u stranu UN

Rubin je predložio “drugi korak”, koji se svodi na “obezbeđivanje međunarodne podrške za vazdušne operacije koalicije”, izvan mandata Ujedinjenih nacija. “Rusija nikada neće podržati takvu misiju, tako da nema svrhe postupati kroz Savet bezbednosti U.N.”kaže Rubin. Vazdušne operacije koje je zamislio Rubin su, po svim aspektima, ratni scenario koga je sprovela NATO vazdušna kampanja u Libiji. 

Rubin nije izrazio lično mišljenje o ulozi UN-a. Opcija “guranja u stranu” Saveta bezbednosti UN već je podržana od strane Vašingtona. Kršenje međunarodnog zakona izgleda da se ne dovodi u pitanje. Američki ambasador pri UN Suzan Rajs potvrdila je krajem maja da “najgori i najverovatniji scenario” u Siriji može biti opcija “postupanja van nadležnosti Saveta bezbednosti UN”.

“U nedostatku oba pomenuta scenarija, meni se čini da postoji samo jedna druga mogućnost, a to je zaista najgori slučaj, koji se nažalost za sada vidi kao najverovatniji. To je da nasilje eskalira, da se konflikt proširi i intenzivira i da dostigne viši nivo ozbiljnosti... Jedinstvenost Saveta je uništena, Ananov plan je mrtav i članovi ovog Saveta i članovi međunarodne zajednice su prepušteni jedinoj opciji a to je da razmotre da li su spremni da preduzmu akcije van Ananovog plana i ovlašćenja ovog Saveta”[11].

Rubin takođe ukazuje na “uzdržanost pojedinih evropskih država” (implicirajući na Nemačku bez njenog pominjanja) od učešća u vazdušnim operacijama protiv Sirije: “Ove [vojne] operacije bi trebale da budu jedinstvena kombinacija zapadnih i bliskoistočnih zemalja. S obzirom na ekstremnu izolaciju Sirije unutar Arapske lige, trebalo bi da bude izvodljivo da se dobije snažna podrška većine arapskih zemalja, predvođenih Saudijskom Arabijom i Turskom. Američko vođstvo je nezamenljivo, s obzirom na to da će većina ključnih zemalja slediti jedino ukoliko Vašington vodi.”  

Članak poziva na konstantno naoružavanje Slobodne sirijske armije (FSA), kao i na sprovođenje vazdušnih udara protiv Sirije. Ne bi trebalo razmatrati kopnene operacije. Vazdušna kampanja bi bila korišćena – kao i u slučaju Libije – kao podrška FSA kopnenim snagama koje su sastavljene od plaćenika i brigada povezanih sa Al-kaidom:    

“Bilo da li će vazdušne operacije stvoriti zonu zabrane letenja koja će prizemljiti avione i helikoptere režima ili zaista uključiti napade iz vazduha na sirijske tenkove i artiljeriju trebalo bi da bude predmet trenutnog vojnog planiranja...”  

Šira slika govori da će – dok god Vašington stoji čvrsto pri stavu da američke kopnene trupe ne bi trebalo da budu dopremljene kao na Kosovu ili Libiji – cena za Sjedinjene Države biti ograničena. Pobeda možda neće doći brzo ili lako, ali će doći a dobit će biti suštinska. Iran će biti strateški izolovan i u nemogućnosti da proširi svoj uticaj na Srednji istok. Naredni režim u Siriji bi verovatno smatrao Sjedinjene Države pre kao prijatelje nego neprijatelje. Vašington će među arapskim svetom biti prepoznat kao neko ko se borio za arapski narod a ne za korumpirane režime.” (Rubin, op. cit.)

Dok učešće Izraela u vojnim operacijama nije pomenuto, intencija Rubinovog članka ukazuje na aktivnu saradnju između Vašingtona i Tel Aviva u vojnom sektoru i domenu obaveštajnih zadataka, uključujući i sprovođenje prikrivenih operacija u cilju pružanja podrške opozicionim pobunjenicima. Ova koordinacija takođe će se ostvariti u kontekstu dogovora o bilateralnoj vojno-obaveštajnoj saradnji između Izraela i Turske. 

“Pristizanje u pomoć sirijskom narodu” pod lažnim “humanitarnim R2P mandatom namenjeno je destabilizaciji Sirije, slabljenju Irana ali isto tako to omogućava da Izrael zadobije i proširi političku kontrolu i uticaj nad susednim arapskim državama uključujući Liban i Siriju. 

Rat u Siriji je takođe rat protiv Palestine. Namena mu je da oslabi otpor na okupiranim teritorijama[12]. On će ojačati ambicije Netenijahuove vlade da stvori “veliki Izrael”, u početku putem aneksije palestinskih teritorija: 

“Sa Islamskom republikom koja je lišena svog uticaja u arapskom svetu, nestaće i potreba za obrazloženjem izraelskog napada koji bi usledio kao udar groma iz vedra neba na njegova nuklearna postrojenja. Novi sirijski režim bi mogao čak da nastavi zamrznute mirovne pregovore koji se tiču Golanske visoravni. U Libanu, Hezbolah bi bio odsečen od svog iranskog sponzora, s obzirom na to da Sirija ne bi više bila tranzitna tačka za iransku pomoć u obuci, podršci i projektilima. Svi ovi strateški dobici kombinovani sa moralnom svrhom spašavanja desetine hiljada civila od ubistva od ruke Asadovog režima... čine da intervencija u Siriji bude proračunat rizik, ali rizik koga vredi preduzeti.” (Rubin, op. cit.)

Ratni zločini u ime ljudskih prava: ono što nam je zaista potrebno je “promena režima” u Sjedinjenim Državama...i Izraelu.

Majkl Čosudovski je česti saradnik sajta Global riserč[13].   

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić