Савремени свет | |||
Пандемија, капитализам и теорије завере |
четвртак, 10. децембар 2020. | |
Теорије завере су популарне, неосноване и поједностављене представе о друштвеним појавама. Према њима, увек постоји завера малициозних, малих, елитистичких група које делују у тајности и из себичних побуда против огромне већине припадника друштва који су "жртве". Биле су раширене у свим историјским периодима и у свим деловима света. Истраживачи сматрају да овакве појаве настају због комбинације психолошких фактора и социјалне и политичке динамике. Психолози указују да људски мозак не прихвата хаос, наглашена је потреба за редом и контролом. Људи свет око себе опажају као смислени поредак, сазнање да је свет хаотичан делује дестабилизујуће. Отуда тако велики утицај религија. Примитивни човек све природне појаве објашњавао је деловањем натприродних бића. Али, и савремном човеку је једноставније да прихвати идеју о томе да је бог створио свет него да се удубљују у компликоване астрофизичке теорије о настанку свемира. Када се деси нешто што не можемо да објаснимо, тражимо “пречице”, једноставна тумачења која нас особађају неизвесности. Мозак само не опажа, он конструише, попуњава когнитивне празнине и ослобођа менталне капацитете за решавње животних прблема. На људе више утичу емоције и групна припадност него чињенице. Они обично бирају изворе информација који подржавају оно у шта већ верују. Наратив је важнији од чињеница. Они који имају представу о сопстевној изузетности склонији су да поверују у завере, као и они који имају аверзију према властима. Хаотичне чињенице теоретичари завере интегришу у једну општу теорију која све објашњава. Према њима, ништа није последица случајности, велики догађаји увек имају велике узроке.. Непријатељи су опасни, способни, све држе под контролом, опаки су и свемоћни. Недостатак доказа значи да је теорија тачна, недостатак чињеница доказује заверу. Према оваквим “теоријама” завереници увек делују у тајности, али обично постоје видљиве групе које су са њима повезане. Такве групе обично су жртве агресије. Нису све теорије завере једнако опасне. Веровања да је атентат на Џона Кенедија организовала ЦИА, да је британска краљевска породица убила Леди Дајану или да амерички астронаути нису били на Месецу нису произвела велике штетне последице. Ипак, истраживачи су уочили да што више неко верује у постојање завера мања је вероватноћа да ће учествовати на изборима или да ће се политички ангажовати. Постоји, дакле, ефекат деполитизације. Сасвим је другачији случај када се ради о наводној штетности вакцина. Једна од најпознатијих и најутицајнијих фабрикованих теорија завере, тзв. Протоколи сионских мудраца довела је до фаталних последица.
Кризне социјалне и политичке прилике погодују бујању завереничких теорија. Када дође до нагле дестабилизације друштвених односа, људи постају несигурни и почињу панично да реагују. Тада расте осећање беспомоћности, друштвене искључености, неизвесности и анксиозности. У ситацијама великих друштвених криза или природних катастрофа распадају се друштвене везе. Они који верују у завере креирају нову заједницу квазиверника чиме се компензира тако настала друштвена аномија. Да би се спречило ширење актуелне епидемије препоручује се држање “социјалне дистанце”. Међутим, значајан број људи верује да је у питању намера да се конструише друкчији тип друштва, да се разоре наслеђене везе и обичаји и створи један нови свет који је по мери сатаниста. Карантин је, сматрају многи, уведен како би се илегално инсталирала 5Г мрежа. Корона је грип као и сваки други, сматрају они, а мере за сузбијање заразе нису медицински оправдане већ имају заверничке политичке циљеве. Што је мање поверења међу људима, лакше се шире теорије завере; што су људи мање задовољни својим животом и што мање имају контролу над њим, склонији су да поверују у завере. За велику кризу каптализма нацисти су оптужили Јевреје, а не систем који стално пада из једне кризе у већу. Они који су “жртве” завере обично мисле да имају моћне заштитнике, који ће их спасити. У савременом свету то су обично популистички лидери који себе представљају као ексклузивне и истинске представнике народа. Популистички покрети су ауторитарни, комбинују антиелитизам са одбијањем плурализма. Народ има јединствену вољу коју само странци и непријатељи могу да негирају. Ко год се не слаже је издајник. Десни популисти нису против капитализма и богатих. Они артикулишу незадовољство неолибералним системом и агресију подређених усмеравају према идентитетски друкчијим групама, мигрантима, расним мањинама и сл. Њихова опсесија су традиционалне вредности. Теоријама завере треба сматрати само неосновани страх од деструктивног деловања заверничких група. Стварне завере су редовна појава. Политику чини уметност завера и контразавера, писао је Макијавели. Тако, на пример, Никсон је стварно одговоран за аферу Вотергејт. Власти често прибегавају измишљању завера како би предузеле нелегалне и неморалне активности против својих опонената. Хитлер је упалио Рајхстаг како би оптужио комунисте да су они то учинили, што му је омогућило да суспендује све политичке слободе у Немачкој. Садам Хусеин лажно је оптужен да поседује оружје за масовно уништавање како би се оправдала агресивна, ратна политика владе САД и неких других западних држава. Неки истраживачи овог феномена, попут америчког политиколога Џосефа Ушчинског, сматрају да се Берни Сандрес и Џереми Корбин такође служе заверничком реториком. Наводно, Сандерсове присталице мање верују у сигурност вакцина од остатка популације.
Код либерлних политичара и интелектуалаца постоји тенденција да се свако указивање на владавину елита и неверовање у званичне информације дисквалификује као конспирацијско мишљење. Ради се о великој злоупотреби чији је циљ да се обезвреди свака критика капитализама и резултати критичког мишљења одбаце као ненаучни и заверенички. Због тога треба бити крајње опрезан у оценама шта јесте, а шта није теорија завере. Последњих година, а нарочито после избијања пандемије вируса ковид-19, у САД су све популарније завереничке идеје које је развио покрет Кјуанон (QАнон). Према присталицама овог покрета, пандемија је део специјалног рата чији циљ је да се ослабе САД. Доналд Трамп и даље упорно говори о „кинеском вирусу“. Припадници Кјуанона верују да светом владају педофили и „дубока држава“. “Дубоку државу”, наводно, поред педофила, чине и друштвени слојеви који не деле традиционалне вредности. Најкраће, то су сви противници Доналда Трампа. Овај је, пак, спаситељ који је одлучио да те немани победи. У току је, сматрају присталице Кјуанона, велика и одлучујућа борба добра и зла.
Покрет је добио име 2017. када се на интернету раширила вест да је један функционер тајних служби САД, који има безбедносни сертификат Q, открио наводну заверу “дубоке државе” и најавио да ће Трамп похапсити све који су у њу умешани. Још раније, 2016, током изборне кампање, појавиле су се гласине да су високи функционери Демократске странке и неки ресторани умешани у трговину децом. Једно такво место наводно је била пицерија Цомет Пинг Понг у Вашингтону. Човек из Северне Каролине који је поверовао у гласине упао је у пицерију пуцајући из пиштоља како би ослободио наводно заточену децу. Ради се, као што је обичај у теоријама завере, о некохерентном скупу често суманутих идеја. Трампу су овакве теорије добордошле јер га ослобађају одговорности за лоше управљење здравственом кризом. Током пандемије показало се, по ко зна који пут, да систем здравствене заштите у САД, који почива на комерцијализацији и приватној иницијативи, није спсобан да пружи адекватну медицинску помоћ, нарочито сиромашнијим деловима становништва. Присталице Кјуанона делују са системских позиција, не траже друштвену промену, они су најенергичније присталице капитализма. Опасност по нацију представљају мале групе које отелотворују апсолутно зло и угрожавају “моралну већину”. На новембарским изборима у Конгрес су изабрани и неки протагонисти Кјуанона, попут републиканке Марџорије Тејлор Грин. И сам Трамп није крио да цени подршку коју добија од Кјуанона. Све снажнији су слични покрети и у Европи. Термин “дубока држава” у политичкој теорији означава делове државног апарата који делују противзаконито и обструирају демократски изабране органе власти. Овакве појаве су у историји биле честе. Левичарске владе у капиталистичким државама биле су суочене са неспремношћу административног апарата, који је обично регрутован из владајућих словјева, да спроводи прогресивне политике. Такав проблем имале су скоро све лабуристичке владе у Уједњеном Краљевству. Један од најрадикалнијих лабуриста Тони Бен, који је у два наврата био министар, сведочио је о томе да га је његов државни секретар сматрао за лудака. Бен је једном приликом питао свог колегу, лабуристичког министра унутрашњих послова, да ли га тајне службе надзиру. Овај је одговорио да не може да му каже ни да ни не. Класичан пример стварне завере унутар државног апарата је свргавање и убиство чилеанског председника Аљендеа.
У Србији је веома утицајан антивакцинацијски покрет и супротстављање увођењу 5Г мреже. Наводно, вакцине користи “дубока држава” како би “хаковала РНК”. Присталицама теорије завере погодује чињеница да је Вучићев режим ноторно корумпиран. Није искључено да дође до примене несигурних вакцина или лекова. Недавне недоумице око вакцине против сезонског грипа коју је, наводно, произвео некад чувени београдски „Институт Торлак“, поткрепљују таква страховања. Уочљиво је да се српска ултрадесница прилагођава светским десничарским трендовима и прихвата идеолошке наративе који су развијени у западним друштвима. Тако се она и сама глобализује и постаје део „црне интернационале”. Традиционални десничарски четнички фолклор није више у центру пажње. Због психолошке заснованости теорија завере и друштвеног контекста који погодује њиховом бујању, са њима је тешко изаћи на крај. Психолози сматрају да изношење чињеница које демантују завереничке конструкције неће разуверити оне који у њих верују. Могуће је, међутим, елиминисати друштвене узроке који погодују теоријама завере. Савремени глобализовани неолиберални капитализам довео је до драстичног раста неједанакости и погоршања економског положаја великог дела становништва у западним земљама. Политички естаблишмент, попут Демократске странке у САД, није заинтересован за системске реформе. Трамп је и дошао на власт 2016. због тога што је унутар партије саботирана кандидатура Бернија Сандреса. Либералне елите одвојене су од друштва и не деле исте вредности као обични људи. Власт крупног капитала и са њим повезаних политичких олигархија не може се довести у питање на изборма. Обични људи изгубили су поверње у демократију, разочарани су, сматрају се искљученим и напуштеним. Такви постају лак плен разних завереничких демагога. Дезоријентације либералне идеологије и непостојање прогресивне алтернативе омогућили су традиционалним конзервативцима да ојачају свој утицај. Републиканска странка у САД све више постаје Кјуанон партија. Идентитетска питања обично више привлаче пажњу бирача и имају јачу мотивациону снагу него социјалне теме. Ширењу теорија завере погодује и чињеница да се оне често заснивају на проблемима који заиста постоје. Они који имају моћ одавно злоупотребљавају резултате научних истраживања како би ојачали систем доминације. Дигитална контрола достигла је застрашујуће размере, а динамичан развој информативних система поништио је право приватности. Оскар Давичо певао је да “Озна све дозна”. Али, данас Гугл и Фејсбук располаже са невероватном количином информација о већини људи на планети. Традиционалне историјске тајне службе према њима делују аматерски. Научници истичу да не постоје здравствене опасности од 5Г мреже, уколико се поштују прописани технички стандарди. Али, та технологија ће сигурно дигитални надзор учинити још ефикаснијим. Такође, извесно је и да ће биотехнологија бити злоупотребљена како би се повећала контрола над становништвом. Дистопијске представе о будућем дехуманизованом свету са тиранским владама и еколошком деструкцијом, нису неосноване. Таква катастрофична перспектива је производ људског деловања. То значи да се и другачији свет може створити осмишљеним активностима како би тековине цивилизације биле искоришћене на корист човечанстава и за стварање система у коме ће постојати демократија, једанкост, друштвена правда и хармоничан однос са природом.
Честа мета теоретичара завере су фармацеутске компаније. Оне, наводно, скривају ефикасне методе лечења или чак намерно узрокују болести како би потом продавали своје лекове. Према теоретичарима завере, тзв. природни, алтернативни, лекови су бољи, али се намерно избацују из употребе због интереса фармацеутске индустрије. Често се инсистира на томе да су многи лекови штетни, да вакцине не служе имунизацији него стерилизацији како би се смањио број становника на планети. Невоља је у томе што се стварно ради о великим моноплима који диктирају задравствене политике и цене здравствених услуга. Познато је да цене лекова немају никакве везе са трошковима производње. Једна од најутицајних савремених економисткиња Маријана Мацукато у својим радовима указује како се молекуларни ентитети, на основу којих се развијају лекови, проналазе у државним лабораторијама или у оквиру истраживања која финансира држава. Фармацеутске компаније, углавном, само направе завршни корак и тако обезбеђују енормне профите. Комерцијализација медицине је један од главних проблема у савременом свету. Здравствени системи морају бити под јавном контролом, смисао њиховог постојања мора бити што боље јавно здравље, а не производња профита.. Природни лекови не могу излечити тешке болести, али лекови који су ефикасни не морају да буду толико скупи и неприступачни.
Савремена ултрадесница, као и њени историјски претходници, не доводи у питање капитализам. Проблем није систем који доводи до драстичне неједнакости, ратова и еколошке деструкције већ угрожавање традиционалних вредности. Несумњиво је да постоје педофили и трговина децом, али тако изопачени људи не владају светом већ отуђене политичке олигархије и крупни бизнис. Међу њима свакако има и педифола, али та појава не постоји само у вишим друштвеним слојевима. Теорије завере владајуће елите ослобађају одговорности и мржњу и агресију обесправљених људи усмеравају у другом правцу. Постојеће проблеме тумаче тако да скрећу пажњу са структурних узрока. Педофиле треба похапсити, али то неће променити карактер економских и политичких система. Савремени глобализовани капитализам је у системској кризи, али не постоји алтернатива. Такве прилике погодују настанку апокалиптичких покрета. Грамши је упозоравао да наступа време монструма кад старо пропада, а ново не може да се роди. (Аутор је политиколог из Зрењанина) |