Onur i Šeherezada, ili diplomatija preko malih ekrana

Turske sapunice, koje obaraju rekorde gledanosti i koje se prema podacima iz marta meseca emituju u 36 država, potisnule su donedavno na malim ekranima dominantne meksičke i brazilske serije. Ova prava „pomama za turskim serijama“, čije se plasiranje „preko grane“ nekako „slučajno“ poklopilo sa dolaskom Partije pravde i razvoja na vlast 2002. godine, u potpunosti vremenski korespondira sa diplomatskim inicijativama Turske u regionu Bliskog istoka i Balkana. Povratak Turske na Zapadni Balkan (ako se uopšte može reći da je Turska ikada zapravo i odlazila sa ovih prostora), praćen je sa jednim dosta zanimljivim fenomenom – pravom pravcatom histerijom oko turskih serija.Popularna „Šeherezada“ tj. „1001 noć“ („Binbir Gece“) je za veoma kratko vreme na prostoru bivše Jugoslavije postigla neverovatnu popularnost, a Balkan pored turskih visokih zvaničnika od nedavno pohode i zvezde turskih sapunica. Glavni glumci serije Halit Ergenč (Halit Ergenç) i Berguzar Korel (Bergüzar Korel) koji igraju uloge Onura i Šeherezade su nedavno tokom svog boravka u Hrvatskoj, iskoristili priliku i svoju popularnost unovčili za 300 hiljada evra snimivši reklamu u trajanju od svega jedne minute i deset sekundi za hrvatski trgovinski lanac „Idea“.[1]

Srbija i Hrvatska međutim, u ovome nisu nikakav izuzetak. Serija „1001 noć“ ostvarila je rekordnu gledanost i u „neprijateljskoj“ Grčkoj. „Bombardovanje“ turskim serijama u ovoj zemlji započeto je sa emitovanjem serija „Mladoženja stranac“ („Yabancı Damat“) i „1001 noć“, da bi se od ove zime nastavilo sa serijama „Zabranjena ljubav“ („Aşk ı Memnu“) i „Srebro“ („Gümüş“). Seriju „1001 noć“ koju je najpre emitovao grčki kanal „Makedonija“ i čije se prikazivanje uz rekordnu gledanost završilo aprila meseca, nastavio je da prikazuje isto tako grčki kanal ANT 1, gde ju je dnevno gledalo u proseku 1 100 000 gledalaca.[2] Slična situacija je bila i u susednoj Bugarskoj, gde je seriju „Srebro“ preko bugarskog BTV kanala dnevno pratilo oko 2 miliona gledalaca i gde je glavna glumica iz istoimene serije, Songul Oden (Songül Öden), zbog popularnosti gostovala u nekoliko bugarskih emisija poput „Dancing Stars 2“ i „Slavi Show“.[3] U Siriji je pak, najviše pažnje poklonjeno seriji „Dolina vukova“ („Kurtlar Vadisi“) koja prikazuje spregu turske politike sa kriminalom i pokazuje rad turskih službi bezbednosti.

Popularna „Šeherezada“ tj. „1001 noć“ („Binbir Gece“) je za veoma kratko vreme na prostoru bivše Jugoslavije postigla neverovatnu popularnost, a Balkan pored turskih visokih zvaničnika od nedavno pohode i zvezde turskih sapunica.

Konkretno kada je reč o Bliskom istoku i Severnoj Africi, može se slobodno reći da su napred pomenute turske serije, napravile pravu malu kulturnu revoluciju u domovima od Maroka do Iraka. Drugim rečima, njima se popravlja imidž Turske i Turaka, na koji su se negativno odrazili kako viševekovno osmansko prisustvo tako i kasniji pokušaji turskog kulturnog distanciranja iz regiona. Turska koja se u region „na velika vrata“ vratila početkom osamdesetih sa tadašnjim premijerom Turgutom Ozalom, pored političke aktivnosti, sada svoje svakodnevno prisustvo Turske ostvaruje i preko malih ekrana, preko kojih ulazi u skoro svaki dom. Ankara je time na neki način dovela u pitanje  dominaciju američke popularne kulture u regionu i sa njihovom sve većom popularnošću, pomogla medijsko povezivanje kao i stvaranje prepoznatljive „jedinstvene“ programske šeme televizijskih kanala na Bliskom istoku.

Uprkos neskrivenoj Erdoganovoj naklonosti Iranu, po rečima arapskog pisca Širzada Jusufa, turske serije pokazuju da se u suštini se radi „o borbi za naklonost Arapa u regionu između Irana i Turske“. Za razliku od Irana, čije ponašanje izaziva podozrenje arapskih suseda, Turska se na prihvatljiv i nenametljiv način „ulaguje“ arapskom javnom mnjenju, podstiče modernizaciju Bliskog istoka i ohrabruje njegovo kulturno povezivanje sa Zapadom. Direktor italijanske Međunarodne mreže za etničku politiku i migracije, Alesandro Silj (AlessandroSilj), je u svom tekstu koji je objavio dnevni list, „CorriereDellaSera“, a koji su objavili i turski mediji, istakao da će turske serije odnosno“primer Turske, u celom regionu stvoriti daleko slobodniju, novu ženu, koja će postati simbol kulturnih i društvenih promena“.[4]

Istraživanje koje je sprovela „KA Research Limited“ pokazalo je da 74% žena u Saudijskoj Arabiji redovno ili povremeno gleda turske sapunice, a da 63% saudijskih žena smatra da je serija „Srebro“ utrla put ličnim slobodama i pravama žena u ovoj državi.[5] Naime, po rečima turskog ministra bez portfelja, Zafera Čaglajana, turske serije su popularne u toj meri da se „u arapskim zemljama sastanci dogovaraju u skladu sa vremenomemitovanja turskih serija“.[6] Dosadašnje iskustvo takođe pokazuje da se plasiranje turskih serija van granica Turske pozitivno odrazilo na privlačenje stranih studenata na školovanje u Turskoj i turski turizam. Snimci Istambula koji se provlače kroz većinu turskih serija učinili su da je Istambul postao jedno od omiljenih mesta u Turskoj za odmor Arapa koji su u mogućnosti da putuju. Broj turista iz Saudijske Arabije u Tursku je sa 30 000 skočio na 100 000, a broj letova iz Rijada u Istanbul se sa 2 leta nedeljno povećao na 4.[7] U nameri da iskoriste priliku i privuku sve veći broj arpskih turista, pojedini lanci tržnih centara, u svojim objektima koji se nalaze u blizini najprometnijih aerodroma u Istambulu i drugim gradovima Turske, pored zapošljavanja radnika sa znanjem arapskog jezika, razmišljaju o angažovanju glumaca iz turskih sapunica u cilju privlačenja kupaca iz arapskih zemalja.[8] Pored privlačenja stranih turista, turska kinematografija omogućava „selektivno“ upoznavanje Balkana, Bliskog istoka i Centralne Azije sa društvenim običajima u Turaka, njihovim navikama, kuhinjom, prirodnim i istorijskim bogatstvima Turske, ali i promovisanje turskih robnih marki.Značaj koji turske serije imaju za uspeh turske diplomatije na region i obrnuto, kao i za tursku ekonomiju, potvrdio je i ministar bez portfelja u turskoj vladi, Zafer Čaglajan (Zafer Çağlayan), rečima da se „razmišlja o marketinškoj podršci serijama s obzirom na činjenicu da će one obezbediti pozitivan imidž Turskoj i pospešiti korišćenje turskih proizvoda“.[9]

Druga strana medalje  

Ipak, nisu svi zadovoljni sa uticajem koji turske serije ostavljaju. Kada je reč o Bliskom istoku, konzervativni delovi tamošnjih društava u njima prepoznaju „američke prste“ i promovisanje zapadnjačkih običaja i vrednosti, po njihovom mišljenju štetnih po muslimane. Pojedini turski filmski kritičari ističu da treba biti oprezan, jer promovisanje „zapadnog“ morala, i u skladu sa njima prihvatljivih društvenih vrednosti u pojedinim turskim serijama (forsiranje tema kao što su vanbračna deca, seksualni odnosi van braka, prevare bračnih partnera, alkohol, prihvatanje „lakih“ droga kao normalne pojave), može imati i negativne posledice po ugled Turske u ovoj regiji. Tako saudijski verski lideri poput Jusufa El Ahmeda, povremeno umeju da bace fetvu onima koji prate ove serije.[10] Uprkos fetvi koju su 2009. godine izdale verske vlasti u Saudijskoj Arabiji, popularnu tursku seriju „Srebro“ preko televizije MBC u Dubaiu (koja je inače u vlasništvu Saudijaca) gledalo je 85 miliona Arapa u regionu.[11]Koliki uticaj turske sapunice imaju na arapsko javno mnjenje ilustruje primer jednog neimenovanog lidera Hamasa. Naime, kada se isti tokom davanja izjave u kojoj se žalio na turske sapunice i štetne uticaje zapadne kulture, pojavio njegov maloletni sin kome je „kao za inat“ ocu, zazvonio telefon sa uvodnom melodijom iz serije „Srebro“.[12] Dok od arapske javnosti, ubira uglavnom pohvale, turske sapunice su u Izraelu u nekoliko navrata naišle na prilično oštru reakciju kako tamošnjih medija, tako i zvaničnih organa. Na „udaru“ Izraela su se našle pojedine epizode popularne turske serije „Dolina vukova“. Zbog po mišljenju zvaničnog Izraela, „problematičnog“ predstavljanja agenata MOSAD-a u pomenutoj seriji, turski ambasador Oguz Čelikkol (Oğuz Çelikkol) je pozvan na razgovor, a incident sa zastavom i arogantno obraćanje medijima pomoćnika ministra spoljnih poslova Izraela Denija Ajlona (Danny Aylon) samo su pogoršali komunikaciju između dve države i odnose načete nakon Erdoganovog verbalnog ispada u Davosu 29. januara 2009. godine. Slično seriji „Dolina vukova“, jedna druga turska serija, „Razdvojenost“ („Ayrılık“) čije je emitovanje započeto septembra 2009. godine na prvom kanalu Turske državne televizije, takođe je izazvala oštru reakciju izraelskog ministarstva spoljnih poslova i izraelskih medija. I ova serija koja prati sudbine ljudi u Palestini je na 2. kanalu izraelske televizije okarakterisana kao „provokacija usmerena na izazivanje neprijateljstva prema Izraelu i Jevrejima“.[13]

Uprkos neskrivenoj Erdoganovoj naklonosti Iranu, po rečima arapskog pisca Širzada Jusufa, turske serije pokazuju da se u suštini se radi „o borbi za naklonost Arapa u regionu između Irana i Turske“.

Uspeh sapunica se manifestovao i kroz veliko interesovanje za učenjem turskog jezika u državama u kojima su serije emitovane. Iako se povećano interesovanje za učenje turskog jezika uklapa u Davutogluovu viziju „nove“ turske spoljne politike i njenog uticaja na zemlje koje su nekada bile delovi Osmanskog carstva, ipak je teško poverovati da bi interesovanje za turski jezik, barem na Balkanu, moglo da bude trajnijeg karaktera. Pre bi se moglo reći da će njegovo zadržavanje zavisiti od interesa publike za turske serije. Drugim rečima, dogodiće se nešto slično kao sa Kasandrom i drugim već viđenim latino-američkim serijama. Što se pak, turkofonskih država bivšeg Sovjetskog saveza i Bliskog istoka tiče, serije pomažu da se tzv. „anadolski“ turski odomaći u tim državama, kao i da se tamošnji živalj, upoznavajući „maticu“ Tursku, umesto Rusiji okrene Turskoj. Međutim, u državama Centralne Azije, a naročito u Kazahstanu i Kirgiziji, ruski jezik je i pored svih iskušenja koje su sa sobom doneli raspad Sovjetskog saveza i „prodor“ Turske tokom devedesetih godina, ipak uspeo da zadrži svoje mesto u društvu.

Pravo iznenađenje je priredioTurskoj jezički i etnički najbliži Azerbejdžan, koji je promenio svoju prvobitnu odluku da se u cilju smanjivanja razlika koja postoje između dva jezika turske serije emituju bez titlova i sinhronizacije. Naime, krajem 2007. godine, azerbejdžanski Visoki savet za radio i televiziju (Radyo ve Televizyon Üst Kurulu)  je doneo odluku po kojoj se zbog štete koju takvo emitovanje nanosi zvaničnom jeziku, zabranjuje emitovanje turskih filmova i serija bez titlova i sinhronizacije.[14] Prva odluka koju je Visoki savet doneo 14. marta 2007. godine i koja je zabranjivala emitovanje sadržaja na stranim jezicima, nije uključivala turski jezik.

Sve primetniji uticaj turskog na azerbejdžanski, kome bi i do nedavno dominantan ruski jezik mogao da pozavidi, učinio je da se vlasti u Bakuu odluče za nešto drugačiji odnos prema turskom jeziku i da umesto do tada tolerantnog stava preuzmu određene korake ka potiskivanju turskog jezika iz sredstava javnog informisanja. Naime, 32 i 40 časova programa na turskom u Azerbejdžanu, koliko se emitovalo svake nedelje, po rečima dopisnika turskog dnevnog lista „Zaman“ iz Bakua, učinilo je da petogodišnja deca u Azerbejdžanu mogu bez ikakvih problema da govore na turskom jeziku. Nije se međutim stalo samo na tome. Direktor već pomenutog Visokog saveta za radio i televiziju, Nuširevan Meheremli, je zatražio veću zastupljenost azerbejdžanskog jezika na Turskoj radio televiziji.[15]

Kada je reč o Bliskom istoku, konzervativni delovi tamošnjih društava u njima prepoznaju „američke prste“ i promovisanje zapadnjačkih običaja i vrednosti, po njihovom mišljenju štetnih po muslimane.

„Mnogo vredi razgovor sa pametnim čovekom“

Iako je i dalje suočena sa ozbiljnim problemima poput i dalje nerešenog „kurdskog pitanja“, Turska danas, u odnosu na sve svoje susede, predstavlja pravu oazu mira, stabilnosti i prosperiteta. Otvaranje prema svom susedstvu koje je započeo premijer Ozal osamdesetih godina prošlog veka, intenzivno je nastavila Partija pravde i razvoja nakon dobijenih izbora, novembra 2002. godine. Diplomatska aktivnost Turske na prostoru na kome se nekada prostiralo Osmansko carstvo, i udaljenim državama poput Kine, Brazila, praćena je ekonomskim ulaganjima, ali i sve vidljivijim kulturnim prisustvom Turske na tim prostorima.

Kao što smo imali prilike da vidimo, važan aspekt ostvarivanja kulturnog prisustva jesu upravo turske serije. Gotovo da nema ozbiljnijeg dnevnog lista i časopisa u svetu koji nije objavio bar jedan članak o turskim sapunicama i turskoj mekoj moći. I pored kritika po pitanju kvaliteta proizvedenih serija koje se mogu čuti u samoj Turskoj, brige da bi serije mogle da nanesu štetu ugledu Turske u muslimanskom svetu, zabrana u „bratskom“ Azerbejdžanu, opšti je utisak da su serije ipak uspele da pridobiju gledaoce u inostranstvu, ali i da obraduju tursku diplomatiju. Ova svojevrsna turska „potemkinova sela“ u kojima se mladi, uspešni, lepi i po poslednjoj zapadnoj modi obučeni mladi Turci stavljaju u prvi plan, u potpunosti se uklapaju u sliku koju glavni arhitekta turske spoljne politike, tvorac koncepta „strateške dobine“ i sadašnji ministar spoljnih poslova Turske, Ahmet Davutoglu želi da plasira svetu.

Što se nas pak tiče, ostaje nada da će se neko setiti i izvući neku konkretnu korist iz ovog turskog primera. Oslanjanje na sopstvenu, ne beznačajnu kinematografiju u sticanju ili širenju svog uticaja u regionu, kao i njeni eventualni uspesi, svakako bi mogli pomoći Srbiji da povrati bar deo samopouzdanja i samopoštovanja.