Savremeni svet | |||
Odlazak Havijera Solane |
sreda, 09. decembar 2009. | |
Stupanjem na snagu Lisabonskog ugovora o novom ustrojstvu Evropske unije (EU) 1. decembra, prestala je funkcija dotadašnjem Visokom predstavniku za spoljnu i bezbednosnu politiku Havijeru Solani (Javier Solana). Otišao je čovek koji je, kao malo ko, lično identifikovan sa minulim, burnim periodom evropske integracije i zapadne politike. Najviše će ga pamtiti Srbi i Srbija. Lično je naredio NATO bombardovanje 1999. godine, bio među predvodnicima jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije i cepanja Srbije i pripadao je onom delu evropske političke elite za koji mnogi vezuju većinu onoga lošeg što je Evropa činila prema Srbiji. Kumovao je i stvaranju državne zajednice Srbije i Crne Gore koja je u šali zvana i Solanijom. Solanija je otvorila put razdvajanju i odcepljenju Crne Gore. Za mnoge u Srbiji, Solana je bio oličenje “srpske međunarodne tragedije”. Za neke druge, opet, bio je prijatelj i nada. Solanino ime će, bez obzira šta je za koga značio, ostati vezano za sudbinu Srbije na kraju 20. i početku 21. veka. Postao je neka vrsta simbola srpskih muka i srpske sudbine. Havijer Solana je, to dobro zna svako ko ga je sreo, vešt pregovarač i prijatan sagovornik, ali ono šta i kako je radio, ne samo u Srbiji, još uvek je obavijeno tajnovitošću i u senkama je sumnji njegove stvarne misije. Solana je neka vrsta kontroverzne ličnosti koja je obeležila evropsku i zapadnu politiku u poslednjih nekoliko decenija. Solana je rođen 14. jula 1942. godine u Madridu, u uglednoj akademskoj porodici. Otac mu je bio hemičar i umro je kada je Havijer imao 20 godina. Solanin deda po ocu, Don Ezekuil Solana de Ramirez (Don Ezequiel Solana de Ramirez) bio je veliki španski stručnjak za obrazovni sistem i napisao je mnoge školske udžbenike. Porodica njegove majke Obdulije Madariaga je u Španiji mnogo poznatija i za taj deo Havijerovog porekla se vezuju ne samo njegova kasnija karijera nego i mnoge kontraverze, pa čak i pažljivo skrivane tajne. U zvaničnoj biografiji se kaže da je po majčinoj strani brat njegovog dede bio poznati španski evropski integracionista Salvadore de Madariaga, veliki diplomata, akademik i publicista. On je bio španski ambasador u Americi, a jedno vreme i profesor Univerziteta u Oksfordu, Engleska. Bio je oženjen Škotlanđankom Konstans Arčibald (Constance Arćibald) koja je bila ugledni akademik i ekonomski istoričar. O majci Obduliji, međutim, ima samo jedna rečenica, da je umrla 2005. godine.[1] I to je sve. Ali, izgleda da je porodična slika Havijera Solane mnogo komplikovanija i čak potpuno drugačija. Oni koji tragaju za tajnama Solanine politike i uspeha došli su do, naizgled neverovatnih, otkrića.[2] Tvrde tako, dokazujući porodičnim stablom da čuveni Salvadore de Madariaga nije bio dedin brat nego stvarni Solanin deda po majci. Solanina majka i Salvadoreova ćerka, Obdulija, rođena 1917. godine se, posle smrti Havijerovog oca Franciska, preudala i u javnom životu bila poznata kao Nives Metjus (Nieves Mathews). Njena jedina sestra, Havijerova tetka, Izabel de Madariaga (Isabel) je kao veliki poznavalac istorije Slovena bila profesor slovenskih studija na Londonskom univerzitetu. Posebno se interesovala za istoriju Rusije. Nives Metjus je dugo godina živela u Rimu kao stručnjak Agencije Ujedinjenih nacija za hranu (FAO), ali je bila poznatija po svom akademskom radu i kao pisac. Njena najpoznatija knjiga je o životu engleskog filozofa Ser Frensisa Bekona koju je 1996. godine objavio američki Jejl univerzitet (Yale University). U knjizi ima mnogo detalja koji vode do arhiva tajnih društava kojima je i sam Ser Frensis pripadao, pa se otvorila sumnja da i ona, Solanina majka, ima veze s tim društvima. Tvrdi se, takođe, da je delu mreže tajnih, neki kažu i “okultnih” društava pripadao i Solanin deda Salvadore. Zato se sada, tvrde, u zvaničnoj biografiji Havijera Solane, pojavljuju kontroverze kojima se, kažu, žele prikriti tradicija veza sa okultnim, tajnim društvima njegove porodice. Ono što nije sporno jeste da je Havijer diplomirao fiziku na španskom Komplutenze univerzitetu (Complutense) i da je posle školovanja u Španiji otišao u Ameriku 1965. godine i to kao Fulbrajtov stipendista. Sa statusom Fulbrajtovog stipendiste boravio je na nekoliko univerziteta, a među njima i u Čikagu, univerzitetu koji važi za ideološku kolevku onoga što se u poslednjih 20 godina naziva “novim svetskim poretkom”. (Mnogi iz današnje elite Srbije su prošli kroz Univerzitet u Čikagu. Radovan Jelašić, na primer, ali ima i dosta Fulbrajtovaca) Skrasio se, međutim, na Virdžinija univerzitetu, gde je 1971. godine doktorirao fiziku na temu “Teorija elementarnog spektra opuštanja supertečnog helijuma” (Theory of the Elementary Excitation Spectrum of Superfluid Helium). Tokom studija bio je aktivista u levičarskim pokretima u Americi i u demonstracijama protiv rata u Vijetnamu. Nekoliko meseci po odbrani doktorske teze vratio se u Španiju i odmah se aktivirao u Socijalističkoj radničkoj partiji. Predvodio je levičarske demonstracije, a posebno one protiv NATO-a i članstva Španije u tom vojno-političkom bloku. I to kao jedan od najvatrenijih protivnika NATO-a. Kada je Španija 1982. godine postala članica NATO-a, Solana je objavio pamflet pod naslovom “50 razloga protiv NATO-a”. A kada je, kasnije, pod vladom Gonzalesa i Solane u Španiji 1986. godine organizovan referendum da li da se istupi iz NATO-a, Solana je bio jedan od najvećih zagovornika ostanka i predvodio je pro-NATO poziciju. Kada je pod vođstvom Solaninog prijatelja Felipea Gonzalesa ta partija 1982. godine došla na vlast, Havijer je odmah postao ministar. Jedini je ministar koji je u Gonzalesovoj vladi ostao punih 13 godina, sve do pada Socijalista. Od 1992. do 1995. bio je ministar spoljnih poslova i desna ruka premijera Gonzalesa. Po gubitku vlasti u Španiji 1995. godine, Solana prelazi na međunarodnu scenu. Te godine, ubrzo posle posete tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona Španiji, Solana postaje generalni sekretar NATO-a. Zanimljivo je da je Solana tada “izguran”, jer u samom NATO-u nije imao širu podršku. To je bilo vreme duboke krize NATO saveza. Solana je uspeo da operativno predvodi promenu same suštine NATO saveza koji je od odbrambene, postao agresivna vojno-politička organizacija. Istovremeno, generalni sekretar NATO-a je u liku Solane dobio do tada neviđena ovlašćenja, postao je neka vrsta “izvršnog direktora” sa svim ovlašćenjima vlasti. Tako je dobio mandat da lično naredi bombardovanje Srbije (Jugoslavije) 1999. godine. To je bilo veoma rizično za njega, ali izgleda da o tome nije mnogo brinuo. Odluku je doneo suprotno svim pravilima NATO saveza, bez stava Skupštine NATO-a i Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Na osnovu tih “zasluga”, a posle NATO bombardovanja i završetka mandata, Solana prvo postaje generalni sekretar Zapadno-evropske unije (Western European Union), vojne organizacije koju čini 10 evropskih država i koja još uvek postoji mada je bilo predviđeno da se “utopi” u EU. Na osnovu tog plana “utapanja” u EU, Solanu takozvani Kelnski evropski savet (Cologne European Council) predlaže za generalnog sekretara Saveta Evropske unije (Council of the European Union). Ubrzo potom, dobija i funkciju Visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku. Tada mu najveća podrška dolazi od strane britanskog premijera Tonija Blera. I opet je, kao i u slučaju NATO-a, bilo mnogo onih koji su bili protiv njegovog imenovanja. Skoro da nije prošao, a onda je “izvučen” poslednji adut da on, pored engleskog govori i francuski, a drugi kandidati ne govore jezik Francuza. Ređale su se i druge funkcije od kojih je najvažnija da je Solana bio i predsednik Evropske agencije za odbranu (European Defence Agency), tela EU koju su, u stvari, formirale tri velike kompanije vojne opreme, BAE sistemi, Tejls (Thales) i EADS. Sa tolikom koncentracijom istovremenih, a važnih funkcija, Solana je zaista deset godina bio najmoćniji čovek EU. Sve te godine Solana je veoma aktivan u Trilateralnoj komisiji i američkom Savetu za međunarodne odnose (Council on Foreign Relations – CFR)[3], mada formalno nije njihov član. Njegov stariji brat Luis, poznati stručnjak za telekomunikacije, jedan je od prvih socijalista koji je postao formalni član Trilateralne komisije. Luis je u vreme generala Franka bio hapšen i zatvaran u Španiji, a jedno vreme je proveo i u izgnanstvu. Havijer Solana je član i španskog ogranka Rimskog kluba (Club of Rome).[4] Član je takođe tajnovite Bilderberg grupe. U stvari, izgleda da je lakše navesti čega nije član. Kako je uopšte stizao sve to da radi? Kažu, malo spava i malo jede. Ključni instrument u radu mu je laptop u kome su pohranjeni podaci ravni obimu 300 knjiga. To je uvek sa njim. Za zapadnu elitu Solana je veoma uspešan političar i diplomata. U uverenju da je toliko efikasan u izvršavanju planova te elite jednom je ocenjen kao “personalna inkarnacija globalne vlade i to veoma efikasna inkarnacija”. U direktnoj komunikaciji veoma vešt i šarmantan, sklon dogovorima iza scene, u tajnosti, privatnim pozivima i izbegavanju zvaničnih kanala komunikacije. Prema onima koja ga dobro poznaju, odavno je izgubio političku vezu sa svojom rodnom Španijom i sada među svoje prijatelje ubraja Bila i Hilari Klinton, Madlen Olbrajt i Henrija Kisindžera. Sa svojom španskom Socijalističkom partijom se razišao još od NATO bombardovanja Srbije (Španija, iako članica NATO-a nije učestvovala u tom bombardovanju), potom invazije na Irak, a posebno posle inicijative Sapaterove vlade da Baskijski region može da ima svoje predstavništvo u Briselu. Solana je rekao da je to separatizam i da je protiv EU ustava. Zbog svega što je radio i čemu je doprineo, neki aktivisti su na internet sajtovima pokrenuli istragu da li je on možda i “antihrist”. Britanski autor Dejvid Kronin ističe da je ipak osnovna Solanina crta odsustvo bilo kakve principijelnosti.[5] To je čovek koji jedno govori, a drugo radi. Solana je, u stvari, “jedan ratni huškač” i neprincipijelan čovek.[6] Puno je primera. Mesecima je tako bio protiv invazije na Irak i tvrdio kako za tu ratnu akciju mora da postoji rezolucija Saveta bezbednosti a onda je, suprotno većini članica EU, podržao američku invaziju. Onda je mesecima govorio kako proglašenje nezavisnosti Kosova ne može da bude bez Saveta bezbednosti, jer je to nelegalno, a potom je među prvima otišao u Prištinu da čestita “nezavisnost”. Pre nekoliko nedelja je poručio Palestincima da ne smeju da jednostrano proglase svoju državu jer je to nelegalno i zatražio od zemalja u svetu da ne priznaju takvo proglašenje države. Mora se, međutim, priznati da je Solana zanimljiva ličnost. U stvari, on je, fenomenološki gledano, tipičan predstavnik generacije koja dominira savremenom međunarodnom političkom elitom. Solanina sudbina izaziva upozorenje i budi razmišljanje o onima koji vode savremeni svet. Ako je Solana, čovek visokog obrazovanja i iz izuzetno jake porodice, dakle, sa dubokim korenima, toliko neprincipijelan i toliko na usluzi nevidljivim centrima moći, šta onda očekivati od provincijskih aktivista koji se domognu vlasti u Briselu. Totalno posrnuće elite. I što je još gore, reč je o takozvanim levičarima, ljudima koji su napravili karijeru boreći za bolju budućnost većine, a ne nekolicine.[7] Nekadašnja elita zapadne levice je postala najokrutniji izvršilac “novog imperijalizma” i ratova. Pod operativnim vođstvom Solane i NATO i EU su iz godine u godinu išle iz rata u rat. Zanimljivo je da je i Solanina naslednica u EU, Britanka Ketrin Ešton (Caterine Ashton) takođe levičarske prošlosti. Bila je čak bliska sa nekadašnjom britanskom Komunističkom partijom. Nekoliko ljudi iz Solaninog okruženja koji su uz to i bliski sa njim tvrdi da uprkos obavezama u celom svetu veoma često razmišlja o Srbiji i svemu onome šta je uradio.[8] Tvrde da mu je to čak neka vrsta lične teme. Možda. Solana će u udobnoj penziji sigurno imati vremena da razmišlja i sigurno je da će se tek pojaviti mnoge knjige, verovatno i njegovi memoari sa objašnjenjima i izvinjenjenjima, kajanjima. Ali, sve to neće moći da promeni rezultate njegove vlasti koji su i bez tajnih otkrića ionako dobro poznati. Dan pre prestanka funkcije, 30. novembra, Solana se u Briselu sreo sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem. Bio je to njegov poslednji zvanični sastanak. Zanimljivo. [1] Detalji zvanične biografije preuzeti sa http://en.wikipedia.org/wiki/Javier_Solana [2] Više detalja na http://watćmanbiblestudy.com/topics/europe/JavierSolana.htm [3] Iz zvanične biografije [4] Isto [6] Isto [7] O usponu lidera evropske levice i pozadini njihove transformacije u “agente novog imperijalizma” više detalja u knjigama “The Cultural Cold War – The CIA and the world of arts and letters” autorke Frances Stonor Saunders (The New Pres, New York, 1999) i “The Rise and Rise of Human Rights” Kirsten Seellars (Sutton Publishing, London, 2002) [8] Moji privatni razgovori. Zanimljivo je da Solana sada pokušava da negira svoju ulogu u bombardovanju Srbije. Tako je u martu ove godine na pitanje novinara tokom boravka u Vašingtonu o NATO bombardovanju rekao da on nema tu šta da kaže, jer “tada nije bio generalni sekretar NATO-a” nego bio na funkciji u Evropskoj uniji. |