Pogoršanje odnosa između Vašingtona i Pakistana

(Stratfor, 1. 12. 2011)

U ranim časovima 26. novembra na avganistansko-pakistanskoj granici američki borbeni helikopteri “AH-64 Apač” i “AC-130 Ganšip”[1] napali su i ubili 24 pakistanska vojnika stacionirana u dve granične postaje unutar Pakistana. Detalji incidenta ostaju nejasni, kontradiktorni i diskutabilni, ali poznato je da se incident dogodio u blizini granice sa avganistanskim provincijama Kunar i Nangarhar i na teritoriji Mohmand provincije pakistanskih plemenskih oblasti (FATA)[2]. Broj mrtvih pakistanskih vojnika koji su stradali u napadu Sjedinjenih Država je bez presedana i dok su američki komandanti i NATO lideri izrazili žaljenje zbog incidenta, reakcije pakistanske strane su bile daleko ozbiljnije. 

Zahtevi i interesi

Prvobitno objašnjenje pakistanske strane incident opisuje kao napad koji nije imao povoda na ustanovljene ispostave više od jedne milje unutar pakistanske teritorije – ispostave koje su poznate Amerikancima i međunarodnim snagama za pružanje pomoći koje vodi NATO (ISAF)[3] koje su ih posetile u prošlosti. Napad je navodno trajao dva časa uprkos paničnoj komunikaciji između ispostave i pakistanskog vojnog generalštaba u Ravalpindiju.

Sjedinjene Države su brzo priznale da su pakistanski vojnici najverovatnije stradali od strane borbenih letelica koje su pružale blisku vazdušnu podršku združenoj američko-avganistanskoj patroli u blizini granice sa Kunarom i dok je general marinskih jedinica Sjedinjenih Država DŽejms Matis, koji je glavni u američkoj centralnoj komandi, obećao detaljnu istragu, čini se da su Sjedinjene Države i NATO više zainteresovane da izglade odnose sa Islamabadom nego da odobre ili isprave prvobitne izveštaje o detaljima vezanim za napad.

Usled dugoročnih tenzija između Vašingtona i Islamabada kao i izveštaja o pograničnim incidentima, zainteresovane strane će verovati upravo ono što žele da veruju o incidentu 26. novembra, tako da će čak i zvanična istraga imati malo uticaja na njihove nepromenljive stavove.   

Ono što je usledilo bila je klasična medijska oluja propraćena optužbama, protivoptužbama, teorijama i detaljima od strane neimenovanih izvora koja je koliko rasvetljavala toliko i skrivala istinu. U međuvremenu, bez obzira na to šta se stvarno dogodilo, iz bezbroj razloga pokrenuta je agresivna kampanja kako bi se oblikovalo viđenje incidenta. Usled dugoročnih tenzija između Vašingtona i Islamabada, kao i izveštaja o pograničnim incidentima, zainteresovane strane će verovati upravo ono što žele da veruju o incidentu 26. novembra, tako da će čak i zvanična istraga imati malo uticaja na njihove nepromenljive stavove.    

Okvir događaja

Dok su se izjave i optužbe često odnosile na NATO i ISAF, trupe Sjedinjenih Država su te koje operišu u ovom delu zemlje, i ovoliko blizu granice jedinice koje su bile uključene u incident su verovatnije operisale pod komandom trupa Sjedinjenih Država u Avganistanu (američka komanda u Avganistanu) nego pod međunarodnom upravom ISAF-a. Zaista, mnogi američki saveznici su takođe izrazili svoju frustraciju zbog incidenta, ubeđeni u to da će on negativno uticati na operacije ISAF-a u Avganistanu.  

Izveštaji ukazuju na to da je tim američkih specijalaca (verovatno brojnog stanja jednog voda, ali u svakom slučaju najmanje dvanaestoro ljudi) koji su bili praćeni avganistanskim komandosima (generalno odred od sedmorice vojnika prati američki vod, ali odred od 25 do 30 vojnika ponekada prati američki tim od 12 čoveka) bio izložen borbenim dejstvima i da je zatražio blisku vazdušnu podršku. Sada je postalo jasno da su obe strane otvorile vatru u jednom trenutku. Najmanje jedan neimenovani pakistanski zvaničnik iz ministarstva odbrane izjavio je Vašington postu da su Pakistanci najpre otvorili vatru, započevši sa paljbom iz topova i mitraljeza nakon što su lansirali osvetljavajuću granatu. Međutim, većina pakistanskih izvora uporno negira ove tvrdnje.

Zbog toga što Vašington pokušava da izgladi već zategnute odnose sa Islamabadom, takav agresivni postupak koji se dogodio bez povoda deluje malo verovatno. U svakom slučaju, bespilotne letelice (UAVs)[4] kojima upravlja CIA u suštini imaju slobodan pristup u pakistanskom vazdušnom prostoru nad graničnom linijom i često se koriste za ciljane likvidacije, što znači da učešće borbenih helikoptera umesto UAVs zaista pruža pokriće za tvrdnju o potrebi za bliskom vazdušnom podrškom (princip oružane potrage, koji se često primenjuje i vežba od strane američkih trupa duž granice, takođe se može uzeti u obzir).

Granica

“Granica” između Avganistana i Pakistana u ovoj oblasti predstavlja deo Durand linije koja je ugovorena između avganistanske monarhije i kolonijalne britanske uprave nad Indijom 1893. Ne samo da je granica nejasno obeležena već ona takođe deli izuzetno neravan teren i u suštini deli paštunski narod. Iz britanske perspektive sporazum je bio namenjen uspostavljanju širokog bedema koji bi delio britanske i ruske interese u Centralnoj Aziji uspostavljanjem linije duž udaljene spoljne granice britanske Indije. Britanski prioriteti imaju malo veze sa aktuelnim prilikama koje se tiču nepromenljivih graničnih linija i do današnjeg dana određena granica postoji uglavnom samo na papiru.    

Granicu karakterišu nizovi postava – često nešto malo više od pripremljenih vatrenih tačaka i nekih grubih skloništa koje je teško razlikovati između vojnih, vladinih ili civilnih struktura, koje su posednute od strane paravojnog graničnog korpusa na pakistanskoj strani. Ove pozicije su prevashodno izabrane zbog svoje taktičke prednosti u osmatranju i dominaciji nad granicom i trupe koje zauzimaju te pozicije nesumnjivo poznaju opštu poziciju granice koja se nalazi pred njima. Slično tome, specijalni timovi američke armije su dobro uvežbani i imaju dovoljno prakse u navigaciji na terenu po noći, tako da redovno sprovode operacije u navedenoj oblasti i oni su tu upravo da bi patrolirali samom tom granicom. Obe strane su veoma dobro upoznate sa svojim pozicijama u odnosu na granicu.

Suština je u tome da bez obzira na to kakvi su bili detalji incidenta od 26. novembra, čini se da su oni uglavnom u saglasnosti sa već postojećom taktičkom slikom same granice. Mala pakistanska ispostava koja uvidi pretnju od strane naoružane grupe iskoristiće prednost svoje pozicije i uključiće teško naoružanje pre nego što dopusti da se neprijatelj približi, i ovo će biti još izraženije ukoliko je u pitanju manji i izolovaniji garnizon. Izložena vatrom američka patrola koja za cilj ima zabranu kretanja (koja se razlikuje od izviđačke patrole za koju je preporučljiv prekid kontakta sa neprijateljem ukoliko je to izvodljivo) brzo će se kretati ka terenu koji pruža prednost koji je usmeren linijom vatre i neposrednom konfiguracijom terena oko nje, bez obzira na granicu. Ukoliko to situacija zahteva, patrola se može uključiti u oružanu poteru preko granice nakon što je napadnuta.

Infracrveni senzori koji su smešteni na prednjoj strani Apača u stanju su da ostvare odličnu rezoluciju, dovoljnu ne samo da se primete odrasle osobe već i vrsta naoružanja kojima oni raspolažu.   

Granica predstavlja autoput za pobunjenike (kako za one koji koriste Pakistan kao utočište iz koga izvode napade u Avganistanu i obrnuto) preostale vojne snage i za prenos zaliha. Usled toga su granične ispostave čuvane i američko-avganistanski timovi sprovode patrole, kako bi se suprostavili pobunjenicima s jedne i s druge strane. Ali to takođe znači da postoji veliki broj naoružanih grupa koje se kreću noću tako da iz pakistanske i perspektive američkih patrola nijedna od njih nije prijateljska. 

Bliska vazdušna podrška

Pakistanske snage redovno gađaju ciljeve unutar avganistanske strane granice, i u većem broju slučajeva američke trupe su ubile pakistanske vojnike – u bliskoj borbi, artiljerijom, sa UAVs i sa borbenim helikopterima. Zaista, standardna procedura američkih trupa omogućava pakistanskoj vojsci i oružanim snagama da očekuju mogući američki odgovor u datom taktičkom scenariju- uključujući i pozivanje bliske vazdušne podrške.

Bilo koja izdvojena američka patrola koja patrolira pešice i koja trpi tešku topovsku i mitraljesku vatru pozvaće u pomoć onoliko vatrene podrške koliko je to u mogućnosti. Sudeći po učestalosti incidenata i neravnog terena u blizini granice, specijalni timovi koji operišu u blizini granice najverovatnije će imati blisku podršku Apača koja bi im omogućila zahtevanu vatrenu podršku. 

Infracrveni senzori koji su smešteni na prednjoj strani Apača u stanju su da ostvare odličnu rezoluciju, dovoljnu ne samo da se primete odrasle osobe već i vrsta naoružanja kojima oni raspolažu. Ali istorija ratova u Iraku i Avganistanu takođe je prepuna incidenata u kojima su posade, postupajući na osnovu raspoloživih informacija (u kontekstu da su pozvane kao podrška prijateljskim snagama koje se nalaze pod vatrom) napale mete za koje je tek kasnije ustanovljeno da su bile pod drugačijim okolnostima ili da je “oružje” bili nešto sasvim drugo nego što se to činilo, novinar sa odgovarajućom kamerom i produženim objektivom umesto lansera raketa ili deca koja skupljaju šišarke umesto pobunjenika koji postavljaju improvizovani eksplozivni uređaj.

Očuvanje alijanse je jedna od nužnosti ali tromost izazvana neslaganjem i bliskim američkim imperativima u Avganistanu – linije snabdevanja, politički napredak, borba protiv terorizma – direktno se sukobljavaju sa američkim dugoročnim interesima u stabilnom Avganistanu koji je u stanju da kontroliše svoju teritoriju i da svoj nuklearni arsenal sačuva bezbednim.

Naročito na granici, pilot i strelac moraju da prave istu razliku. Pakistanske ispostave i američke patrole su u istoj oblasti tako da se naoružani pojedinci i grupe najverovatnije smatraju neprijateljskim. Pozicija prijateljskih snaga se određuje putem kontakta kontrolora leta sa posadom i takođe putem infracrvenih impulsa ili drugim putem. Iako će kontrolor leta odmah locirati neposrednu pretnju, bilo koja ne-prijateljska pozicija brzo će biti protumačena kao neprijateljska. Bilo koja jedinica koja otvara vatru ili manevriše sa nečim što izgleda kao oružje biće protumačena kao neprijateljska u kritičnom momentu i nesigurnom okruženju pri ograničenim informacijama. I dok su ISAF učvrstile svoja pravila borbe i uvele dodatne provere za blisku vazdušnu podršku u Avganistanu kao odgovor na domaću netrpeljivost usled kolateralne štete, još uvek će postojati velika razlika između recimo ograničenih vežbi u Mardžahu, gde je u toku akcija protiv pobunjenika koja je orijentisana prema lokalnom stanovništvu, i izolovanih patrola u blizini pakistanske granice u oblastima za koje se zna da su prepune naoružanih grupa.    

Veća slika

Na neki način avganistansko-pakistanska granica predstavlja odnose između Sjedinjenih Država i Pakistana u malom. Američke patrole i pakistanske ispostave nalaze se tamo iz sasvim drugačijih i u nekim slučajevima iz direktno oprečnih razloga. Pakistanci su slabije raspoređeni u oblasti FATA i koncentrisani su na avganistanske talibane koji za svoj cilj imaju Islamabad. Ne samo da konfrotacija sa talibanima nije u prioritetu, već pakistanski nacionalni interes diktira održavanje funkcionalnih odnosa sa avganistanskim talibanima kao ravnotežom u odnosima sa SAD i kao način za kontrolu talibana kada Sjedinjene Američke države sa svojim saveznicima započnu povlačenje.    

Stoga, elementi pakistanske vojske i obaveštajnih službi aktivno pružaju pomoć avganistanskim talibanima i u nekim slučajevima imaju zajednički cilj sa njima – ne samo prilikom pružanja podrške avganistanskim talibanima već i direktnim podrivanjem američkih zalaganja u Avganistanu i sprečavanju pakistanske saradnje sa Sjedinjenim Državama. Zaista trenutak, kao i obim incidenta od 26. Novembra, koji je bio sasvim razumljiv uzevši u obzir razne scenarije, upućuje na pitanje da li je on bio usmeren i nameran kako bi isprovocirao odgovor koji je usledio. Pojedini izveštaji ukazuju na to da je moguće da su talibani započeli prvobitni napad kako bi doveli do toga da pakistanske pozicije i američka patrola budu uvučene u međusobni sukob.

Šta god da je slučaj dobitak koje će različite frakcije imati od veće podele između Pakistana i Sjedinjenih Država biće povećan samim incidentom i pratećim javnim negodovanjem, kao što će pakistanska država imati jemstvo za bolje uslove u odnosima sa Vašingtonom.

Na kraju, međutim, postoji razlog za dugu istoriju graničnih incidenata i čarki i Sjedinjene Države kao i Pakistan igraju sasvim različite igre iz sasvim različitih razloga na obe strane granice i u Avganistanu. Oni imaju drugačije planove i rasporede. Očuvanje alijanse je jedna od nužnosti ali tromost izazvana neslaganjem i bliskim američkim imperativima u Avganistanu – linije snabdevanja, politički napredak, borba protiv terorizma – direktno se sukobljavaju sa američkim dugoročnim interesima u stabilnom Avganistanu koji je u stanju da kontroliše svoju teritoriju i da svoj nuklearni arsenal sačuva bezbednim. Bliski interesi i zahtevi koje je Vašington postavio Islamabadu slabe državu i dele zemlju. Očigledno, pakistanska vlada pokušava da sačuva svoju stabilnost i da sačuva jedinstvenost zemlje koliko je to moguće.   

Stvarnost je takva da će dolaziti do tenzija i konflikata dokle god politički ciljevi koji upravljaju američkom i pakistanskom vojnom strategijom i taktikom budu bili u neskladu. I tako će i ostati sve dok pakistanske i američke snage patroliraju granicom koja postoji uglavnom na papiru. Taktički, ovo znači da će naoružane grupe sa raznolikom lojalnošću predstavljati pretnju jedna drugoj.

Stagnacija u odnosima

Šta se zaista dogodilo 26. novembra je nebitno; to je bio samo simptom važnijih pitanja koja ostaju nerešena i nazadovanje u odnosima između Pakistana i SAD je već poprimilo oblik. Pakistan eksploatiše incident svim raspoloživim sredstvima i već pokazuje svoje nezadovoljstvo (kako zbog političkog uticaja, tako i zbog zadovoljenja besa domaće javnosti) tako što čini sledeće:  

• Zatvara ključni granični prelaz u Torkhamu u blizini Kiber Pasa i Čamana na jugu

• Daje Centralnoj obaveštajnoj agenciji rok od 15 dana da napusti Šamsi vazduhoplovnu bazu u Baločistanu iz koje ona sprovodi UAV operacije (iako će pakistanski vazdušni prostor i dalje ostati otvoren za takve letove)

•  Preispituje svoju obaveštajnu i vojnu saradnju sa Sjedinjenim Državama i NATO

• Bojkotuje konferenciju u Bonu o Avganistanu koja će se održati 5 decembra, iako postoje naznake da će razmotriti tu svoju odluku[5]; teško je zamisliti šta bi konferencija o Avganistanu bez učešća Pakistana mogla postići ali Islamabad će se suočiti sa drugim rizicima ukoliko ne učestvuje na konferenciji. 

Važnije je pitanje da li će opstati alijansa između Sjedinjenih Država i Pakistana. Kako se ubrzava povlačenje Amerikanaca i saveznika iz Avganistana, bez političkog sporazuma između Vašingtona, Islamabada, Kabula i avganistanskih talibana, malo je nade da će se američki i pakistanski interesi približiti. Sjedinjene Države sa svojim saveznicima spremaju izlaznu strategiju, dok se Pakistanci trude da obezbede optimalne okolnosti oko povlačenja i da u isto vreme omoguće maksimum uticaja kako bi se nosile sa onim što će uslediti. Dve države još uvek imaju brojne interese za nastavak saradnje ali svi događaji u koje su uključeni granični incidenti i čarke – kao i prilike da se navedeni incidenti i čarke eksploatišu- preostaju kao opcija u odnosima između dve zemlje.       

(Sa engleskog preveo Vladimir Jevtić)