Савремени свет | |||
Политика рационалног холокауста |
среда, 26. мај 2010. | |
Пријетећа политика холокауста у свјетским размјерима везана је за постмодернизам који је сутон, почетак краја „златног периода“ модернизма Запада (наравно, ради се о погоршању ситуације обичних грађана, а не владајућих слојева чија се богатства увећавају). Наука техника и технологија, посебно информатика и аутоматизација, су се толико развиле, да су масе људи, добрим дијелом припадници средњих класа, постали „сувишни“ унутар тржишних односа. Развој информатике и сервисних услуга не могу компензирати одстрањивање радне снаге из индустрије и пољопривреде. Поред свега, помјерање капитала Развијених према бившој Источној Еуропи и неким азијским земљама ('делокализација') гдје је радна снага (једнако стручна као и западно-еуропска) далеко јефтинија а пореске олакшице знатне, доводи до прогресивног пораста незапослености и пролетаризације пучанства на самом Западу. Социјални систем „златног периода“ капитализма ('држава благостања') се, рекли смо, урушава, буџети држава су све тањи, а основна филозофија живота постаје нео-либерализам, еквивалент за социјал-дарвинизам чија је суштинска мисао да јачи и способнији (достојније) преживљавају и, углавном, управљају осталима. Ево што је Маркс прије 150 година профетски написао на тему пролетаризације живља на Западу, антиципирајући „друштво без рада“:
„Узмимо, да је производност индустрије толико узнапредовала да, умјесто двије трећине становништва као раније, сада само једна трећина судјелује у материјалној производњи...Ове двије трећине које више не раде, састоје се дијелом од посједника профита и ренте, дијелом од непроизводних радника (посебно) непроизводних политичких радника. Могло би се претпоставити да се, са изузетком служинчади, војника, морнара, нижих чиновника, метреса, коњушара, кловнова и жонглера, ови производни радници налазе углавном на вишем ступњу образовања него ранији непроизводни радници и, нарочито, да су се намножили лоше плачени умјетници, музичари адвокати, љекари, учитељи, проналазачи, итд“. (К. Марx, Теорије о вишку вредности, И, п. 152., Просвета, Београд, 1970) Пораст незапослености услијед пребрзог развитка науке, технике и технологије и делокализација, морално и материјално обезврјеђује становништво Запада које губе идентитет и наду. Све већи број живи од „социјале“ која је све рестриктивнија. Расту ксенофобија, расизам и криминал. Структуре на власти, не желећи икакве радикалне промјене, покушавају преко палијативних политика одржати статус qуо погубних тржишних односа, али им то све теже иде од руке. Полицијске снаге и репресија расту, информатизација друштва и сабласна контрола електронских комуникација деградира човјекову судбину. Све у свему, показује се да тржиште није више у стању регулирати цјелокупну производњу живота и његово одвијање. Иако се у читавом свијету буди свијест о мрачњаштву нео-либерализма и протести расту, за сада још нема неке велике кохерентне идеје као што су били кршћанство и марксизам, ни адекватног социјалног покрета, који би радикално повели Запад према људскијој будућности. Политички процеси који прате ове трендове су, такођер, за већину људи застрашујући. Власт се концентрира у рукама свјетске олигархије састављене од врхова (супра)националних институција и транснационалних корпорација која је на орвеловско-хакслијевски начин у стању контролирати већину човјечанства. Очито је, да се у слиједећих неколико стољећа актуелни, смишљени холокауст, чије су жртве у овом часу највећим дијелом становници земаља у развоју, знатно учврстити као метод и узроковати погибију све већег броја пролетаризираних маса које ће практично бити незапослене и овисит ће о милости политичих, војних, административних, идеологијских, финанцијских и полицијских моћника. Једино ће врхунска наука бити слободна, али ће број људи у том домену бити све мањи а приступ све ексклузивнији. Што се тиче насиља, оно ће, у оквиру реченог, планираног холокауста, попримити крајње драстичне облике на нивоу индивидуалног и групног сукобљавања. Али за разлику од досадашње хисторије гдје је људска врста тражила најадекватнији пут за саморазвитак доводећи себе често на ивицу самоуништења (на примјер, пријетњом нуклеарног сукоба), ова врст насиља бит ће, у том смислу, безопасна, док ће институционалне форме насиља владајућег свјетског поретка бити крајње рационалне. То значи да неће бити ратова који ће доводити човјечанство у питање али ће зато „локални ратови“ и криминал бити стимулирани, а истовремено и брутално спријечавани. Највјеројатније је, да ће се аранжирати они војни сукоби који ће укупну популацију одржавати на бројчано прихватљивом нивоу док ће индивидуални и групни злочини, у оваквој перспективи, чинити додатне корекције службеној злочиначкој политици. Тако ће развитак све ирационалније рационалности и даље убирати свој крвави данак али, од сада, без страсти, крајње смишљено и програмирано. (Из књиге: Емил Влајки, Међународни односи постмодернизма, Литтера, Бања Лука, 2010.) |