Okupacija Volstrita između revolucije i simulacije

Bauk Svetske revolucije

Simptomi propasti sistema i ubrzane degradacije privrede, društva i vrednosti, koju smo svi imali prilike da gledamo u tolikim zemljama sveta, uništavanim pod patronatom SAD i Zapada, najzad su počeli da se više nego evidentno očituju i u samim SAD. Prvo su došli dugovi i inflacija, zatim kreditna kontrakcija i armija obeskućenih građana, pa finansijska kriza i za njom armija otpuštenih radnika, da bi sve to pratilo još inflacije, još dugova, još beskućnika i nezaposlenih, i tako ukrug, dok je na političkom planu globalna politika Zapada paralelno poprimala sve licemernije, agresivnije i ratobornije forme. Veliki broj filozofa, intelektualaca i teoretičara društva su već godinama (a oni dalekovidiji i umniji već decenijama) upozoravali da su greške sistemske, da je mehanizam neodrživ, a da će njegova mastodontska struktura i globalne razmere dovesti do toga da će, kada on bude pucao, goreti svet. I sada, kada se Vašington pokazao nemoćnim, ne samo da održava pax Americana na planeti, nego i da smiruje i potkupljuje nezadovoljnike u svojoj sopstvenoj avliji, mnogi su potrčali da poviču „kraj!“, „smrt!“ i „srušimo zid!“.

Neposredan povod za ovakvu revolucionarnu euforiju je serija „Okupatorskih protesta“ („Occupy“ protests), započeta u njujorškoj finansijskoj četvrti 17. septembra, kada je održan prvi u seriji protesta „Okupirajmo Volstrit“ (Occupy Wall Street), a koji su se, blagodareći socijalnim mrežama i postojećim antiglobalističkim i neolevičarskim pokretima, za nešto više od mesec dana pretvorili u globalni fenomen, koji je u Rimu 15. oktobra i Ouklandu 25. oktobra čak pokazao prve naznake ozbiljnijeg sukoba demonstranata sa vlastima. Iako su u pitanju mahom mirni protesti organizovani više kao svojevrsni antiglobalistički karneval ili umetnička predstava, nego kao organizovana politička borba, ikonografija i zvanična ideologija organizatora, kao i veliki broj gostujućih izlagača na protestima, potrčali su da od „Okupatorskog pokreta“ naprave „Svetsku revoluciju“, koja za cilj ima, ni manje, ni više, nego ukidanje „eksploatacije planete i čovečanstva“, ukidanje globalnih ugnjetalačkih političkih praksi, lihvarskog finansijsko-bankarskog sistema, apsolutne dominacije krupnih korporacija političkim životom, ukratko, ukidanje kapitalizma, onakvog kakvim ga naše vreme poznaje.

Nema sumnje da se čovečanstvo po ovom pitanju ipak malo zatrčalo, pa su tokom prethodnih nedelja sve medijske kuće u svetu izveštavale o protestima kao da će se oni, u najmanju ruku, izroditi u neki oblik „Arapskog proleća“ u SAD (ako ne i nešto više), što je u pokušajima da se pokrije ukupno šarenilo i brojnost protesta onemogućilo jasno i staloženo poimanje samih događaja. Da ipak neće biti svetske revolucije bilo je jasno i pre 15. oktobra kada je ona zvanično bila „zakazana“, budući da je bilo očigledno da demonstranti ne poseduju adekvatnu političku infrastrukturu za eventualni prevrat, niti im njihova sopstvena ideologija (odnosno njena šarolikost, ili odsustvo) ne dozvoljava bilo kakav „klasičan“ napad na vlast.

Sa druge strane, njihova retorika i proklamovani ciljevi su u najmanju ruku revolucionarni, i daleko prevazilaze okvire njujorškog Zukoti parka, gde su demonstranti utaboreni. Pored (zasad samo formalnog i simboličkog) poziva na „zauzimanje“ Volstrita kao centra globalne finansijske oligarhije, koja je sasvim ispravno viđena kao izvor velikog dela gorućih društvenih problema, kako u SAD tako i globalno, naročito privlači pažnju njihov centralni slogan „mi smo onih 99%“, koji je veoma blizak jednoj marksističkoj perspektivi globalne borbe obespravljenih protiv ugnjetača, viđenih kao „onih 1%“ najbogatijih, najmoćnijih i najprivilegovanijih građana SAD (i planete). Pozivanje na „99%“ neposredno ukazuje na čuvenu Platonovu opasku da se oligarhijski ustrojena država veoma brzo „cepa na državu bogatih i državu siromašnih“, ali istovremeno sa svojim globalnim, ujedinjujućim patosom zvoni kao daleki odjek onog skoro zaboravljenog „proleteri svih zemalja...“. Noam Čomski, pozivajući se na neka ezoterična korporativna dokumenta, ističe da sama korporativna oligarhija u SAD i formalno pokušava da sistematizuje svoju političku moć dajući joj eufemični naziv „plutonomija“ (plutonomy, naspram prokazane i stigmatizovane „plutokratije“), dok nepredvidljivi i ćudljivi „politički ostatak“ pauperizovanog i beznadežnog građanstva podsmešljivo naziva „podozrivatom“ (precariat), tj. upravo nepredvidljivim i problematičnim (precarious) „faktorom rizika“, prema kome se treba odnositi „sa podozrenjem“. Na taj način, ideja globalne klasne borbe ponovo stupa na scenu, a da Marksa još niko nije ni pomenuo.

Romansa kapitalizma i demokratije

Ako bi se mogao pronaći zajednički imenitelj za šarenu grupu levih liberala, radikalnih pristanica Demokratske partije, socijalista, ekoloških i ljudskopravaških aktivista, koji protestuju širom sveta, a čiji je epicentar u Zukoti parku, onda bi opšte razočaranje i rezigniranost globalnim, korporativnim (neo)kapitalizmom svakako bilo najbolji kandidat. Vrlo verovatno da je upravo to javno raskrštavanje jednog dela američke javnosti sa kapitalizmom, ekonomskim sistemom koji je dva veka smatran jednim od najvažnijih temelja američkog društva i vrednosnog sistema, ono što predstavlja prvorazredni istorijski događaj i tekovinu Okupatorskog pokreta. Sada, kada su posledice američke škole kapitalizma počele da seju siromaštvo i beznađe u samim SAD, ono što su građani Trećeg sveta i/ili istočne Evrope uveliko osetili na svojim kožama, a na šta je upozoravala mala grupa upućenih i intelektualno poštenih javnih delatnika s one strane Atlantika, preko noći je postalo američka stvarnost. Široko građanstvo Amerike tokom poslednje decenije postalo je do te mere preneraženo razornim efektima svoje sopstvene ekonomije po društveni standard, način života i temeljne vrednosti, da je najzad počeolo da preispituje čak i ono što verovatno nikada nije među „običnim građanima“ dovođeno u pitanje – aksiološke temelje „Američkog sna“ – prvo kulturu novca potrošačko društvo, zatim američku spoljnu politiku „civilizovanja i demokratizacije divljaka na Istoku“, preko toga sam američki pojam demokratije, da bi na kraju na red došao i kapitalizam.

Tokom svog medijski veoma propraćenog obraćanja demonstrantima u Zukoti parku, slovenački filozof neomarksista (ili pop-marksista, kako je kome drago) i globalni filozofski superstar Slavoj Žižek slavodobitno je proglasio „raskid braka između kapitalizma i demokratije“, podvukavši samo ono što je bilo sasvim očigledno – da je kapitalizam kao temelj američke ekonomije došao u konflikt sa narodom kao temeljem američkog političkog života. Žižek je ovu tezu, ovako plastično formulisanu, kasnije ponovio više puta, ali njen izvor treba tražiti pre svega u filmu Kapitalizam – jedna ljubavna priča (2009) dokumentarnog režisera Majkla Mura, jednog od najglasnijih pristalica Okupatorskih protesta, koji je u više navrata i sam pokušavao da „provali“ u finansijske institucije na Volstritu i „povrati narodne pare“. Murov Kapitalizam možda nije duhovitiji i senzacionalniji od njegovog slavnog Kuglanja za Kolombajn (1999), ali svakako predstavlja njegovo teorijski najpromišljenije i politički najangažovanije delo. Ono po čemu će taj film svakako ostati zapamćen, pored činjenice da je bez podsmeha vratio „Internacionalu“ u američke bioskope, jesu dve teze, koje su se svakako u SAD mogle čuti i ranije, ali koje su tek u narastajućem nezadovoljstvu masa američkih građana tokom ove poslednje krize dobile adekvatan odjek i rezonancu. Prva teza je bila „socijalizam, pa šta?!“, i ona je u američkoj javnosti razbila jedan od najmoćnijih hladnoratovskih tabua. Druga teza, izneta iz usta katoličkog sveštenika i misionara Pitera Doertija (Peter Dougherty) koji u filmu izjavljuje: „Uvek su postojali ljudi koji su osporavali zasnivanje društva na pohlepi. Kapitalizam je upravo to. On je zasnovan na motivu pohlepe, on je jedno radikalno zlo“.

Slavoj Žižek je veliki ljubitelj parabole iz crtanog filma se kojotom koji levitira u vazduhu nošen samo sopstvenom iluzijom da ima tlo pod nogama i koji se neumitno survava u provaliju, ali tek nakon što postane svestan neodrživosti svoje pozicije. Prema Žižeku, globalni finansijski sistem došao je u situaciju u kojoj treba da se pomiri sa svojom vlastitom smrću, kako bi omogućio planeti da nastavi dalje. Jednu od najvažnijih iluzija koje održavaju taj i takav sistem u SAD, iluziju o neraskidivoj vezi između kapitalizma i demokratije (zbog koga je u istočnoj Evropi ozloglašena tranzicija, koja označava prelazak iz socijalističkog u kapitalistički sistem proizvodnje, uporno pogrešno tumačena kao „prelazak iz autoritarizma u demokratiju“), razvejava upravo Murov film, koji pedantno i postepeno pokazuje na opipljivim primerima kako američka ekonomija sistematski izigrava najsvetije američke političke vrednosti. Njegov zaključak je da je američko društvo „proživelo jedan san“ i da je došlo vreme da se napravi jasan politički izbor između razornog kapitalističkog sistema koji je u korenu svih nacionalnih problema i građanskog aktivizma i demokratije, koji opet predstavljaju jedini smislen mehanizam preko koga bi problemi mogli da se rešavaju.

Problem prvi: lažna univerzalnost u svetu

Prva neobičnost vezana za „Okupirajmo Volstrit“ proteste, koja je uočljiva već na prvi pogled, jeste ogromna razlika između značaja koji su svetske medijske kuće pridale ovim protestima i njihovog krajnje ograničenog političkog uticaja. Činjenica je da su protesti izazvali talas podrške preko socijalnih mreža, ali socijalne mreže samo po sebi do sada nijednom nisu uspele da same po sebi postanu tačka kristalizacije ozbiljnih društvenih pokreta, iako su takvima često predstavljane. Na samom terenu, u pojedinačnim gradovima sveta, protesti su retko uspevali da sakupe više od nekoliko hiljada ljudi. Najviše pažnje, međutim, privukli su neredi u Rimu i Ouklandu, ali oni su naveliko odstupili od proklamovanih ideja pokreta, koji je opet nasilje pripisao policijskim provokatorima.

Odsustvo masovnosti nekako na prvu loptu problematizuje revolucionarnu tezu o ujedinjenih „99% čovečanstva“, ne samo zbog odsustva tzv. „kritične mase“ neophodne za političke promene (kakvu smo imali prilike da vidimo u par navrata u Grčkoj proteklih meseci), već i stoga što ono ukazuje na neprijatnu činjenicu da „progresivne ideje“ koje se u Zukoti parku prenose od uveta do uveta preko „ljudskog mikrofona“ (mic checks, tj. „gluvih telefona“), a dalje šire svetom preko „Tvitera“ i „Fejsbuka“, u stvari i ne dopiru previše do onih stvarnih obespravljenih, osiromašenih i ekonomski uništenih građana, do onih „sužanja koje mori glad“, a koji danas zaista „nemaju šta da izgube osim svojih lanaca“. Učesnici u protestima su mahom visoko obrazovani, a dobrim delom su i materijalno situirani (svega 15% nezaposlenih), kao što njihov socijalni presek naveliko odudara od srednjih podataka za 99% američkih državljana. O svetu da i ne govorimo – skupljači otpada na tehno-deponijama u Gani, deca-vojnici u Somaliji, Ruandi ili Kongou, odnosno radnici u „znojionicama“ delte Biserne reke u Kini i brojnim drugim „slobodnim trgovačkim zonama“ Dalekog istoka nemaju ama baš ništa zajedničko sa „Okupatorima“. Oni nemaju ni vremena, ni slobode, ni obrazovanja koje je neophodno za proteste, oni ne znaju engleski jezik da pišu i čitaju vickaste parole, niti koriste „Tviter“ i „Fejsbuk“. Čak i Srbi na barikadama na Kosovu, u znatno povoljnijem položaju od pomenutih robova globalnog neokolonijalizma, nemaju tu privilegiju da se poštuje njihovo pravo na mirni i nenasilni protest, baš kao što se njihova veza „Tviterom“ i telefonom po pravilu prekida onog trenutka kada KFOR krene da rastura, hapsi i „dovodi u red“.

Problemi svih ovih ljudi su krajnje realni i egzistencijalni, i iz njihove perspektive, učesnici u otvorenom karnevalu u Njujorku su za njih isto toliko privilegovani, koliko i „bogati“ protiv kojih se protestuje. Štaviše, gledano iz Somalije, Avganistana, Indonezije ili sa Kosova, politički protesti Amerikanaca u Njujorku neodoljivo podsećaju na mehanizam opisan u izmišljenoj knjizi Emanuela Goldštajna Teorija i praksa oligarhijskog kolektivizma iz Orvelove 1984, u kojoj se istorija klasne borbe opisuje kao večito previranje između vladajuće klase (prema „Goldštajnu“, oko 2% društva) i dodatnih 15% srednje klase, čiji je jedini cilj smena na vrhu, dok se ostalih, otprilike 85% bavi samo „životarenjem od danas do sutra“. Iako u Orvelovoj 1984. tzv. „proli“ predstavljaju jedinu istinski zamislivu političku silu, njihovi životni uslovi su do te mere nesnošljivi da oni, poput „porobljenih 90%“ iz Šigaljovljevog programa kod Dostojevskog (Zli dusi), u stvari nisu ni sposobni da dožive svoj položaj kao neizdržljiv, pa su samim tim i „savršeno zadovoljni“. U tom kontekstu, pozivanje obrazovanih, uhranjenih i dokonih Njujorčana sa svojim digitalnim fotoaparatima i prenosnim računarima na pravo predstavljanja „potlačenih 99% čovečanstva“ je podjednako licemerno, koliko iste takve tvrdnje tehnokrata iz MMF, G20 ili OUN.

Problem drugi: lažna univerzalnost u SAD

Da stvar bude još gora po „Okupirajmo Volstrit“, oni ništa manje nemaju prava da predstavljaju 99% američkih građana, budući da su njihove „liberal-levičarske“ ideje, ma koliko popularizovane Holivudom i medijima tokom prethodnih decenija, uopšte nisu toliko popularne koliko im mediji daju na značaju. Nezadovoljstvo državom i gnev na nesposobne, korumpirane i nemoralne bankare je jedno, ali kada iz njega progovori politička retorika, američka javnost mehanički i refleksno tone natrag u ustaljeni i okoštali „dvopartijski“ dijalog, u kome se nužno nameću dve paradigme, odnosno dve škole liberalizma – „levi“ i „desni“. Ekipa „Okupatora Volstrita“, iako samo delimično predstavlja biračko telo Demokratske partije (oko trećine, uz još toliko „partijski neopredeljenih“), u stvari je ista ekipa koja je pre tri godine izazvala opštu globalnu pomamu za Barakom Obamom kao svetskim političkim mesijom, i koja je za svoj apsurdni epilog imala (još jednu) potpuno apsurdnu Nobelovu nagradu za mir i milione razočaranih Amerikanaca. Taj „obeznađeni“ svet sada se okrenuo samoorganizovanju i „novoj američkoj revoluciji“, ali njihov odnos prema predsedniku Obami umnogome podseća na odnos koji većina prozapadnih NVO u Srbiji ima prema Borisu Tadiću – izveštačeno kritičan i dušebrižnički, uz prikrivanje suštinske podrške.

Onaj drugi, „konzervativni“ i „desničarski“ pol američkog društva, u nedostatku „nadežne euforije“ i „obamanije“ iz predsedničke kampanje, sličnu vrstu rezignacije kanalisali su kroz alternativni „Pokret čajanka“ (Tea Party Movement), koji se poziva na „vraćanje SAD korenima koje su postavili oci nacije“ (oličen u slavnoj „Bostonskoj čajanci“ 1773. godine), koja insistira na radikalnoj deregulaciji i liberalizaciji kao jedinom „stvarnom“ rešenju problema (po principu „nek propadne svako ko ne može sam da se spasi“), a čiji članovi mahom najoštrije kritikuju „Okupatore“, nazivajući ih „neradnicima“, „komunjarama“ i „hipicima“. „Okupirajmo Volstrit“ je svakako moćniji politički pokret od „Čajanke“, zbog svoje okrenutosti novim tehnologijama i saglasju sa vodećim medijskim floskulama i kulturnjačkim paradigmama u SAD, ali pristalice ovih drugih sigurno se ne ubrajaju u „onih 99%“ Amerikanaca koje „Okupatori“ navodno zastupaju.

Problem treći: ideološka nedoslednost i/ili odsustvo ideologije

Kada je pokret „Okupirajmo Volstrit“ uspeo da privuče na sebe američku i globalnu pažnju, prirodno se postavilo pitanje „šta sad?“, i izgleda da je razornost tog pitanja podrila političku poziciju pokreta znatno više od kritike neistomišljenika, policijskih racija i manipulacija gradskih i državnih vlasti. Delimičnim uspehom može se smatrati ozbiljno problematizovanje legitimnosti vladajućih partijskih struktura i otvaranje prostora za neki novi politički aktivizam, mada je teren za tako nešto već uveliko postavila „Čajanka“. „Okupatori“ su pokazali na delu da čuveni Poperov „negativni utilitarizam“ ne može da funkcioniše kao političko načelo – građani koji su postigli izuzetno visok nivo konsenzusa oko toga „šta neće“, ne mogu da postanu politički produktivni dok se ne dogovore oko toga „šta hoće“.

Šarenilo ubeđenja i vrednosnih sistema koje toliko „lepo zvuči“ kada mediji prenose zajedničke molitve hrišćanskih, muslimanskih i jevrejskih sveštenika u Zukoti parku, sada se odjednom pokazuje kao nepremostiva prepreka. Jer dok ona trećina simpatizera Demokratske partije želi samo da demokratama postane „ono što je „Čajanka“ postala republikancima“, ostali građani su podeljeni između nejasnih i često neostvarivih ciljeva koji se kreću od otvoreno revolucionarnih „razgradnje kapitalizma i predstavničke demokratije“ i „radikalne redistribucije bogatstva“, preko realističnih „povlačenja vojske iz Avganistana“ i „razbijanja dvopartijskog sistema“ do banalnih „poboljšanja nacionalnog dijaloga“ i „mobilizacije progresivnih snaga“. Nažalost, antička, moderna i novija istorija o sličnim pokretima govore jedno te isto – oni mogu okupiti mase ljudi, ali samo jasno profilisano političko vođstvo, dominantna politička ideja, ili neposredna zakulisna manipulacija mogu ih pokrenuti na stvarno političko delovanje. U prva dva slučaja, koji su malo verovatni, tim pre što protestanti odbacuju koncepte „ideologije“ i „političkog vođstva“, ono što se događa su stvarne revolucije, i to je ono čega se jedan deo Amerike pribojava (a jedan značajan deo sveta priželjkuje). U trećem slučaju, kao što je to bio slučaj sa isprva spontanim „obojenim revolucijama“ u istočnoj Evropi i prvim talasima „Arapskog proleća“, „revolucionarni“ pokret veoma brzo biva stavljen pod kontrolu i „usmeravan“ kao najpovoljnijem ishodu po spoljašnje centre moći, što varira od političkog prevrata (Tunis i Egipat), preko građanskog rata (Libija i Sirija) do nasilnog gušenja demonstracija (Saudijska Arabija, Bahrein i Katar). Imajući to na umu, veoma je indikativno pozivanje organizatora okupatorskih protesta na „Arapsko proleće“ i otvorena podrška ondašnjim pučistima, uključujući i globalno kompromitovane libijske ustanike, za koje je već uveliko poznato da su pod pokroviteljstvom imperijalističkih snaga NATO na teritoriji Libije izvršili ogroman broj ratnih zločina.

Boljka od koje pati „Okupirajmo Volstrit“ leži u temeljnoj nekompatibilnosti revolucionarnih ciljeva koje navodno proklamuju (ukidanje korporativne oligarhije, blokada rada Volstrita, delegitimizacija političkih predstavnika u Kongresu) sa upeglanom, ružičastom, holivudskom političkom korektnošću (nenasilje, opštečovečansko bratstvo, ideali jednakost, ljudskih prava, ekologije itd.), koja im je neophodna da bi zadržali mesto u medijima koje im pripada. Idealan primer za to je mučko ubistvo Moamera Gadafija, koje su organizatori „Okupirajmo Volstrit“ zvanično pozdravili pozivajući se na „solidarnost“ sa libijskim narodom i kontinuitet „Arapskog proleća“, bez obzira na svu antiratnu retoriku i kritike američkog i zapadnog imperijalizma. Da stvar bude još tragičnija, upravo je Gadafi sa svojim snažnim istupanjem protiv kompromitovane parlamentarne demokratije, finansijskih oligarhija i otuđenosti zapadne tehnokratije, sa svojim idejama „mataba“ (lokalnih ćelija revolucionarnog osvešćenja) i „svetske konferencije o zločinima protiv čovečnosti“, koju je najavio za proleće iduće godine, po retorici bio državnik najbliži idejama za koje se zalažu „Okupatori“. Ne samo to, nego je on istovremeno bio i veliki tehničar revolucije, koja je pokazala krajnje opipljive rezultate, a koja je u poređenju sa „demokratizacijom“ koja je Libiju snašla ove godine bila potpuno beskrvna i nenasilna.

Problem četvrti: realpolitičke manipulacije i kontinuitet neokolonijalizma

Umesto Gadafijeve „svetske konferencije“, „Okupatori“ su najavili održavanje Generalne skupštine SAD, na kojoj bi učestvovali „predstavnici i predstavnice“ svih izbornih jedinica u SAD, i čiji bi neodređeni cilj bilo donošenje dokumenta koji bi po značaju parirao slavnoj Deklaraciji nezavisnosti. „Generalne skupštine“ (General Assemblies) inače su glavna tela organizovanja pojedinačnih „Okupirajmo“ protesta, i na njima se učestvuje po modelu neposredne demokratije. Ma koliko ta ideja sazivanja opšteg i nekompromitovanog predstavničkog tela na nacionalnom nivou bila politički progresivna (pogotovo u američkim uslovima), ona definitivno stavlja ad acta kao beznačajan svaki od brojnih poziva učesnika u protestima na globalnu revoluciju, koja bi omogućila slobodu i ljudsko dostojanstvo „za sve“.

„Okupatori“ stoga, baš kao srednja klasa u Orvelovoj 1984, strogo vode računa da pozicije njihove države kao kolonijalnog centra ne budu ugrožene. Ostatak sveta treba da gleda kako se oni u Njujorku bore za „slobodu, ravnopravnost i dostojanstvo“, baš kao što je do sada gledao kako mu Stejt department donosi demokratiju, ljudska prava i slobodno tržište. Građani sveta koji su kudikamo više ugroženi finansijskim mahinacijama Volstrita i koji daleko više prava polažu na njegovo zauzimanje i razgradnju bačeni su u ulogu statista, čije je jedina uloga da aplaudiraju događajima u imperijalnoj metropoli i svojom iluzijom saučesništva u „globalnim događajuma“ nastave sa opravdavanjem podrivenog, okrunjenog i osporenog prava prvenstva SAD u („slobodnom“) svetu. I to samo po sebi predstavlja daleko ozbiljniji problem, od činjenice da proteste ideološki i finansijski podržavaju sporni i kompromitujući elementi, poput DŽordža Soroša. Sve ozbiljne nacionalne revolucije (poput Francuske i građanskih revolucije 1848) insistirale su na unutrašnjim promenama, sa akcentom na maksimalno moguće zadržavanje svih pozicija koje je njihova zemlja imala na spoljnopolitičkom planu. Ali svet nema koristi od nacionalne revolucije u SAD.

Pseudo-Marks i lažni Engels, ili, šta će ono biti Amerika i Engleska?

Pokret „Okupirajmo Volstrit“ ostaje stoga na sumnjivim nogama i neizvesnom budućnošću. Bez ikakvog spora, on je poslužio kao tribina velikom broju istinski dobronamernih i progresivnih mislilaca, poput Noama Čomskog ili Naomi Klajn, da se obrate široj američkoj i svetskoj javnosti, i da njihove reči odjeknu izvan zidina njihovih univerziteta i krugova čitalaca. Ali je on istovremeno pokazao veliki deo zbunjenosti i sukoba ideologija, koji se neposredno manifestuju kao odsustvo daljeg „revolucionarnog“ poleta i zadržavanje u političkom klinču sa vlastima, koje ni same nisu sigurne šta da rade sa tim demonstrantima koji „ne znaju šta hoće i nemaju nikakve zahteve“. Iz te perspektive, „Okupirajmo Volstrit“ je samo znak da američka srednja klasa, koja je prethodne dve decenije bila udobno anestezirana društvenim privilegijama koje su plaćane plenom američke imperijalne politike u zemljama Trećeg sveta i bivšeg Istočnog bloka, najzad shvatila da je kriza Amerike i kriza njih samih, i da društvena situacija ubrzano postaje neizdržljiva po njih same. Dok su američki konzervativci tu vrstu „katarze“ doživeli za vreme Bušove administracije, sa liberalima se slično događa sada. U tom smislu, neposredna posledica ovih protesta može biti, kako i veliki broj „Okupatora“ i smatra, da će se politički autoritet i legitimitet u velikom broju pomeriti sa kompromitovanih partija na „sveže snage“ oličene u pokretima poput „Čajanke“ ili „Okupirajmo“. Da li će istovremeno u Americi biti dovoljno potencijala za političke promene da se na sličan način ospori autoritet institucija poput Kongresa ili Federalnih rezervi, veliko je pitanje, i u tom smislu od najavljene Generalne skupštine SAD ne bi trebalo očekivati mnogo više od jedne dobre partijske predizborne konvencije.

Što se tiče kapaciteta za Svetsku revoluciju, pa još na socijalističkim temeljima, to će po svoj prilici ostati nedosanjani snovi decenijama marginalizovanih i potiskivanih zapadnih socijalista. Razlog za to je čelična nužnost na kojoj insistira Marks sa svojom koncepcijom revolucionarne borbe, a koju ovi liberalni „levičari“, među kojima je popularno pozvati se na Marksa s vremena na vreme (uglavnom citirajući nekog poput Slavoja Žižeka), tobože nemarno ostavljaju po strani: revoluciju dižu oni koji nemaju šta da izgube, a mogu dobiti sve. Razmažena američka srednja klasa ne samo da nije „onih 99%“, već je upravo „onih 20%“ politički uticajnih, ali potkupljenih privilegijama, komformizmom i konzumerizmom, čije je ćutanje i nedelovanje omogućilo strahote poput onih u Somaliji, Avganistanu ili Libiji, a da se ne lažemo, i stanje u kome se američka ekonomija dolazi danas. Oni nisu nikakve „horde gladnih“ i svakako nisu nikakav „proletarijat“ – oni su stubovi nosači i kerberi jednog globalnog eksploatatorskog projekta koji je postao preskup, ja je odlučio da uštedi upravo na njima.

 „Okupatori Volstrita“ uporno zatvaraju oči pred činjenicom da njihova država već pola veka sistematski uništava jednu socijalističku državu pred njihovim nosem, koja je postigla kudikamo ozbiljnije rezultate u jednakosti i zaštiti prava svih građana (s obzirom na objektivne mogućnosti i američku blokadu), nego što su to ikada učinile njihove administracije. Oni se pozivaju na „Arapsko proleće“, čije ideje i rezultati nemaju baš nikakve veze sa „pravednijim svetom i podrivanjem finansijskih oligarhija“, već upravo tim oligarhijama udišu novi život i omogućuju novi ciklus fiktivnih investicija i razvoja, dok potpuno ignorišu više nego zanimljiva iskustva i pozitivne rezultate socijalističkih pokreta u Latinskoj Americi, koji se sa daleko više prava mogu nazvati borcima protiv kapitalizma i lažne demokratije. Najzad, oni brane svoju legitimnost kao „autentične levice“ tako što aplaudiraju surovom i divljačkom uništenju jedne socijalističke države sa neposrednom demokratijom, koja je za 40 godina pustinjsku bestragiju pretvorila u plodnu i prosperitetnu državu, u svakom pogledu najprogresivniju na svom kontinentu. Takvo levičarstvo jednako je licemerno koliko i prokazane „zvanične“ ideologije demokratije, ljudskih prava i slobodnog tržišta otuđene oligarhije protiv koje se danas diže glas.

Što se Marksa tiče, njega to izvrtanje i manipulisanje ne dotiče. Nikada njegove teorije nisu zvučale toliko ubedljivo, koliko u naše vreme, kada su se svi strahovi „paranoičnih“ političkih komesara zemalja Istočnog bloka (imperijalizam, ekonomsko i duhovno porobljavanje, pljačka resursa i opšte siromaštvo, konzumerizam, degradacija društva i društvenih vrednosti itd.) na naše oči obistinile tačno onako kako su ih predviđali. A Marksova predviđanja pogađaju nas najviše, budući da danas, daleko više nego pre sto godina, zaista možemo govoriti o svetskom proletarijatu, svetskoj klasnoj borbi, i političkim, ekonomskim i društvenim problemima svetskih razmera sa kojima samo Svetska revolucija može istinski da se uhvati u koštac. Izvesno je da bi takva jedna revolucija morala da uključuje u sebe istinsko zauzimanje Volstrita i stvarnu razgradnju fiktivnih finansijskih tokova koji su nosioci savremene globalne neravnopravnosti i eksploatacije. Ali Volstrit se neće zauzeti sam, a pogotovo se to neće ostvariti zauzimanjem obližnjeg Zukoti parka.