Od Tunisa do "Okupacije Volstrita"

(Global Research, 10.10.2011)

U široko rasprostranjenom članku “U potrazi za energijom, sindikati se pridružuju protestu protiv Volstrita“, od 5. oktobra, Njujork tajms  je istakao držanje i ulogu Stjuarta Aplbauma (Stuart Appelbaum), predsednika Unije sindikata grosističkih firmi i robnih kuća [Wholesale and Department Store Union (RWDSU)] prema sadašnjim protestima pod imenom “Okupirajmo Volstrit“.

Tajms je prvo objasnio da je „Aplbaum, uticajni sindikalni vođa iz Njujork Sitija, prošlog meseca bio u Tunisu, gde je savetovao novonastali sindikalni pokret, kada ga je zapljusnula bujica telefonskih poziva i elektronske pošte  upozoravajući ga da se nešto kod kuće zakuvava“.

On se seća da je „tako `upozoren`,  telefonom pitao jednog kolegu da sazna ko se to nalazi  iza pokreta  `Okupirajmo Volstrit` – da li je to gomila hipija, ili možda nekih bundžija, i da li će taj pokret brzo da se utiša i ugasi“.

U članku se dalje govori da je ove nedelje “nekoliko istaknutih sindikata... učinilo prve napore da udruži snage s pokretom `Okupirajmo Volstrit`“. List citira Aplbaumov komentar: „Sindikat bi trebalo da crpe tu energiju i da od njih uči... Oni dopiru do mnogo ljudi i uzbuđuju tu gomilu ljudi, do kojih se sindikat godinama borio da dopre.“ 

Kako smo juče već istakli  (we noted yesterday on the WSWS)[1], zvaničnici sindikata AFL-CIO (AFL-CIO)[2] pokušavaju da se infiltriraju u proteste pokreta “Okupirajmo Volstrit“, kako bi ga sprečili da postane masovni pokret, nezavisan od Demokratske stranke i orijentisan ka socijalizmu. Ne postoji ništa što bi ih više plašilo i užasavalo nego pomisao o nekom revoltu radničke klase u SAD.

Kada se Tajms, kome je isto toliko stalo da vidi političko davljenje pokreta “Okupirajmo Volstrit“, oseća pobuđenim da piše o AFL-CIO i o protestima na Volstritu, prvo ime koje se pomalja i iskače je – Aplbaum. Pa, ko je, ili bolje rečeno: šta je taj Stjuart Aplbaum?

Prvo: šta je Aplbaum radio u Tunisu? Tajms ne govori o tome, ali u opštim crtama, tamošnja intervencija AFL-CIO je jasna – to je zasnovano na istoriji te organizacije i na njenoj nedavnoj aktivnosti.

Preko organizacija kao što je Američki institut za razvoj slobodnog rada [American Institute for Free Labor Development (AIFLD)] – što je, u stvari, zajednički poduhvat AFL-CIO, vlade SAD i glavešina raznih korporacija, američki sindikati su već decenijama angažovani na proguravanju reakcionarnih političkih ciljeva vladajuće elite SAD.  Ona je osnovana 1961. u toku Hladnog rata, pod tutorstvom prethodnog predsednika AFL-CIO, DŽordža Minija (George Meany). Ta AIFLD je pružala direktnu pomoć državnim udarima u Brazilu, Argentini i Čileu, čiji su sponzor bile SAD.

Pod Minijevim naslednikom, Lejnom Kirklendom (Lane Kirkland), AIFLD je pojačala svoju pomoć desničarskim sindikatima u El Salvadoru, Gvatemali, Hondurasu i Nikaragvi – istovremeno kada je Reganova vlada povećala svoje finansiranje ubilačkim režimima u Centralnoj Americi i kontrašima koji su pokušavali da zbace sandinističku vladu u Nikaragvi.

AFL-CIO nastavlja da vodi prljave operacije širom sveta, uz pomoć organizacija kao što je Američki centar za međunarodnu radnu solidarnost [American Center for International Labor Solidarity (ACILS), – ili kako to još zovu “Centar solidarnosti“ [“Solidarity Center”]. Njega sa 96% finansira vlada SAD. Taj ACILS je sastavni element Nacionalne organizacije za podršku i finansiranje demokratije [National Endowment for Democracy (NED)]. A, taj NED  je, opet, kanal za državna sredstva koja su se tajno prebacivala iz CIA (a conduit for government funds that used to be funneled covertly from the CIA). ACILS je, između ostalih svojih operacija, bio aktivan i u pokušajima zbacivanja Čavesovog režima u Venecueli.

To je taj stvarni značaj i operacija AFL-CIO u Tunisu. Glavni interes američkih sindikata je u tome da se obezbedi da radnici u Tunisu, Egiptu i drugde ne ometaju imperijalističke interese Amerike u tom regionu. Oni sindikati čije osnivanje takvi pomažu, imaju zadatak odbrane kapitalizma i potiskivanja/sprečavanja levičarskih elemenata.

U Tunisu, kako smo (WSWS)  već objavili,  Međunarodna konfederacija sindikata [International Trade Union Confederation (ITUC)]  u saradnji sa AFL-CIO i sa britanskim TUC „deluje preko svoje filijale, Tuniske generalne radničke unije [UGTT – Tunisian General Labour Union] koja je višegodišnji saveznik bivšeg diktatora Ben Alija. UGTT je prvo osudila masovne demonstracije protiv Ben Alija – a zatim, kada je on pobegao, pridružila se lažnoj vladi “nacionalnog jedinstva“ sastavljenoj od njegovih političkih jataka i u njoj ostala sve dok protesti nisu naterali njene funkcionere da se povuku.“

Vebsajt AFL-CIO je ispunjen hipokritskim člancima o borbi “za ljudska prava“ u Tunisu – borbi koja uopšte nikada nije zanimala zvaničnike sindikata SAD tokom svih onih decenija dok je Ben Alijev režim čvrsto sedeo u sedlu. Na tom vebsajtu stoji da je tuniski sindikalni aktivista DŽamel Betajeb (Jamel Bettaieb) bio bogato ugošćen u Vašingtonu i da je primio jednu od “Nagrada za demokratiju“ NED-a [“Democracy Awards,” 2011, the National Endowment for Democracy], uz po jednog Sirijca, Libijca, Bahreinija, Jemenita i Egipćanina. (Različita nacionalna porekla pojedinih dobitnika verovatno mogu biti koristan putovođa za one oblasti koje vlada SAD i CIA smatraju za “žarišta“.)

Tri zvaničnika AFL-CIO – Mark Gefni (Mark Gaffney), predsednik AFL-CIO Mičigena, Vilijam (Bil) Flečer (William (Bill) Fletcher), direktor terenske službe i edukacije  Američke federacije vladinih službenika (American Federation of Government Employees), i Šenon Lederer (Shannon Lederer), pomoćnik direktora za međunarodne poslove Američke federacije učitelja (American Federation of Teachers) posetilo je Tunis  (kao i Palestinu i Egipat) u junu, a sponzor putovanja im je bio već pomenuti “Centar solidarnosti“. Sastali su se sa zvaničnicima tuniskog sindikata, i sindikalnim zvaničnicima iz Libije i Alžira.

Takav je tip operacija koje vlada SAD finansira u Tunisu – odakle se nedavno vratio i Aplbaum da pokuša da gasi vatru koja se približila njegovoj kući.

Međutim, bilo bi nepravedno prema Aplbaumu govoriti samo o ovom tuniskom poduhvatu. Njegovi interesi i aktivnosti su mnogo širi. To je jako zaposlen čovek.

Osim što je od 1998. predsednik  RWDSU koji ima 100.000 članova i deo je Ujedinjenih radnika prehrane i trgovine (United Food and Commercial Workers), Aplbaum je i predsednik Jevrejskog radničkog sindikalnog komiteta (Jewish Labor Committee) – pro-izraelskog lobija unutar američkih sindikata. U tom svojstvu, on redovno brani cionističku politiku – mada ipak u njenoj “umerenoj“, laburističkoj verziji, i osuđuje otpor Palestinaca. On je takođe povezan i sa “Ameinu“ – naslednikom Radničke cionističke alijanse (Labor Zionist Alliance).

Pre nego što se UFCW izdvojila iz AFL-CIO, Aplbaum je bio potpredsednik nacionalnog AFL-CIO i član federalnog upravnog saveta od 1998. do 2005. Sada je potpredsednik AFL-CIO države Njujork, i Centralnog radnog saveta (Central Labor Council) grada Njujorka.

On ima i istaknutu ulogu u Demokratskoj stranci, jer je ranije bio i glavni savetnik Demokratskog nacionalnog komiteta (Democratic National Committee). Bio je biran za delegata na nacionalnim konvencijama Demokratske stranke 1996, 2000, 2004 i 2008. godine, kao i  za zamenika  delegata 1992. U 2008-oj godini bio je član Izbornog saveta (Electoral College), kao glasač iz Njujorka za Obamu.

Taj predsednik RWDSU-a nalazi i vremena da zaseda u upravi finansijskog odbora “Kuće slobode“ (Freedom House), vašingtonske organizacije blisko povezane sa antikomunističkom propagandom koja je tokom Hladnog rata pod upravom CIA vođena protiv SSSR-a i staljinističkih režima. Noam Čomski i Edvard S. Herman su u svojoj knjizi Sporazum o izradi [Manufacturing Consent (1988)] zapazili isprepletenost “Kuće slobode“ sa ultradesničarskim organizacijama, „kao i organima vlade SAD kao što su Radio Slobodna Evropa i CIA... Dugo je ta Kuća služila kao prava propagandna ruka vlade SAD i međunarodne desnice.“

Aplbaum se u upravi Freedom House-a nalazi sa nizom desničarskih akademaca, zvaničnika sindikata i probranim sadašnjim i bivšim državnim operativcima SAD, kao što su Kenet Adelman (Kenneth Adelman), bivši pomoćnik ministra odbrane u vladi DŽeralda Forda, Donald Ramsfeld (Donald Rumsfeld), koji je kasnije postao i član Uprave za odbranu (Defense Policy Board). Još jedna ličnost u upravi Freedom House-a je Dajana Vijer Negroponte (Diane Villiers Negroponte), žena DŽona Negropontea, ambasadora SAD u Hondurasu tokom 1980-ih godina. On je igrao ključnu ulogu u snabdevanju i nadziranju najamnika kontraša pod podrškom CIA stacioniranih u toj zemlji, a čije su operacije koštale života 50.000 ljudi.

Još jedan član uprave je dr Paula DŽ. Dobrjanski (Dr. Paula J. Dobriansky), državni podsekretar za Demokratiju i svetske poslove 2001-2009. Ona je član i Liderskog saveta fondacije za odbranu demokratija [Leadership Council of the Foundation for Defense of Democracies (FDD)], ultradesničarskog instituta obrazovanog posle “11. septembra“ za borbu protiv islamističkog fundamentalizma. Gospođa Dobrjanski se tu blisko druži sa milijarderom Stivom Forbsom (Steve Forbes), desničarskim novinarem Bilom Kristolom (Bill Kristol), ranijim direktorom CIA Lujem  DŽ. Frijom (Louis J. Freeh), senatorom DŽozefom Libermanom (Joseph Lieberman), bivšim predsedavajućim Kongresa Njutom Gingričem (Newt Gingrich), bivšim savetnikom za bezbednost Robertom MekFarlanom (Robert McFarlane), koji je bio osuđen za svoj udeo u skandalu iranskih kontraša (Iran-Contra scandal), kao i sa bivšim direktorom CIA DŽemsom Vulsijem (James Woolsey).

To su sve oni, duboko reakcionarni i zlobno-opasni, krugovi u kojima Aplbaum i živi i diše. Ono što on donosi u pokret “Okupirajmo Volstrit“ je zlobno i besno neprijateljstvo prema radničkoj klasi i socijalizmu.

Zvaničnici iz AFL-CIO, kao što je Aplbaum, treba da budu isključeni i onemogućeni iz tog pokreta protesta – kao agenti krupnog biznisa i političke reakcije – jer oni to upravo i jesu.

Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis