Савремени свет | |||
Остављање Запада иза себе - Немачка гледа источно? |
уторак, 23. децембар 2014. | |
(Форин аферс) Немачка гледа источно Руска анаксија Крима марта 2014. представљала је стратешки шок за Немачку. Одједном, руска агресија припретила је европској безбедности коју је Немачка узимала здраво за готово од краја Хладног рата. Берлин је провео две деценије тежећи да ојача политичке и економске везе са Москвом, али руске акције у Украјини сугеришу да Москва више није заинтересована за партнерство са Европом. Упркос немачкој зависности од руског гаса и важности Русије за немачке извознике, немачка канцеларка Ангела Меркел сложила се са увођењем санкција Русији и помогла да друге државе ЕУ учине исто. Украјинска криза отворила је стара питања о немачком односу са остатком Запада. У априлу, када је немачки АРД упитао Немце какву би улогу њихова земља требало да заузме у украјинској кризи, само 45 одсто сматрало је да би земља требало да уједначи политику са западним савезницима и ЕУ и НАТО; 49 одсто изјаснило се за посредовање између страна у конфликту. Ови резултати утицали су на магазин Шпигел да у мајском издању упозори да се Немачка окреће од Запада. Немачки одговор на украјинску кризу може се разумети у контексту дугорочног слабљења тзв. Вестбиндунг, односно постратне интеграције у Запад. Пад Берлинског зида и увећање ЕУ ослободило је земљу од њеног ослонца на САД ради заштите од моћног Совјетског Савеза. Истовремено, од извоза зависна немачка економија постала је зависна од тржишта у развоју попут кинеског. Иако је Немачка остала привржена европској интеграцији, ови фактори су помогли да се замисли пост-западнонемачка спољна политика. Такав заокрет долази са великим улозима. Узимајући у обзир повећану моћ Немачке у оквиру ЕУ, њен однос са остатком света дефинисаће, у великој мери, исти однос целе Европе. Немачки парадокс Немачка је увек имала комплексан однос са Западом. С једне стране, многе од политичких и филозофских идеја које су временом заузеле централно место на Западу пореклом су из Немачке, попут просветитељских идеја Имануела Канта. С друге стране, историја немачког интелектуализма укључује мрачне идеје које су припретиле западним нормама – попут раста национализма у раном 19. веку. Почетком друге половине 19. века, немачки националисти започињу да дефинишу немачки идентитет у супротности са либералним, рационалистичким, пинципима изниклим из француске револуције и просветитељства. Ова верзија немачког национализма кулминирала је у нацизму који је немачки историчар Хајнрих Аугуст Винклер назвао “климаксом немачког одбијања западног света”. Немачка је, стога, представљала парадокс: била је део Запада, али му је произвела највећи изазов. Након Другог светског рата, Западна Немачка узела је удела у европској интеграцији, па се тако 1955. укључила у НАТО. Следећих 40 година, Вестбиндунг, који је водио Немачку ка сарадњи са западним савезницима, постао је егзистенцијална неминовност која је надвладала остале спољнополитичке циљеве. Немачка је наставила да идентификује себе као западну силу кроз деведесете. Под канцеларом Хелмутом Колом, уједињена Немачка пристала је да уведе евро. До краја деценије, чинило се да Немачка прихвата све обавезе као чланица НАТО. После 11. септембра, канцелар Герхард Шредер обећао је “безусловну солидарност” са САД и посвећеност немачких снага мисији НАТО у Авганистану. Међутим, током претходне деценије, немачки став према Западу се променио. У дебати поводом инвазије на Ирак, Шредер је говорио о “немачком путу” као супротном “америчком путу”. Од тада, Немачка је заоштрила своје противљење употреби војне силе. Након искуства у Авганистану, чинило се да је Немачка одлучила да права лекција из нацистичке прошлости није “никада више Аушвиц”, принцип који је стављен у први план како би се оправдало учешће Немачке у војној интервенцији НАТО на Косову, већ “никада више рат”. Немачки политичари широм политичког спектра сада своју државу дефинишу као Фриденсмахт, односно као “снаге за мир”. Немачка посвећеност миру водила је оптужбама од стране САД и ЕУ да Немачка води соло игру у западној алијанси. Говорећи у Бриселу 2011, амерички секретар одбране Роберт Гејтс упозорио је да НАТО постаје “двостепени савез…између оних који су спремни и који су у могућности да плате цену и носе терет посвећености алијанси и оних који уживају у погодностима чланства, било да су то безбедносне гаранције или седишта структура, али не желе да деле ризике и цену”. Нарочито је критиковао оне НАТО чланице које троше на одбрану мање од договорених два одсто БДП; Немачка троши само 1,3 одсто. У претходних неколико година, Француска је изложила Немачку сличним критикама, јер није обезбедила довољну подршку за интервенцију у Малију и Централноафричкој републици. Један разлог зашто је Немачка занемарила своје обавезе као чланица НАТО је да Вестбиндунг не изгледа више као стратешка неопходност. Након краја Хладног рата, ЕУ и НАТО су се проширили на поједине земље централне и источне Европе, што значи да се Немачка “окружила пријатељима”, како је рекао немачки министар одбране Волкер Руе, пре него потенцијалним војним агресорима, те стога, није била више потребна заштита САД од Совјетског савеза. Истовремено, немачка економија постала је зависнија од извоза, посебно у незападне земље. У првој деценији овог века, како је домаћа тражња остала ниска, а произвођачи су повратили конкурентност, Немачка је постала више зависна од извоза. Према Светској банци, допринос извоза немачком БДП порастао је за 33 одсто 2000. на 48 одсто 2010. Са почетком Шредеровог мандата, Немачка почиње да оријентише своју спољну политику у складу са економским интересима и, посебно, у складу са потребама извозника. Појачано антиамеричко расположење међу обичним Немцима допринело је такође обрту у спољној политици. Ако је рат у Ираку дао Немцима повод да се разиђу са САД по питању рата и мира, финансијска криза 2008. убедила је Немце да поступе исто када је у питању економска политика. За многе Немце, криза је означила крах англо-саксонског капитализма, а потврдила ваљаност социјално-тржишне немачке економије. Откриће из 2013, да је Национална безбедносна агенција из САД шпијунирала Немце и приватни мобилни телефон канцеларке Меркел, даље је учврстило антиамеричко расположење. Многи Немци кажу да више не деле вредности са САД, а неки кажу да вредности никада и нису делили. Немачка либерална политика, као резултат њене западне интеграције, ту је да остане. Међутим, остаје да се види да ли ће Немачка наставити да сарађује и уједначава политику са својим западним партнерима и да ли ће наставити да се залаже за западне норме, како њен економски развитак постаје све зависнији од незападних земаља. Најдраматичнија илустрација политике пост-западне Немачке дошла је 2011. када се Немачка суздржала да гласа у СБ УН по питању војне интервенције у Либији – придружујући се тако Кини и Русији, а насупрот Француској, Великој Британији и САД. Поједини немачки званичници инстистирају да ова одлука није означавала неки нови тренд. Анкета међународног журнала Интернатионал Политик, спроведена кратко након гласања у УН, показала је да су Немци подељени по питању са ким сарађивати у будућности – са западним партнерима, са другим земљама попут Кине, Индије и Русије или и са једнима и са другима. Нова источна политика Немачка политика према Русији дуго је била базирана на политичком ангажману и економској међузависности. Када је Вили Брант постао канцелар Западне Немачке 1969, био је за то да уједначи Вестбиндунг са отворенијом политиком према Совјетском Савезу, па је применио нови политички приступ који је постао познат као Остполитик или “Источна политика”. Брант је веровао да појачане политичке и економске везе између две силе могу довести до немачког уједињења. Такву стратегију је његов саветник Егон Бар назвао “променом кроз поновни приступ”. Немци су подељени по питању тога да ли сарађивати са западним партнерима или земљама попут Русије и Кине. Од краја Хладног рата, економске везе између Русије и Немачке још више су се продубиле. Сећајући се Брантове “Источне политике”, Шредер је започео политику познату као “промена кроз трговину”. Креатори немачке политике, посебно социјалдемократи, називали су такву политику “партнерство за модернизацију”, у којој би Немачка снабдевала Русију са технологијом за модернизацију њене економије и, у идеалном случају, њене политике. Ове везе објашњавају почетно одбијање Немачке да уведе санкције Русији након руског упада у Украјину 2014. У процесу одлучивања да ли пратити америчко вођство, Меркелова се суочила са моћним лобијима из немачке индустрије, предвођеним Одбором за источноевропске економске односе, који су тврдили да ће санкције битно подрити немачку економију. У јавном исказивању подршке руском председнику Владимиру Путину, Џо Кајзер, директор Сименса, посетио је руског лидера у његовој резиденцији ван Москве, након анексије Крима. Кајзер је уверио Путина да однос његове компаније, која спроводи послове у Русији већ 160 година, према Русији неће бити нарушен овом, како ју је назвао, “краткорочном турбуленцијом”. У мајском издању Фајненшл тајмса, директор Федерације намачких индустријалаца Маркус Кербер, написао је да би немачки пословни кругови подржали санкције, али да би то учинили “тешка срца”. Јака зависност Немачке од руских енергената такође је узрок удаљавања Берлина од санкција. Након нуклеарне катастрофе у Фукујами 2011, Немачка је одлучила да из употребе, пре него што је планирала, избаци нуклеарну енергију, што је појачало зависност Немачке од руског гаса. Током 2013, руске компаније су подмиривале, грубо речено, 38 одсто немачких потреба за нафтом и 36 одсто потреба за гасом. Иако Немачка може наћи алтернативне изворе за снабдевање енергентима, такав процес би вероватно трајао деценијама. Стога, краткорочно, Немачка оклева да антагонизује Русију. Због њене подршке санкцијама, Меркелова се суочила са критикама не само из индустрије, већ и од стране немачке јавности. Иако су неки у САД и другим европским земљама оптужили немачку владу да веома благо реагује када је у питању Русија, многи у самој Немачкој сматрају да њихова земља поступа веома агресивно. Када је немачки новинар Бернд Улрих позвао на снажније мере против Русије, нашао се на удару снажних критика које су га оптуживале за ратне покличе. Чак се и Франк Волтер Штајнмајер, немачки министар спољних послова, дуго сматран као особа која симпатише Русију, нашао на удару сличних критика. Афера са прислушкивањем само је појачала симпатије за Русију. Улрих је написао априла ове године: “Када руски председник каже да се осећа малтретираним од стране Запада, многи овде кажу ‘Ми такође’”. Овај тип идентификације са Русијом има дубоке историјске корене. У 1918, немачки писац Томас Ман издао је књигу “Разматрања једног неполитичара”, у којем је тврдио да је немачка култура другачија и супериорнија над културама других западних нација као што су Француска и Велика Британија. Тврдио је да немачка култура пада негде између руске и културе других европских нација. Та идеја доживела је драматичан појавни облик у последњим месецима. Пишући у Шигелу у априлу 2014, Винклер, историчар, критиковао је Руссландверстехер, Немце који исказују подршку Русији, због поновног популаризовања “мита о вези између руских и немачких душа”. У лукавом одговору на руску анексију Крима, Меркел је тактизирала. Држала је отвореном могућност политичког решења колико год је дуго могла, трошећи сате на телефонске разговоре са Путином и шаљући Штајмајера у посредништво између Москве и Кијева. Тек после обарања малезијског авиона, 17. јула, наводно од стране проруских побуњеника, Немачка је заузела чвршћу позицију. Чак и тада, јавна подршка за увођењем санкција остала је млака. Августовско истраживање АРД показало је да 70 одсто Немаца подржава европски други круг санкција против Русије, што укључује ускраћивање виза и замрзавање средстава руских бизнисмена. Међутим, свега 49 одсто њих изјаснило се да би наставило да подржава санкције, чак и ако то погађа немачку економију – што ће трећи круг санкција вероватно и учинити. Јавна подршка санкцијама може опасти ако Немачка падне у рецесију, а многи аналитичари кажу да хоће. Иако су немачки пословни кругови прихватили санкције, наставили су да лобирају код Меркелове да их ублажи. Без обзира на све, Немачка је јасно навела да војна опција није на столу. Пре септембарског НАТО самита у Велсу, Меркелова се успротивила сталном присуству у источној Европи, што би, тврдила је, прекршило договор Русије и НАТО из 1997. Једноставно, Немачка не би издржала политику таквог вида заоштравања односа са Русијом. Окретање Кини Немачка је такође постала блиска Кини, још значајнијој перјаници постзападнонемачке спољне политике. Како се окористила Русијом, Немачка је профитирала и од блиских односа са Кином. Претходне деценије, немачки извоз растао је експоненцијално. До 2013. извоз је вредео 84 милијарде долара, дупло више у односу на вредност извоза Русији. Заиста, кинеско тржиште постало је друго по величини тржиште за немачки извоз ван земаља ЕУ, а ускоро се може десити да по својој величини претекне и америчко тржиште. Однос између Немачке и Кине ојачао је после финансијске кризе из 2008, када су се обе земље нашле на истој страни у дебати поводом глобалне кризе. Обе су вршиле снажне дефлаторне притиске на своје трговинске партнере, критикујући америчку политику квантитативног попуштања и опирући се позивима из САД да исправе макроекономске дисбалансе у глобалној економији. Немачка и Кина су се политички приближили. Од 2011. две земље су почеле да одржавају годишње консултације две владе. Догађај из 2011. је означио први пут како је Кина одржала тако широке преговоре са другом земљом. За Немачку, однос је примарно економски, али за Кину, која жели јаку Европу која би била пандам САД, тај однос је и стратешки. Кина можда види Немачку као кључ Европе какву она жели, делимично због тога што Немачка постаје све моћнија у Европи, а и стога што су немачки афинитети изгледа ближи њој него другим чланицама ЕУ, као што су Француска и Велика Британија. Чвршћа веза између Берлина и Пекинга долази у тренутку када су САД усвојиле чвршћи приступ Кини као делу свог тзв. Окретања Азији – и то може представљати велики проблем за Запад. Ако се САД нађу у конфликту са Кином по економским и безбедносним питањима – уколико се догоди неки азијски Крим – тада постоји реална могућност да Немачка остане неутрална. Неке немачке дипломате у Кини су већ почеле да се дистанцирају од Запада. У 2012, на пример, немачки амбасадор у Кини, Мајкл Шафер, рекао је у интервјуу: “Узимајући у обзир зависност од Кине као извозног тржишта, немачки бизнис би се још више противио увођењу санкција Кини него Русији. Немачка влада би још више оклевала да предузме теже акције, што би створило дубоки јаз у Европи, али и између Европе и САД”. Немачка Европа Страхови о немачкој неутралности нису нови. Раних седамдесетих, Хенри Кисинџер, тада Саветник за националну безбедност, упозорио је да Источна политика Западне Немачке иде на руку Совјетском савезу и да може да угрози трансатлантско јединство. Тврдио је да ближе економске везе са СССР могу да повећају европску зависност од источног суседа, што би подривало Запад. Опасност коју је Кисинџер предвидео није била у томе што би Западна Немачка могла напустити НАТО, већ, како је то написао у својим мемоарима, да би “могла избећи контроверзе ван Европе, чак и када оне угрожавају темељне безбедносне интересе”. Срећом по Вашингтон, Хладни рат је ипак одиграо своје, па се Немачка до краја ослањала на САД ради заштите од СССР. Сада, ипак, Немачка се нашла више у централној и снажнијој позицији у Европи. Током Хладног рата, Западна Немачка била је слаба држава у деловима онога што је данас ЕУ, али уједињена Немачка сада је једна од најјачих, ако не најјача, снага у Унији. Узимајући у обзир ту позицију, пост-Западна Немачка могла би њом владати већим делом Европе, нарочито оним у централној и источној Европи, економијама које су дубоко испреплетане са немачком. Ако Велика Британија напусти ЕУ, као што се сада прича, Унија ће још више пратити немачке склоности, нарочито ако се оне буду усмеравале ка Русији и Кини. У том случају, Европа би се нашла у колизији са САД – а Запад би могао да претрпи шизму од које се никада неће опоравити. Превео: Бранислав Оморац Оригиналан чланак: http://www.foreignaffairs.com/articles/142492/hans-kundnani% |