Од Туниса до "Окупације Волстрита"

(Global Research, 10.10.2011)

У широко распрострањеном чланку “У потрази за енергијом, синдикати се придружују протесту против Волстрита“, од 5. октобра, Њујорк тајмс  је истакао држање и улогу Стјуарта Аплбаума (Stuart Appelbaum), председника Уније синдиката гросистичких фирми и робних кућа [Wholesale and Department Store Union (RWDSU)] према садашњим протестима под именом “Окупирајмо Волстрит“.

Тајмс је прво објаснио да је „Аплбаум, утицајни синдикални вођа из Њујорк Ситија, прошлог месеца био у Тунису, где је саветовао новонастали синдикални покрет, када га је запљуснула бујица телефонских позива и електронске поште  упозоравајући га да се нешто код куће закувава“.

Он се сећа да је „тако `упозорен`,  телефоном питао једног колегу да сазна ко се то налази  иза покрета  `Окупирајмо Волстрит` – да ли је то гомила хипија, или можда неких бунџија, и да ли ће тај покрет брзо да се утиша и угаси“.

У чланку се даље говори да је ове недеље “неколико истакнутих синдиката... учинило прве напоре да удружи снаге с покретом `Окупирајмо Волстрит`“. Лист цитира Аплбаумов коментар: „Синдикат би требало да црпе ту енергију и да од њих учи... Они допиру до много људи и узбуђују ту гомилу људи, до којих се синдикат годинама борио да допре.“ 

Како смо јуче већ истакли  (we noted yesterday on the WSWS)[1], званичници синдиката АФЛ-ЦИО (AFL-CIO)[2] покушавају да се инфилтрирају у протесте покрета “Окупирајмо Волстрит“, како би га спречили да постане масовни покрет, независан од Демократске странке и оријентисан ка социјализму. Не постоји ништа што би их више плашило и ужасавало него помисао о неком револту радничке класе у САД.

Када се Тајмс, коме је исто толико стало да види политичко дављење покрета “Окупирајмо Волстрит“, осећа побуђеним да пише о AFL-CIO и о протестима на Волстриту, прво име које се помаља и искаче је – Аплбаум. Па, ко је, или боље речено: шта је тај Стјуарт Аплбаум?

Прво: шта је Аплбаум радио у Тунису? Тајмс не говори о томе, али у општим цртама, тамошња интервенција AFL-CIO је јасна – то је засновано на историји те организације и на њеној недавној активности.

Преко организација као што је Амерички институт за развој слободног рада [American Institute for Free Labor Development (AIFLD)] – што је, у ствари, заједнички подухват AFL-CIO, владе САД и главешина разних корпорација, амерички синдикати су већ деценијама ангажовани на прогуравању реакционарних политичких циљева владајуће елите САД.  Она је основана 1961. у току Хладног рата, под туторством претходног председника AFL-CIO, Џорџа Минија (George Meany). Та AIFLD је пружала директну помоћ државним ударима у Бразилу, Аргентини и Чилеу, чији су спонзор биле САД.

Под Минијевим наследником, Лејном Кирклендом (Lane Kirkland), AIFLD је појачала своју помоћ десничарским синдикатима у Ел Салвадору, Гватемали, Хондурасу и Никарагви – истовремено када је Реганова влада повећала своје финансирање убилачким режимима у Централној Америци и контрашима који су покушавали да збаце сандинистичку владу у Никарагви.

AFL-CIO наставља да води прљаве операције широм света, уз помоћ организација као што је Амерички центар за међународну радну солидарност [American Center for International Labor Solidarity (ACILS), – или како то још зову “Центар солидарности“ [“Solidarity Center”]. Њега са 96% финансира влада САД. Тај ACILS је саставни елемент Националне организације за подршку и финансирање демократије [National Endowment for Democracy (NED)]. А, тај NED  је, опет, канал за државна средства која су се тајно пребацивала из ЦИА (a conduit for government funds that used to be funneled covertly from the CIA). ACILS је, између осталих својих операција, био активан и у покушајима збацивања Чавесовог режима у Венецуели.

То је тај стварни значај и операција AFL-CIO у Тунису. Главни интерес америчких синдиката је у томе да се обезбеди да радници у Тунису, Египту и другде не ометају империјалистичке интересе Америке у том региону. Они синдикати чије оснивање такви помажу, имају задатак одбране капитализма и потискивања/спречавања левичарских елемената.

У Тунису, како смо (WSWS)  већ објавили,  Међународна конфедерација синдиката [International Trade Union Confederation (ITUC)]  у сарадњи са AFL-CIO и са британским TUC „делује преко своје филијале, Туниске генералне радничке уније [UGTT – Tunisian General Labour Union] која је вишегодишњи савезник бившег диктатора Бен Алија. UGTT је прво осудила масовне демонстрације против Бен Алија – а затим, када је он побегао, придружила се лажној влади “националног јединства“ састављеној од његових политичких јатака и у њој остала све док протести нису натерали њене функционере да се повуку.“

Вебсајт AFL-CIO је испуњен хипокритским чланцима о борби “за људска права“ у Тунису – борби која уопште никада није занимала званичнике синдиката САД током свих оних деценија док је Бен Алијев режим чврсто седео у седлу. На том вебсајту стоји да је туниски синдикални активиста Џамел Бетајеб (Jamel Bettaieb) био богато угошћен у Вашингтону и да је примио једну од “Награда за демократију“ NED-а [“Democracy Awards,” 2011, the National Endowment for Democracy], уз по једног Сиријца, Либијца, Бахреинија, Јеменита и Египћанина. (Различита национална порекла појединих добитника вероватно могу бити користан путовођа за оне области које влада САД и ЦИА сматрају за “жаришта“.)

Три званичника AFL-CIO – Марк Гефни (Mark Gaffney), председник AFL-CIO Мичигена, Вилијам (Бил) Флечер (William (Bill) Fletcher), директор теренске службе и едукације  Америчке федерације владиних службеника (American Federation of Government Employees), и Шенон Ледерер (Shannon Lederer), помоћник директора за међународне послове Америчке федерације учитеља (American Federation of Teachers) посетило је Тунис  (као и Палестину и Египат) у јуну, а спонзор путовања им је био већ поменути “Центар солидарности“. Састали су се са званичницима туниског синдиката, и синдикалним званичницима из Либије и Алжира.

Такав је тип операција које влада САД финансира у Тунису – одакле се недавно вратио и Аплбаум да покуша да гаси ватру која се приближила његовој кући.

Међутим, било би неправедно према Аплбауму говорити само о овом туниском подухвату. Његови интереси и активности су много шири. То је јако запослен човек.

Осим што је од 1998. председник  RWDSU који има 100.000 чланова и део је Уједињених радника прехране и трговине (United Food and Commercial Workers), Аплбаум је и председник Јеврејског радничког синдикалног комитета (Jewish Labor Committee) – про-израелског лобија унутар америчких синдиката. У том својству, он редовно брани ционистичку политику – мада ипак у њеној “умереној“, лабуристичкој верзији, и осуђује отпор Палестинаца. Он је такође повезан и са “Ameinu“ – наследником Радничке ционистичке алијансе (Labor Zionist Alliance).

Пре него што се UFCW издвојила из AFL-CIO, Аплбаум је био потпредседник националног AFL-CIO и члан федералног управног савета од 1998. до 2005. Сада је потпредседник AFL-CIO државе Њујорк, и Централног радног савета (Central Labor Council) града Њујорка.

Он има и истакнуту улогу у Демократској странци, јер је раније био и главни саветник Демократског националног комитета (Democratic National Committee). Био је биран за делегата на националним конвенцијама Демократске странке 1996, 2000, 2004 и 2008. године, као и  за заменика  делегата 1992. У 2008-ој години био је члан Изборног савета (Electoral College), као гласач из Њујорка за Обаму.

Тај председник RWDSU-а налази и времена да заседа у управи финансијског одбора “Куће слободе“ (Freedom House), вашингтонске организације блиско повезане са антикомунистичком пропагандом која је током Хладног рата под управом ЦИА вођена против СССР-а и стаљинистичких режима. Ноам Чомски и Едвард С. Херман су у својој књизи Споразум о изради [Manufacturing Consent (1988)] запазили испреплетеност “Куће слободе“ са ултрадесничарским организацијама, „као и органима владе САД као што су Радио Слободна Европа и ЦИА... Дуго је та Кућа служила као права пропагандна рука владе САД и међународне деснице.“

Аплбаум се у управи Freedom House-а налази са низом десничарских академаца, званичника синдиката и пробраним садашњим и бившим државним оперативцима САД, као што су Кенет Аделман (Kenneth Adelman), бивши помоћник министра одбране у влади Џералда Форда, Доналд Рамсфелд (Donald Rumsfeld), који је касније постао и члан Управе за одбрану (Defense Policy Board). Још једна личност у управи Freedom House-а је Дајана Вијер Негропонте (Diane Villiers Negroponte), жена Џона Негропонтеа, амбасадора САД у Хондурасу током 1980-их година. Он је играо кључну улогу у снабдевању и надзирању најамника контраша под подршком ЦИА стационираних у тој земљи, а чије су операције коштале живота 50.000 људи.

Још један члан управе је др Паула Џ. Добрјански (Dr. Paula J. Dobriansky), државни подсекретар за Демократију и светске послове 2001-2009. Она је члан и Лидерског савета фондације за одбрану демократија [Leadership Council of the Foundation for Defense of Democracies (FDD)], ултрадесничарског института образованог после “11. септембра“ за борбу против исламистичког фундаментализма. Госпођа Добрјански се ту блиско дружи са милијардером Стивом Форбсом (Steve Forbes), десничарским новинарем Билом Кристолом (Bill Kristol), ранијим директором ЦИА Лујем  Џ. Фријом (Louis J. Freeh), сенатором Џозефом Либерманом (Joseph Lieberman), бившим председавајућим Конгреса Њутом Гингричем (Newt Gingrich), бившим саветником за безбедност Робертом МекФарланом (Robert McFarlane), који је био осуђен за свој удео у скандалу иранских контраша (Iran-Contra scandal), као и са бившим директором ЦИА Џемсом Вулсијем (James Woolsey).

То су све они, дубоко реакционарни и злобно-опасни, кругови у којима Аплбаум и живи и дише. Оно што он доноси у покрет “Окупирајмо Волстрит“ је злобно и бесно непријатељство према радничкој класи и социјализму.

Званичници из AFL-CIO, као што је Аплбаум, треба да буду искључени и онемогућени из тог покрета протеста – као агенти крупног бизниса и политичке реакције – јер они то управо и јесу.

Превод са енглеског: Василије Клефтакис