Oprečna gledišta Nemačke i Velike Britanije na EU

(Stratfor, 17. 4. 2013)

Uprkos nedavnom susretu britanskog premijera Dejvida Kamerona i kancelara Nemačke Angele Merkel 12-13. aprila u Berlinu, London i Berlin i dalje imaju oprečna gledišta na budućnost evropskih integracija. Ujedinjeno Kraljevstvo [u daljem tekstu: Britanija] teži tome da se članicama EU vrati izvestan stepen suvereniteta, dok Nemačka želi dublju političku i ekonomsku integraciju.

Neki sporazumi su mogući na kratke staze, jer obe zemlje su zainteresovane da se očuva zajedničko tržište i da se smanje izdaci EU na birokratiju. Međutim, gledano da duge staze, suprotstavljeni ciljevi koje za EU te dve zemlje vide, dovešće do toga da delaju u suprotnim pravcima.

Analiza

London želi da se nacionalnim vladama članica EU vrate izvesna ovlašćenja. Britanska vlada veruje da je evropski projekat predaleko zašao od svog prvobitnog cilja – stvaranja zajedničkog evropskog tržišta, i da on sada ugrožava suverenitet država-članica. Krajem 2011. g. Britanija je glasala protiv ugovora kojim se Briselu prepušta veća kontrola nad nacionalnim budžetima. Kameronova vlada je sredinom 2012. g. započela studiju sa ciljem da se odredi koja ovlašćenja treba oduzeti od Brisela i vratiti ih nacionalnim vladama, a u januaru ove godine Kameron je najavio da će Britanija ponovo pregovarati o svom odnosu sa EU i posle opštih izbora 2015. godine održati referendum o svom daljem članstvu u njoj (referendum on its EU membership ).

Sa svoje strane, Nemačka je još od početka evropske krize pozivala na dublju evropsku integraciju. Berlin smatra da, u cilju sprečavanja preteranih deficita i neodrživih nivoa javnih dugova, Brisel treba da ima veću kontrolu fiskalnih politika zemalja-članica (Berlin believes that Brussels should have more control of member states' fiscal policies).

Uprkos različitim gledištima, ni London, ni Berlin ne žele da se Britanija povuče iz članstva u EU. Usled toga što joj oko polovine izvoza odlazi na evropsko kopno, i Britanija ima koristi od svog pristupa zajedničkom tržištu.

Uz to, Londonu, kako bi sprovodio svoju geopolitičku strategiju, jeste potrebno da ima neki uticaj na donošenje odluka u EU. I inače tradicionalno zabrinuta oko pojave samo jedne kontinentalne evropske stvarne sile, Britanija je prinuđena da usled svoje strateške neophodnosti obezbedi stalno održavanje izvesnog stepena kontinentalne nesloge. Ona je takođe stalno težila i da održi ravnotežu između svoje umešanosti u evropske poslove, i svog privilegovanog odnosa sa SAD. Tako je London tokom poslednje četiri decenije i koristio svoje članstvo u EU za kočenje procesa ekonomske i političke integracije u EU.

Problem za London je u tome što on ima minimalan uticaj na periferne evropske države čije su ekonomije i valute direktno vezane za Nemačku. Evroskeptične partije, kao što je Nacionalni front u Francuskoj i nedavno oformljena Alternativa Nemačkoj (AlternativefürDeutschland), jesu hvalile Kameronov stav prema EU, ali popularnost tih partija u njihovim zemljama ima više veze sa domaćom ekonomskom situacijom, nego sa pregovorima Britanije sa Briselom.

Kao i Britanija, i Nemačka je koristila EU za postizanje sopstvenih, većih ciljeva (Germany has used the European Union to accomplish larger goals). Tokom poslednjih 70 godina, Berlin je težio da poveća svoju političku i ekonomsku nadmoć, naročito u oblasti severne Evrope – tradicionalnog evropskog bojnog polja – učvršćujući svoj savez sa Francuskom i, uz monetarnu uniju, ostvarujući zajedničko tržište Evropske Unije.

Za Nemačku je iz strateških razloga važno da Britanija ostane u EU. Ako bi Britanija izašla iz tog bloka, druge zemlje – naročito one nordijske, koje imaju bliske političke odnose sa Londonom, bi mogle da to slede. Takođe, Nemačka posmatra Britaniju i kao saveznika protiv interesa sredozemne Evrope, a naročito Francuske. Tako su, tokom nedavnih pregovora o budžetu EU, London i Berlin agirali za niži, efikasniji budžet, dok su periferne države tražile više izdatke za supsidije i kohezione fondove. Kako nemačka, tako i britanska vlada se slažu oko potrebe za jačanje evropskog zajedničkog tržišta i postizanje sporazuma o slobodnoj trgovini sa ostalim ekonomskim silama, kakve su SAD i Japan.

Nemačkoj je problem to što će, ako želi da evrozonu održi u životu, morati da čini važne političke i ekonomske ustupke periferiji. Što duže traje evropska kriza nezaposlenosti (unemployment crisis in Europe), to će i otpor periferije prema vođstvu Nemačke biti veći, i to nezavisno od diplomatskih pritisaka Britanije u pravcu reformi EU.

Na duge staze, strategije Britanije i Nemačke su u nepomirljivom sukobu. Posledica toga će biti da će London i Berlin težiti suprotstavljenim ciljevima, čak i ako se i postinu neki sporazumi na kratke staze.

Sa engleskog posrbio Vasilije Kleftakis